Nažalost, mislim da ćete još mnogo puta morati ovu priču da ponovite i da budete glasniji da bi se problem rešio. Rešenje svakako nije da regionalne puteve održavaju gradovi i opštine. Regionalne puteve treba da održavaju regioni. Regione najpre treba formirati.
Od kada govorim da treba menjati Ustav i formirati regione u Srbiji i dati im nadležnosti? Pozvaću Vojvođane na sastanak, pošto je to jedini funkcionalni region koji danas postoji u Srbiji, da napravimo ovog leta zakon o finansiranju Vojvodine, kao što sam i obećao. Jedna od nadležnosti regiona jeste i održavanje regionalnih puteva – ne gradova, ne Republike, nego regiona. Treba im dati nadležnosti i sredstva za takvu vrstu delatnosti. Vojvođanima ćemo to rešiti, nadam se, u zakonu koji ćemo predložiti ovoj skupštini da ga usvojimo pre zakona o budžetu za narednu godinu. Ali, nećemo rešiti problem vas koji ste u zapadnoj Srbiji, istočnoj Srbiji i južnoj Srbiji, u Šumadiji, bez formiranja funkcionalnih regiona u celoj Srbiji. Sve dotle ćemo imati neravnomerni razvoj.
Što se tiče opština, 80% od poreza na zarade sada ostaje gradovima i opštinama. Na ljudima koji vode gradove i opštine je da odrede prioritete. Nekima je prioritet da dovedu investitore, da zaposle ljude i da naprave fabrike, a drugima je prioritet da zaposle što više partijskih ljudi. Različite su opštine u tome po Srbiji. Pogledajte koliko ima zaposlenih po broju stanovnika u različitim gradovima i opštinama Srbije, pa ćete videti da može da postoji lokalna uprava koja ima minimalan neophodan broj zaposlenih, a ima i onih koje su gomilane partijskim kadrovima kroz razne garniture. Onda, ako se daje novac na birokratiju u opštini, onda nema za ove korisne stvari – ni za puteve, ni za lokalne puteve, niti za infrastrukturne projekte, što treba da bude funkcija lokalnih vlasti.
Isto tako, čuli smo jednu demagogiju danas tokom današnjeg dana, zamerka Novom Sadu kakav porez na imovinu određuje. Ako jedna uprava ima većinsku podršku odbornika u nekoj skupštini da vode neku politiku, porez na imovinu je lokalni porez. Ko onda odgovara za to da li će biti prikupljenog poreza i za šta će se on trošiti? Neću ja kao ministar finansija da se u to mešam, jer je to posao lokalne samouprave. To je fiskalna decentralizacija, ali onda ne sme da se ide demagogijom i da se kaže u nekim mestima – mi bismo to uradili, ali nam Beograd ne da. To nije fer. Neke stvari lokal ne može sam da uradi i zato je potrebna podrška Beograda, odnosno republičke Vlade. Ali, ima puno stvari koje može da uradi, ali postavlja sebi različite prioritete.
Kako je moguće da neke opštine imaju interes da besplatno daju zemljište za investitore, samo da dođu i da naprave fabriku i zaposle ljude, a neke su odredile ogromne komunalne takse i kod njih niko neće ni da dođe, a kamoli da sagradi fabriku? To je decentralizacija i to je demokratija. Ako narodu, toj opštini i gradu, ako im ne smeta to što gro budžeta ode za plate opštinske administracije a ne za projekte i ako ponovo glasaju za takve ljude, onda ne znam šta da tu kažem? To je pitanje demokratije i obrnuto. U mestima gde se uzastopno glasa za, kada bi to makar bilo, ljude koji su već pokazali da dobro vode grad, to je onda prava stvar i to je pouzdan znak da taj čovek dobro vodi svoju opštinu.
Međutim, problem je što smo i tu iskrivili naš politički sistem i što nemamo direktan izbor gradonačelnika. To takođe moramo da promenimo. Ne samo da imamo regione, nego izbor gradonačelnika, predsednika opštine po imenu i prezimenu, da imenom i prezimenom stane pred svoje sugrađane i da odgovara za rezultate svog rada, a ne da se krije iza partije. Jer, niti Vučić, niti Dačić, niti
Koštunica, niti bilo ko od nas, niti ja, vi, možemo da znamo šta ko radi u 170 opština i gradova. To treba da bude čovek koji imenom i prezimenom izlazi na crtu na izbore.