Hoću da se umešam u ovu raspravu, na osnovu naše pravne istorije. Neću ići tako daleko, ali mogu da vam kažem da ovaj problem prekršaja i krivičnih dela jeste izuzetno značajan za slobode, jer je nepravljenje razlike koštalo milione ljudi slobode, a mnoge i života.
U totalitarnim režima, gde je sva vlast bila koncentrisana u rukama upravne vlasti, odnosno partije, bilo je moguće donositi različite odluke, pa se uglavnom vladalo uredbama. I tu je prekršaj bio ključni pojam. Milioni ljudi su u Sovjetskom Savezu išli na tzv. radni popravak u Sibiru i mnogi se više nikad nisu vratili. Ako vam kažem da je sudija za prekršaje drugog reona grada Beograda, kaznio desetine hiljada ljudi 1949. i 1950. godine za prekršaje nejasne i poslao ih je na Goli otok, gde su mogli da ostanu onoliko koliko su policijske vlasti to želele.
Zato je ovo pitanje izuzetno značajno, jer ulazi u problem odnosa upravne vlasti i zakonodavne i sudske vlasti. Bez te jasne granice, bez te podele, mi nikad nećemo ući istinski u oblast prave slobode i sigurnosti građana. Tu leži problem. Dakle, nadam se da se nikada više nećemo vraćati u te periode.
Ali, tim povodom, kada sam već počeo, da kažem, bilo bi možda zgodno da jednoga dana prečistimo celokupno krivično zakonodavstvo i jednom odlukom ove skupštine, odreknemo se represivnih zakona koji su kršili ljudska prava. To je na neki način obaveza da to uradimo. Mnoge zemlje to čine i za neka dela iz 17. veka, pa se danas pravdaju. Tako ćemo očistiti ovo.
Mi imamo niz uredbi koje su potpuno nezakonite bile. Slučajno, još jedna me se tiče, a to je unošenje zakona o moralno političkoj podobnosti, koja je doneta, a onda je Skupština Srbije, neovlašćena, van Ustava, donela odluku da osam profesora Filozofskog fakulteta ukloni sa dužnosti profesora. Ta odluka stoji na sramotu i danas. Dokazali su i ustavni sudovi da je u neskladu. To isto moramo brisati. Ne samo da obrišemo neke stvari koje su se ticale ni personalno, ne znam, prestolonaslednika ili nekog drugog, da može dobiti pasoš, nego se ovde tiče hiljada ljudi koji su posle, po analogiji, u opštinama, bilo gde, uveli uredbu da se mora imati potvrda iz Socijalističkog saveza o moralno-političkoj podobnosti, da biste bili učitelj, profesor ili bilo šta. Postoje stotine ljudi koji su tada izgubili posao, na osnovu takvih uredaba.
O prekršajima, zbog toga, moramo da raspravljamo i raspravljali smo 1991. godine, na početku upravo višepartijskog sistema u Skupštini Srbije. To je bio prvi korak, kada smo pokušali da napravimo tu razliku i da otklonimo mogućnost da Vlada, uredbama ili Zakonom o prekršajima, u prekršaje stavi niz političkih gestova koji su onda, naravno, bili pogubni za građane.
Sećam se, od 1968. godine, pa i pre toga, kasnije i "Otpora", kako su studenti po ulicama hapšeni i mandatno kažnjavani kod sudije za prekršaje, bez ikakvog krivično-pravnog postupka. Dakle, sve je to uvodilo u jedno bezakonje koje je odgovaralo određenim nedemokratskim sistemima. Danas je prilika, mogu da podelim i ovaj zakon u najvećem delu, jer je on dosta dugo rađen u radnim grupama, postoji danas svest, ono o čemu je govorio i kolega Konstantinović i kolega Homen, da na pragu naših pregovora i ulaženja u Evropu, nemojmo se zavaravati ulaženjem u Evropu, mi se odričemo jednog dela pravnog suvereniteta, mi moramo naše zakone pravne da uskladimo sa Evropom. Bolje da to činimo sada, da ne čekamo nikakve pregovore, pa da onda tada to radimo. Hvala vam.
