Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Čuli smo većinu diskusija koje idu u pravcu da izbacimo iz zakona da se uredbom može propisivati prekršaj. Apsolutno, DS je saglasna da napravimo promenu na odboru. Većina poslaničkih grupa, koliko sam čuo, je saglasna sa tim da uredbama ne treba da se propisuju prekršaji. Ima nekih kolega koje smatraju da treba uredbom. Ne mogu da razumem te argumente kada dolaze od strane narodnih predstavnika. Mogu da razumem argumente ministra, jer je Ministar u Vladi pa hoće da može da propiše prekršaj kad god to Vlada misli da treba i da to može da se uradi svakog četvrtka na sednici Vlade, ali to niti je pravna sigurnost, niti mi kao predstavnici građana koji se nalaze u Skupštini Srbije možemo da dozvolimo da Vlada ima mogućnost kao izvršna vlast da propisuje dela za koja neko može da bude kažnjen.
Dakle, predlog, ali predlog za odbor. Mislim da treba odgovor na to da nam da i ministar, da li je ministar spreman da na odboru razgovaramo o načinu kako bi definisali ovaj član drugačije, odnosno kako bi izmenili amandman koji smo podneli.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Preduhitrio me je kolega Konstantinović. Samo da kažem da sam potpuno saglasan na predlog kolege Aligrudića da predložim izmenu amandmana na odboru. Ako postoji spremnost kod gospodina ministra, mislim da mi nećemo predstavljati problem.

Pošto se više niko ne javlja za reč po ovom amandmanu, prelazimo na sledeći.
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Homen, Nenad Konstantinović, Srđan Miković i Nataša Vučković.
Vlada i resorni odbor su prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Ovaj amandman je prihvatila Vlada i on je postao sastavni deo teksta, tako da ne bi ništa dodavali.

Dobro.
Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Dejan Mihajlov, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Ovo traži objašnjenje. Šta smo ovim hteli? Ne znam da li ste, gospodine ministre, vi dobro razumeli naš amandman. Vidim da ste ga odbili. Iz onoga što sam pročitao u obrazloženju ne mislim da je dobro shvaćeno i moram da objasnim.
Ako učinilac izvrši prekršaj prekoračenjem granica nužne odbrane ili prekoračenjem krajnje nužde, vi ste predložili, kao što je i do sada u propisima stajalo, da se učinilac može blaže kazniti. Međutim, mi mislimo da u oblasti prekršaja, kao lakših oblika protivpravnosti nego što su krivična dela, možemo slobodno ići na drugačije nijansiranje odgovornosti i odnosa prema delu, odnosno prema samoj kazni.
Naime, učinilac koji prekorači granicu nužne odbrane, ko utvrđuje prekoračenje granica nužne odbrane? Znači, tu su postojali elementi nužne odbrane, ali su granice prekoračene. Uveden je institut, znači, to je institut prekoračenja granice nužne odbrane, kao što je sama nužna odbrana institut. Ko ceni to? Ceni onaj koji donosi odluku u prekršajnom postupku, sud. Ako sud proceni da je bilo instituta prekoračenja granica nužne odbrane, nema potrebe da piše da se učinilac može blaže kazniti. Potrebno je reći da će se blaže kazniti.
Sada da razjasnimo, da ne bi bilo nesporazuma. Blaže kažnjavanje u ovom kontekstu znači kažnjavanje, mogućnost kazne ispod minimuma propisane kazne. To je blaže kažnjavanje u ovom kontekstu. To ne čini učinioca neodgovornim ako prekorači granicu nužne odbrane. Znači, prekoračenje krajnje nužne granice nužne odbrane čini učinioca odgovornim. On će biti kažnjen, ali mi predlažemo da će biti blaže kažnjen.
Šta znači može biti blaže kažnjen? Šta to znači? To ne znači ništa. U kontekstu bilo kojih drugih argumenata za sudiju, ili ocene bilo kojih drugih dokaza u postupku vezanih za ličnost učinioca, njegovo ranije osuđivanje za prekršaje, njegovo ukupno ponašanje, prekoračenje granice nužne odbrane ne znači ništa, to su dve potpuno odvojene stvari i moraju se potpuno odvojeno razmatrati.
Dakle, kazna u rasponu od – do, koju ocenjuje sudija, kakvu će kaznu dati učiniocu prekršaja, da li će ga kazniti s minimum kazne, maksimum ili u rasponu, to zavisi od niza drugih okolnosti. Ne može prekoračenja granica nužne odbrane ili krajnje nužde biti osnov za ocenjivanje u tom rasponu, nego samo za blaže kažnjavanje. Ako je već tako onda propišimo da će se obavezno blaže kazniti.
U obrazloženju ste vi rekli da ne možete prihvatiti amandman jer je neophodno da postoji jasna razlika između nužne odbrane i prekoračenja nužne odbrane itd. Postoji jasna razlika i u ovom našem predlogu. Dakle, ko učini delo u nužnoj odbrani on nije odgovoran, on ne može uopšte biti kažnjen, nije odgovoran. A ako neko prekorači granice nužne odbrane biće kažnjen i odgovoran je. To je razlika. Ona se ne potire našim amandmanom. Mi samo kažemo da će biti blaže kažnjen. Jer, u čemu je onda smisao instituta prekoračenja granice nužne odbrane, ako ostavimo sudiji na volju da li će uopšte primeniti institut ublažavanja kazne ili neće?

Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Dragoljub Mićunović, Nenad Konstantinović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović i Nada Kolundžija.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Zaista ne mogu da razumem zašto nije prihvaćen ovaj amandman. Hoću da vam ukažem da vi u članu 14. imate kontradiktornost, dakle, stav 1. je u suprotnosti sa stavom 2. Trebalo bi pročitati precizno i jedan i drugi stav.
U 1. stavu se kaže – nema prekršaja ako je radnja koja je propisana učinjena u krajnjoj nuždi. Znači, nema prekršaja. U stavu 2. piše – krajnja nužda postoji ako je prekršaj učinjen.
Čekajte, jel nema prekršaja ako je u krajnjoj nuždi ili ima prekršaja? Zbog toga smo podneli amandman da rešimo ovu nedoumicu i mislim da je amandman dobar. Predlažemo da u stavu 2. umesto reči: "prekršaj je učinjen", da se to zameni rečima: "delo učinjeno" i na taj način bi otklonili ovu nesaglasnost između stava 1. i stava 2.