Hvala.
Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da se u ovom trenutku većina građana Srbije pita – zašto se sada donosi ovaj novi zakon o legalizaciji, zar nemamo već jedan koji je na snazi? Dokle će nas više plašiti novim rokovima i tražiti od nas gomilu nekakve dokumentacije, a da ni sami ne znaju šta u stvari traže od nas? Svi oni koji postavljaju ovakva pitanja su u pravu.
Bivši režim je u prethodnih 10 godina u ovu oblast uneo potpunu pometnju, govorivši pri tom da želi da je uredi i ne samo da je nije uredio, nego je donosio i zakone koji se kose međusobno, tako npr. da za jednu oblast, ukoliko gradite neregularno, po Krivičnom zakonu bićete krivično gonjeni, krivično kažnjeni, a ukoliko vas ne uhvate po tom zakonu, onda možete da predate zahtev za legalizaciju i da legalizujete svoj bespravno izgrađeni objekat. Da su poštovali sami zakone koje su donosili, videli bi i sami u kakvoj se situaciji nalaze.
Međutim, najgore od svega toga je što ni za 10 godina posao oko legalizacije nije završen, ne samo da nije završen, nego je legalizovano tek nešto preko 10% od ukupnog broja podnetih zahteva za legalizaciju. To je zaista poražavajuće.
Sada bih se vratila na početak svoje priče i pokušala da građanima objasnim bar nešto od ovih pitanja. Zašto se u stvari donosi zakon o legalizaciji objekata? Do sada ova oblast nije bila regulisana posebnim zakonom. Godine 2003. prvi put je donet Zakon o planiranju i izgradnji i on je u jednom svom delu planirao da oblast legalizacije reguliše kao jedno prelazno rešenje i nakon tog roka svaka divlja gradnja će se sankcionisati.
Međutim, izmenama i dopunama ovog istog zakona 2006. i 2009. godine ne samo da se postavljaju novi rokovi u kojima se dozvoljava da se podnesu novi zahtevi za legalizaciju, nego prosto ova oblast legalizacije pokušava da se reši na jedan sistemski način. Na ovakav način prosto oni ljudi koji su u tom roku gradili svoje objekte nakon toga što su dobijali dozvolu za izgradnju, prosto su stavljani u jedan ne fer odnos u odnosu na one koji su prvo gradili svoje objekte, a zatim ih legalizovali.
Ono što se nameće kao logično pitanje jeste – kako je moguće da 2009-2010. godine, do kada je bio rok za podnošenje, da je u Srbiji podneto 700.000 zahteva za legalizaciju? Kako je moguće da se samo nekoliko godina broj zahteva za legalizaciju skoro duplira? Odakle ti novi zakoni? Zašto se rok za predaju zahteva pomerio sa 2003. godine na 11. septembar 2009. godine? Zašto se na te objekte primenjuje legalizacija, kada je taj period bio regulisan Zakonom o planiranju i izgradnji? Zašto se ti objekti nisu tretirali kao novoizgrađeni? Postoji veoma jasan odgovor na ovo pitanje. Jednostavno, nije se ozbiljno pristupalo problemu.
Građani su želeli da legalizuju svoje objekte i nema sumnje u to. O tome jednostavno govori broj podnetih zahteva. Međutim, one koje je ova oblast zanimala onoliko koliko su imali lične koristi od svoga su upravo oni koji su sedeli, nažalost, možda i dan danas sede na raznim šalterima i organima koji su zaduženi da nam izdaju građevinske dozvole.
Često smo mogli da čujemo da građani više ni sami ne znaju šta im oni u opštini traže, čime još da dopune svoje predmete, a ne retko smo imali slučajeve da odemo da pitamo u vezi svog predmeta i da nas nadležan organ iz opštine pošalje kod baš određenog projektanta, da nam kaže da baš on zna da nam docrta i nacrta projekat baš onako kako treba. Doduše, jeste on malo skuplji nego drugi, ali posao će vam sigurno biti rešen. Ono što je sigurno, u prethodnih 10 godina najviše koristi od legalizacije imale su agencije koje su radile na poslovima merenja građevinskog zemljišta, odnosno parcela, odnosno agencije koje su se bavile bilo kakvim poslom u vezi legalizacije. To nije sporno do onog trenutka kada nalazimo da su vlasnici tih agencija upravo oni ljudi koji u nadležnim organima rade na izdavanju dozvola. Naravno, tim ljudima je značilo da se taj posao što više zakomplikuje i da se zahtevi za legalizaciju što više puta podnesu.
Što se tiče odgovora na pitanje - zar već nemamo jedan zakon koji se odnosi na legalizaciju? Odgovor je – nemamo. Naime, Ustavni sud je 6. jula ove godine objavio svoju odluku kojom kaže da su članovi od 185. do 200. Zakona o planiranju i izgradnji neustavni, da nisu u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku koji kaže da je izgradnja objekata bez građevinske dozvole krivično delo.
U svemu ovome ostaje nejasno zašto ova dva zakona nisu usaglašena, po kom kriterijumu je vršena procena, ko od građana koji je nelegalno gradio će biti kažnjavan po jednom zakonu, a ko će legalizovati svoj objekat u drugom zahtevu. Na kraju krajeva ko snosi odgovornost za jednu ovakvu situaciju?
Šta u stvari znači reč, odnosno proces legalizacije? Legalizacija je proces dobijanja građevinske i upotrebne dozvole za objekat ili deo objekta koji je izgrađen, dograđen ili rekonstruisan bez građevinske dozvole, odnosno korišćen je bez upotrebne dozvole. Legalizacija takođe podrazumeva i proces dobijanja upotrebne dozvole, ukoliko je objekat sazidan do 11. septembra 2009. godine i poseduje građevinsku dozvolu, ali je korišćen bez upotrebne dozvole.
Ono što je novina ovog predloga zakona jeste da se njime ne utvrđuju novi rokovi za podnošenje zahteva. Znači, ovaj zakon se odnosi na one zahteve koji su građani već predali. Međutim, iako su građani predali zahtev za legalizaciju to ne znači da će moći da legalizuju svoj objekat. Naime, članom 3. ovog zakona predviđeni su slučajevi u kojima, nažalost, objekti neće moći biti legalizovani, a to se posebno odnosi na one objekte koji su zidani na nepropisnom tlu, tačnije močvarama, klizištima, kao i objekte kojima materijal, od kojih je izgrađen, ne garantuje stabilnost. Takođe, neće moći da se legalizuju ni objekti koji se nalaze na javnim površinama, a na tom mestu je već predviđena izgradnja nekog avio objekta, kao i oni objekti koji se nalaze u zoni zaštite nekog kulturnog dobra.
Zakonom je predviđeno da se upotrebne i građevinske dozvole izdaju jednim rešenjem, što je bila situacija i do sada. Međutim, ukoliko objekat nema upotrebnu dozvolu, a izgrađen je do 11. septembra 2009. godine, on predaje zahtev, i uz zahtev predaje kopiju građevinske dozvole i organ je dužan da mu u roku od osam dana izda upotrebnu dozvolu, ukoliko mu komisija izda izveštaj da se objekat može koristiti.
Međutim, ono što nedostaje ovom članu, što sam ja amandmanom pokušala da popravim, jeste da nije precizirano kada nadležni organ formira ovu komisiju. Pošto smatra da je ova komisija potrebna od samog starta primene ovog zakona, predložila sam amandmanom da se komisija formira najkasnije u roku od 30 dana od početka primene ovog zakona.
Smatram da je krajnje vreme da se ovoj oblasti pristupi odgovorno i precizno i da postanemo država koja se više ne bavi posledicama, nego da stvari rešavamo na vreme i da probleme otklanjamo na vreme.
Dalje, član 21. i 22. Predloga zakona obavezuje organ uprave da dostavi obaveštenje podnosiocu zahteva za legalizaciju, a podnosilac zahteva za legalizaciju dužan je da u roku od šest meseci dopuni svoj zahtev onim što mu nedostaje. Međutim, ako je dokumentacija kompletna, nadležni organ mu daje rok od 60 dana da uredi svoje odnose sa Fondom za građevinsko zemljište, odnosno da plati naknadu za uređenje gradskog građevinskog zemljišta.
Lično smatram da je rok od 60 dana dug, pa sam predložila da se amandmanom ovaj rok smanji na 30 dana. Mislim da nema potrebe dva meseca za ovako nešto. Po dostavljanju ugovora nadležni organ je dužan da u roku od 15 dana izda građevinsku dozvolu.
Što se tiče same naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, njenu visinu određuju same jedinice lokalne samouprave. Sama visina može varirati u zavisnosti od stepena komunalne opremljenosti, od urbanističke zone u kojoj se objekat nalazi, pa i od same namene objekta.
Zanimljiv je slučaj da je recimo u Beogradu 2003. godine podneto negde oko 127 hiljada zahteva za legalizaciju. Nakon pet godina obrađeno je, odnosno izdato je nešto više od 3% zahteva. Možemo da izračunamo da je u opštinske budžete lokalnih samouprava veća naknada bila iz administrativnih taksi, kada su podnosili zahteve, nego što su naplatili od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Da su se potrudili i naplatili novac za gradsko građevinsko zemljište, lokalne samouprave su mogle mnogo toga da investiraju, da urede komunalnu infrastrukturu, da asfaltiraju ulice, da izrede vodovodnu mrežu i kanalizaciju, i to sve iz sopstvenih sredstava, da vrate građanima ono što su uložili, a ne da podižu nepovoljne kredite i da zadužuju našu decu i naše unuke.
Ono što je novina ovog zakona jeste evidencija o predatim, odnosno izdatim rešenjima koja će biti dostupna putem interneta. Lično se nadam da će ta evidencija biti dostupna i za javnost, da neće biti potrebna šifra ili nalog.
Takođe, predložila bih da se na samom sajtu ministarstva objavi nekakva tabela gde će se mesečno voditi evidencija po gradovima u Srbiji, koliko je predato zahteva, koliko je poslato obaveštenja da se dopune predmeti, koliko je izdato građevinskih dozvola, koliko je odbijeno zahteva. Prosto, na takav način bismo mogli da pratimo sprovođenje ovog zakona.
Ovaj zakon dalje propisuje priključenje na infrastrukturu i kaže da oni objekti koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine mogu biti privremeno priključeni na infrastrukturne objekte koji su im u tom prostoru dostupni do dobijanja konačnog rešenja. Međutim, ukoliko njihov zahtev iz bilo kog razloga bude odbijen, građevinska inspekcija će dostaviti javnom komunalnom preduzeću akt da to preduzeće hitno isključi taj objekat sa svoje mreže.
Zakon predviđa, takođe, veoma visoke kazne ukoliko to javno komunalno preduzeće ne postupi prema tome šta mu je naložila građevinska inspekcija.
Sama kazna iznosi od milion i po do tri miliona dinara, a za odgovorno lice u toj firmi predviđena je kazna od 100 do 200 hiljada dinara.
Što se tiče kazni koje propisuje član 36, a mogla bih da kažem da se odnosi na jednu stvar koja je česta, nažalost, u našoj državi, a to je ćutanje uprave. Član 36. kaže da će se novčanom kaznom od 25 do 50 hiljada dinara ili kaznom zatvora od 30 dana za prekršaj kazniti lice u organu ukoliko u zakonski propisanom roku ne izda odgovarajuće rešenje.
Sad pravim poređenje. Ukoliko građani koji su podneli zahtev za legalizaciju u zakonski propisanom roku ne dopune svoj zahtev, zahtev će im biti odbijen, a kasnije i srušen objekat. Međutim, ukoliko oni koji rade na sprovođenju ovog zakona u organu uprave, oni će biti kažnjeni simboličnom kaznom od 25.000 dinara. Kažem simboličnom kaznom ne zato što smatram da je 25.000 dinara malo, nego smatram da su upravo ti ljudi koji sede u organima uprave i rade na mestima izdavanja građevinskih dozvola, upravo oni koji su ovaj zakon i kočili.
Iz ličnog primera mogu navesti da za 10 godina, od kada je prvi zakon o legalizaciji, odnosno zakon koji reguliše ovu oblast na snazi, nisam čula nijedan jedini slučaj da je neko od građana otišao u organ uprave i da je tamo dobio sve informacije šta mu je potrebno za legalizaciju, odnosno novu gradnju svog objekta, da je on otišao i pribavio sve moguće papire, da je platio i sklopio ugovor sa Direkcijom za građevinsko zemljište, platio naknadu i oni mu odmah izdali rešenje. Verujte mi, ni jedan jedini ovakav slučaj nisam čula.
Nasuprot ovome svaki dan čujemo primere da građani više ni sami ne znaju šta im organi u upravi traže. Neretko se dešava to da za jednu istu stvar na dva različita mesta od dva različita zaposlena u upravi dobijaju različite odgovore. Znači, svako od tih radnika, načelnika, ili kako bih već njih sve tamo nazvala, daju sebi za pravo da zakon tumače na svoj način. Zato smatram, to je upravo ono što ste i vi govorili, da nam ništa i ne funkcioniše i zato nam ništa nije ni legalizovano. Prosto, mogu odgovorno da garantujem, ukoliko ti ljudi u opštinskim upravama ostanu na svojim mestima, plašim se da posao neće biti nikada ni urađen.
Zato vas molim, ministre, da upotrebite sve svoje ingerencije i da prosto promenite te ljude, da ih pošaljete da rade nešto drugo, neka rade nešto gde neće praviti štetu. Možda ne bi bilo loše ni da proverite imovinske karte tih ljudi koji su već deceniju na tim mestima. Proverite da li je moguće da su oni od svoje plate mogli da imaju to što imaju. Ne bi bilo loše, recimo, da se oforme timovi koji će se baviti korupcijom i u ovom poslu, jer smatram da je mnogo ima i da to svakako treba da se proveri. Takođe nešto što bi bilo dobro i za sprovođenje ovog zakona, to je uvođenje kol-centra na koji bi građani prijavljivali ne samo korupciju, nego i mnoge stvari koje im ne bi bile jasne u toku sprovođenja samog zakona.
Što se tiče vaše ingerencije, znam da nije velika što se tiče naloga ka organima lokalne samouprave, ali prosto im možete poslati nekakvu preporuku da zaposle neke nove ljude, da zaposle neke ljude koji će svoj posao raditi bez korupcije, bez ličnog interesa, jer ovde imamo pre svega javni interes, a to je da se uredi Srbija. Građani Srbije ne žele da žive u državi gde vlada korupcija i urbanistički haos. Građani Srbije žele da legalizuju svoje objekte. Hajdemo da im sprovođenjem ovog zakona to i omogućimo. Hvala.
