Ne razumem logiku kojom vi funkcionišete. Niti sam ja to potvrdio o čemu vi govorite, a ja sam samo ministar saobraćaja i ne razbijam bilo čije iluzije, niti taj sporazum znači ovo o čemu vi govorite.
Ne znam da li će se kanal graditi ili neće, o tome će se doneti odluke na relevantnim mestima u ovoj državi, uključujući i konačnu odluku koja će, ako ikada do toga dođe, doneti ova Skupština, ali znam jednu stvar, da ovaj zakonski projekat ne isključuje tu mogućnost.
Ovaj zakonski projekat definiše postojeće vodne puteve, definiše puteve oko kojih se mi dogovaramo u ovom trenutku sa međunarodnim institucijama, a teoretski, ako se ikada ova država bude odlučila da gradi taj kanal, on mora da bude regulisan i međudržavnim aktima zemalja kroz koje on prolazi, tako da nema veze sa ovom materijom koja je deo ovog propisa, tako da, ponavljam, ne znam da li će se kanal graditi, ali ako se bude gradio ili ne bude gradio, te nema veze sa ovim zakonskim projektom i rešenjem.

Replika, Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani ministre, veoma sam zahvalan na ovoj edukaciji, mada se ne slažem sa strančarenjem, ali želim da zahvalim na tome što se s vremena na vreme nađe neko ko nas poduči o čemu treba govoriti, i ja bih se izvinio na ceni koju sam pomenuto za beogradski most. To nije moje mišljenje. Ja sam ga preuzeo od Branislava Jovina, to je projektant „Mostarske petlje“ koji je 25. maja u medijima nastupio i rekao da je Most na Adi koštao 450 miliona, a da će sa pristupnim saobraćajnicama, tunelima i svemu onome što bude neophodno da most bude funkcionalan, to izaći 2,4 milijarde.
Ukoliko podatak nije tačan, ja sam ga izneo od arhitekte koji se zove Branislav Jovin i koji je projektant „Mostarske petlje“ i ni jednog trenutka nisam želeo ništa stranački, a ja čak nisam ni član SNS, ja sam samo član poslaničke grupe, a moja stranka je Narodna seljačka stranka i ja ću dozvoliti pravo da mogu i da pogrešim, s obzirom da moja stranka nema neke posebne veze sa putevima ni plovnim pravcima, ni železničkom prugom, s tim što sam dozvolio sebi za pravo da iznesem iskustva nekih putnika i to nije jedino kašnjenje o čemu sam govorio, jer ima putnika koji putuju po 14 sati od Kraljeva do Novog Sada. To utiče na bezbednost putnika.
U načelu, smatram da poslanici, ne smatram da je i prethodnik pre mene promašio temu, u načelu kada poslanici govore mogu da prošire tu temu i da govore o bilo čemu što se odnosi na bezbednost u saobraćaju, odnosno na ovih osam zakona, a ne tri koliko je bilo rečeno, jer je na dnevnom redu osam zakona.
Pokušao sam da pročitam svih osam, nešto da zapamtim, a moja je diskusija možda malo odstupila od dnevnog reda i ja sam zahvalan na edukaciji, ali podatke koje sam izneo, ukoliko sam izneo netačne, ja stavljam rezervu, jer sam rekao od koga sam ja to preuzeo. Hvala.

Reč ima ministar Antić.

Nijednog trenutka nisam pominjao nijedan naziv stranke, tako da nisam pominjao ni SNS, nego upravo vašu diskusiju, a vi znate najbolje koja ste stranka.
Kada je u pitanju, iako sam rekao da ne želim to da komentarišem, izuzetno uvažavam gospodina Jovina, on je jedno veliko ime, ali bih voleo, ako tako posmatra stvari, da mi izračuna cenu mosta Gazela, ako uzmemo u obzir da su pristupni putevi za taj most na Gazeli i sve moguće petlje duž auto-puta i auto-put do hrvatske granice i auto-put do Niša, ako tako posmatramo, onda se cena tog mosta na Gazeli meri u desetinama milijardi evra, tako da je to jedan pogrešan ugao posmatranja stvari.
Izvinjavam se i neću više polemisati na ovu temu.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Ima reč narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nisam planirao da se po ovim tačkama dnevnog reda javljam, ali jednostavno parlament je barem u jednom delu ispunio svoju svrhu, a to je da se ovde ipak vodi politika, sukob političkih programa, sukob različitih viđenja nekih stvari i to je nešto što je sasvim normalno u životu jednog parlamenta. Da li ćemo to da zovemo politizacijom, strančarenjem, potpuno je nebitno, a svaki narodni poslanik ima pravo da se izražava onako kako smatra da je najbolje i onakvu poruku da pošalje za koju smatra da je najbolja prema biračkom telu. To je jedna od uloga parlamenta.
Ona druga uloga, primarna, jeste donošenje zakona, pa se to nekako uklopi da bude zajedno.
Ono što je na mene najviše uticalo da se javim po ovim tačkama dnevnog reda jeste neviđena hrabrost kolega narodnih poslanika pripadnika bivšeg režima. Stvarno moram da im odam priznanje na jednoj ogromnoj hrabrosti za neke reči koje su rekli, a pri tom se nisu okrenuli iza sebe. Ne zato što im iza preti neka opasnost, nego da pogledaju šta su iza sebe ostavili.
Kad neko spominje tartuf, samo mogu da kažem da je valjda u čekanju u redu za neko mesto u nekom restoranu, zbog kašnjenja u realizaciji kredita Evropske banke za obnovu i razvoj od 200 miliona evra, da su plaćeni penali dva miliona evra u periodu od 2009. do 2012. godine Evropskoj banci za obnovu i razvoj i da sam na mestu vlasnika, učesnika, deoničara Evropske banke za obnovu i razvoj, ja bih najviše voleo tog direktora koji nije sproveo javni tender, jer mu nisam dao ni dinar a uzeo sam mu dva miliona evra. Čista zarada – gde si bio – nigde, šta si radio – ništa, ali dva miliona evra u džepu.
Pričalo se o tome da li je nešto kompatibilno. Hajde neka mi neko objasni kompatibilnost između drumskih vozila i šinskih vozila kada su u pitanju železnice. Kako to da su drumska vozila u „Železnicama“ Srbije godišnje trošila 700 hiljada evra? Govorim o automobilima, ali ne o „Jugu, „Fijatu“, drugi automobili.
Neko će da kaže kada su u pitanju ovi remonti pruga – a šta je to što je sprečavalo da se remont uradi? Dobijamo odgovor – nije bilo para. Ali je bilo para za službene automobile, ali je bilo para za korporacijske kartice. A ja ću da vam kažem šta je korporacijska kartica – najobičnija platna kartica koja se vodi na „Železnice“ Srbije, pa uđeš-izađeš. Tako je to bilo. I to je bilo malo, nego su morali da se dele i telefoni koji su napravili gubitak od 40 miliona dinara. Šta je to za „Železnice“ Srbije? To će da plate građani iz budžeta Republike Srbije. I to je onda bilo malo, kad budžet više nije mogao da izdrži, onda se gorivo plaćalo kešom, pa kad više ni to nije moglo jer više niko nije kupovao karte, onda se točilo gorivo na železničkim pumpama, što dokazuje da su putnički automobili kompatibilni sa vozovima zato što koriste isto dizel gorivo. Da nije ozbiljno, bilo bi smešno, da nije tragično. Dotle smo dovodili našu „Železnicu“.
Neću sada da pričamo o nekim drugim stvarima koje su se dešavale u „Železnici“ Srbije. Ako je toliko sporan taj doručak u „Franšu“, neka ga direktori plate iz svog džepa, nemam ništa protiv. Ali, imam jedan utisak da je prethodni režim imao mišljenje da im železnica i ne treba, da je železnica nešto što je suvišno, što puno košta. Valjda im je bila misao kojom su se rukovodili da fabrike više ne rade, da ljudi više ne putuju. Rukovodili su se strategijom da će valjda svi iz Srbije da se isele, da će ostati samo tajkuni sa poslugom koja im je neophodna, da kažu da imaju privatnu državu, dok će ostatak građana verovatno da budu lažni azilanti u nekoj od zemalja EU. Ako je to bila strategija, onda mi je jasno zašto su ovakvi poslovni potezi vučeni.
Svi pričamo o železnicama kao nečemu što ne treba možda da se razvija jer od toga nema velike koristi, ima samo troška. Da li u strategiji, čuli smo od jednog od kolega, recimo Austrija, koju ja smatram za ozbiljnu zemlju, koja daje za svoju železnicu iz svog budžeta 4,5 milijarde evra. Da li su to Austrijanci zaostali, ne znaju šta rade ili vode računa o nečemu drugom, a to je da je železnički transport posle vodenog transporta najjeftiniji transport i da sa železničkim transportom koji je u stanju da prihvati izazove kurentnost domaće robe na tržištu mnogo veća. Ja mislim da je odnos četiri ili pet puta prema jedan u korist železničkog saobraćaja, da je jeftiniji kada se prevozi roba nego kamionski?
Kada mi neko kaže - četiri miliona tona svega; pa jeste, četiri miliona tona svega zato što u Srbiji više ništa ne radi, zato što neko misli da treba da ostanemo na četiri miliona tona svakojake robe. Ne trebamo ni da ulažemo, mislim da treba da ulažemo, ne da bude četiri miliona tona, nego 12, 13 ,14, 15, 20 miliona tona.
To je razlika u konceptima između SNS i pripadnika bivšeg režima. Mi hoćemo da se ide napred, a onaj ko mora da se stalno okreće nazad neka vidi šta je uradio od ove Srbije kada su se završili izbori 2012. godine. Ovo vam ne pričam više ni kao političar nego kao običan čovek, koliko je ljudi ostalo bez posla, kakva je privreda, kolika ke zaduženost. Godine će trebati da se samo šteta popravi, ne pričamo o napretku, pa onda da se krene u napredak.
Kad spominjete budžet pogledajte na rashodnoj strani budžeta koliki je iznos otplata kredita koji su podizani u periodu od 2008. do 2012. godine, videćete da je to 65% našeg deficita, pa izračunajte za te četiri godine koliko ste deficita napravili za putničke automobile, za telefonske kartice, za platne kartice, za gorivo na pumpama, pa onda možemo da razgovaramo o tartufima i doručku u „Franšu“.

Reč ima ministar Antić. Izvolite.

Ne želim da polemišem. Savršeno dobro sam razumeo segment poruke gospodina Arsića koji je bio usmeren ka meni.
Moram da ponovim, uopšte nisam sebi dao za pravo da definišem šta je to o čemu narodni poslanici mogu da govore ili ne. Predsednik Narodne skupštine je taj koji organizuje i uređuje rad Narodne skupštine, ne ministar.
Nisam sebi dao za pravo ni to da previše ocenjujem. Samo sam rekao da ne želim da budem deo te polemike, zato što sam došao ovde, kao ministar saobraćaja da branim osam zakona, a ne da učestvujem u međupartijskim raspravama i strančarenju, i apsolutno danas stojim ovde iza toga.
Ako sam time, što sam rekao da nisam srećan zbog diskusija gospodina Milivojevića i gospodina Rističevića, na bilo koji način, uvredio ovu Skupštinu ja se apsolutno izvinjavam, a gospodina Rističevića i Milivojevića ću povesti na kafu, jer verujem da se njih dvojica mnogo bolje slažu izvan ove skupštinske sale nego u ovoj sali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.