Deset minuta i 33 sekunde iskorišćeno je od vremena ovlašćene predstavnice, poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Žarko Korać. Izvolite.

Zahvaljujem se gospođo predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, teško da će biti poslanika ili poslaničkih grupa u Skupštini danas, koji neće podržati ovaj predlog zakona, jer niko ne može biti protiv toga da se obezbedi puna zdravstvena zaštita za ove tri kategorije stanovništva, ove tri grupacije u stanovništvu. To su maloletna lica do 18 godina, porodilje i trudnice.
Međutim, nažalost, potreba da se ovakav zakon predloži, koji će naravno biti usvojen, duboko sam ubeđen, pokazuje šta ne valja u našem sistemu zdravstvene zaštite. Ne kažem da je neko to namerno uradio s našim sistemom zdravstvene zaštite, nego objektivno u kakvoj situaciji se nalazi naš sistem zdravstvene zaštite. Kao što je moja koleginica Ljiljana Lučić već primetila na Odboru za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije, ako se pogleda Zakon o zdravstvenoj zaštiti Srbije, inovirani zakon, znači od ove godine, imamo u jednom delu tog zakona, sada govorim o drugom zakonu, ovom predlogu, po četiri načela zdravstvene zaštite, imamo član 19, član 20. i član 21. Znači, govorim o važećem zakonu o zdravstvenoj zaštiti u Republici Srbiji.
Imamo načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, načelo pravičnosti zdravstvene zaštite i ovo što je sada najvažnije imamo načelo sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite. Znači, član 21. da je zdravstvena zaštita u Republici Srbiji sveobuhvatna. To sveobuhvatna se ne može drugačije interpretirati, nego kao jedno obećanje u zakonskoj formi građanima Srbije, da svi imaju prava na zdravstvenu zaštitu. Ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti to pravo ne ograničava, ali se u praksi pokazalo da se nama ograničava jednom nizu grupacija u našem društvu i jedna od tih grupacija koja je posebno pogođena tim ograničavanjima, to su te overene zdravstvene knjižice, odnosno uplata doprinosa su pre svega zemljoradnici. To je jedna vrlo velika kategorija stanovnika u ovoj zemlji koji su inače u vrlo teškom položaju iz raznih razloga i to je, u stvari, po onome što ja znam, mogao bi neko da kaže pošto je ovo zakon koji je predložio predsednik Skupštine, odnosno da kažem skupštinski zakon, što nije često ali je legitimno i legalno.
Nemamo nikoga iz Ministarstva zdravlja ili iz fonda, ali bilo bi zanimljivo znati da li i u kojoj meri se taj problem rešava, jer to je bio, a to znam i dok sam bio u Vladi, veliki problem zdravstvene zaštite zemljoradnika, to da li oni doplaćuju ili ne uplaćuju doprinose, ili često ne mogu, ili kasne itd. često im se to otpisivalo.
Ovaj zakon je izabrao, dakle predlagač, predsednik Skupštine, Stefanović, je izabrao tri zaista ugrožene kategorije stanovnika i niko ne može da spori da bi oni morali da imaju pravo na punu zdravstvenu zaštitu, ali s druge strane navešću svoj primer, sa stanovišta svoje struke, posebno sam zainteresovan, pored ovih kategorija, na primer za kategorije invalida.
Po jednoj definiciji UN, koja važi manje-više za svako društvo, obično se smatra da u svakom društvu otprilike 10% stanovništva pripadaju nekoj kategoriji invalidnosti, ili pripadaju kategoriji invalida, da ne ulazim u različite kategorizacije, ne postoji jedna jedinstvena koje sve tipove invalidnosti postoji, ali otprilike svaki deseti čovek je neka vrsta invalida.
Sada bih mogao da napišem predlog zakona isto ovako, ne kritikujući ovaj zakon, nego mogu da napišem predlog u kojem bi se posebno obećala zdravstvena zaštita, nezavisno od toga da li se doplaćuju doprinosi invalidima u ovom društvu, jer ja sam sa stanovišta svoje struke posebno na njih osetljiv i neke kategorije invalida zaista imaju ogromne probleme. Oni inače po definiciji često moraju da imaju zdravstvenu zaštitu jer ne mogu da funkcionišu bez zdravstvenih pomagala itd. to je sada posebna tema.
Dakle, mi ovde otvaramo jednu temu koja je ključna za naše društvo, jedna od tih ključnih stvari. Iz vremena socijalizma prethodne države mi smo nasledili jednu ispravnu stvar. To je osećanje ljudi i stav države i društva, da svaki pripadnik tog društva, našeg društva ima pravo na zdravstvenu zaštitu. To je, po mom mišljenju jedno istorijsko dostignuće koje je ova država postigla pre 30, 40 i 50 godina. To je nesporno. To je nešto što najbogatija društva nude svojim građanima i postoje zemlje u kojima se to poštuje do kraja. Ali, tu počinju glavni problemi. To su društva koja su veoma, veoma ekonomski razvijena.
Ako neko hoće da pravi analogiju, verovatno glavni lekar Baraka Obame će biti taj medi-ker i sada vidite otpore u tom društvu, ne ulazeći uopšte u tu priču. Tu on upravo pokušava da proširi zdravstvenu zaštitu na neke druge kategorije američkih građana koje nisu pokrivene. Znači, to je ključno za svako društvo sa stanovišta očuvanja zdravlja nacije. U ovom slučaju, pošto su trudnice reproduktivne sposobnosti nacije, koja je inače u Srbiji, kao i u čitavoj Evropi ugrožena, dakle, ovim zakonom smo otvorili pitanje kako se zdravstvena zaštita sprovodi u našoj zemlji i ovde dobijamo vrlo jasan odgovor, upravo zato što se ne uplaćuju doprinosi, jedan priličan broj ljudi, njemu zdravstvena zaštita nije dostupna.
Postavljam pitanje javnosti i svim poslanicima – kako se uopšte leče ti ljudi? Da li imamo neki odgovor na to pitanje? Da li se oni uopšte ne leče, da li daju pare za privatno lečenje? Da li se dešava ono što znamo da se dešava da mnogi lekari, kada dođe trudna žena a nema zdravstvenu zaštitu ili kada dođe maloletnik onda oni zažmure i u stvari ga leče besplatno. Znači, zdravstvenoj zaštiti iz koje će odgovornost svoje etike, struke, da ne mogu nikog da vrate sa praga ko je došao bolestan i zatražio zdravstvenu pomoć, ali to nije sigurno. Ima verovatno lekara koji to neće da urade, koji se boje sankcija, posebno ako taj tretman podrazumeva i korišćenje nekog materijalnog sredstva itd.
Prema tome, koliko god ja ovo podržavam, ja ću naravno lično glasati i poslanička grupa, ovde se ipak postavlja pitanje da mi priv put dobijamo kroz ovaj zakon, paradoksalno, neku realnu sliku situacije sa zdravstvenom zaštitom u Republici Srbiji.
Ovaj zakon je vrlo kratak, on ima deset članova od kojih prvih sedam se odnose na definicije tih kategorija stanovništva, ali su zanimljive tri odredbe, i one su u stvari, želim da vam skrenem pažnju, kolegama narodnim poslanicima, to su u stvari sankcije. Ovaj zakonu suštini ispravno predviđa sankcije, to su tri grupe sankcija, ali centralno je da mora Zdravstveni fond da vodi registar tih usluga, da su dužne ustanove da te, kako bih rekao, poslate ljude, da registruju i onda imamo član 7. koji je srž ovog zakona.
Član 7. – novčanom kaznom od 300 hiljada do milion dinara kazniće se za prekršaj Republički fond, ako licima iz člana ovog zakona omogući ostvarivanje prava u skladu sa ovim zakonom. To je sad jedna krupna promena. Prvi put se predviđa kažnjavanje zavoda ako ne obezbedi zaštitu. To znači dozvoljava mogućnost da neko tuži iz ovih kategorija, pre svega trudnica i porodilja, da može da tuži Zavod za zdravstvenu zaštitu, ako joj nije pružio uslugu ne lekara i zdravstvenu uslugu, nego fond ako nije obezbedio tu uslugu.
Ja verujem da je ovo bilo neophodno ali to vam pokazuje kako izgleda stanje u Srbiji u kojoj se za, kako bih rekao, koliko je meni poznato po glavi stanovnika da kažem, kako svi to izražavamo u evrima, nešto preko 200 evra godišnje izdvaja za svakog građanina, sa tim se vrlo mala zdravstvena može pružiti, a istovremeno naši građani kao ljudi koji su imali jedan relativno dobar sistem zdravstvene zaštite, očekuju dobre zdravstvene usluge.
Sve ovo što se dešava dalje, ovi apeli da se leče deca u inostranstvu, da se dobrovoljni prilozi skupljaju, govori da se naš zdravstveni sistem jedva održava i jedna stoji na nogama. Vi ste, gospodine Stefanoviću, kao predlagač i Narodna skupština koja će, kažem, verujem da usvoji ovaj zakon, mi smo ovde otvorili jednu veliku temu, a to je šta u stvari garantuje naš sistem zdravstvene zaštite i kome garantuje koji oblik zdravstvene zaštite? To stalno promakne kada donosimo zakone.
Mi živimo uvek kada donosimo zakone često u jednom idealnom svetu, ali se ovde prvi put suočavamo sa realnosti, a realnost je da jedan veliki broj ljudi, izdvojiću ovde posebno zemljoradničke porodice, ali druge i ljude koji rade u privatnim firmama, koji ne uplaćuju u fond tu zdravstvenu zaštitu, da čitav niz ljudi u našem društvu u stvari tu zdravstvenu zaštitu nema i na toj nekoj margini cveta ta privatna praksa, cvetaju vračare, cvetaju nenaučne metode lečenja i još nešto o čemu u našem društvu se nikada ne govori, ljudi ne idu uopšte kod lekara, ljudi čekaju da prođe, leče se sami, piju čajeve. To nije ni malo smešno, to je tragično.
Mi moramo jedanput u ovom društvu da raščistimo jednu stvar. Bez obzira što je lepo živeti u carstvu slobode, mi smo prešli u carstvo nužnosti i u tom carstvu nužnosti moraće Fond, on je to uradio sa listom lekova, znači, to je urađeno sa lekovima, ali nije urađeno u odnosu na zdravstvene usluge, da jednom konačno kaže koje zdravstvene usluge se garantuju. Ovo vam je zakon koji pokazuje da se ovim ljudima garantuje zdravstvena zaštita, ali ja vam tvrdim da mnoge druge kategorije stanovništva nemaju garantovane zdravstvene zaštite i da mi ne znamo koji procenat invalida uopšte ide kod lekara, jer često nema para to da plati, Fond to ne pokriva.
Za kraj, pitanje koje je ovde već pokrenuto je koliko će ovo sve da košta? Mi smo dobili odgovor, predlagač je to sam istakao u uvodnom izlaganju, iz Fonda dobili odgovor da su nađena sredstva, to znači sredstva za sprovođenje ovog zakona, što je meni lično veoma drago. Još jednom upućujem apel, to ne može da reši ovaj zakon. Mi smo sada krenuli jednim putem koji vodi suštinski do toga koje se zapravo zdravstvene zaštite faktički garantuju građanima ove zemlje? Bilo bi idealno da se neke oblici zdravstvene zaštite garantuju svim građanima ove zemlje, uplaćivali, ne uplaćivali, imali zdravstvenu knjižicu, nemali zdravstvenu knjižicu.
Pripadnici moje struke rade u zdravstvu. Ja sam nisam nikada radio u zdravstvu i ne znam kako se lekar oseća kad mu na vrata dođe bolestan čovek, čovek sa povredom i on treba da ga vrati. Pita ga – imate li overenu zdravstvenu knjižicu, vratite se nazad. Ja sam siguran i nadam se da postoji mnogo lekara u Srbiji, ako uopšte postoji, koji će to da urade. Ali, realno i te ljude vi dovodite u vrlo težak položaj, jer on treba da pruža zdravstvene usluge, a to niko neće da pokrije, odnosno država u ovom trenutku ne pokriva.
Mi smo krenuli jednim putem da se dogovorimo oko toga šta se garantuje? Voleo bih da Skupština, kada prođe glasanje, uputi jedan poziv za jednu raspravu Ministarstvu zdravlja, da konačno Srbija, ako je ušla u carstvo nužnosti, a izgleda iz njega ne možemo da izađemo, carstvo nužnosti je carstvo para, koliko imamo novaca uopšte za zdravstvenu zaštitu u ovom slučaju, da mi ipak raščistimo šta su prioriteti ovoga društva? Nisu svi jednaki prioriteti. Primera radi, stomatološka praksa se davno privatizovala i većina naših građana više i ne očekuje, bar većina građana, da neće da plati za tu vrstu stomatoloških usluga, ali sa ovim drugim ostatkom zdravstvenog sistema mi to nismo uradili.
Završavajući da kažem, to nije vezano za ovaj zakon, za vreme ministra prof. Tomice Milosavljevića, mi smo u njegovom mandatu imali dve potpuno različite odluke oko toga kakvo je mesto privatne zdravstvene zaštite u sistemu zdravstvene zaštite. Jednom smo imali da je to inkompatibilno, jednom smo imali da je to kompatibilno. Očigledno se jako luta. Ja razumem, to su teški problemi, ali mi nekako kada usvajamo ove zakone… Namerno sam pročitao Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je usvojen u ovoj Skupštini. Izmene su usvojene ove godine, da vidite kako smo usvojili član koji ne može drugačije da se interpretira, član 21, nego da se faktički garantuje svim građanima Srbije… Ako vi govorite o načelu sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite, ako je to načelo, iz načela možete da izvučete da onda svako ima prava, i to je ispravan član, ali da vidite kako se usvajaju često apstraktne odredbe koje u praksi izgledaju ovako, da morate dodatni zakon da biste zaštitili neke kategorije.
Ako ćemo mi donositi ovakve dodatne zakone, onda mi u stvari definišemo sistem zdravstvene zaštite na nov način. Mi sankcije uvodimo ako se ne pruži zdravstvena zaštita, mi uvodimo princip izveden, operacionalizovan iz ove odredbe, načela, da neke kategorije imaju onda faktičko pravo nezavisno od toga da li su uplaćeni doprinosi i onda mi, u stvari, idemo ka jednom sistemu u kome ćemo jasno znati, nažalost, šta se u Srbiji jedino stvarno garantuje kao zdravstvena zaštita.
Dakle, još jedanput, ja ću to podržati, ali mislim da je ovaj predlog zakona otvorio jednu mnogo, mnogo veću temu a to je kakvo je faktičko stanje zdravstvene zaštite, a ne zakoni. Mi smo zakonodavno telo, ali mi vrlo retko dobijamo pune odgovore, ne krijem ja, Ministarstvo zdravlja, ali to jeste njegov posao i Fond, kakvo je faktičko stanje sa zdravstvenom zaštitom?
Još jedanput, meni se čini da će ovaj zakon najviše da pomogne ne samo ljudima koji rade u malim privatnim firmama, nezaposlenima kojih je sve više, nažalost, u Srbiji, nego će pomoći i zemljoradnicima, jer kod te grupacije unutar našeg stanovništva ima najvećih problema sa doprinosom za zdravstveno osiguranje. Hvala lepo.

Iskorišćeno je 14 minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Gospodine predsedniče, predlagaču zakona, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od nečeg što je vrlo zanimljivo i što bi trebalo da poslanici pogledaju, a to je poslednji Izveštaj UN o perspektivama stanovništva na planeti. Oni kažu u tom izveštaju, do 2015. godine istočna Evropa i Balkan će biti prostor na kome će doći do enormno velikog pada stanovništva. Očekuje se da će pad stanovništva iznosi u Srbiji do 2015. godine 0,5% godišnje. To je ogroman pad stanovništva, ali ono što je interesantno, naši demografi se u potpunosti slažu sa ovom procenom. Kada se ukrste dve vrste podataka, jedno je natalitet, koji je u Srbiji očigledno na vrlo niskoj stopi, i, sa druge strane, očekivane migracije, koje su takođe u velikom broju prisutne na ovim prostorima, jer su posledica socijalnih, ekonomskih, političkih parametara, onda dolazimo do toga da zaista ova prognoza jeste crna, ali je i vrlo istinita.
Kaže, ova prognoza, naši demografi tvrde, da će do kraja praktično 2053. godine u Srbiji biti dva miliona stanovnika manje, a da će do kraja veka u Srbiji živeti samo četiri miliona stanovnika. Ako pogledamo da je sada praktično druga decenija ovog veka, mi ćemo za 80 godina izgubiti više od tri miliona stanovnika. O tome zaista moramo da vodimo računa.
Prvi razlog za ovo jeste negativan prirodni priraštaj i on jeste jako nizak, a naročito posle 90-ih godina. Do 90-ih godina, on je bio negde 2,1%, stopa rađanja je bila 2,1%, a sada je on ispod 1,6%. To je ono da prirodna prosta reprodukcija ne može biti zadovoljena.
Druga stvar jesu, rekla sam, te migracije. To je vrlo ozbiljna tema da bi sada o tome pričala. Mislim da je to tema za neku drugu sednicu. O tome ću kasnije govoriti.
Podatak kaže da 93% opština u Srbiji ima negativan prirodni priraštaj, odnosno imaju demografski staro stanovništvo. Zašto to govorim? Zašto počinjem, kada govorim o ovom zakonu, predlogu ovog zakona, na ovaj način?
Prvo, htela bih da upozorim sva nas, koji smo ovde u Skupštini izabrani od naroda ove zemlje, da vodimo računa o opstanku ovog naroda. Drugo, da obratimo pažnju na one mere podsticanja rađanja koje su postojale i do sada, ali očigledno kada uzmemo sve u obzir one nisu dale rezultat. Tada dolazimo do teme ovog zakona, a to jeste zdravstvena zaštita dece.
Prvo ću pohvaliti predlagača da konačno poštuje definiciju određenu Konvencijom o pravima deteta šta je to i ko je to dete? Mi u našim zakonima, nažalost, imamo različito tumačenje čak i godina koga predstavlja dete.
Moram da kažem još jednu stvar, neću je prvi put reći, moj prethodni govornici su rekli mnogo o tome, materija ovog zakona je zapravo već uređena. Ona je određena Zakonom o zdravstvenom osiguranju i delimično Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ali praksa pokazuje da sistem ne funkcioniše, da iako je ona uređena, ona zapravo ne može biti realizovana u praksi.
Prema našim zakonima, ovim koje smo pomenuli, moram da pomenem Ustav u članu 68. koji takođe garantuje vrlo široka prava na zdravstvenu zaštitu ovim kategorijama. Dakle, zdravstvenu zaštitu dece do 18 godina, trudnica i porodilja je garantovana ako imaju overenu zdravstvenu knjižicu. Problem nastaje ako knjižica nije overena, a nije overena zbog toga što neko treći, poslodavac u ovom slučaju, ne ispunjava svoju zakonski propisanu obavezu da mora da uplati doprinose kako bi ove kategorije mogle da se leče. To znači u praksi da porodica koja nema overenu knjižicu, a najčešće je jedan član porodice zaposlen, a na osnovu njegove kategorije zaposlenosti ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu drugi članovi porodice, oni, ako treće lice, poslodavac ne uplati te doprinose, ne mogu da se leče.
Ovde se očigledno radi o tome da su te najranjivije kategorije, dakle deca, trudnice i porodilje u poziciji da apsolutno ne mogu da ostvare svoje zakonom i Ustavom garantovano pravo.
U ovom trenutku više od 50.000 radnika i njihovih porodica ne može da ostvari to pravo. To je jako velika armija ljudi, građana naše zemlje, naših sugrađana.
Uprkos brojnim najavama da ćemo problem rešavati, jer svi vidimo da problem postoji, nažalost, ovo je prvi put da o tome otvoreno govorimo i ovo je prvi put da sem nekih rasprava na Odboru za zdravlje na ovaj način možemo na plenumu da govorimo o ovoj temi.
Moram da kažem još jednu stvar. Propusti su, iako je najavljeno da će ti propusti biti regulisani izmenama pravilnika koji bi trebalo da reši pitanje upravo ovih kategorija, a da knjižice nisu overene, nažalost, ti propusti nisu ispravljeni. Ostao je jedan deo te ranjive kategorije, dakle, i dece i porodilja i trudnica, onih koji su ostali praktično bez doprinosa uplaćenih od poslodavaca posle tog graničnog datuma 9. avgusta 2011. godine. Dakle, sad oni ponovo ne mogu da budu lečeni.
Moram da kažem da u ovom pravilniku imamo još jednu kategoriju koju je vrlo važno da definišemo. To su samohrani roditelji i nezaposleni. Oni takođe imaju pravo na overu zdravstvene knjižice, takođe i socijalno ugrožena lica. U praksi to ne izgleda tako.
Moram da kažem da je jedno od prvih obećanja ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović, bilo da će se upravo baviti ovom temom i da ćemo upravo rešiti i ovu kategoriju, da ćemo upravo omogućiti pravo ovim ljudima da se leče. Međutim, desilo se to što se desilo. Mi danas prvi put o tome raspravljamo. Sve je trebalo da se reši tim potvrdama koje bi trebalo da reguliše zavod, ali očigledno te potvrde u praksi ne funkcionišu tako jednostavno.
Pomenula sam taj pravilnik koji je donet u novembru 2012. godine i koji je trebalo da reguliše ovo pitanje, da reguliše zapravo da ove kategorije, ako nisu u mogućnosti da overe svoju zdravstvenu knjižicu, dobiju potvrdu o tome i da se leče, ali taj pravilnik je napravio tu selekciju, mogu da kažem, i diskriminaciju, jer je napravio presek sa datumom 9. avgust 2011. godine. Dakle, oni poslodavci koji nisu uplaćivali doprinose do tog datuma su na neki način pomilovani. Treća lica, odnosno deca, porodilje i trudnice na osnovu toga mogu da dobiju potvrdu i da se leče, ali je ostala ova kategorija, da oni poslodavci koji ovo u međuvremenu od 9. avgusta 2011. do danas nisu uplaćivali doprinose, sada su diskriminisane porodilje, trudnice i deca onih zaposlenih kod tih poslodavaca, koji ne mogu sada da ostvare svoje pravo.
Pripremajući se za ovaj zakon, ja sam pogledala još jedan dokument. To je Izveštaj Zaštitnika građana za prošlu 2012. godinu. Kada su u pitanju prava dece na zdravstvenu zaštitu, Zaštitnik građana je u postupku kontrole utvrdio da Fond krši prava deteta na zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu kada decu ostavlja bez overene zdravstvene knjižice, zbog toga što treće lice, a rekla sam već poslodavci, nisu izvršili svoju zakonsku obavezu uplate doprinosa. Ono što je najvažnije što on konstatuje, kada se pravo na zdravstveno osiguranje ne ostvaruje po drugom osnovu, dete ima zakonom uspostavljeno pravo da bude zdravstveno osigurano po osnovu činjenice da je dete. Ponovo se vraćamo na Ustav, član 68. koji lepo kaže i vrlo jasno kaže – da ako knjižica nije overena, dakle, ako ne može da ide na teret poslodavca lečenje, ono ide na teret javnog budžeta. To je ono o čemu mi treba da govorimo.
Dakle, mi imamo uređeno ovo pitanje zakonima, ali se iz nekog razloga to pitanje stalno ne rešava i krši. Hajde da pogledamo kakvo je stanje u drugim zemljama u okruženju. Sve zemlje u okruženju govore o tome da deca, porodilje i trudnice, ove vrlo ugrožene kategorije i vrlo ranjive kategorije, imaju pravo na povećanu pažnju
zajednice i, pre svega, pravo na zdravstvenu zaštitu. To govorimo kada govorimo i o nekim drugim zemljama, pa hajde da pomenemo i zemlje visokog standarda: Švedsku, Norvešku i druge zemlje, zaista vrlo visoku zdravstvenu zaštitu, ali je očigledno da to u Srbiji ne funkcioniše na taj način, iako imamo sve osnove u zakonu jasno određene.
Ponovo komentar Zaštitnika građana, pa da deca ne ostvaruju prava iz zdravstvenog osiguranja kao članovi porodice osiguranika, bez obzira na to što su tako prijavljeni. Ispunjen je zakonom propisan uslov za primenu alternativnog osnova za osiguranje, a to je pripadnost posebno osetljivoj grupi, a to su deca. Zato je i preporuka Zaštitnika građana bila Fondu da overu zdravstvene knjižice deci i u slučajevima kada poslodavac nije uplaćivao ove doprinose. Deca nikako ne treba da budu žrtve jednog, da kažem, i vrlo bahatog odnosa nekih trećih lica.
Sada meni ovde nije jasno, kada sve ovako lepo piše u zakonima, kada to imate počev u vertikali od Ustava, pa u ovim zakonima, kako je moguće da Fond, taj koji treba da radi posao koji je propisan zakonima, taj posao ne radi, nego nailazimo na neverovatna tumačenja kada su u pitanju neke elementarne stvari koje se odnose na zdravstvenu zaštitu i na zdravstveno osiguranje.
Fond u poslednje vreme tumači da treba da se van sistema napravi jedan humanitarni fond za lečenje dece. Ne može da bude van sistema bilo šta. Sve mora da postoji lepo napisano u sistemu.
Onda imamo skaradno tumačenje da Ustav ne dozvoljava promenu pravilnika i da Ustav ne dozvoljava da se deca leče u inostranstvu, što je potpuno smešno. Ne znam kako ste vi, predsedniče, upravo u obrazloženju našli tumačenje u Ustavu da ovo sve lepo u Ustavu stoji i da u Ustavu mora da se omogući lečenje dece.
S druge strane, posle izmena i dopuna tog pravilnika o kojima sam govorila, o ispravi i zdravstvenom osiguranju, posebno o ispravi za korišćenje zdravstvene zaštite, rekla sam već, ostala je jedna grupa dece, porodilja i trudnica kojima zdravstvene knjižice nisu overene posle 9. avgusta 2011. godine, potpuno diskriminisana. Ona ovog momenta ne može da se leči i ovaj zakon bi mogao da se primeni, recimo, upravo na ovu kategoriju. Ovaj zakon zapravo reguliše pitanje cele populacije u jednom vrlo dugom vremenskom periodu, neograničavajući se na neki poseban period, neograničavajući se na neki poseban presek koji zapravo nigde nije ni dokazan kao racionalan presek, da znamo da je baš tog datuma bilo nešto, pa eto, tada možemo da ga napravimo kao presek.
Očigledno je potreba da se i ovaj problem reši trajno. Očigledno je dobro što imamo ovakav zakon, mada je moja dilema, ako već imamo regulisao ovo pitanje i jednim zakonom, kako će onda to izgledati u praksi? Vidimo da Fond pronalazi razne načine da se ogradi od svojih obaveza, onda očekujem da će se on pozivati na onaj Zakon o zdravstvenom osiguranju. Vi kažete da je ovo leks specijalis. Ima logike da zakon koji je kasnije donet bude primenjivan, ali ja se bojim da to nakaradno tumačenje koje nam Fonda stalno servira neće biti u korist ovih kategorija i da ćemo opet dolaziti do toga da ćemo morati ovde u Skupštini da rešavamo pitanje, profesor Korać je pomenuo, osoba sa invaliditetom, da ćemo na neki drugi način pokušati da rešimo pitanje poljoprivrednika. Volela bih da to uredimo jednim zakonom, a to već negde imamo i da se taj zakon konačno i primenjuje.
Naši zakoni inače formalno pružaju snažnu podršku materinstvu i deci, ali je vrlo česta situacija da se u praksi to ne dešava na taj način. Imamo problem i što građani ne znaju svoja prava do kraja, naročito žene, naročito
marginalne grupe i žene iz marginalnih grupa ne znaju svoja prava i jednostavno nisu u situaciji ni da traže da ona budu ostvarena, a i oni koji svoja prava znaju, dolaze u situaciju da ne smeju da se zamere poslodavcu, jer će biti sankcionisani, jer će izgubiti posao u ovim vremenima, a to je vrlo neodgovorno ponašanje što se poslodavaca tiče, jer poslodavci neprekidno ističu obaveze zaposlenih, a nigde ne ističu svoju obavezu da plaćaju doprinose. Mada, kada pogledam s druge strane kakva je situacija, ni firme više ne mogu da opstanu sa zakonima koje mi ovde u Skupštini donosimo.
S druge strane, meni to pokazuje da i građani nemaju poverenja u državu ako nisu u stanju da se bore za svoja prava. Izveštaj Zaštitnika građana u ovom drugom delu, koji se odnosi na ugrožavanje zdravlja i ugrožavanje zdravstvene zaštite, neispunjavanja zdravstvene zaštite zakonom osigurane za kategoriju trudnica i porodilja, takođe pokazuje primere kršenja i takođe pokazuje da Fond tumači vrlo kreativno svoje obaveze, pa tako, recimo, preventivne preglede karcinoma materice i dojke, koji su zakonom određeni da budu jednom godišnje, Fond plaća jednom u tri godine.
Sada da kažem konačno nešto o samom zakonu. Demokratska stranka Srbije će glasati za ovaj zakon. Podneli smo jedan broj amandmana i jesmo zaista izrazili jednu otvorenu sumnju kako će biti primenjivan samo specijalno ovaj zakon i da li ćemo morati sada da pravimo nove zakone za nove kategorije.
S druge strane, ti amandmani i jesu, o njima ćemo govoriti kada dođe vreme, kada budemo govorili o amandmanima, negde terminološki možda u nekim delovima, a negde smo proširivali vreme za koje neke kategorije stanovništva mogu da ostvare svoja prava. O tome ćemo kasnije govoriti.
Podržaćemo zakon. Moramo samo da otvorimo još jedno pitanje – zašto kao predlagač niste otvorili pitanje kategorije žena koje rađaju treće dece, do koje granice će to vremenski njihovo pravo biti omogućeno?
S druge strane, zaista moram da kažem da je vrlo tužno da uopšte govorimo o tome da trudnicama i porodiljama ograničavamo pravo na zdravstvenu zaštitu godinu dana, 12 meseci po rođenju deteta, a govorimo o potrebi natalitet u državi povećamo, govorimo o potrebi da se pažnja društva konačno posveti i nekim drugim grupama. To me negde ljudski jako boli i mislim da bi to trebalo otvorimo kao temu i da o tome razgovaramo.
Ono što je moje veliko pitanje su sredstva. Vi ste rekli i piše u obrazloženju da je direktor Fonda Babić rekao da su sredstva pronađena u okviru postojećih sredstava Fonda i da će se raditi o sredstvima od 500 miliona i da neka druga sredstva neće morati da se traže, ali pronašla sam izjavu gospodina Babića koji je rekao da su sredstva za tu kategoriju pronađena u okviru postojećih, iako će onda možda biti umanjena i rebalansom budžeta, jer ovde se govori o izjavi koja je išla nakon onoga što ste vi u junu mesecu rekli, da ćemo mi o ovom zakonu raspravljati u julu, pa nismo. Eto, sada je novembar. Znači, izjava je iz tih vremena. On kaže da će sredstva možda biti umanjena i rebalansom budžeta, tako da će i na godišnjem nivou za ovo biti potrebno izdvojiti neka dodatna sredstva.
Stvarno nisam pogledala budžet u tom delu. Videću da li su odvojena ta sredstva, ali prosto mi se čini da je vrlo važno da ta sredstva budu i opredeljena ako ćemo se već opredeliti da glasamo za ovaj zakon. Dakle, DSS će glasati za ovaj zakon.

Iskorišćeno je 17 minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović, predlagač akta. Izvolite.

Hvala vam na nekim korisnim sugestijama.
Kao što sam rekao drugim kolegama, slažem se da otvorimo raspravu o svim temama koje široko pogađaju naše društvo ne samo o ovoj temi.
Naravno, ovim zakonom se rešava samo jedan od problema. Ja sam se skoncentrisao na rešavanje problema one dece, trudnica i porodilja koja svoja prava ne mogu da ostvare upravo zato što poslodavci nisu mogli ili nisu uplaćivali doprinose.
U razgovoru sa Službom za informacije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje rečeno mi je da i posle ovog datuma od 9. avgusta 2011. godine, žene mogu da dobiju obrazac PŽD, odnosno potvrdu za pružanje zdravstvene zaštite. To zamenjuje zdravstvenu knjižicu. Potvrda se može dobiti ako se dostavi dokumentacija iz PIO Fonda o neizmirenju doprinosa poslodavca. Da li je to sve idealno? Nije, slažemo se potpuno, ali je moguće da se reši. Dakle, država je uspostavila mehanizam kojim se to rešava. To nas dalje povlači na sve ono što su prethodni govornici, počevši od mene, na startu ove rasprave rekli, a to je da je zdravstveni sistem ne savršen i da moramo da radimo da ga poboljšamo. Dakle, korak po korak. Voleo bih da možemo brže, ali to je doprinos koji sam mogao da pružim. Nadam se da će i ostale kolege učestvovati i dati svoj doprinos da taj sistem bude bolji i savršeniji i da razgovaramo sa svima ostalim i kroz javne rasprave i kroz sve ostalo, da vidimo kakva sredstva postoje i šta je to što je realno.
Rebalans srećom nije bio od onog perioda kada smo gospodin Babić i ja govorili o pronalaženju sredstava za ovo, tako da nikakva sredstva neće biti umanjena. On je bio prisutan na Odboru za zdravlje i porodicu pre dva dana, kada smo razgovarali o tome. Ponovio je da su sredstva obezbeđena, svih 500 miliona ili koliko već tačno u dinar, ne mogu sada da kažem, je potrebno da bi se po njihovoj projekciji ovo realizovalo. Sredstva su opredeljena i tu su. Dakle, neće biti bojazni da će biti nedovoljno sredstava da se ovaj zakon realizuje. Dakle, to je nešto što je potpuno sigurno.
Svakako da se slažem da treba posebnu pažnju obratiti možda i na žene koje rađaju treće, četvrto i više dece. Možda treba posebno definisati kako da njih bolje zaštitimo, ali to je dobra tema za razmišljanje.
Kao što znate, ja sam jedan od poslanika koji je potpuno spreman da prihvati kritiku i sugestiju i bolje rešenje, kao što sam spreman, kada budemo razgovarali o amandmanima koje je podnela vaša poslanička grupa, da se zajedno dogovorimo šta je od toga realno i šta može da se prihvati.

Narodna poslanica Milica Vojić Marković, pravo na repliku.

Hvala gospodinu predlagaču.
Kada sam govorila o tome da pravilnik jasno određuje da taj datum jeste presek, govorila sam na osnovu … ne znam kako bih nazvala skup koji je bio u maloj sali i kome ste predsedavali i vi povodom predloga zakona gospodina Zaštitnika građana, gde su bili samohrani roditelji, pa i dece sa invaliditetom, gde smo mogli da dobijemo ovu informaciju da to nije tako, da zapravo neki od njih nisu mogli da ostvare svoje pravo posle tog datuma, jer je taj datum bio nekakav presek koji ni jednim racionalnim razlogom nije opredeljen.
S druge strane, ono što meni kao poslaniku strašno smeta jeste da je, recimo, ako pogledate taj pravilnik na koji se pozivam uporno, donet u novembru 2012. godine, on u potpunoj koliziji sa zakonom na osnovu kojeg je donet. To je onda priča o tim podzakonskim aktima koji ne prate zakon, nego prate neku svoju logiku. U tom smislu je moja vrlo otvorena sumnja u to kako će ovo tumačiti Fond.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja čim se pojavio kao predlog izazvao je veliku pažnju svih parlamentarnih stranaka, medija i građana u najširem smislu. Iz ukupnih reakcija iz javnosti koje su se do sada pojavile od samog njegovog predlaganja izazvao je pažnju u pozitivnom smislu zato što je naišao kao takav na odobravanje i na jedno razumevanje koje je shvatilo da treba da omogući u narednom periodu jednu bržu, efikasniju i kvalitetniju zdravstvenu zaštitu ovih osetljivih kategorija stanovništva.
Razlozi za predlaganje ovog zakona sadržani su u potrebi upravo da se stvore bolji, brži i efikasniji uslovi za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu ovih kategorija, dece, trudnica i porodilja, koje su obuhvaćene, inače, kao što je i do sada rasprava to pokazala, i ustavno-pravnom zaštitom. To su odredbe Ustava član 68. i 97, ali i dalje od toga. Podrazumeva se i to pravo da je rešeno međunarodnim dokumentima koje je naša zemlja prihvatila Poveljom UN o pravima deteta i na koncu samim opštim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.
Još polovinom godine, čini mi se juna 2013. godine, u Srbiji je bila aktuelna kampanja „Prioritet za decu i trudnice“. To je bio čini mi se i povod da dođe i do razmišljanja i razgovora na ovu temu o dodatnoj zaštiti dece, trudnica i porodilja i u okviru Ženske parlamentarne mreže, čiju aktivnost ovom prilikom svakako želim da pohvalim i samog Odbora za prava deteta koji je u svom dosadašnjem mandatu u stvari pokazao punu opravdanost njegovog formiranja i njegovog postojanja.
Zakon već samom svojom pojavom skrenuo je pažnju na sebe i na novine i rešenja koja je takođe sa sobom nosio.
Nije ovo prvi zakon koji je predložen ovde u Skupštini, a koji je izazvao našu ukupnu saglasnost, bez obzira na parlamentarnu stranku iz koje je komentar dolazio. Naime, setimo se da je ovde bio razmatran Zakon o zaštiti trudnica i porodilja iz oblasti radnog odnosa, koji je zahtevao obavezu poslodavca na njihovu kompletnu zdravstvenu zaštitu i nemogućnost da im da otkaz za vreme porodiljskog odsustva.
Ovde smo razgovarali i o Zakonu protiv nasilja o ženama, koji je takođe izazvao našu ukupnu saglasnost da ovim dodatnim zakonom treba obezbediti zaštitu žena u društvu.
Sada ovaj zakon o zaštiti dece, porodilja i trudnica u odnosu na ostvarivanje prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu, takođe pokazuje naš ukupan pozitivan odnos prema inicijativi. To je nešto što u stvari pokazuje opredeljenost našeg društva da uslove u kojima živimo treba da poboljšavamo. Treba da stvorimo zakone i da ih poštujemo koji idu upravo u stvaranju veće socijalne, zdravstvene sigurnosti, veće zaštite i prava na život, većeg i boljeg prava na obrazovanje i uopšte kvalitet života.
Generalno kada je o ovom reč, ja bih istakla da je brzina i kvalitet koju ovaj zakon obezbeđuje nešto što je u svakom slučaju efikasnost u smislu da je dogovoreno i da je predloženo, što ja takođe podržavam, da na primenu ovog zakona u odnosu na vreme kada se on usvoji ne bude nešto produženo, da se dugo na njega čeka, već da njegova primena bude sutradan po njegovom objavljivanju.
Problemi zdravstva poznati su dugi niz godina. O problemima u zdravstvu u raznim situacijama u prethodnom vremenu govorilo se sa manje ili više pažnje. Niko do sada nije uzeo da jasno kaže njegovu analizu, njegove probleme i njegove krivce. Ne želimo da se bavimo krivcima, ali želimo da konstatujemo da za jednu godinu dana ove Vlade i ovog ministra zdravlja ne mogu niti su mogli da se isprave svi problemi koji su u zdravstvu taloženi godinama, koji su ovim ili onim merama urušavani, prava smanjivanja, regulisana na drugi način i samim tim pravo na obezbeđenu zdravstvenu zaštitu u odnosu na građane je smanjivana ili je relativizovana.
Kada je reč o ovom zakonu, želim da kažem da je interesantno to što je već primećeno u raspravi da se svega nekoliko, tri ili pet članova, odnosi na samu regulaciju materije, da je ovim zakonom takođe u ostalih dva ili tri člana predložena odnosno predviđena i krivična odgovornost za nepoštovanje ovog zakona, čime je obavezan Republički fond za zdravstvenu zaštitu da dosledno, u skladu sa ovim predlozima, ima da ispunjava svoje obaveze.
Pitali smo se i pitamo se kako će se obezbediti ostvarivanje ovog prava ukoliko osoba nema overenu zdravstvenu knjižicu? I to je ovim zakonom regulisano – dobijanjem potvrde od strane Fonda o stanju u kojem se osoba nalazi, odnosno starosti deteta, ostvarivaće se ovo pravo, bez obzira da li je zdravstvena knjižica overena ili ne, bez obzira na to ima li obaveznu markicu, bez obzira na to da li je poslodavac uplatio doprinose ili ne. Ali, ovom prilikom želim da naglasim da i dalje Skupština, Vlada i zakoni, Ministarstvo finansija i sve druge relevantne institucije treba da insistiraju na tome da obaveze poslodavca prema ispunjavanju svojih obaveza kada su u pitanju doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje moraju striktno da budu poštovane. Dakle, ovo ih ne oslobađa te obaveze.
Predlog ovog zakona takođe predstavlja i značajnu promenu u odnosu na siguran položaj dece, trudnica i zaštitu ovih kategorija stanovništva u najosetljivijem periodu svoga života i iskazuje važan odnos i brigu za zdravlje i priraštaj stanovništva jer su to, pored obrazovanja, u stvari najznačajniji nacionalni resursi. Zato briga o deci, trudnicama i porodiljama treba da bude prioritet svake države, a posebno Srbije, kada imamo u vidu kakvi su naši problemi i pojave kada je reč o broju stanovnika i uopšte populacionim problemima.
Prema poslednjim izveštajima svih nacionalnih službi, Srbija svake godine u broju stanovnika izgubi jedan grad, kažu oni koji to fleksibilnije hoće da izvedu ili da nam ukažu na problem da se svake godine, recimo, gubi jedan Apatin, Negotin ili Petrovac. To negde znači oko 30.000 stanovnika. U Srbiji svake godine više stanovništva umire nego što se rađa. U mnogim naseljima odavno se nije rodilo nijedno dete. Mnoga sela ostala su samo sa nekoliko staračkih domaćinstava. Kuće i škole ostale su zatvorene.
Možete li sutra ili možemo li svi zajedno sutra da zamislimo jednu Srbiju koja će imati svoje šume, reke i pašnjake, koja će imati svoje njive i livade, ali u kojima neće biti dovoljno dečijeg plača, neće biti dovoljno raspoloženog stanovništva koje će stvarati novo delo? Ako takvu Srbiju možemo da zamislimo sada, onda će nas ta ideja obavezati već sada da i ovom merom koju apsolutno podržavam, kao i drugim merama slične vrste koje smo u Skupštini donosili u ovom periodu, ubuduće stvorimo bolje, sadržajnije i sveobuhvatnije mere koje će obezbediti da se stanovništvo u Srbiji obnavlja, da radi, da ima zdravstvenu i socijalnu zaštitu po meri ljudskog života, da ima pravo na obrazovanje i ostvareno pravo na rad i samim tim da imamo snažniju i ekonomski razvijeniju Srbiju.
Dakle, i ovaj predlog zakona ja doživljavam na putu ovakvog jednog cilja i ovakvog jednog zadatka. Mere Vlade koje su usvojene u poslednjih godinu dana, napori i ciljevi koji su postavljeni, a koji pre svega idu u smislu ekonomske revitalizacije, stvaranja novih industrijskih i proizvodnih pogona, industrijskih ne u onom najklasičnijem smislu reči, ciljevi koji idu ka obezbeđenjem većeg broja radnih mesta i otvaranjem proizvodnih pogona u stvari su nešto što može Srbiji da obezbedi sopstveni kapital. A složićemo se svi da samo sopstveni kapital koji imamo u svojim rukama i koji smo svojim radom stvorili, može da nam obezbedi budućnost. Takva Vlada koja na ova pitanja proizvodnje i rada gleda odgovorno, moći će onda u celini da obezbedi i rešenja koja se odnose na ova druga pitanja koja znače život.
Mi smo probleme sa stanovništvom uočili, unazad skoro 40 i više godina. Do 1960. godine demografi i statističari kažu da se obnavljanje stanovništva u Srbiji održavalo na nivou proste reprodukcije, odnosno da se tada rađalo 2,1 dete. Od tada ovaj problem je svake godine sve izraženiji. Ima sve negativniju tendenciju da bi po statističkim podacima od 2002-2012. godine, to su popisi stanovništva, dakle, za poslednjih 10 godina gubili su godišnje 31,967 hiljada, odnosno za ukupni period preko 300 hiljada stanovnika.
Stručnjaci koji se bave ovim pitanjima, lekari, psiholozi, ekonomisti, akademici itd. su tražili da država u ovom periodu stane sa jasnom politikom prema potrebama obnavljanja stanovništva i da to stavi kao svoj prioritetni zadatak.
Donošene su razne mere, programi, strategije razvoja itd. koje su podrazumevale i koje su u sebi planirale određene mere u smislu zaštite stanovništva, njegovog obnavljanja, prava na zaštitu i poseban položaj dece, omladine itd. Međutim, ono što možemo sa žalošću da konstatujemo je da vidimo da su svi ti programi i sve te strateške orijentacije za ovih deset godina ostale na papiru.
Ono što je bitno, bar tako doživljavam, jeste da je za ovih deset godina divlji liberalni kapitalizam ušao u Srbiju na širom otvorena vrata i posle 2000. godine je prosto promovisao nove vrednosti koje ovde do tada nisu postojale. Spojen sa našim neznanjem, neodgovornošću, stavljanjem ličnih interesa iznad opštih, jer to je sada in i oličenje novog vremena, kada je trebalo sve bez kriterijuma privatizovati, bez cilja i brige rasprodati, tada se desio i definitivni naš ekonomski, ali i demografski gubitak i pad.
Preduzeća su zatvarana, ljudi su ostajali bez posla, bez mogućnosti da ga opet nađu. Mladi nisu imali gde da se zaposle i zato i tada, a i dalje postoji stalna tendencija odlaska mladih i obrazovanih ljudi iz Srbije.
Mere zdravstvene i socijalne zaštite u tom periodu su smanjivane. Iz preduzeća su izbačeni, jer to napokon ne ide sa kapitalom, profitom, i privatnim vlasništvom, a država oslabljena nove obaveze i zadatke nije mogla da isprati. U tom smislu navešću samo kao primer ili kao ilustraciju da je pre 2000. godine postojao Zakon o društvenoj brizi o deci. Ovaj zakon je npr. definisao postojanje naknade za zarade za žene za vreme porodiljskog i produženog porodiljskog odsustva zaposlenog roditelja i usvojioca radi nege deteta u iznosu 100% zarade. Postojao je materinski dodatak koji je definisao da obavezu 30% zarade za majke koje nisu bile zaposlene. Zatim pomoć i oprema novorođenčetu, dodatak za decu, naknada troškova i boravka u predškolskoj ustanovi za treće dete, i niz drugih mera koje se odnose na prvo, drugo i treće dete, četvrto dete u predelima i područjima Srbije u kojim je naročito izražena demografska depopulacija i problem neobnavljanja stanovništva.
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje za decu bez roditeljskog staranja, decu sa smetnjama u razvoju, decu na produženom bolničkom lečenju, vaspitno obrazovni program u godini pred polazak u školu, boravak i predškolsko vaspitanje i obrazovanje i preventivna zaštita dece predškolskog uzrasta, odmor i rekreacija do 15 godina starosti dece u dečijem odmaralištu, regresiranje troškova boravka itd. itd. Znači, preko deset i više različitih mera bile su predviđene, mi smo ih u jednom trenutku odbacili. Rekli smo da preduzećima ne mogu da postoje, država ih nije prihvatila, a onda smo krenuli u stvaranje nekih novih mera.
Kad pogledamo ovaj zakon, videćete niz članova koji su povezani na kojima se određenim periodima vremenskim kaže da se brišu, da oni više ne važe, da je npr. taj zakon od 1992. godine ovako složen i sistemski postavljen menjan 14 puta da bi svaki put imao sve nižu i nižu stopu zaštite.
Založila bih se, kao što je to u delu rasprave već do sada izraženo, da taj sistem razmotrimo ponovo. Da se vratimo dobrim rešenjima koje je imala naša bivša socijalno odgovorna država, a čije su vrednosti tako brzo i bez kriterijuma odbačene, mada nisu ovo jedine takve vrste.
Ova Vlada odgovorno čini napore u pravcu ekonomskog oporavka. Lično ću smatrati da su njeni ciljevi upravo ovakvi i da će naši napori u narednom periodu upravo ići u ovom cilju, kao što sam rekla, i da će samim tim biti izraženo da su nacionalni ciljevi i interesi zdravlje, obrazovanje, populaciona politika i nacionalni program. Ovaj zakon doživljavam da ide u tom pravcu. Podržavam ga lično, kao i sve druge koji će na ovom pravcu ubuduće da daju određene predloge, makar to bili i parcijalni, da bi u celini imali sutra sigurnost da ćemo do ovakvih ciljeva zajedno da dođemo.
Istovremeno, želim da izrazim da će i SPS u danu za glasanje se složiti sa ovim zakonom i posebno pohvaliti ukupnu aktivnost Odbora za prava deteta u ovom parlamentu. Hvala.