Smatram da je povređen član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine iz prostog razloga što ste vi gospodine predsedniče, ne naravno svojom krivicom ovde u planirano vreme u 16,00 časova kada je trebalo da se nastavi sednica, obavestili da će planirani nastavak biti u 17,00 časova s obzirom da je ministar sprečen, jer prisustvuje sednici Vlade Srbije. Sada je 17,15 časova, što je manje bitno.
Ako mi sami ne počnemo da poštujemo instituciju u ovoj zemlji. Ako ne počnemo da poštujemo Skupštinu Republike Srbije kao najviši zakonodavni organ u ovoj zemlji koja je uostalom i birala tu istu Vladu, a to poštovanje datira, pre svega iznutra, odnosno to je naš odnos iznutra kako se ophodimo na sednicama Narodne skupštine.
Ako mogu da dodam, primetili ste da poslanička grupa DSS se isključivo drži dnevnog reda, isključivo učestvuje u raspravama s obzirom na vreme koje ima na raspolaganju i naravno u replikama sa ministrom. Ne koristimo vreme ni u replikama, ni po Poslovniku da se politički prepucavamo iako bi to i te kako mogli da radimo. S druge strane jako je bitno da bi građani imali percepciju i poštovanje prema Narodnoj skupštini, to je da i drugi državni organi imaju to poštovanje.
Nikada ne može sednica Vlade Republike Srbije da bude podređena održavanju sednice nacionalnog parlamenta i tu nema izgovora vezano za prisustvo ministra. Na toj sednici je mogao da prisustvuje državni sekretar, osim ako nema preglasavanja unutar same Vlade. Tako da mislim da je nedopustivo da se odlaže početak rada Narodne skupštine za sat vremena iz prostog razloga što traje sednica republičke Vlade.
Nas kao narodne poslanike, ovu Skupštine to ne treba uopšte da zanima. Dakle, dužnost ministra je da se pojavi pogotovo kada su ovako bitne stvari na dnevnom redu, ovako bitni finansijski zakoni, ono što je uvertira za budžet.
Samo želim da apelujem na sve članove Vlade, na sve druge predstavnike predlagača koji dolaze u ovaj cenjeni dom da se ubuduće sa više poštovanja ophode prema Narodnoj skupštini, prema narodnim poslanicima. Lično ne učestvujem danas u raspravi, ali i te kako volim da čujem šta će se ovde razgovarati i s tim u vezi apelujem i na predsednika Narodne skupštine, čija nije ovog puta krivica, ali da i te kako utiče na sve druge ministre i članove Vlade da se pridržavaju vremena i učestvovanja u raspravi. Hvala.

Svakako da ste u pravu da Narodna skupština nikada nije bila niti će biti podređena Vladi, što je potpuno prirodno. Međutim, moja procena je bila, s obzirom da se na Vladi razgovaralo o amandmanima koji su podneti da se donosilo mišljenje o amandmanima na budžet, da je bilo važno prisustvo ministra Krstića, zato da bi ipak neko relevantan mogao da kaže da li neki od amandman koji su podnosili narodni poslanici, te se dakle i na sednici Vlade razgovaralo o onome što su bili predlozi Narodne skupštine. Da li se neki od tih amandmana prihvatio ili ne, te se tim relevantnim čini boljim zakon, odnosno budžet koji će biti pred nama. Ministar mi se izvinio, izvinio se Narodnoj skupštini zbog kašnjenja i ja sam odlučio da odložimo za sat vremena. Stigao je nešto ranije, ali nije bilo prostora za nastavak sednice, zato što vi znate naša pravila da ne nastavljamo sednicu dok ministar nije tu. Samo iz tog razloga cenim vaše razumevanje i nismo nastavili u 16,00, nego u 17,00 časova. Po Poslovniku Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, reklamiram član 107, povreda dostojanstva Skupštine. Smatram da uopšte izlaganje poslanika i poslaničke grupe DS nije bilo primereno ni ovom trenutku, ni onom što stoji kao činjenica i koja se odnosi na određenu terminologiju koja nije primerena ovoj skupštini. Molim vas da tako izlaganje više ne dopustite jer to dovodi do jednostavno velikih reakcija poslanika iz naše poslaničke grupe. Pre svega, zato što takve činjenice stoje, a služe za dnevno političke situacije, s jedne strane, a sa druge strane molim vas da pređemo na dnevni red i na zakone koji su na dnevnom redu. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Biljana Ilić Stošić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, govoriću o Zakonu o smanjenju neto prihoda licima zaposlenim u javnom sektoru.
Prva stvar koju moram da primetim u vezi sa predlogom ovog zakona jeste da je Predlog zakona sasvim eksplicitan i jasan. Predlagač nas je poštedeo fascinacije svojom stručnošću, a sa druge strane otklonio svaku sumnju u eventualne skrivene namere koje iz praktične primene zakona mogu da proisteknu.
Iz Predloga zakona nije izostalo ništa, niti je išta dodato u odnosu na ono što je pre više nedelja najavljivano i predstavljeno javnosti. Reakcija na najavljeni predlog mera bile su sasvim oprečne. Jedni su smatrali da je samo zagrebano po površini i da su mere trebale biti radikalnije, a drugi su jadikovali nad sudbinom nosilaca najplaćenijih funkcija koji su navodno opet nepravedno zakinuti. Na sve to ministar Krstić kaže da se radi o blagim rezovima koji su neophodni da ne bi došlo do oštrih. Kako bi to izgledalo treba da se setimo Argentine ili da pogledamo Grčku i da shvatimo ako se ne preduzme nešto sad i odmah, katastrofa je naša sutrašnjica, a ne daleka budućnost.
Zašto ove mere nisu bile preduzete na vreme? Pravi je trenutak bio kada započela velika svetska ekonomska kriza. Odgovor glasi, nisu imali petlju i nisu smeli. Bivša vlast je odabrala da sistematski gura probleme pod tepih, da im ne bi izmakla stolica, odnosno presto sa koga su stolovali, žarili i palili. I sada kada neka druga vlast, različita od njih i etički i politički želi da otpočne odvoz toksina, groznih produkata njihove stručnosti i dobronamernosti oni drže slovo o svemu i svačemu, pa i o vođenju finansija.
Kao da je ova vlast izumela partijsko zapošljavanje i nagomilavanje činovnika po lokalnim samoupravama. U mom Kragujevcu se priča da službenici gradske uprave dolaze na posao ujutru što ranije, ne bi li ugrabili stolicu za taj dan. Za stolove se doduše ne otimaju jer objektivno na broj zaposlenih većina od njih nema šta ni da radi. Slično je i u javnim preduzećima, ali to su već dobro poznate svima turobne priče.
Sada se očekuje od vlasti da čarobnim štapićem značajno promeni stanje u zemlji, ali ako je moguće da ostane isto, barem onima kojima je dobro ili pošteno rečeno, manje loše nego drugima. Zato se od nečega mora početi. Teret krize, a posebno njenog prevazilaženja treba da podnesu najpre oni koji bi restriktivnim merama bili najmanje ugroženi, svakako ne egzistencijalno. To je pošteno i pravedno i pred bogom i pred ljudima i to je dostojanstveno. Ako su univerzitetski profesori, lekari, sudije i visoki državni činovnici, ako su, a jesu, najuglednije profesije u društvu onda neka budu dostojni svog ugleda i svog prestiža.
Društvene elite po definiciji moraju da poseduju najviši stepen odgovornosti isto tako i ugleda, kao i sposobnost da razumeju društveni trenutak i da se postave u skladu sa njim, jer u protivnom niti će imati koga da leče, niti koga da uče, niti bilo šta drugo. Elitizam se ne meri samo visinom mesečnih prinadležnosti nego i pre svega, odgovornošću prema zajednicu u kojoj su rođeni, koja ih je školovala i kojoj su ovako ili onako odabrali da žive.
Odlaganje rešavanja problema stvorilo bi od naše države duboku konfliktnu podeljenu zajednicu gde postoji opasnost da konflikti eskaliraju u stanje koje neće biti moguće kontrolisati institucijama.
Prosto, mogli bi već sutra da nam se dogodi da izlazak iz supermerketa sa kesama punih namirnica postane prosto avantura, sindrom paklene pomorandže, bojim se bliži nem je nego što se to čini jer se u stvarnosti vidi iskrivljeno kroz skupe zavese na prozorima sa rešetkama ili kroz blindirana stakla skupocenih automobila.
Od vajkanja opozicije koje je u stvari ulagivanje odabranim ciljnim grupama pred buduće izbore koje kobajagi traže, a Boga mole da ih ne bude, mnogo je važnije pitanje šta treba učiniti da se eliminiše uravnilovka u narečenim profesijama i da se jasno napravi razlika između dobrih i loših profesora, dobrih i loših lekara, dobrih i loših sudija, dobrih i loših činovnika. Da ne govorimo o nizu mera koje nam predstoje da o zakonima koje će eliminisati surovu činjenicu da su plate u privatnom sektoru za čitavu trećinu manje nego u javnom.
Nastavi li se ovako moglo bi nam se hipotetički desiti da se jednog jutra probudimo u državi u kojoj su svi okačeni o budžet koji se puni isključivo iz skupih stranih kredita. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Zoran Bojanić.

Hvala. Poštovani predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege, pred nama se nalazi set od jedanaest zakonskih predloga koji imaju za cilj da obezbede ekonomsku i finansijsku stabilnost, zaustavljanje rasta javnog duga, stvaranje uslova za privredni rast, posebno ako znamo da javni dug od 2008. godine udvostručen. Glavni izazov pred Republikom Srbijom je relativno slab privredni rast, velika stopa nezaposlenosti, kao i visok budžetski deficit.
Mere Vlade iz fiskalne strategije daju nadu i osnov za optimizam u stvaranju makroekonomske stabilnosti čime se stvara osnov za održiv rast. O tome je pre neki dan, mislim i juče i nešto pozitivno rekao i predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Republici Srbiji.
Svesni smo da predložene mere nisu ni popularne, ni idealne, no ako je neko godinama, mogu reći celu deceniju zavlačio glavu u pesak, izbegavao rešavanje nagomilanih problema u javnim finansijama, proćerdao silne kredite i donacije, razarajući privatizaciju na delu dokazao da je teorija da kapital ne nestaje već menja oblik i vlasnika kroz privatizaciju u kojoj smo ostali bez preduzeća, bez radnih mesta, bez privrede i što je najgore novca iz te, nazovi privatizacije koji je trebao da stvara novu vrednost, da se investira u proizvodnju, da pospeši otvaranje novih radnih mesta i da ne nabrajam više. Onda ne čudi što je došlo vreme za plaćanje nagomilanih računa, podvlačenje crte i okretanje nove stranice u finansiranju države.
Da se zadnjih godina manje razmišljalo o kupovini socijalnog mira i ličnog bogaćenja pojedinaca, trošenja novaca od kredita i donacija za plate i penzije, već o ulaganju u proizvodnju, danas niko ne bi ni predlagao set zakona, kojim se pre svega čini pokušaj da naša zemlja i onako iscrpljena i osiromašena izmeni grčki scenarijo.
Za najzad objavljeni podatak da u javnom sektoru radi 740.000 radnika ne govori sve. Zar podatak da u mom Kraljevu od ukupno 24.000 zaposlenih, 18.000 radi u javnom sektoru ne govori isto. Postavimo pitanje – odakle i iz kojih realnih sredstava se obezbeđuje novac za isplatu plata nas koji ne stvaramo dohodak i koja je razlika u primanjima zaposlenih u javnom sektoru i proizvodnih radnika, na štetu ovih drugih? Jedan od odgovora je u predloženom solidarnom porezu za sva primanja iznad 60, odnosno 100.000 dinara.
Maliciozno je liti suze nad onima koji treba da podnesu deo tereta ove tranzicije koja stvarno dugo i previše dugo traje kod nas, kroz solidarni porez, sa onima koji teret već dugo nose na svojim leđima i žive sa primanjima od 16, 20 ili 30.000 dinara.
Po prvi put, prikazana je realnost, koliki je deficit i ovaj put koji vodi ka smanjenju javnog duga. Mnogi kritičari govore da su ovo samo kratkoročne mere, previše blage, koje neće dati očekivane rezultate.
Nažalost, imali su vremena da u prethodnom periodu primene mnogo strožije, rigidnije mere ili ove koje su upravo predložene, da su ih oni primenili, mi danas ne bi ni razgovarali o ovom setu zakona.
Zato ovo jeste minimum neophodnih mera, upravo iz razloga, da predložene mere budu i socijalno odgovorne.
Između ostalog, cilj ovih mera je suzbijanje sive ekonomije, tehničke izmene pojedinih reformskih zakona, zaoštravanje kaznene politike, suzbijanje nelegalne trgovine akciznom robom, pre svega, duvanom.
Ovo je mali ali vrlo važan korak, po malo bolan, ali korak koji će dati rezultate i zato će SNS u danu za glasanje kao odgovorna stranka glasati za ovaj set zakona.

Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, poštovane kolege poslanice, ja ću govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, iako je o tom zakonu dosta rečeno, i sasvim kratko bih rekla da su ovo predložene linearne mere, koje zapravo u životu dovode do velike neravnopravnosti, a čak u nekom delu mogu dovesti i do diskriminacije.
Kada govorimo o povećanju, ne bih tako rekla, i o usklađivanju plata i penzija, ja bih rekla o korekciji, jer realno gledajući, 0,5 sa najniže plate i penzije, nije ni sto dinara, tako da tu nema ni usklađivanja, ni uvećanja, već je čista jedna korekcija.
U paketu sa povećanjem PDV na najosnovnije životne namirnice, ogrev, lekove, komunalne usluge, sledeća godina za građene će biti veoma teška, posebno za one koji imaju najniža primanja.
Posebno na šta bih htela da vam skrenem pažnju jeste, a istovremeno ću postaviti nekoliko pitanja, jeste vezano za zabranu zapošljavanja, a za neke je to zabrana, a za neke koji su bliži ministarstvima, koji će brže doći do radnog tela Vlade, jeste samo malo više papira.
Zašto smatram da je za neke totalna zabrana zapošljavanja? Ne samo novog zapošljavanja, nego i upražnjenih radnih mesta koja su negde u nekim kolektivima nužna i bez kojih nema osnovnih delatnosti, to govorim i o specijalistima u bolnicama, govorim o stručnjacima bez kojih se ne može, prosto jedno telo Vlade, a tolika širina institucija koji treba da se obrate ovom telu, neko nikada neće doći za dve godine na red i neće se moći rešavati.
Mi znamo da većina naših ugovora o radu ima otkazni rok od 15 dana. Hoću da vidim, a dok ne vidim pravilnik ne mogu da govorim o tome, ali hoću da vidim u kom roku će ovo telo Vlade moći svima da odgovori, da ne bi stala određena delatnost.
S druge strane, ova mera neće se odnositi podjednako na sve. Mi smo ovde govorili, moje kolege su spominjale mlade, da, to će biti otežavajući uslovi da mladi ostanu u zemlji, da se mladi, kao što ste vi ministre, se vratili u zemlju, da se vrate.
Ukazala bih još na neke kategorije, ko će biti ovom merom mnogo više oštećen? Žene. Zašto žene? Ako izuzmemo i to je ta diskriminatorska pozicija ove odredbe, zašto žene? Ako izuzmemo vojsku i policiju, znamo da u javnom sektoru, najviše žena radi.
Istovremeno znamo da su žene u lošijoj poziciji na tržištu rada.
Ovakvom merom, linearnom, žene će biti, normalno, ona kategorija, koja će biti i dalje teže zapošljiva.
Sledeća kategorija lica jesu teže zapošljiva lica. Zašto? Ja očekujem i svi očekujemo da je upravo država, socijalno i radno odgovorna za zapošljavanje. Ovo sagledajte i sa stanovišta činjenice da je u septembru povučen iz procedure Zakon o socijalnom preduzetništvu, koje je upravo bilo namenjeno za zapošljavanje ovoj kategoriji.
Nećemo valjda očekivati, da privatni sektor ima veću socijalnu odgovornost u zapošljavanju od države, upravo će ovo dovesti do još veće neravnopravnosti ovih kategorija na tržištu rada.
Na šta bih ja još htela da vam ukažem. To je sledeća odredba, u kome je ograničavanje svakog angažmana po bilo kom osnovu, ja stvarno ne mogu odavde iz jedne takve neprecizne odredbe da znam šta su sve ti osnovi, ja zato vas pitam – da li se to odnosi i na volontere? Šta će se desiti sa volonterima u sudovima? Šta će se desiti sa našim ugovorima sa univerzitetima po kojima imamo studente, doktorante, diplomce na volontiranju? Hoćemo li sa 31. decembrom sa svima raskinuti radni odnos?
Ukazujem vam da postoje mali kolektivi, koji su veoma proaktivni, koji nemaju 10 zaposlenih. Znači, oni ne mogu ni jedan ugovor da zaključe, jer čovek nije procenat. Znači, do 10 radnika nema ni jednog ugovora, koji možete da angažujete, do 20 znači jedan, jedan.
Ako je tako, pitam vas šta je sa ljudima koji su angažovani u međunarodnim projektima? U toku je realizacija IPA projekata sa Mađarskom, Hrvatskom, itd. Da li prekid angažovanja sa 31. decembrom je prava mera i šta to znači kao krajnja koegzistencija za taj projekat koji je odobren i koji je u toku? Da li ćemo sa takvim ponašanjem moći da ostavimo sva svoja prava na osnovu onog projekta? Potpisali smo ugovor i imamo te obaveze.
Rekla bih oko poreza samo da prvo treba stvoriti poreske obveznike, što ne činimo, razne poteze, ali to ću govoriti više po amandmanima, zapravo nas opet vodi na crno tržište. Nažalost, ni prethodna mera nije dala pozitivne samo negativne… Kada je reč o povećanju poreza, ova mera će doneti dodatne negativne posledice.
Na kraju bih rekla samo jednu rečenicu. Najmanje bih rekla, pošto ste danas koristili tu reč nije fer, da nije fer da se menja Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju još za jednu godinu, a bojim se da ako tako nastavimo menjaćemo ga svake godine još za po jednu godinu i samo produžiti agoniju tim ljudima i nepravdu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Radmilo Kostić.