Uvaženi potpredsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da reagujem na ovo što je rekao gospodin Šajn. Znate šta, ne mislim da je građanima Srbije Vlada Srbije ni mama, ni tata, ni bilo kakav roditelj. Zbog toga se i nalazimo u ovakvoj situaciji gde sada raspravljamo o zakonu, odnosno amandmanu po kome će u 2015, 2016. godini linearno svima, bez obzira na učinke, plate, odnosno penzije rasti za 0,5%, zbog toga što su neki mislili da država treba da bude tutor, mama, tata, da su građani i privreda maloletnici kojima treba da određuje kako da se ponašaju, pa smo zato i došli u situaciju da nam je deficit ovoliki, odnosno da nam je manjak preko dve milijarde evra.
Da se vratimo konačno na amandman. Sve bih podsetio, sada vi predsedavate, gospodine Popoviću, na šta se odnosi vaš amandman. Voleo bih da mogu da se vratim u 2008. godinu. Vidim da se ovde vode rasprave i lome koplja oko toga kako se potpisivao SSP, vidim da ne vodite raspravu kako se potpisivao onaj drugi kada ste u isto vreme usvajali, a zbog koga vam je ispred Vlade 9. maja 2008. godine protestovalo hiljade građana ove zemlje, sramni energetski sporazum i zbog koga imamo mnogo više problema u budžetu, nego zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ali da se vratimo na samu temu.
Meni smeta, gospodine Krstiću, o tome smo već razgovarali, ovakav opšti linearni pristup. Godine 2008, između ostalog, ogroman problem u PIO fondu je nastao tako što je jedan koalicioni sporazum za formiranje vlasti plaćen ustupkom PUPS-a, koji je u toj godini napravila takvo povećanje penzija, napravila 500 miliona evra manjka i onda se to protezalo iz godine u godinu. Tako smo došli do toga da u strukturi prihoda PIO fonda ovako veliki udeo dolazi iz samog budžeta i to se nije ni danas promenilo, gospodine Arsiću, kada smo već kod toga.
Možda bih imao razumevanja kada bih od vas, kao ministra, mogao da čujem elementarne podatke o tome šta se sada dešava u reformi PIO fonda. Možda ima i sada prostora da drugačije preuredimo taj fond i da drugačije organizujemo sistem penzija u Srbiji. Gospodin Đelić je pre nekoliko dana pitao, čudio se, kako poslanici PUPS-a ne protestuju na mere koje su ovakve, odnosno na to što će biti ugroženi penzioneri? Mislim da oni nemaju razloga da protestuju. Ovih 0,5% na 70, 80, 90 hiljada dinara penzije uz poslaničku platu ne izgleda kao loše povećanje ili loš dodatak. Nisu ovde oni penzioneri koji primaju 20 ili 23 hiljade. Zbog toga je ta čuvena priča o predstavljanju interesa penzionera zapravo najobičnija prazna priča i magla.
Imam konkretna pitanja za vas, gospodine Krstiću. Koliko, recimo, objekata, u ovom trenutku, ima Fond PIO u Srbiji? Kako se koriste ti objekti? Da li su za te objekte, recimo, zaključivani neki ugovori ili se oni daju u različite vrste zakupa ili nekog drugog korišćenja?
Ako imate te podatke, recite mi ko uglavnom koristi te objekte? Vi znate da su to zgrade, odnosno objekti koji se, pogotovo, u unutrašnjosti Srbije nalaze na najboljim lokacijama. Ako nešto vredi u tim mestima, ako postoji interesovanje za taj prostor, onda je to u odnosu na državne zgrade, u ovom slučaju zgrade Fonda PIO.
Za nas je vrlo bitno pitanje imovine PIO fonda, jer bi iz te imovine, iz normalnog upravljanja tom imovinom, mogla da dođe značajna količina sredstava koja bi smanjila ovaj deo koji dolazi iz budžeta. Ko se time bavi, gospodine Krstiću? Da li se time bavi 21 član Upravnog odbora PIO fonda? Bavi se nekoliko njih na lični entuzijazam u tom Upravnom odboru. Drugi se ne bave. Zbog toga mislim da je ne fer da vi kažete – okej, svi ćete platiti cenu tako što će vaše penzije biti povećane samo za 0,5%. To je pogrešan pristup. On se primenjivao i ranije. Pristup da se smanjuje deficit zbog davanja PIO fondu, tako što ćete svake godine smanjivati penzije kroz inflaciju, nije dobar, nije održiv, a pogotovo kada isto primenite i na plate, onda zapravo nigde nemate reformu i nigde nećete stići. To je jedna grupa pitanja.
Druga grupa pitanja, kada su u pitanju plate, pričaćemo malo kasnije o tome kada dođe na red, amandman koji sam ja podneo je ta druga rupa bez dna. To je Nacionalna služba za zapošljavanje, gospodine Krstiću. Tu imam nekoliko konkretnih pitanja.
Pretpostavljam da ste pročitali sramno obrazloženje Predloga finansijskog plana Nacionalne službe za zapošljavanje za 2014. godinu. Sačekaću da se vi konsultujete sa saradnicima, pa ću vam postaviti pitanje, gospodine Krstiću.
Dakle, da li ste vi videli da ti ljudi, odnosno oni koji vode Nacionalnu službu za zapošljavanje, kažu da su užasno opterećeni? Oni kažu da su preopterećeni. Siguran sam da ima divnih ljudi koji rade u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, makar polovina ljudi vredno radi. Raspitao sam se, kažu da su oni savetnici za zapošljavanje, oni koji zaista svakodnevno rade sa ljudima. To su ljudi sa visokim obrazovanjem, njihova plata je negde oko 45.000 dinara, da svako duži, kako se obično kaže, oko 1.500 ljudi bez posla. Verujem da oni rade. Da li mislite da je normalno da u Nacionalnoj službi za zapošljavanje danas ima 1.804 izvršilaca? Dakle, 1.804 ljudi radi na neodređeno vreme u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U obrazloženju ne piše koliko je na ugovoru. Znate, meni kada ne piše koliko je na ugovoru, to je malo sumnjivo i znači da je mnogo na ugovoru.
Da li mislite da je normalno da Nacionalna služba za zapošljavanje ima preko 30 direktora filijala po Srbiji? Da li mislite da je normalno da napišu da su organizovani po teritorijalnom principu i da to obavljaju u direkciji dve pokrajinske službe za zapošljavanje, kao da iste stvari mogu da rade u Vojvodini i na Kosovu?
Onda imate neke adrese na Kosovu, pa piše pored – nema telefona. Kako kancelarija Nacionalne službe za zapošljavanje nekome pomaže da nađe posao kada nema ni telefon u nekom mestu na Kosovu? Ko zapošljava ljude na Kosovu, da li Nacionalna služba ili Aleksandar Vulin ili Krstimir Pantić ili neko drugi? Ako je to zamena za socijalnu pomoć tim ljudima, onda to treba da ide kroz budžet kao socijalna pomoć, ne treba da ide kroz Nacionalnu službu za zapošljavanje. To je osnovni problem. Pričali smo o tome.
Trećina para koja na ovaj ili onaj način ide za socijalnu zaštitu zapravo ide na plate i naknade onima koji su zaduženi da pružaju socijalnu zaštitu socijalno ugroženima. To je nonses. Onda na kraju svi da plate istu cenu. Ja mislim da je to potpuno pogrešan pristup. Da se foliramo i da nemamo nikakve šanse da preživimo. Ako svaki put kada se pomene pitanje reforme penzionog fonda, neko skoči i kaže – to su stečena prava. Onda valjda i neko drugi ima stečena prava u ovoj zemlji ili je stečeno pravo - zaseli smo u Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i tako do kraja života, ili do kraja dinastije.
Da li znate koliki su troškovi za putovanja Nacionalne službe za zapošljavanje u 2014. godini? Sto devet miliona dinara. To je gotovo milion evra. Kaže - putovaće po Srbiji i treneri će pomagati ljudima da nađu posao. Prvo, ne znam zašto putuju kada imaju 34 filijale, dve pokrajinske direkcije, 180 zgrada imaju u Srbiji. Za te zgrade će, naravno, potrošiti neki novac, neke milijarde dinara će potrošiti u 2014. godini.
Kao vic se u Srbiji navodi da neko zna nekog kome je Nacionalna služba za zapošljavanje našla posao. To je svima smešno. Polovinu ljudi su ova, prethodna, one vlade pre nje, nagurali u tu službu i to je bio jedini način da oni nađu posao, a sada očekujete od tih ljudi da oni nekome drugome pomognu da nađe posao. To su odgovori koji nas zanimaju, gospodine Krstiću. Slažem se kada se kaže da moramo da sednemo i da se o tome dogovorimo, bez populizma, bez neprestanog vraćanja u prošlost. Ne razumem šta znače te neprestane optužbe šta je bilo 2008, 2009, 2010. godine. Mi smo bili i protiv takvog ponašanja. Ali, kakve to veze ima danas i kome to uopšte može da pomogne?
Sledeće godine ćemo imati još goru situaciju. Mislim da nije trebalo da ovako predviđate. Razumem da ste predviđali projekcije za dve, odnosno za tri godine, to stalno rade vlade, ali i vi i ja znamo da ako bude dovoljno razuma u ovoj zemlji, da ćemo pre te 2015. odnosno 2016. godine morati da idemo na izbore, da bi na tim izborima teme morale da budu ono o čemu sada razgovaramo, da se sve političke partije u toj kampanji ponašaju odgovorno, a ne kao u prošloj kampanji kada je LDP u februaru 2012. godine rekla – dajte da se dogovorimo i da potpišemo međusobni sporazum da nećemo davati neostvariva obećanja u kampanji, da ćemo se svi založiti da se zaključi ugovor sa MMF-om. Tada je pao, da vas podsetim, prošli sporazum sa MMF-om. Svi su ćutali, pa su svi u toj kampanji su išli po Srbiji, imali neku imaginarnu kesu s parama, obećavali radna mesta i poslove i naravno da se to danas srušilo.
Hajde da napravimo nove izbore, novu kampanju bez toga, da teme budu reforma PIO fonda, sistema zapošljavanja, reforme tržišta, reforme radnog zakonodavstva i da posle toga imamo normalnu politiku u ovoj zemlji. Ovako na 0,5, 0,7 ili 1% svake godine, a da ne znamo šta rade ti ljudi po tim fondovima, jednom, drugom, trećem, nisam ni stigao o Fondu zdravstvenog osiguranja da pričam, mi nigde nećemo stići. Eno ih, sigurno sad sede, gledaju ovaj prenos i svima nam se smeju.