Reč ima ministar.

Sad sam čuo od vas za ovo pitanje i naravno da ću vam odgovoriti. Ovog momenta nisam spreman da vam odgovorim tačno, pošaljite konkretno pitanje, konkretan slučaj i odgovorićemo vam tačno o čemu se radi. Apsolutno smo za to da sve učinimo da to toga ne dođe.
Vi ste pomenuli, samo još sam ostao dužan odgovor, a vezano za budžet EU. Naravno, da iz zajedničkog budžeta EU, oni izdvajaju najveći deo za razvoj poljoprivrede, upravo to i jeste razlog zašto idemo ka EU, da bi imali pristup tim fondovima.
Nažalost, mi smo izgubili puno vremena, a da smo na vreme krenuli, mi bi već imali sredstva pred pristupnim fondom na raspolaganju našim poljoprivrednicima koja nisu mala sredstva. Pošto smo kasno krenuli, ako sada krenemo ovog momenta, imaćemo pristup tek 2016. godine. jednostavno, mora da se radi.
Pare iz EU nije lako dobiti. Dobijaju se, ali mora da se ispoštuju procedure koje nisu često puta ni lake, ali ako smo rešili da idemo u tom pravcu, to moramo ozbiljno prihvatiti, krenuti i da ta sredstva možemo i mi da imamo.
Da se oslonimo samo na naš nacionalni budžet, nije realno, jer poljoprivreda ako uzme za sebe, uzeće nekome drugom.
Zamislite kada bi mi uzeli 2/3 budžeta Republike Srbije za poljoprivredu, šta bi radila druga ministarstva.
Prema tome, ako se uporedimo sa nekim drugim državama, naš budžet nije ni veliki ni mali. Mislim kada se budemo postavili mnogo bolje, domaćinski, da možemo imati mnogo veće rezultate i ja sam ovo vaše pitanje doživeo vrlo konstruktivno i znam da ste svaki put sarađivali na ovoj temi i očekujem da će tako biti i dalje.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, prioritet SDPS kao i većine stranaka zastupljeni u parlamentu je novo zapošljavanje. S toga mi ne možemo u potpunosti biti zadovoljni restriktivnim budžetom koji danas imamo u okviru naše diskusije i smatramo da je moglo mnogo bolje da se radi na paralelnom aspektu rešavanja problema novog zapošljavanja i definisana razvojnih projekata.
Naravno, kada govorim o zapošljavanju, govorim o jednom velikom procentu zapošljavanja u privatnom sektoru, stvaranjem jednog kvalitetnog ambijenta za razvoj privatnog sektora, ali naravno i kroz one projekte koje država treba da radi, koje nije do sada uradila, imala je novac za to, a koji će moći i u budućnosti da uradi. Znači, odnosi se isključivo na građevinske i infrastrukturne objekte.
Temelj bilo kakve reforme, a mi smatramo da je reforma mogla da bude i sveobuhvatnija je poreska disciplina, poreska konsolidacija i u tom smislu katastrofalan rezultat od 73% naplate poreza na dodatu vrednost nam je dovoljno veliki alarm da morate maksimalno da uradite sve od sebe i da uvedete u red poreske obveznice. Daću vam primer Makedonije gde je naplata poreske stope, dakle, PDV 95%, da sam juče imao komunikaciju sa kolegama iz Hrvatske, oni su čak uveli jedan model kada se plaća račun u bilo kojoj radnji ili za bilo koju stvar, robu ili uslugu, ta transakcija ide u centralni server u Zagrebu i kada se odobri vraća se. Znači, traje malo duže, ali i na taj način rade, sve na tome da poreska disciplina bude što bolja i kvalitetnija.
Daću jedan kritički osvrt ovom budžetu, odnosi se na potencijalne reforme, o tome sam već pričao u prethodnim debatama javnog sektora. Odlična je stvar definisanje centralnog registra zaposlenih 770 hiljada. Uvođenje platnih razreda i reda u javni sektor. Mislim da je to epohalno iz jednog jedinog razloga. Kada smo razgovarali o ovom zakonu, bilo je mnogo poziva, svi su se uskomešali, svi su se uzbunili i to je dobro zato što smo doneli brzo i to je jedan reformski potez, to su reformske mere i mislim da će doneti prave rezultate u sređivanju stanja u javnom sektoru.
Ono što će SDPS da predloži i predlagala je da se, možda je trebalo razmišljati u tom domenu o tom potezu da se umesto povećanja donje osnovice PDV sa 8% na 10% uvede gradska renta, da oporezujemo rentijere, da na taj način po analizama ekonomskog instituta, relevantnih ekonomista i političara u našoj zemlji, smo mogli u prvoj polovini 2014. godine da inkasiramo 200 miliona evra, a u trećoj do milijardu evra i tako bi taj teret ove krize, fiskalne konsolidacije prevalili na one koji žive od lukrativnih poslova kao što je rentijerstvo, neutilizujući svoju imovini i svoja sredstva i rentirajući imovinu, potpuno bez aspekta i bez motivacije da ulažu u bilo kakvu privrednu delatnost, da ne govorim o proizvodnji.
Naravno, oni koji imaju lokale, stanove ili poslovne prostore u kojima rade privrednu delatnost, u kojima žive, ne bi bili oporezovani.
Takođe, predložićemo i zakon o zemljišnim fondovima. Podsetiću vas da samo u Beogradu po analizama, najnovijim, ima 50 milijardi evra vrednosti gradskog građevinskog zemljišta i podsetiću vas na to da je moglo da se izdvoji sredstava i da se raspiše konkurs za međunarodni menadžment, da se napravi grad Beograd, grad usluga, da izađe na Savu, da se napravi četiri miliona kvadrata i da na jedan kvalitetan način sa zemljišnim fondom koji bi imao profesionalni menadžment, koji bi se korporatizovao, izdajemo taj prostor i od koga bi Beograd i građani Srbije imali velike koristi.
Taj projekat bi, verovali ili ne, bio isplaćen u roku od pet godina, jer kada su ovakve kapitalne investicije upitanju, samo od izdavanja, predstavlja jedan ogroman pomak i to je država sa profesionalnim menadžmentom i procesom korporatizacije, definitivno mogla da uradi.
Kada je upitanju reforma javnih preduzeća, podsetiću vas na primeru „Telekoma Srbije“, koji je 500 miliona evra u proteklih 14 godina dao samo na rentiranje prostora, mi treba da se odredimo jasno, da li smo u stanju da upravljamo javnim sektorom, efikasno, efektivno i produktivno ili da raspišemo, promenimo zakon, međunarodni tender i damo imovinu i resurse koje imamo, kako bi mogli da ostvarujemo profit i dobit na osnovu resursa koje imamo.
Naravno, podržavamo razvoj privatnog sektora i privatnih preduzeća, podržavamo Venčer fond i smatramo da je moglo da se krene i sa cifrom od milijardu dinara, a ovde su predviđene četiri milijarde i smatram da je to odlično za pokretanja novih inicijativa, starta, biznisa i definisanja ovako poslovnog procesa u tom domenu, u privatnom sektoru u našoj zemlji.
Celokupna naša ekonomska politika, finansijska politika treba da se zasniva na procesu socijalnog dijaloga, dijaloga između poslodavaca, sindikata i države.
U Danu za glasanje, SDPS će podržati Predlog budžeta, iako ima puno manjkavosti i nadam se da ćete u narednom periodu to ispraviti. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić.

Uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, kada otvorim ovu veliku knjigu koja se zove Zakon o budžetu za 2014. godinu, prvo što pada u oči, to je da su i prihodi i rashodi u odnosu na ovu godinu dosta uvećani. Rashodi su uvećani za 6%, a prihodi za 6,5%, dok čini mi se da su rashodi realno sagledani i da će oni biti toliki, ali nisam siguran da su prihodi realno sagledani, jer prihodi planirani za sledeću godinu su oko 930 milijardi, što je povećanje u odnosu na 873 milijardi za ovu godinu.
Danas je gospodin ministar finansija govorio o tome sa dosta optimizma i kaže da će to sigurno biti ostvareno, a taj optimizam zasniva na par činjenica.
Prvo, zasniva da će porez na dodatu vrednost koja je povećanja sa 8% na 10% uticati na povećanje prihoda.
Druga stvar o kojoj je dosta govorio da će biti smanjena siva ekonomija i da će to uticati na povećanje prihoda.
Treća stvar, na blagom porastu BDP, što čini mi se, neće ići tako glatko.
Ono što mislim da će se desiti, to je da će povećanje PDV upravo obrnuto uticati i da će se prihodi smanjiti.
U prilog tome, navodim činjenicu da smo o tome govorili kada je došlo do povećanja poreza na dodatu vrednost sa 18% na 20%. Govorili smo da to neće dati efektivan rezultat i to se desilo. U odnosu na planirano, PDV je manji za 800 miliona. Isto mislim da će se desiti i sa ovim delom.
Ono o čemu hoću da govorim, to je siva ekonomija. Siva ekonomija, koja je danas u znatnom porastu, a o tome su mnogu govorili ovde, i tu ministar kaže da će se to smanjiti i da se preduzimaju mere, da se vrši restrukturiranje poreske uprave.
Pozdravljam, treba poreska uprava da se izmeni, da počne bolje da radi. Mislim da to nije sporno. Sporno je što ona nema kapacitete, gospodine ministre i u prilog ovome govori i izjava koju je pre par dana dao direktor poreske uprave koji je rekao da u ovom momentu poreska uprava ima 600 inspektora koji mogu da rade na terenu, koji mogu da vrše efektivnu kontrolu, a realna potreba po Simiću, ne po nama, je 1600. To je ogromna disproporcija, a kada znamo da smo pre par dana usvojili zakon po kome ne možemo, ne mogu se zapošljavati novi ljudi u poreskoj upravi, dolazimo do nerešivog problema.
Znam da iz unutrašnjih rezervi poreske uprave ovaj broj od 600 može narasti do 1000, ali ne preko toga. Šta ćemo sa minusom od 600 inspektora?
Moj utisak je, a to ste mi potvrdili, gospodine ministre, kada smo imali odvojeni sastanak, da smo mi na neki način legalizovali sivu ekonomiju. Danas, putem interneta možete kupiti bilo koju nelegalnu robu, bez ikakvih problema, ljudi ostave svoje ime, svoje prezime, ostave broj telefona, ostave mejl na koji se možete obratiti da kupite robu i to traje unazad već par godina.
Pitam vas šta ćemo uraditi po tom osnovu? Tu leži naš veliki problem, kao i problem da gomilu robe možete kupiti na buvljim pijacama, ali to je problem za koji nadam se da ćete uspeti da ga rešite i mi vam zaista tu pružamo punu podršku, ali čini mi se da su metodi i način koji ste izabrali pogrešni.
Hoću nešto da kažem o transferima koji su smanjeni lokalnim samoupravama i mislim da je to katastrofalno rešenje. Lokalne samouprave i do sada su bile u velikim problemima u Srbiji. Imate gradove i opštine gde deca ne mogu otići u normalni toalet, već idu i dalje u poljski VC. Smanjenjem transfera vi ste ugrozili i ono malo investicija, koje su te opštine mogle u nekom periodu da ulože. Dakle, veliki je problem, čini mi se da je to pogrešna odluka, mi smo podneli amandman. Nadam se da ćete prihvatiti i vratiti lokalnim samoupravama barem ono što su imale, jer i sa tim nisu mogle da idu napred, a bez toga mnoge opštine, verujte mi, ministre, neće moći ni plate da isplate, a kamoli da investiraju bilo šta u budućnosti. Stoga vas molim da o tome povedete računa, jer zaista je veliki broj opština u velikom problemu.
Danas je ovde puno reči bilo o preduzećima u restrukturiranju. Ja imam obavezu kao čovek koji dolazi iz Kruševca, Kruševac je imao osam preduzeća u restrukturiranju, četiri su već završila. Četiri više ne postoje na privrednoj mapi Srbije, jer su se ljudi koji rade u tim preduzećima opredelili za socijalni program. Ostala su još četiri preduzeća koja su u velikim problemima. U najvećem problemu je „14. oktobar“, koji je bio okosnica razvoja Kruševca od 1945. godine, pa do 1990. godine.
Predlažem vam i molim vas u ime svih Kruševljana, oni to očekuju od vas, da se problem „14. oktobra“ reši kao što je rešen problem „Zastave“. „14. oktobar“ se danas nalazi u istoj poziciji u kakvoj se nalazila „Zastava“, pre nego što je došao „Fijat“. Molim vas da pronađete strateškog partnera, da država uloži novac, da „14. oktobar“ postane ono što je „Zastava“. Samo na taj način Kruševac može da krene napred, jer bez te pomoći, bez pomoći države ne postoji način da ta fabrika oživi. Nije samo u pitanju Kruševac, u pitanju su i Kraljevo i Leskovac i Čačak i svi gradovi u Srbiji. Bez pomoći države ti gradovi, nažalost, ne mogu napred, a ako oni ne idu napred neće ni Srbija ići. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, danas smo čuli obrazloženje budžeta od strane premijera i jednog i drugog ministra. Iz svega toga jasno se izvodi zaključak da se radi o realno mogućem i restriktivnom budžetu koji je rezultat naše ukupne ekonomske krize u kojoj se nalazimo i da moramo pokušati da iza svega ovoga zajednički izađemo, kako bi eventualno sutra, što kažu, krenuli nekim boljim putem.
Sigurno je da niko od nas nije zadovoljan sa ovakvim budžetom. Svi imaju potrebe, ali se postavlja pitanje odakle. Mislim da moramo da vodimo računa o zaduživanju, ne možemo ići ne znam dokle. Zbog toga mislim da vredi i PUPS će podržati ovaj predlog budžeta i u danu za glasanje će za njega glasati.
No, želim o nekim pitanjima ovde koja su spominjana, pričano je o njima, da bliže prokomentarišem. Evidentno je da mnogi govornici su izrazili veliku brigu o penzionerima. Moram da kažem da me to raduje, ali pod uslovom da je to iskrena briga. Moram da kažem da imamo izgleda plitko pamćenje. Godine 2003. i 2004. su bile sudbonosne godine za penzionere. Tada je prosečna penzija bila 42% od prosečne plate sa tendencijom da padne na 32, odnosno 29%. Zbog toga se i formirala partija PUPS. Postavili smo sebi cilj da ako uđemo u vlast, da to stanje popravimo i da vratimo na neki mogući nivo, a zacrtano je bilo od 60 do 70% prosečna penzija od prosečne plate.
Naši koalicioni partneri, pre svega SPS, JS, su prihvatili takav naš stav. Moram priznati posle ulaska u Vladu i oni su prihvatili taj stav. To je ostvareno. Vraćeno je sa onim vanrednim povećanjem itd. Prema tome, u tom smislu, i sadašnja koalicija takođe je prihvatila, koju smo proklamovali, da penzije prate plate. To je suština. Penzioneri ne traže ništa drugo. Znamo mi da penzioneri teško žive, ali ne traže da imaju posebne privilegije. Oni traže da ova Vlada učini maksimum povećanja zapošljavanja dece, unučadi, građana Srbije. Na taj način će se razrešiti, učiniće se bolje penzionerima.
Moram da kažem, ima jedna izreka – kada roditelj daje deci, dvostruka radost, a kada deca daju roditeljima, dvostruka žalost. Međutim, u ovoj situaciji u kakvoj se nalazimo, nezaposlenosti dece i unučadi i kada roditelji daju deci, nažalost, dvostruka žalost. Nemaju ni jedni ni drugi.
Hoću ovde da naglasim da je ovo program PUPS-a i mi smo to ostvarili. Ništa mi nemamo protiv što se penzioneri nalaze u svim drugim partijama. Hoću da kažem ovde javno – nedaj Bože da svi penzioneri glasaju za PUPS. Kakav bi to bio parlament koji bi bio sastavljen od penzionera? Mi se jedino borimo za to da imamo snage, da možemo da utičemo na vlast kako bismo očuvali neophodan standard penzionera. Tu tražimo podršku i svima se zahvaljujem koji su u tom smislu razumeli i shvatili.
Međutim, nemojmo zaboraviti jednu činjenicu da mnogi zagovornici kada govore o penzijama drugačije shvataju pojam penzija. Mnogi govore o penziji kao socijalnoj kategoriji. Mi govorimo o penziji kao o ekonomskoj kategoriji, stečenom pravu na ekonomskim osnovama. Taj pojam treba odvojiti od pojma socijalnog davanja. To je drugi elemenat koji treba da pomogne najugroženijim građanima sa malim primanjima i sa malim penzijama, da im se dodatno pomogne da mogu da prežive, da mogu da zadovolje neke svoje osnovne potreba. Taj cilj smo mi u prethodnom, doduše i u ovom budžetu, iako ne vidimo sredstva, ali postoji rečenica da se socijalna davanja neće menjati u odnosu na 2003. godinu, što podrazumevam da će se realizovati i u narednoj godini.
Što se tiče primedbi da se mi oslanjamo na udruženje penzionera, a na koga drugog da se oslanjamo, nego na udruženje penzionera. Mi ne silimo nikoga od članova udruženja penzionera da moraju biti članovi partije PUPS-a. Mi pokušavamo da ih pridobijemo našim programom. Zašto to neko nama zamera? To radimo pošteno. Ne delimo evriće, što bi rekao Šojić, paketiće, ne susrećemo naše penzionere i ne prisiljavamo ih da glasaju za nas. To je njihova dobra volja.
Prema tome, bilo kakva aluzija na takav jedan naš odnos, smatramo da su naša ciljna grupa penzioneri, mi računamo i na sve socijalno ugrožene građane, računamo i na mlade, jer smatramo da su oni naša budućnost, ali zamerati nekome zato što mi smatramo da je to naša ciljna grupa, ne vidim uopšte, niti je to naš greh, niti se mi toga stidimo.
Još jedno pitanje, duže vremena već ćutim i imam potrebu da pred vama, narodnim poslanicima i pred javnošću, kažem kako poslanici PUPS-a primaju plate i penzije. Ovde u Skupštini ima i drugih penzionera, poslanika koji takođe to primaju.
Sada je pitam – šta to mi nezakonito primamo? Da li to nas sleduje ili ne sleduje? Ako govorimo o moralu, hajde možemo i tako, da kažemo da to možda nije moralno. Da li mi i sada gradimo kapitalizam sa moralnim principima socijalizma, ulazimo u kapitalistički sistem, tražimo neke dvostruke standarde, ali se ne pitamo što pojedinci imaju po pet, šest primanja po raznim drugim osnovima? To nam ne smeta, ali smeta zato što penzioner poslanik ima platu poslaničku.
Nemam ja ništa protiv. Donesimo zakon, ukinimo to pravo. To je bilo u ranijem sistemu tako. Znači, znamo na čemu smo, ali nemojte me zbog toga kriviti, vi i ne znate, svaki od nas na neki način sa tom platom, ko zna koga ja pomažem i na koji način pomažem. Sada meni držati moralnu pridiku, mislim da je stvarno neprimereno.
Novine su o tome pisale, pravili su od nas robijaše. Ćutali smo, trpeli to, ali ja ne vidim ništa da sam ja išta u tome pogrešio. Promenimo, gospodo, zakon. Regulišimo to. Ja mirne savesti pošteno radim i ovaj posao i do sada sam radio. Ako tako govorimo o moralu, gospodo, 40 godina smo mi penzioneri ili 25, zavisi kako ko, i ja i svi drugi, stvarali ovu državu pošteno. Niko se nije obogatio. Od 2000. godine dunu uragan, pokupi sve, sačeka cunami i strpa u nečije džepove sve ono što je moglo da se strpa. Gde smo mi onda? O čemu mi onda to govorimo, o čijem poštenju?
Neko kupi šećeranu za dva evra, cementaru za tri evra i onda sutra mi drži predavanje o moralu. Gospodo, hajmo da vidimo gde su nam moralni principi. Ko se može enormno obogatiti ma za životni vek a ne za 10 godina, poštenim radom? Ja govorim o poštenom radu. Kada je reč o moralnim principima, nemojte misliti da smo slepi i da niko ništa ne zna, no, trpimo. Shvatili smo, došlo je do promene sistema, idemo tim pravcem. Ako to bude sutra narodu bolje, nemamo mi ništa protiv.
Moram da se vratim ukratko na vojne penzionere, iako nisam mislio o njima danas da diskutujem, ali me je podstakao gospodin Šutanovac, jer me je zapitao, pošto sam predsedavao tada, da li misliš kako će sutra živeti penzioneri?
U zakonu, obrazloženju finansijskog plana Republičkog fonda, ja ću pročitati, kaže se – uključen je iznos od 500 miliona dinara koji se odnosi na prinudnu naplatu sudskih sporova vojnih osiguranika u vezi duga koji je nastao zbog delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine. Preostali iznos duga na dan 30.9.2013. godine iznosi 1,6 milijardi dinara, a troškovi vezani za kamate, parnične troškove, prinudnu naplatu i sudske takse procenjuju se u iznosu na oko tri milijarde.
Gospodo, ko je za ovo kriv? Dug je bio 4,5 milijarde, a narastao je na 13 milijardi i to isključivo nebrigom ili nehatom odgovarajućeg ministra koji je u to vreme to trebalo da reši. Zakon o vojsci je regulisao da Vlada u roku od tri meseca nađe rešenje. To je bilo 2008. godine. Danas je 2013. godina.
Mi imamo oko 45 hiljada penzionera koji su imali pravo na to povećanje. Oko 12 hiljada ih nije uopšte tužilo i, nažalost, ti koji nisu tužili izgleda neće ostvariti uopšte to pravo. Došlo je do procepa. Ministarstvo rada nije prihvatilo ovu obavezu, a izašli smo iz Ministarstva odbrane. Otuda se sada tužbe razvlače.
Nešto slično se desilo i 2008. godine, kada su povećane penzije za 11,06% i vojni penzioneri smatraju da i oni imaju to pravo. Kada su ministru rekli kolike su to pare, pošto nisu odmah prihvatili, već se opet nagomilao dug koji je iznosio oko devet milijardi, tada je ministar rekao – zaboravite na to.
Da li to može da se zaboravi? Kako može da se zaboravi? Kako može da se ne poštuje zakon? Za to treba neko da odgovara. Ako ne budemo poštovali zakone, ni ovaj nam zakon neće valjati, ništa nam neće ako ne budemo poštovali i dozvolimo da dug koji je sada devet milijardi, opet se penzioneri tuže, koji će izaći na 30 milijardi dinara. Čemu to? To se sve moglo izbeći, ali se nije imalo volje i želje da se razgovara.
Ja sam predlagao da se to prevede u javni dug. O to se oglušilo itd. No, situacija je takva kakva jeste. Samo hoću da kažem – ne možemo da imamo dva standarda, s jedne strane brinemo o penzionerima, a s druge ne izvršimo onu obavezu koja je bila po zakonu obavezna da se uradi. O čemu to pričamo?
Zato sumnjam s pravom, i sa tim ću zaključiti, u dobre namere pojedinaca. Verujem da mnogi imaju dobre namere, ali kada je reč o penzijama, sumnjam u dobre namere, nego da je to isključivo EPP. Inače, kada bi bili u mogućnosti, doveli bi penzije na prosjački štap. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Uvaženi predsedniče, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja nemam gastritis ili sam bar do danas bio uveren da nemam, ali ovaj osećaj u stomaku poslednja dva, dva i po sata ne govori o dobrom. Ja mislim da to nije zbog neke fizičke bolesti ili nedostatka, nego zbog mučnog utiska, zbog atmosfere u kojoj protiče ova rasprava. Biću pošten. Ne kažem, možda sam nekako i sam njoj doprineo.
U ta dva, dva i po sata sve vreme razmišljam o tome kako smo došli u situaciju da se skoro ovako gledamo preko nišana,da je toliko gorčine u našoj raspravi, da na tih desetak milijardi evra, koliko imamo u budžetu, jednim delom svojih, a jednim delom pozajmljenih u narednoj godini gledamo kao na nekakav plen oko koga treba da se otimamo, sa toliko straha da će neko drugi uzeti veće parče.
Nove podele i nove sukobe, makar u ovih desetak minuta, koliko planiram da govorim, neću otvarati ili ću se bar truditi da ih ne otvaram. Još jednom želim da kažem da mislim da niko nema ni moralno, ni političko pravo da od određenih tema ili ugroženih grupa ili budžetskih korisnika na ovaj ili onaj način pravi neku vrstu svog monopola. Bez ikakve namere da bilo šta zamerim prethodnom govorniku, juče sam nekoliko sati takođe slušao tih 11% uskraćenih prilikom usklađivanja penzija, čini mi se, 2008. godine. Reč je o vojnim penzionerima.
Svi smo mi građani ove zemlje, svi smo mi nečija deca, prijatelji, komšije. Ja sam ovo, moram da kažem, slušao po osnovu tazbinskog srodstva i to su problemi sa kojima se mi suočavamo.
Nažalost, atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom budžetu ili budžetskom paketu zakona poslednjih petnaestak, dvadeset dana u javnosti mene ne uverava da će nam biti mnogo bolje. Ovo ne doživljavam kao generacijsko ili međugeneracijsko pitanje. Mislim da duboko greše svi oni koji na ovome žele da izazovu neku novu vrstu sukoba i podela. Ovo nije rat mlađih protiv starijih, zaposlenih u javnom sektoru, onih koji rade u privatnom sektoru i ogromnog broja nezaposlenih, poslodavaca i radnika, vlade poslodavaca i radnika, a najmanje bi smeo da bude rat nas koji se politikom bavimo i koji smo svaki na svoj način, neko u većoj, neko u manjoj meri odgovorni za ovu situaciju u kojoj se dana nalazimo.
Gospodine Krstiću, meni se čini da je sada, na kraju makar ovog prvog dela, prvog dana i formalne rasprave o budžetu, suštinski jasno da mi ovu situaciju ne možemo da prevaziđemo bez brzih parlamentarnih izbora, bez fer, poštene i odgovorne izborne kampanje, bez dobacivanja lekara koji su ovde pre mesec ili mesec i po dana izazvali potpunu sablazan javnosti, a i danas, nakon svega što se desilo vama ovakvim svojim ponašanjem otežavaju poziciju, bez ikakve sposobnosti da shvate šta se oko njih dešava, koji su procesi u toku i koliko će biti besmislene ove vrste rasprava i pokušaja da se nadvikujemo kada za nekoliko meseci budemo suočeni sa činjenicom da ni ovaj budžet, ovako predviđen za 2014. godinu, ne možemo da ispunimo.
Da se vratimo na momenat na to pitanje penzija. Vi ste danas, gospodine Krstiću, upotrebili jednu sintagmu koja je gotovo prošla bez komentara. Ona je vrlo značajna. Govorili ste o aktuarskom usklađivanju ili aktuarskoj pravičnosti kada ste govorili o delu budućih planova za reformu penzijskog i invalidskog sistema. Nešto vam je o tome govorio i gospodin Jovanović, ja ću to na neki način proširiti.
Nisam siguran da ljudi koji ovo gledaju, a nisu prešli na televizijski Dnevnik, sad je otprilike taj ekonomski deo Dnevnika, da razumeju šta to tačno znači. Recite im onda na srpskom jeziku. To znači da je penzioni fond jednim delom u takvom stanju da ćemo u narednim godinama ili da ćete u narednim godinama morati da snižavate penzije tako što će biti uvedena neka vrsta penala za one koji su otišli u penziju ili koji odlaze u penziju, a nisu radili pun radni vek, odnosno onoliko koliko se kao pun radni vek traži po zakonu.
Da smo demagoški ili populistička opoziciona partija, sada bismo na ovome probali da napravimo veliku temu i neke glasove. Mi to nećemo učiniti. Mi smo jednu vrstu takvog usklađivanja mnogo, mnogo blaže nego onog na koji ćemo biti prinuđeni sledeće ili one tamo godine, predlagali još 2009-2010. godine. Tada je u ovom parlamentu takođe bilo tih glasova. Tada je na vlasti bila druga koalicija, da budem potpuno otvoren. Sustizale su optužbe, takođe, da smo neprijatelji penzionera, da neki žele da izvrše genocid nad penzionerima. Valjda su nas ove tri, četiri godine naučile da je bilo bolje da smo tada posegli za tim merama.
Još jedna važna stvar o kojoj želim da razgovaram sa vama, gospodine Krstiću, je pitanje pravde i solidarnosti. Naravno da u budžetu nema dovoljno para i naravno da je uvek vrlo rizično vaditi određene stavke budžeta i na tako izdvojenim primerima dokazivati koliko Vlada greši, ali na nekim primerima u ovom vašem predlogu budžeta za 2014. godinu to je više nego očigledno.
Mogu da razumem sve probleme sa kojima se suočavate kada pravite budžet. O tome smo razgovarali i na sastanku sa vama i vašim saradnicima. Vi ipak na neki način samo pravite jednu vrstu kompilacije opšte ocene onih predloga, a pogotovo onih obrazloženja i podela koje se dalje prave u budžetu…
Da li vam smetam, gospodine Rističeviću? Možda moram da ćutim da biste vi pričali?
(Marijan Rističević, s mesta: Ko je tebi šta rekao?)
Pa, sve vreme vas čujem, gospodine Rističeviću, kako govorite. Smetete mi.