Ja bih da zahvalim na podršci, ali i da malo pojasnim zašto prvo treba da se razdužimo, pa da ona oslobodimo prostor da se uloži između ostalog i u poljoprivredu. Zato što je, videli ste i sami, ove godine najveća ušteda pravljena na platama, penzijama i na subvencijama za poljoprivredu. Budžet poljoprivrede je 4,15% ukupnog budžeta. Zašto? Zato što su troškovi kamata porasli sa 90 milijardi na 114. Dakle, 24 milijarde je otišlo na kamate i samim tim je ministar morao da kreše budžete svih drugih ministarstava. Ono što je loše, smanjeni su i za poljoprivredu, iako je poljoprivreda generator privrednog rasta.
Ako bi se ovo uradilo, onda bi se oslobodilo u budžetu one naredne godine, pošto je sada kasno za ovu godinu, 50 milijardi ušteda, jer umesto da troškovi kamata sa sadašnjih 114 narastu na 136 milijardi u onoj tamo 2015. godini, oni bi sa 114 pali na 85, pa bi ta razlika između 85 i 136, oko 51 milijarda, mogla da se rasporedi i u poljoprivredu i u sve ove namene za koje ste vi opravdano iskazali zalaganje da treba da se urede.
Dakle, to će sačekati bilo koga. Dok god ne otplatimo najskuplje kredite, MMF će moći da nam drži lekcije. Mi treba da postanemo nezavisni od MMF. Zašto? Jer kada otplatimo te skupe kredite, držimo stvari u svojim rukama. To će biti dobro za celu državu, bez obzira koja Vlada bude to sprovela. To će, kažem, sačekati bilo koga. Videćete sledeće godine, živi bili, pa videli, na leto će opet da kažu – samo što nismo bankrotirali, pa moramo nove mere da donosimo. Svi stabilizacioni programi od 2008. godine propadaju zato što se ne napada ovaj najveći problem.

Hvala.
Reč ima Marijan Rističević, replika. Izvolite.

Pa radi gledalaca, da me ne bi pogrešno razumeli, svakako sam pristalica što hitnijeg razduživanja zemlje, samim tim i stanovništva. Kad se država zadužuje narod piše menicu. Dakle, bogat je onaj ko nije dužan, to je stara poslovica. Slažem se da mi pod hitno moramo da se razdužimo i da je prava katastrofa zato što danas oni koji nas ogovaraju, a tu ne mislim na prethodnog govornika, su nas u mnogome i zadužili i doveli uvrlo nezgodan položaj, ne samo zato što su nas zadužili već zato što u tom zaduženju nisu napravili izlaz za vraćanje duga. Da je napravljen izlaz za vraćanje duga, bez obzira koliki on porastao bi bruto društveni proizvod i mi bi imali odakle da se servisiramo ovako visoke kamate i ovako visoke glavnice.
Međutim, oni koji su nas u ovaj položaj doveli danas su najglasniji i kažem, ne mislim na prethodnog govornika, pristalica sam što hitnijeg razduživanja, jedina razlika je u tome što sam ja bliži u ovom trenutku stavu Vlade, da to zaduživanje treba razdužiti prihodima od privatizacije i već sam rekao koji deo treba privatizovati i pre svega ga prodati seljacima koji imaju manje od 20 hektara da bi napravili što više tih srednjih poljoprivrednih gazdinstava, koja ekonomski sami sebe mogu da nose i da doprinesu što hitnijem razduživanju zemlje.
Nisam baš do kraja pristalica, ali ako to mora i ako ministri finansija se dogovore, da se jednim kreditom razdužujemo za drugi kredit. Više sam pristalica da se jednim kreditom koji se pusti kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku za godinu dana napravi neki izlaz za vraćanje duga i da vratimo ne 2,6 milijardi, nego da vratimo tri, i da nama nešto malo više ostane. To je jedina razlika, inače podržavam u potpunosti prevremeno razduživanje zemlje. Hvala.

Hvala.
Sledeći se prijavio narodni poslanik Zoran Anđelković.

Ovaj amandman više razumem kao političku podršku Vladi da uđe hrabrije u privatizaciju onih sektora koje se nije pokazao kao dobar rukovodilac, ili gde se ne stvara profit, a da u istom sektoru druga strana, privatni sektor stvara profit. Znači, to je jedan razlog i mislim da on ima više u tom smislu svoju podršku i zato ga podržavam. S druge strane, to je i ohrabrenje Vlade da bez ikakvih problema uđe radikalne u privatizaciju onih sektora koje jednostavno nema potrebe Vlada da ih ima kao monopolističke i u deo javno-privatnog partnerstva.
Treća stvar, koja mislim da je ovde važna, jeste ovo što je gospodin Dinkić rekao oko zaduživanja u domaćim bankama. Znate, nije to samo što je velika kamata kod domaćih banaka, svojevremeno sam razgovarao sa jednim direktorom banke, nešto o tom potencijalu koliko ta banka ima i shvatio sam da 95% njihovog potencijala je u državnom sektoru. To mu je najsigurnije, a time se ugrožava privreda Srbije, jer onda on nema nikakvog razloga da na bilo koji način pregovara sa privatnim sektorom, ili uopšte privrednim sektorom u Srbiji, zato što mu je najsigurnije da se zaduži država kod njega i da plasira svoja sredstva kod države.
Mislim da u tom smislu mora da se da podrška za razduživanje, pre svega kod domaćih banaka koje bi država da se tu razduži od ove privatizacije, kako bi oslobodila taj potencijal u domaćim bankama za plasman sredstva u domaću privredu.

Hvala.
Narodna poslanica Ljiljana Lučić.

Hvala vam gospođo predsedavajuća, gospodo ministri,  mislim da je Vlada trebala ozbiljnije da pogleda ovaj amandman poslanika Dinkića, zato što smo i mi u načelnoj raspravi ukazivali da prvi put imamo posla sa budžetom u kojem se na potpuno jasan, otvoren način sav teret krize i problema javnih finansija i spoljnjeg duga prevaljuje na leđa građana.
Dakle, imamo takvu situaciju da skoro zamrzavamo sa ovakvom indeksacijom plate i penzije. Imamo povećanje troškova života kroz povećanje PDV, imamo, sama Vlada to kaže, i treba da očekujemo dalji pad zaposlenosti, a s druge strane država, njeni troškovi oni rastu.
Dakle, ono što je očigledno kad se pogleda budžet uzaludna će biti žrtva životnog standarda svih građana, s obzirom da se na rashodnoj strani ništa ozbiljno ne dešava. Kada se pogleda šta se stvarno dešava u našoj ekonomiji i javnim finansija, vidi se da se neke mere moraju hitno preduzimati. To je restrukturiranje, saniranje najvećih javnih preduzeća, privatizacija, ali to ne vidimo kroz ovaj budžet koji nam je predložen, da će se dešavati. Vidimo tu veliku, rekla bih praznu priču o ličnim kartama i ništa više od toga.
Isto tako, se polaže neka čini mi se naivni optimizam, da donošenjem nekih propisa o platim razredima će se nešto bitno promeniti, a imamo tako očite probleme sa troškovima kamata i sa potpuno nerestrukturiranom situacijom u velikim preduzećima.
Pri tom, troškovi nekih javnih preduzeća dramatično rastu. Godine 2012. „Srbijagas“ je bio dužan 400 miliona evra. Danas više od milijardu. Dakle, od 2012. godine do danas njihov dug je veći tri puta. Ništa ne vidimo da se tu dešava. Zato u ovakvoj situaciji kad nema hrabrih mera na planu, dakle, rešavanje situacije sa javnim preduzećima i preduzećima u restrukturiranju jedina delotvorna mera i ona koja odmah može da se uradi, to je pokušaj da se smanji dug kreditima koji bi bili jeftiniji i na taj način teret kamata i ovo naročito u narednoj godini pokuša da se drastično smanji. Hvala.

Narodni poslanik Nenad Popović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, gospodine predsedniče pokrajinske Skupštine, govorimo o budžetu i odmah na početku da kažem da će DSS glasati protiv. Vas gospodine predsedniče molim da mi oduzmete vreme od ovlašćenog predstavnika.
Kada govorimo o restrukturizaciji privrede, mislim da pre svega treba da govorimo o tržištu. Gde je to tržište? Dobićemo nove investicije, domaće ili strane, ali ta preduzeća treba negde da idu, treba da prodaju. Uvek se u razgovorima spominje poslednjih deset godina i Srbija definitivno najviše izvozi u EU. I logično je. Prvo geografski, blizu je, horizontalne veze su jake između privrednika. Najveće investicije posle 2000. godine su došle iz EU. Rezultat toga je jedan sistemski pristup koji su sve vlade posle 2000. godine radile u saradnji sa EU. Pravile su se agencije, mislim da i dan danas imamo bar deseta agencija koje rade sistemski na odnosima sa EU. Ali, ta paradigma koja je postala od 70-te godine do 2008. godine da postoji stalni rast i on je postojao u saradnji sa EU, se promenila 2008. godine. Tržište EU se smanjuje. Negde je stagnacija u nekim zemljama, a u nekim zemljama je recesija.
Osim Nemačke, delimično Francuske i Engleske, druge zemlje nisu ostvarile rast u poslednjim godinama. Svi imaju povećan broj nezaposlenih. Znači, u tom periodu paradigme koje su postojale morale brzo da budu promenjene. To su zaista prve i u radile Nemačka, Francuska, Velika Britanija, čak i ove manje zemlje Belgija, Luksemburg, Španija delimično, a možda Italija najviše. To je bio način kako da iznesu teret ove krize. Opredelili su se i glavna strategija u poslednjih pet godina je bila potpuna koncentracija na tržište istoka, pre svega na Kinu, Rusiju, Kazahstan. Ponavljam taj primer često i Nemačka i Poljska su u zadnje četiri, odnosno pet godina povećale svoj izvoz u ove zemlje 50% dok su na tržište EU smanjila za 10% do 30% isporuku robe, da ne kažem eksport, jer to je u okviru jedne međunarodne organizacije.
Tržište određuje sve. Srpskim proizvodima danas je glavni problem gde prodati. Zašto? Zato što je EU pretrpana proizvodima, zato što su subvencionisani proizvodi mnogo više. Postavlja čovek pitanje zašto ne proizvodimo, odnosno ne prodajemo više u Rusiju? Da imamo rast. Prošle godine tri puta je povećan izvoz sira, četiri puta izvoz mesa, za 30% skočio izvoz u Rusiju prošle godine, odnosno izvinjavam se 2013. godine za 30%. Ali, zašto on nije još veći? Zato što nema sistemskog pristupa.
Govorio sam ako želimo da izvozimo onoliko koliko izvozimo u EU, mi moramo da radimo onako kao što se radilo poslednjih 10 godina sa EU. Ako imamo 10 agencija za saradnju sa EU, jer ih je bilo 20, zašto nemamo jednu, jedinu saradnju sa Rusijom? U Austriji, šest stotina ljudi u jednoj Austriji koja je malo veća od Srbije radi u agenciji koja se bavi izvozom u Rusku federaciju, od toga je dve stotine u Rusiji, četiri stotine u Austriji. Koliko danas u Srbiji radi ljudi? Koliko u državnoj upravi radi ljudi, na pomoći, izvozu, na ovo najveće tržište Rusija, Kazahstan, Belorusija, Ukrajina, koliko? Nula.
Mi imamo agenciju koja se bavi kontrolom dobijanja sredstava iz IPA fondova. Nisam ni znao da postoje. Mislim da u ovom budžetu ide negde oko 400.000 evra za tu agenciju, možda grešim. Ali, to je moj kolega iz SPDS takođe pominjao, zar nije logično da to radi neko u okviru Ministarstva finansija, a da te pare prebacimo za neka nova tržišta. Ja sam ovde podržao, kada je bila rekonstrukcija Vlade, potpuno podržali dogovore sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Nema trebaju nova tržišta.
Uvek želim da pomenem najjači izvoz je Srbija je ima sedamdesetih i osamdesetih godina, do devedesete godine. Najveći izvoz, „Simpo“ Vranje, „Jumko“, „Obuća Beograd“, IMT, ali gde se izvozilo tih 70, 80 godina, izvozilo se na teritorije Sovjetskog saveza. Gde ja radila naša građevinska industrija? Radila je na teritoriji Sovjetskog saveza, u Iraku, Iranu, Libiji, to su naša tržišta.
Jednostavno, devedesete godine se desio raspad Sovjetskog saveza i mi to nismo uspeli da iskoristimo u tih 10 godina, od 1990. do 2000. godine. Ali, sada postoji mogućnosti ponovo, jer ta tržišta nisu samo tržišta za izvoz roba.
Evropska unija jeste najveće tržište za izvoz, ali tamo nema naše radne snage.
Naša radna snaga danas „Energoprojekt“ radi u Iraku, Iranu, radi u Libiji, radi druga građevinska preduzeća. U Rusiji danas zvanično i nezvanično radi blizu 50.000 građana Republike Srbije. Blizu 50.000 ljudi.
Pazite, samo u Sočiju radi 5.000 ljudi, pa mi nismo otvorili ni jednu fabriku u Srbiji koja ima 5.000 zaposlenih, a danas u jednom Sočiju ima, najveća srpska fabrika je u Sočiju, 5.000 ljudi radi.
Sad kreće svetsko fudbalsko prvenstvo. Grade se novi putevi, nove železnice, to je šansa i nema treba agencija za promociju izvoza u Rusiju, a ne samo izvoza, kao što izvozimo u EU. Poštujemo EU.
Dobro je to što izvozimo, trebamo da povećamo ako možemo. Bojim se samo da sledećih pet godina nećemo biti u stanju da povećamo, ali u EU ne možemo da izvozimo radnu snagu. Nema radnih mesta za naše radnike u EU. U Rusiji, Kazahstanu, Belorusiji, Ukrajini, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Libiji, Iranu, Iraku, tamo su radna mesta.
Naš ključni problem u sledećih 10 godina će biti zapošljavanje, a ta tržišta imaju potencijal osim prodaje roba i usluga i za zapošljavanje.
I zato mislim da bi u ovom budžetu morala da bude jedna agencija, pošto ih ima jako mnogo koje kontrolišu i ne zna se više šta, mislim da je neophodan minimum jedna jaka agencija za promociju izvoza na ova tržišta. Imaćete u tome, ukoliko to uradite imaćete najveću podršku DSS.
Naravno, da dodam da ova tržišta, ako uzmemo samo Rusiju, Kazahstan i Belorusiju, kao i Evroaziju, zauzimaju, čisto da se zna, 15% ukupne zemljane površine sveta, sa nerazvijenom infrastrukturom. Tu je šansa za razvoj infrastrukture za naše građevinske radnike i za našu tehnologiju.
Naravno, još je veća šansa za privlačenje investicija iz ovih zemalja. Ovde smo, a i prošle godine sam govorio, zato što govorim o ovim ključnim stvarima, ako govorimo o zapošljavanju, jer budžet treba sutra na neki način da omogući razvoj privrede, a to je ključ u Srbiji, odnosno zapošljavanje kao cilja, razvoj privrede kao sredstvo.
„Železara“ Smederevo, jedini potencijalni investitori za „Železaru“ Smederevo su sa ovog tržišta i iz Rusije, Kazahstana, Ukrajine, čak i iz Belorusije. To su realni investitori danas.
„US Steel“ više nije, otišao je, na žalost, svi žalimo, ali ako želimo da nađemo investitora, možemo ga naći, ali može da se pristupi, to ponavljam već treći put za poslednjih godinu dana, jer ovom problemu mora da se priđe sistemski, da se nađe rešenje kako da privučemo investitora u momentu kada su cene čelika pale svuda u svetu, zbog toga što se građevinska industrija ne razvija.
Trajaće to još dve, tri ili pet godina, neće biti razvoja građevinske industrije u celoj Evropi, ali građevinska industrija je pala u Evropi, ali nije pala građevinska industrija toliko koliko je u Evropi na ovim tržištima o čemu sam govorio, Evroazije i Bliskog istoka. Potencijal je da omogućimo nekim subvencijama, investitorima da dođu.
Ne verujem investitorima, nisam verovao ni u prošlog investitora koji je bio bez svojih sirovina. Jedini investitori koji mogu da dođu ovde su oni koji imaju svoje sirovine. Zašto?
Nerealno je da dođe investitor koji nije proizvođač tog metala i koji nema svoje sirovine, jer danas svi koji imaju železare su na gubitku. Jedino oni koji imaju sirovine zbog odnosa cena sirovina i metala, na sirovinama zarađuju, na metalu gube, pa su na nekoj srednjoj vrednosti u nekom plusu.
Takav nam treba investitor, ali to je ponovo taj sistemski pristup kada i ti potencijalni investitori uz podršku svojih država, jer tu se mora raditi i na međudržavnom nivou, jer sve te fabrike su privatne, ali postoje načini kako se mogu investitori zainteresovati da dođu ovde u Srbiju, jer „Železara“ Smederevo ima ogroman potencijal za izvoz i za rast našeg BDP.
Da ne govorim koliko je drugih delatnosti i uslužno vezano za tu „Železaru“, a sa druge strane dok „Železara“ ne počne da proizvodi i za neke druge proizvođače u Srbiji, teško je govoriti o njihovom izvozu na ova tržišta, a ako bi proizvodila, sigurno da bi se moglo govoriti i o nekim zamenama, novim kvotama za određene vrste proizvoda.
Naravno, iskoristiću prisustvo ministra poljoprivrede agrar je ovim budžetom potcenjen, da ne govorim o tome da nam za nekoliko dana počinje potpuna liberalizacija uvoza iz EU, zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To će biti veliki izazov za agrar.
Mislim da je ministar poljoprivrede jedini ministar koji ovde ima podršku svih poslaničkih grupa, da mu se poveća budžet. Svi govorimo da je poljoprivreda jedna od naših najvažnijih razvojnih grana, ne možda zbog toga što će ona doneti najveći dohodak, ali u njoj je direktno ili indirektno zaposleno, direktno 500.000 ljudi, a indirektno milion ljudi. Dakle, milion ljudi nekako vezano za poljoprivredu.
To je ono što omogućava da se živi bolje, ali teško je danas, kada sutra budu potpuno liberalizovane cene sa poljoprivrednim ili prehrambenim proizvođačima iz EU, koji imaju subvencije od 10 do 20 puta veće.
Oko 60% budžeta EU je poljoprivredni budžet, a da ne govorim o kreditnim linijama gde oni dobijaju kredite sa godišnjom kamatom od 1%, 2% ili 3%, a naši poljoprivredni proizvođači čak do 20%.
Što se tiče SSP, samo bih dodao na kraju, jer mi se zalažemo za moratorijum na SSP, da je on izgubio funkciju koju je imao pre 10 ili 15 godina, jer tada su zemlje kandidati ukidale carine svesne činjenice da će im privreda imati određeni gubitak u sledećih nekoliko godina, ali da će fondovima iz Evropske unije biti nadomešteno sve to. Sada su ti fondovi mnogo manji, neki su čak i ukinuti. Budući da je EU u krizi, naravno izvući će se oni, ali će pre svega misliti o sebi i o sopstvenim privredama.
Mislim da je krajnje vreme da mi mislimo isključivo o domaćoj privredi, u ovom slučaju o poljoprivredi. Žao nam je, iako su bila obećanja prethodnog ministra da će se o tome razgovarati, što iako je postojala pravna mogućnost da se stavi moratorijum na primenu, ovu potpunu liberalizaciju SSP, odnosno potpunu liberalizaciju uvoza prehrambenih proizvoda, do toga nije došlo.
Još jednom da ponovim, potpuno se razlikuju koncepti aktuelne vlade i DSS-a i u političkom smislu, i u ekonomskom smislu. Ponoviću još jednom, mi se zalažemo za najbolje trgovinske, poslovne, kulturne i druge odnose sa EU, ali mislimo da nam evropske integracije više nisu potrebne i da su nam danas smetnja. Zalažemo se za političku neutralnost i na tome ćemo insistirati ubuduće i zbog toga ćemo glasati protiv ovog predloga budžeta. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.