Hvala.
Dakle, tekst koji je predložen, uz svo uvažavanje što je to predložio NUNS, evo zašto je dobra rasprava, ne odnosi se na istu stvar na koju se odnosi tekst člana 8. u osnovnom tekstu zakona, onako kako ga ja čitam. Jedno je zaštita privatnosti, a drugo je obaveza da se trpi kritika. Trpljenje kritike ne mora da zadire u privatnost. Koliko mi to teško doživljavamo, imamo primera koliko god hoćete, sijaset, uključujući i, recimo, izveštavanje sa ove sednice, jer bi primena ovog zakona podrazumevala da novinar zna da je nosilac javne funkcije dužan da trpi kritiku. I to što se sve čulo, bez obzira da li se odnosi na to što jedan narodni poslanik govori za drugog narodnog poslanika, ili narodni poslanik ministru, ili narodni poslanik predsedniku Vlade, to ako je sadržaj onoga što se govori, nešto što je rečeno, a ne diskvalifikacija ličnosti, čak i onda, nažalost, mora da bude javno dostupno.
Kada je u pitanju zaštita privatnosti, onda bih ja volela kada bi ovo mogao da bude drugi stav istog člana, zbog toga što, kada je zaštita privatnosti u pitanju, to nije samo reč o tome da morate biti dostupni medijima koji od vas žele informacije, nego zato što ste na javnoj funkciji, samo jedan primer da kažem, vi ste u obavezi da vaše imovinsko stanje, vaše porodične veze, vaše interesne veze budu dostupne javnosti. To nije slučaj sa nekim drugim zanimanjima. Ali, ponavljam, ovo je dobrovoljna stvar. Ako pre nego što stupite u prostor javnih poslova znate da ste obavezani time da se odreknete dela privatnosti, koji čak ide i u ono o čemu mnogi od nas ne misle, recimo, fotografisanje nekoga na javnoj funkciji na mestu i sa ljudima koji se onom koji fotografiše čine zgodnim, teško da možete da kažete – zašto me je slikao, fotografisao u lovu, u restoranu ili me je fotografisao na plaži? Moraš unapred da znaš da ljude koji slušaju i gledaju ono što rade ljudi na javnim funkcijama zanimaju takve stvari.
U tom smislu je možda zaštita privatnosti, ali je to po meni različito od onoga što prvi stav definiše kao reč „trpi“, koja podrazumeva da se mi dobrovoljno odričemo dela slobode, koji možda ne bi u privatnom životu da nismo na javnim funkcijama, da smo onim što govorimo i onim što radimo slobodni i dostupni za svaku vrstu kritike i opaske. To je jedan proces koji traje već dvadesetak godina u razvijenim demokratijama i uvek ima da se doradi i uvek ima da se popravi i uvek postoji neki slučaj koji je presedan, koji se pojavi, pa kaže – aha, onda ćemo i ovaj deo ponašanja ljudi na javnim poslovima staviti u zakon.
Pošto je spominjana Velika Britanija, u Velikoj Britaniji, nakon velikog skandala u „House of Commons“ sa poslanicima Donjeg doma, postoji skoro legalizovan izraz „daily test“ koji se odnosi na tabloide koji prate poslanike britanskog parlamenta. Sve ono što prođe kroz takav tabloid bude predmet i etičkih komiteta i rasprava u „House of Commons“, s tim što je tu nekoliko situacija drugačijih. Tu se razlikuje vrednosni sistem društva. Mnogo je manje diskvalifikacija ad personam. Mnogo je manje diskvalifikacija na osnovu ličnosti. Mnogo je manje onoga – poništi ga i onoga što se u sportu kod nas zove dijalogom kada se obraćaju sudiji – ne pričaj s njim, nabodi ga. Mnogo je manje toga, a mnogo više komentara na ono što je neko na javnoj funkciji uradio.
Da bi mi stigli zajedno do te odgovornosti, da se više priča o onome što smo uradili nego o onome ko smo, kakvi smo i da li nam se može ili ne može diskvalifikovati po bilo kom ličnom svojstvu, mislim da su potrebna oba stava, a možda je čak moguće, mada nije, za odbor, ali, eto, bar da ostane javno zabeleženo. Hvala vam.
