Član 8. ima rubrum – položaj nosilaca javnih i političkih funkcija. On glasi u predloženom tekstu: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.
Moj amandman je da se posle reči „funkcija“ stavi tačka i da se iz člana briše deo koji glasi: „bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.
Potpuno razumem argumentaciju koleginice Zlate Đerić, a koja se odnosi na reč „trpi“. Ono što je tumačenje, odnosno razumevanje, ovu reč „trpi“ razumem kao obavezu za nosioca javne funkcije, imenovano ili izabrano lice. Svi imaju slobodu da izreknu kritiku, ali potpuno razumem. Ovo je jedan član koji bi bio nemoguć pre 40 ili 30 godina, ali sa promenom odnosa javnosti svetla se stavljaju na sve ljude koji dobrovoljno stupaju na javne funkcije. Niko nas ne tera da budemo poslanici, ministri, ne znam za ministre, nisam bila još, pa ne znam da kažem, ali verovatno ni ministre, ni direktore, ni načelnike. Niko vas ne tera da se bavite javnim poslom. To je dobrovoljna stvar.
Ako je dobrovoljna stvar, onda moramo imati svest o tome da postoje dokumenti, da postoji jedna geneza odnosa javnosti u medijima prema ljudima na javnim funkcijama. Čak i neke presude možemo citirati iz Evropskog suda za ljudska prava, gde tog trenutka, kada vi dobrovoljno stupite u prostor javnih poslova, vi se dobrovoljno odričete dela privatnosti. Ako vas lažu, kleveću, to zovem – dužni ste to da trpite. To je proces. Mislim da ovaj član može da ima bolju formulaciju.
U svakom slučaju bih da se izostavi deo koji se odnosi na to da li se on ili ona oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja. To nikoga nije briga. Mislim da ne može da bude uneto u zakon da li polje slobode, kritike za sadržaj poslova ljudi na javnim poslovima, da li to polje slobode treba da se definiše tako da nema veze da li se on ili ona oseća lično povređenim.
Imamo drugi problem. Imamo problem što uopšte ne kritikujemo rad ljudi na javnim poslovima ili u jako, jako malom delu. Imamo problem što smo mi naučeni, kao društvo, da diskvalifikujemo ljude, a ne da diskvalifikujemo ono što ljudi rade. To mogu da ilustrujem sa delom debata ovde ili juče kada jedan potpuno neprihvatljiv vrednosni sistem može da povezuje etničko poreklo preko Albanaca i njihovo pravo da imaju udžbenike. Kada se to ne razume, jer je to šaljivo - ne mislimo to mi ozbiljno, nego platite struju, pa ćete dobiti knjige.
Znam da nema načina da se takav naš stav, naše sklonost da diskvalifikujemo ljude, a ne da razgovaramo o onome što ljudi rade… Zaista ne mislim da će to da bude u kratkom vremenskom roku smanjeno. Za to sam da svakako ostane ovaj član i da se svi oni, koji žele da stupe na javnu funkciju, imaju u vidu ovaj član, da moraju da budu predmet kritike dobrovoljno. U tom smislu, ta reč „trpi“, tu se sa koleginicom Zlatom Đerić potpuno slažem, ne stoji, ali ne možete da kažete – jedva čekamo mi na javnim poslovima da nas diskvalifikujete, kao i da se izrazi radost što će to da se dogodi. U tom smislu, razumem reč „trpi“.
Kada je u pitanju diskvalifikacija koja je definisana na drugi način, a to je povreda ugleda, kleveta, kaljanje časti i sve ostalo, toga ima. Dobro je definisano u ovom zakonu i za onoga ko je sklon takvim tekstovima, komentarima, kolumnama, izjavama, kako god i za onog ko je meta napada. Volela bih da ovo nama svima bude povod da počnemo više da razgovaramo o onome što ljudi rade, a ne o onome šta su i ko su, kako se zovu, kako izgledaju.
Još važnije, da razumemo da se ovo odnosi na sve nosioce javnih funkcija. Nema to nikakve veze i nedopustivo je da ako pripadaš opoziciji navijaš da se ovo dešava nekom iz vlasti ili si iz vlasti da navijaš da se ovo dešava nekome iz opozicije. To je dokaz da uopšte ne razumemo koliko je važno podvrći se dobrovoljno kritici javnosti za sve ono što se radi, koliko je važno komunicirati u tom polju kritike i slušati pažljivo zamerke, opaske, predloge ljudi koji nas gledaju, slušaju, ako smo ovako javno izloženi kao što jeste 250 narodnih poslanika ili ako nismo, ako smo u nekom delu izvršne vlasti ili u bilo kom delu vlasti koji je manje dostupan javnosti.
Znam da se čini da ništa posebno ne menja da li ćemo prihvatiti ovaj amandman ili ne, ali imala sam želju da iskoristim definiciju ovog člana 8. i kao poziv da možda i u pokroviteljstvu ministarstva da se otvori jedna debata. Ministarstvo to može da radi, dijalog ljudi raznih, onih koji su na javnim poslovima i raznih vrsta javnosti koje po prirodi stvari kritikuju njihov rad, a čiji se sadržaj kritike ovako ili onako završi u nekom mediju. Mislim da bi od toga imali svi koristi.
