Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Samo doprinos diskusiji kolege Đurišića i pozivanje na primer iz Velike Britanije ili međunarodne štampe i medija.
Tačno je da u mnogim, pre svega, britanskim medijima postoje tabloidi koji su dosta dramatični u svom nedostatku kulture i etike, ali isto tako je tačno da tamo postoje mediji koji su primer novinarske etike i koji su obično izvor ozbiljnih informacija, što nije uvek slučaj kod nas, pošto su kod nas gotovo svi mediji postali tabloidni i vrelo često se dešava da se neodgovorne informacije plasiraju kao tačne u sprezi sa državnim institucijama, policijom i drugim bezbednosnim institucijama u zemlji.
U Velikoj Britaniji, ako već nju spominjemo, pokrenuta je čuvena, upravo ovo o čemu je govorio gospodin Đurišić, istraga, Levison istraga ili Levison izveštaj, gde je ozbiljna istraga rađena zbog prisluškivanja, u kojoj nisu učestvovali samo vlasnici medija, nego i pojedini novinari i oni su bili predmet istrage.
Dakle, ne želimo mi da vređamo novinare. Ja o novinarima, koji pošteno i odgovorno rade svoj posao, imam najbolje moguće mišljenje. Mi samo hoćemo da kažemo da je situacija, kada su u pitanju mediji, postala tolio ozbiljna da međunarodne organizacije, kao što je Savet Evrope, sve više govore o odgovornosti medija, ne samo o njenoj slobodi, koja ne sme da bude upitna.
Moje pitanje za ministra, zapravo, pošto ja prva ne bih želela da podržim amandman koji će ograničiti istraživačko novinarstvo – koji su argumenti i koji je dokaz ako novinar primenjuje zakon, da neće moći da dođe do određene informacije, odnosno, da li to znači da postoje situacije u kojima novinar može da prekrši zakon da bi došao do određene informacije? To me, prosto, interesuje, jer je možda moguće, pa vas molim da nam kažete, koji su to argumenti? Hvala.