Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Uvaženi kolega Čanak je retko u parlamentu, pa verovatno da se zaželi debate, ali u svakom slučaju uvek vrlo rado i pomno slušam ono što govori.
Ono što bih želeo i o čemu bih želeo da govorim, žao mi je, gospodine Čanak, ako ste me pogrešno razumeli, ili ako sam ja možda pogrešno interpretirao. Frustrirajuće je, i o tome sam mnogo puta govorio u parlamentu, kada pogledate istraživanja, pa kad pogledate da nešto više od 3% građana Srbije veruje da narodni poslanici nisu korumpirani, a nešto više od 30% misli da su narodni poslanici izuzetno korumpirani. I danas imamo jedan zanimljiv tvit, ne želim da imenujem, koji je rekao - koliko danas košta kilo žive poslaničke vage? I to je legitimno. Na to ćete dobiti gomilu pozitivnih komentara i gomilu pluseva. Zna se šta se meri živom vagom i koliko košta. Još kada vam tako nešto kaže bivši glavni savetnik bivšeg predsednika države, sakriven negde iza sigurnih zidova nekog salonskog stana, ili ko zna gde, gde ne može da se debatuje, gde ne mogu da se mišljenja suoče, gde ne možemo da se pogledamo u oči, onda to bude strašno.
Strašno je kada polazite ujutru na posao i kada brojim, a brojim i dan danas - jedan, dva, tri, i kažem - ovaj čovek misli da sam ja korumpiran, četiri, pet - i ovaj moj komšija misli da sam ja korumpiran, ali to je činjenica. Saglasan sam sa vama kada kažete da mi ovakvim raspravama i time što stalno tragamo za tačkama razdvajanja stalno promovišemo to koliko smo različiti i da time što smo različiti moći ćemo da se kandidujemo kod građana, po različitostima. Zašto jednom ne preokrenemo taj točak? Zašto ne tragamo za sličnostima svih naših politika? Neće biti mnogo takvih tačaka, ali te tačke gde će naše politike biti jedinstvene i jednake, to su najstabilnije tačke u našem društvu. Jer, običan građanin koji gleda danas ovu emisiju će reći – dobro, ovi naprednjaci štede, 30 dinara po penzioneru, bolje 30 dinara po penzioneru nego milioni u strankama, ali će i reći – pa, dobro, postoje neki tamo sa druge strane koji, ako im dam priliku, oni će povećati ponovo. Dajte da tragamo za tačkama spajanja. Dajte da se dogovaramo. Dajte da kažemo – to su najstabilnije, najnepromenljivije tačke u jednom društvu. Ali, za tako nešto je potrebno mnogo dobre volje, mnogo razmišljanja o budućnosti, a ne razmišljanja o kvotama, kontingentima, procentima i da li će tih 6% potonuti ili da li je već potonulo.
Govorili ste i o atmosferi u našem društvu i o odnosu našeg društva prema parlamentu. Ja mogu da potpišem te redove koje ste vi izrekli, ali ću vas nešto pitati, pitaću i sebe, a pitaću i druge – ko je napravio takvu atmosferu? Zašto se takva atmosfera napravila u našem društvu? Zašto smo mi do 2012. godine imali svojevrsnu parlamentarnu monarhiju jednog monarha koji je bio sve? Imali smo jednog predsednika države koji je morao da bude i predsednik države i predsednik Vlade, pa je birao najnesposobnije za predsednika Vlade, baš da ga niko ne bi zasenio, pa su teme iz parlamenta morale da budu, ne koje zakone donosimo, ne šta radimo, ne otvorenost parlamenta, teme su pisane sa skupštinskog parkinga - koje automobile vozimo, i iz skupštinskog restorana. To su teme iz parlamenta. Ko je pravio te teme? Ko je naručivao te teme? Ovi novinari koji su pritisnuti svojim obavezama i urednicima? Ne, čestito i pošteno rade svoj posao, iz bilo koje da su redakcije.
Naručeno je da se uruši sve da bi opstao jedan monarh. Ako se pitate odakle takva atmosfera u našem društvu, datira iz vremena monarha Borisa Tadića, jednog najlepšeg, jedinstvenog. Svi mi ostali smo na traci, promenljivi, prolazni.
Nije mi problem da ja budem promenljiv i prolazan, i jesam, kao i svaki čovek, ali je problem što se institucija kojoj trenutno pripadam i svi mi na taj način urušava i ponižava. Zbog toga i jesam za uvođenje i kodeksa ponašanja narodnih poslanika, ali vidim da je i to opet kod nekih shvaćeno i prihvaćeno, pa čak i neprisustvom na poslednjim radnim grupama, gde se traži razlog zbog čega neće glasati ili napasti takav dokument. Zato što mislim da je loše kada se u Narodnoj skupštini zavitla cipelom, poliva vodom i glasa iz Bodruma, jer akteri su ili završili na sudu ili u političkoj penziji i istoriji, osim jednog koji sa šest procenata vrši vlast. Kako vi rekoste, nije legitimno, ali jeste legalno. Slažem se, ali ukoliko se ta legalnost kupuje, dobija trange-frange politikom, kako reče Marko Atlagić, i time da se samo na toj tački spaja DS i SRS ili još neke druge, onda ne vidim ni tu legalnost o kojoj vi govorite.
Mnogo je posla pred nama. Nažalost, ne postoji komunikacija. Nažalost, postoji mržnja. Kada postoji mržnja, onda komunikacije nema, onda dogovora nema, onda napretka nema. Mnogo bi mi draže bilo da je iza nekih poslaničkih zakona koje smo onomad ovde u ovoj Skupštini usvajali stalo 249 narodnih poslanika, potpisi. Nisam dobio nijedan valjani razlog zbog čega nisu stali ostali potpisi. Nisam dobio, ali nisu stali. Pružena ruka od strane SNS za dogovor, za upristojavanje političke scene, postoji. Želja postoji. Ali, ukoliko se na tu pruženu ruku vraća šamarom, stalnim izmišljanjem medijskog mraka, firmi, radovanja kada pendrek završi po leđima nečijeg brata, tvitovima bivšeg savetnika bivšeg predsednika države koji glasi – koliko danas košta kilo žive poslaničke vage, šta da očekujemo? Kakvu komunikaciju možemo da očekujemo?
Mislim da smo izašli malo iz samog domena zakona. Siguran sam da će i tih 30 dinara, kako ste sračunali, ili malo više za one koji imaju manje od 25.000, kojima penzije neće biti umanjene, tih 30 će se pretvoriti u 100 dinara. Možda je to nekome vekna hleba i litar mleka. Možda je to nekome život tog dana. Mnogima u Srbiji baš tih 100 dinara fali danas. Da li fali političkim strankama? Da li je bolje da tih 100 dinara završi kao kvadratni centimetar bilborda u Beogradu ili negde uz auto-put, ili u tanjiru penzionera? Nazovite me populista, nazovite me kako god hoćete, ali ja ću pre biti da tih 100 dinara ili 30 dinara, koliko god dinara, umesto bilborda, umesto plakata koji će sprati prva kiša, da završi na trpezi i u tanjiru, sve tanjem tanjiru, nažalost, penzionera, nezaposlenih u Srbiji, u vrtićima, bilo gde drugde.
Put je popločan željom za krupnim koracima. Koracima od sedam milja. Tih koraka, nažalost, ima samo u bajkama. Srbija korača. Srbija mora da korača, manjim ili većim koracima. Mora da korača, čak i kada sanja, čak i kada spava, čak i noću, nema vremena da zastane. Zbog toga je ovo jedan korak i nisam ga predstavio kao korak od sedam milja, ali sam ga predstavio kao jedan od koraka koji će primiriti javne finansije, koji će građanima Srbije omogućiti više, a naravno manje za poslaničke grupe i za političke stranke i to u onom trenutku kada je SNS najveća, naravno, linearno se umanjuje svima podjednako, a nominalno SNS najviše. I mi ne da ne žalimo zbog toga, ponosni smo na to.