Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri u Vladi Republike Srbije, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Bečiću, pokušaću tokom amandmanske rasprave o ovom predlogu zakona da ubedim sve narodne poslanike u našoj Narodnoj skupštini da ne glasaju za antimodernizacijski projekat „Beograd na vodi“. Ja sam tu spremio veliki broj argumenata, poštovana gospodo, i hoću da iskoristim sada ovu priliku samo da vam najavim kako sam grupisao te argumente.
Poštovana gospodo, spremio sam ovde pregled urbanističkih planova Beograda i to svih u dva veka urbanog razvoja Beograda. „Beograd na vodi“ je, ako pažljivo analiziramo ovaj predlog zakona i ceo projekat, suprotnost svemu što je rađeno, poštovana gospodo, u dva veka urbanog razvoja Beograda. Ja ovde imam planove od 1815. do 1830. godine, koji se vezuju za ime Radoje Dedinac, Franc Janke, regulacije Terazije 1842/1843. godina, Emilijan Josimović 1867. godina, poštovana gospodo, Stevan Zarić 1888. godina, Jovan Bešlić 1893. godina, Vasa Lazarević i sve planove, poštovana gospodo, u dva veka urbanog razvoja Beograda. Uvek je bila situacija da imamo plan, pa projekat, pa gradnju, a ovde imamo maketu, pa gradnju, a projekta, poštovana gospodo, nema. Dakle, ovaj projekat je suprotnost svemu što je tradicija u naša dva veka urbanog razvoja našeg glavnog grada.
Druga stvar, poštovana gospodo, spremio sam i stenografske beleške da govorim o modernizaciji ovde, a i pravni i ekonomski aspekt je problematičan. Hvala.

Vreme, zahvaljujem.
Gospodine Živkoviću, vi nemate vreme, osim vaše vreme od pet minuta.
(Zoran Živković, s mesta: Imam svoj amandman i pet minuta.)
Gospodine Živkoviću, pošto ste podneli u istovetnom tekstu, nisam siguran da imate.
(Zoran Živković, s mesta: Imam svoj amandman.)
Izvolite, gospodine Živkoviću.

Hvala.
Prvo da to rešimo, ja govorim o svom amandmanu i na svaki od ovih članova gospodin Pavićević i ja smo dali posebne amandmane i o svakom ćemo govoriti posebno po dva minuta, a plus imamo i pet minuta.

U redu je, gospodine Živkoviću, sad sam dobio informaciju da ste posebno podneli amandmane, mislio sam da je zajednički amandman.
Vratiću vreme, pa se ponovo prijavite. Izvolite.

Hvala.
Ovo je tema koja zaokuplja srpsku javnost već duže od godinu dana. U poslednjih nekoliko dana smo imali intenzivnu diskusiju o tome i van ovog parlamenta i ispred ovog parlamenta i u parlamentu. Imali smo prekjuče nastup i predsednika Vlade i dobrog dela Vlade koji je pričao hvalospeve o ovom projektu „Beograd na vodi“, o snovima, o milionima metara kvadratnih poslovnog, stambenog prostora, javnom interesu, milijardama evra, šansi za domaću građevinsku operativu, za domaće materijale, za čelik iz Smedereva itd, ali to naravno nije tema ovog zakona. Gospodin ministar Vujović je lepo rekao da se ovaj zakon ne bavi projektom „Beograd na vodi“, nego se bavi eksproprijacijom zemljišta.
Dobili smo informaciju da je ovaj zakon neophodan zato što je 5% zemljišta koje je na tom budućem nazovi projektu u privatnom vlasništvu i da je zbog toga neophodno da se ono prenese u javno vlasništvo, vlasništvo države Srbije ili Grada Beograda, kako bi projekat mogao da počne. To nije tačno. Projekat, izgradnja bilo čega na Savskom amfiteatru je moguća, izgradnja je moguća i da ostane tih 5-6% privatnog zemljišta, privatne svojine, jer ne postoji nijedan zakon koji sprečava da i privatnici koji su sada vlasnici parcela na tom području ne budu učesnici i partneri u izgradnji „Beograda na vodi“. Nema nikakvog razloga da država primenjuje silu, a eksproprijacija zbog javnog interesa je sila. Ona nekad ima opravdanje, ali u ovom slučaju sigurno nema.
Prema tome, ako mogu razne firme iz inostranstva ili možda neke domaće fantomske firme da budu partneri u ovom poslu, jer to ne vidimo u tekstu, ne vidimo nigde, možda će „Asomakom“ da bude deo tog projekta, možda će on učestvovati u svemu tome …

Vreme, gospodine Živkoviću.

Imam pet minuta.

Koristite?

Tako je.
Dakle, mi u ovom zakonu nemamo nikakvu činjenicu o tome ko će da gradi, kad će da gradi, koliko će da gradi. To smo sve čuli u obrazloženju, odnosno u priči o projektu, ali apsolutno ništa ne piše u leks specijalisu. Velika obećanja da je to interes Srbije, da je to interes Beograda padaju u vodu. Moguće je da Beograd može da ima interes po ovom projektu da se uredi Savski amfiteatar, što je, potpuno se slažem, veliko ruglo i to što je počelo da se čisti mislim da je jako dobro. Ponoviću još jednom, mislim da je to vrh sposobnosti ove vlasti, da počisti neko đubre, manje ili više, ali to je jako daleko od onih snova koji se sanjaju. Bojim se da su to neki mokri snovi koji će teško da se završe na dobro.
Veliko je pitanje kako da ubedite ljude u Leskovcu, Nišu, Novom Sadu, Zaječaru, a mogu da navedem i ostalih 100 i nešto opština u Srbiji, kako da shvate da je to njihov interes. Zašto je to interes ljudi koji ne žive u Beogradu? Šta će oni da dobiju od toga, osim što će biti ljudi koji će dati deo svojih para kroz budžet za izgradnju nečega što, ponavljam, možda bude projekat države Srbije, Grada Beograda, nekih firmi iz Saudijske Arabije i „Asomakuma“? Ne vidim sreću na licima nikoga u Srbiji, čak ni u Beogradu, naravno, ali posebno van Beograda zbog toga što se priča o ovom projektu.
Ustav u članu 58. garantuje uživanje i zaštitu svojine koja je stečena po zakonu. Ta svojina je svetinja i nikakvim interesima koji se zovu kockarnice, kafane, da ne pričam kakvi sve sadržaji koji su daleko od pristojnosti, kad bi rekao šta se sve planira da se tamo gradi, možda bi dobio opomenu, pa čak i isključenje sa sednice. Mislim da je to nešto što je nedopustivo da se desi.
Dakle, ako postoji veliki ekonomski interes Srbije oko ovog projekta, što je sve na „dođem ti“, jer se priča o investiciji od 3,5 milijarde, a onda nam se priča o ulaganju od 150 miliona i o tome da to državu Srbiju neće da košta ništa, kako je to moguće? Koji je to „perpetum mobile“? Pa, nije to šivaća mašina, nije to kurs šivenja, to je malo ozbiljnija stvar. Ne postoji nijedan pravnik u Srbiji koji je rekao da je ovo po zakonu, nijedan arhitekta, urbanista, građevinac koji je rekao da je to moguće i nijedan pismeni čovek iz računa, a kamoli ekonomista koji može da da opravdanje za ekonomsku isplativost ovog projekta.
Dakle, sve su to razlozi zbog kojih smo podneli amandmane na svih 17 članova ovog zakona. Naravno da su ti amandmani „briše se“, jer je ovo nepopravljivo. To je velika prednost opozicionih poslanika, da bar na taj način mogu da ukažu na besmislenost onoga što predlaže Vlada Srbije. Ako neko hoće da gradi nešto u amfiteatru, neka uzme neke svoje pare, neka dovede neke svoje prijatelje, nemam ništa protiv. Arapi, Rusi, Turci, Englezi, bilo ko. Ja sigurno nemam potrebe da objašnjavam svoj kosmopolitski san, ali pitanje je zašto u to uvlači državu? Zašto u to uvlači sve nas? Zašto mi postajemo i kao poslanici kad o tome glasamo, ali i kao građani, zašto mi postajemo saučesnici u tom prljavom poslu?
Bilo bi smisleno da se u leks specijalisu kaže – javni je interes jer će ovde biti izgrađeno dva miliona kvadrata ovog ili onog prostora, pa će tu biti veliko učešće domaće privrede. Ovde smo čuli od puno ministara tačnu informaciju pre neki dan, prekjuče, da je naša građevinska operativa nesposobna za ovaj posao, da ne može da gradi kule od 500-600 metara, 200, 300, 400, svejedno, da ne može da dobije posao na izgradnji trotoara jer to dobijaju neki stranci i pod prethodnom i pod ovom vlašću, a vi pričate o tome da će to biti veliki zamak privrede.

Vreme.