Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Petu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 114 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine, prilikom utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanika da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 135 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima dr Muamer Bačevac. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, uvažene kolege, koleginice narodni poslanici, želim da kažem nekoliko reči o problemu energetske stabilnosti grada Novog Pazara.
Elektrodistribucija Novi Pazar obavlja svoju delatnost na teritoriji grada Novog Pazara i opštine Tutin. Energetski sistem se prostire na terenu koji je brdsko-planinski sa nadmorskom visinom koja se kreće od 500 do 1.000 metara i sa očekivanim dugim zimama, visokim snežnim padavinama, izložen povremeno jakim vetrovima i atmosferskim pražnjenjem, što sve nepovoljno utiče na funkcionalnost električne mreže.
Elektroenergetska mreža od 110 kilovata pokriva područje Novog Pazara, smatra se jednom od najugroženijih prenosnih mreža u sistemu EPS-a. Za glavno napajanje konzuma Novog Pazara na 110 kilovatnom naponu koristi se dalekovod iz pravca Kraljeva. Ovaj dalekovod je odrađen pre mnogo godina prema tadašnjoj važećoj studiji. U sadašnjoj situaciji zbog promene broja potrošača Novog Pazara dostiže jedan maksimum, tako da je vrlo česta pojava da je napon na dalekovodu ispod 100 kilovata, a evidentan je često pad ispod 90 kilovata.
Druga dva dalekovoda iz Valača i Sjenice su nedovoljna i nestabilna. Najkraće se može reći da u postojećoj energetskoj petlji u slučaju ispada jednog od dalekovoda neminovna je redukcija snage. Razrešenje problema u napajanju ovog područja električnom energijom u naponskom nivou od 110 kilovata je pod ingerencijom EPS-a, ali određena aktivnost lokalne samouprave takođe može da pomogne razrešenju ovog problema koji imaju građani.
Konkretno, planirana je izgradnja trafo-stanice Novi Pazar tri, snage 31,5 megavata, a doprinos lokalne samouprave bio bi obezbeđenje lokacije površine 50 ari sa odgovarajućim pristupnim putevima i koja se nalazi na delu gde su regulisani važeći planski dokumenti.
Izgradnja ove trafo-stanice je planirana na delu parcele u naselju Mur, čiji je korisnik Republička direkcija za robne rezerve. Površina ove parcele je jedan hektar i 98 ari. Na njoj postoje već izgrađeni objekti Republičke direkcije za robne rezerve, odnosno silosi, ali i slobodan deo koji je dovoljan za izgradnju predmetne trafo-stanice.
Grad Novi Pazar se obratio Republičkoj direkciji za robne rezerve u martu 2014. godine sa zahtevom za ustupanje dela zemljišta na ovoj parceli radi izgradnje trafo-stanice. Obavešteni smo da je predmetno zemljište u državnoj svojini, a da Republička direkcija za robne rezerve ima samo pravo korišćenja i da odluku o eventualnoj promeni korisnika donosi Vlada Republike Srbije i da prema tome naš zahtev uputimo Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
U januaru tekuće godine, Gradsko pravobranilaštvo Novog Pazara je uputilo Republičkoj direkciji za imovinu zahtev za prenos prava javne svojine bez nadoknade, u kome je zatraženo da se u što kraćem roku pripremi potrebna dokumentacija i ista dostavi Vladi Republike Srbije na odlučivanje. Povratna informacija nije dobijena.
Stoga, moram da upitam Republičku direkciju za imovinu - šta je sa ovim zahtevom i kada možemo očekivati njegovu dostavu Vladi na odlučivanje? Gradu Novom Pazaru je hitno potrebno rešenje ovog problema, jer ne možemo planirati, niti opskrbiti nikakav budući proizvodni pogon bez stabilizacije električnog snabdevanja. Izgradnjom ove trafo-stanice stabilizovali bi energetsko snabdevanje u gradu i obezbedili bi dovoljnu struju privrednim objektima.
To je preduslov za bilo kakve investicije i mi moramo što pre ostvariti ovaj naš plan. U najavi su zaista brojna ulaganja u naš kraj i mi ih moramo dočekati spremni.
Želim još jednom da pozdravim Vladu Republike Srbije koja mnogo čini na podizanju svih sistema u našoj državi, pa i u Sandžaku, odakle ja dolazim i koga ja predstavljam u ovom visokom domu. S toga želim da se na ovo moje pitanje što pre odgovori. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olena Papuga. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Svoje pitanje postavljam ministru za rad i boračka pitanja, Aleksandru Vulinu.
Naime, znamo dobro da se širom Evrope, sveta obeležava ovih dana 70-a godišnjica od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.
Ministar Vulin i ambasador Ruske Federacije Aleksandar Čepurin su u subotu u 18. aprila bili u Adaševcima na obeležavanju 70-e godišnjice od proboja Sremskog fronta.
Sve su to tamo lepo rekli, ali pitam ministra Vulina da li on misli da brani tekovine Drugog svetskog rata samo na rečima ili misli da nešto i uradi povodom svega toga što se dešava sa spomenicima koji obeležavaju na nekim mestima već 70 godina tu našu borbu, kojom stvarno možemo da se pohvalimo, jer je to jedna tekovina koju ne možemo i ne trebamo da se sramotimo, nego treba da se sa njom hvalimo?
Naime, na tom proboju Sremskog fronta je on lepo govorio da ćemo čuvati tekovine Drugog svetskog rata. Ali, o tome kako su čuvaju tekovine Drugog svetskog rata govori uništavanje spomenika, posebno tu mislim na materijalno uništavanje spomenika.
Naime, pokazaću vam sliku kako je uništen spomenik na Iriškom vencu. Mnogi koji prolaze tuda videli su poslednjih dana kako on izgleda. Materijalna vrednost bakarnog reljefa koji je do sada ukraden je ogromna. Umetnička vrednost je još veća, a njegova istorijska i antifašistička vrednost i simbolika su neprocenjive. Sve bi to trebalo da bude i više nego dovoljan razlog za nadležne službe da konačno otkriju i kazne lopove. Teško je poverovati da je neko mogao lako i neprimećeno da nosi osam metara dugačak bakarni reljef i da policija tu nije reagovala i da to, na kraju krajeva, nije videla.
Autonomna pokrajina Vojvodina nema nadležnosti da obnavlja te spomenike, naravno, čuvajući tekovine, Vojvođani su ipak svesni šta se dešavalo u Drugom svetskom ratu, koliko smo tu žrtava dali, je spremna i obezbedila je novac da se obnove ti spomenici, ali, kažem još jednom, nema nadležnosti.
Pitam ministra Vulina – da li je on samo na rečima spreman da hvali tekovine Drugog svetskog rata ili misli i da nešto uradi? U takvoj situaciji nije samo spomenik na Iriškom vencu, u takvom stanju, da kažem nikakvom, teškom, stanju koje je na neki način stvarno ponižavajuće za one koji su se borili je i u Bezdanu i u Sirigu, a i na Iriškom vencu.
Još jednom ću reći da pre dve godine, između 14. i 17. septembra 2013. godine, ukradena je bronzana ploča teška 400 kilograma, takođe traje uništavanje i unižavanje spomen obeležja „Sloboda“ na Iriškom vencu. Sve ovo vreme država nije reagovala, a prve krađe su se desile još 2013. godine. O tome da se tamo ispisuju svakakvi grafiti neću ni da govorim.
Ponovo pitam ministra Vulina da li spreman da reaguje?
Vest koju čitamo u svim novinama je da će naša vojska učestvovati na Paradi pobednika u Moskvi. Naši vojnici će marširati ispred predsednika Putina, ali pitam se da li neko obilazi te naše spomenike koji su tu pored nas, koji su stvarno uništeni i koji su postali naša sramota.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pre nego što postavim dva pitanja koja upućujem ministarki poljoprivrede, prvo moram da konstatujem sledeće činjenice. Zakon o veterinarstvu donet je 2005. godine, a njegove izmene i dopune usledile su 2010. godine.
U tom zakonu, zapravo u njegovom članu 51. eksplicitno se navodi sledeće – radi sprečavanja pojave ranog otkrivanja, širenja, praćenja, suzbijanja ili iskorenjavanja zaraznih bolesti i obezbeđivanja sistema obeležavanja, registracije, kao i sledljivosti životinja ministar donosi Program mera zdravstvene zaštite životinja, u daljem tekstu program mera, najkasnije do kraja januara tekuće godine za koju se donosi.
Trećeg aprila ove godine, 2015. godine, u „Službenom glasniku“ br. 32 objavljen je Pravilnik o utvrđivanju programa mera zdravstvene zaštite životinja za 2015. godinu. Šta to suštinski znači? To znači da je on donet sa zakašnjenjem od dva meseca ili u prevodu faktički je izgubljen jedan ceo kvartal u 2015. godini.
U tom istom zakonu, spomenutom Zakonu o veterinarstvu, u članu 140 stav 9. stoji sledeće – za sprečavanje, otkrivanje, suzbijanje, iskorenjavanje bolesti životinja sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. To dalje znači da je zapravo za veterinu, zaštitu stoke kod seljaka preventiva besplatna, odnosno u prevodu da seljak apsolutno ne podleže nikakvim finansijskim obavezama ili, još konkretnije, seljak apsolutno ništa ne plaća. Međutim, u Programu mera na strani 93, dakle, u Pravilniku i tu u poglavlju 7, u stavu 6. stoji sledeće – sredstva za sprovođenje tuberkulenizacije u iznosu od 50% od ukupne cene od 500 dinara obezbeđena su u budžetu Republike Srbije.
U tom istom Pravilniku, dalje, na strani 92. u stavu 6. stoji sledeće – sredstva za sprovođenje vakcinacije u iznosu od 40% od ukupne cene za dvokratnu vakcinaciju koja iznosi 300 dinara za goveda i 220 dinara za ovce i koze obezbeđena su u budžetu Republike Srbije.
Odavde proizilazi samo jedno, a to je za napred pomenutu tuberkulenizaciju i za plavi jezik seljak plaća preventivnu zaštitu i to je nešto što je apsolutno suprotno pomenuto u Zakonu o veterinarstvu.
Moja pitanja koja upućujem ministarki poljoprivrede, a na osnovu onoga što sam u ovom uvodnom izlaganju iznela, jeste sledeće.
Prvo, zašto se ne poštuje Zakon o veterinarstvu i zašto se zakasnilo čitava dva meseca sa donošenjem programa mera? To je prilično izgubljeno vreme.
Drugo pitanje jeste opet - zašto se ne poštuje već pomenuti Zakon o veterinarstvu i zašto nisu obezbeđena sredstva za preventivu stoke u budžetu, iako tako nešto se eksplicitno navodi zakonom?
Volela bih da dobijem odgovore na svoja pitanja što pre, uz dodatnu napomenu da podzakonski akt apsolutno nikada ne može biti u suprotnosti sa zakonom, što ovde izgleda da nije slučaj, jer Pravilnik čini mi se, kada je u pitanju Ministarstvo poljoprivrede po ovom spornom pitanju ima jaču pravnu snagu od samog Zakona o veterinarstvu. Ovim pravilnikom se očigledno i menjaju neki uslovi Zakona. Znači, opet dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju.
Zatim, kašnjenje sa donošenjem, Pravilnika ozbiljno se dovodi u pitanje sprovođenje pomenutih mera. To dalje ima za poledicu da službe umesto da rade godinu dana, one imaju na raspolaganju samo devet meseci. Najzad, imamo i sledeće, a to je da su odredbama Pravilnika obezbeđena delimična sredstva, a sve je u suprotnosti sa zakonom, realizacija programa dovodi se u pitanje, jer seljak apsolutno nema para i toga smo svi svesni.
Dalje, ovim se ozbiljno ugrožava bezbednost zdravlja stočnog fonda, koji i onako nije reprezentativan, zapravo prilično je smanjen, a time je ugrožena u krajnjoj instanci i bezbednost same zemlje. Ono što proizilazi jeste da je preventiva stoke najjeftinija i da treba da bude apsolutna na prvom mestu, a osim toga može da se da primer da za neke poslove, recimo kao što je policija, kao što je vojska, kao što je zdravstvo, ali isto tako kao što je veterina, sredstva jednostavno moraju da se obezbede, a način njihovog obezbeđivanja jeste upravo u budžetu Republike Srbije.
Ovo su bila dva konkretna pitanja koja su upućena ministarki poljoprivrede i volela bih da mi u što skorijem roku odgovori na njih, budući da su od velike važnosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Jović.

Dame i gospodo, prošlogodišnje katastrofalne poplave koje su zadesile našu zemlju otkrile su i na površinu izbacile ogromne količine komunalnog otpada koji se već decenijama nekontrolisano odbacuje svuda oko nas.
Jedna prelepa zemlja kakva je naša Srbija pretvorena je u deponiju produkata modernog potrošačkog društva. Nekontrolisana i divlja voda nije otkrila samo ogromne količine otpada, ona je pre svega otkrila naličje naših navika, neodgovornosti, bahatosti, nezainteresovanosti da zaštitimo naše prirodne resurse, svu tu lepotu koju smo dobili na raspolaganje. Naravno, priroda ponekad zna da zada žestok udarac, na bolan način da nas uči da to što radimo nije dobro.
Pitanje je da li smo dovoljno kao narod zreli da učimo, izvlačimo zaključke iz tih lekcija, da li smo spremni da se menjamo i da preduzmemo adekvatne mere? Naši putevi, ulice, reke, potoci, šume, utrine, i dalje su unakaženi i prekriveni tonama plastike i drugih produkata ljudske ruke.
Da i zanemarimo Poglavlje 27 koje se tiče evropskih integracija i našeg odnosa prema ekologiji, postavlja se suštinsko pitanje – smemo li zarad sebe i potomaka da tolerišemo dalje uništavanje sve ove od boga date lepote i od potomaka pozajmljene prirode? Uostalom, nauka jasno kaže – zdravlje nacije je u direktnoj korelaciji sa zdravljem životne sredine.
Često čujemo lakonske odgovore u javnosti kako je neophodno pooštriti kaznenu politiku. Naravno, to jeste rešenje za nesavesne i bahate, ali pre toga moraju se uvesti pravila. Pre toga je država dužna da uredi ovu materiju adekvatnim zakonima, tako da svaki pojedinac ima jasnu predstavu kako se odlaže komunalni otpad i kako se kontroliše njegov put.
U to ime molim ministarku poljoprivrede i zaštitu životne sredine da nam pruži odgovor da li se priprema zakon ili projekat koji će konačno početi da rešava problem zagađenosti prirode od komunalnog otpada, sa posebnim osvrtom na seosko područje i prigradska naselja, imajući u vidu da je ovaj problem kako-tako rešen na gradskom području, zahvaljujući komunalnim preduzećima koja tamo rade.
Drugo pitanje postavljam Ministarstvu privrede, odnosno gospodinu Sertiću. Imajući u vidu da je grad Kraljevo u vreme raspada bivše Jugoslavije prihvatio preko 30 hiljada izbeglih i raseljenih lica, da su propali mnogi industrijski kompleksi koji su bili okosnica ekonomskog razvoja, da je stopa nezaposlenosti velika, postoje li rešenja za revitalizacijom makar nekih preduzeća kao što su „Magnohrom“, Fabrika vagona, „Autotransport“, prirodno lečilište Mataruška i Bogutovačka banja i drugih? Da li postoji zainteresovanost investitora za nove investicije u ovom kraju?
Treće pitanje upućujem Ministarstvu za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Imajući u vidu da čitav niz sela i prigradskih naselja u dolini Zapadne Morave, kao što su Mrsać, Adrani, Opanići, Grdica i drugi, da ih ne nabrajam, sve do Trstenika, trpe ogromne štete od poplava, a posebno smo bili svedoci toga prošle godine, da li je moguć i izvodljiv projekat kojim bi se u okviru projektovanja Koridora 11, a posebno spojnice Preljina-Pojate, mogao rešiti i ovaj problem? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Prvo pitanje bih postavio ministru Antiću, iako od njega već više od mesec dana nisam dobio odgovor, vezano za posao nabavke uglja iz Rumunije, koji je Republiku Srbiju koštao 60 miliona evra, a niti je nabavljen, dopremljen u celokupnoj količini, niti je morao biti korišćen, s obzirom da su kapaciteti Kolubare bili dovoljni za ovu zimu.
Ministar Antić je, između ostalog, 28. januara ove godine primio grupu radnika „Agroživa“ iz Žitišta, koji štrajkuju gotovo godinu dana, zato što im nisu isplaćene zarade i danas je od hiljadu radnika, koliko je bilo prošle godine, još njih 450 bez bilo kakvog regulisanog statusa. Praktično, oni su nezaposleni, duguju im se zarade za poslednjih godinu dana, a novi vlasnik koji je ušao u firmu, beogradska firma „Mibras“ koja je ušla u firmu u junu prošle godine, odbija da razgovara sa njima i praktično je uz silu preuzela fabriku od „Srbijagasa“, koji je upravljao fabrikom od 2010. godine. Oni su zaposlili određeni broj radnika, njih negde oko 300, ali, kažem, 450 radnika i dan-danas štrajkuje, nažalost, već više od dva meseca, ne u prostorijama zgrade opštine u Žitištu, gde su bili do februara meseca ove godine, odakle su izbačeni i praktično se nalaze na ulici, bez bilo kakvih prava, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja i bez bilo kakve nade da će imati posao u budućnosti.
Kada ih je ministar Antić primio, 28. januara, obećao je da će u roku od nekoliko dana organizovati sastanak, gde bi bili predstavnici i Ministarstva finansija i „Srbijagasa“, gde bi se napravio dogovor, videlo na koji način da se regulišu obaveze koje ti ljudi potražuju iz prošlosti i da se vidi šta će sa njima biti u budućnosti. S obzirom da do današnjeg dana tog sastanka nije bilo, meni se jedan deo tih radnika obratio i zamolio me da postavim ovde u Skupštini to pitanje, u nadi da ćemo makar kroz ovaj institut dobiti odgovor od ministra Antića koji se do sada njima nije obratio.
Drugo pitanje je za predsednika Vlade i ministra kulture. Naime, pre nepunih pet dana održan je i protest ispred Vlade Srbije zaposlenih u ustanovi koja se zove Radio Jugoslavija ili Međunarodni radio Srbija. Radi se o ljudima koji rade program na 12 svetskih jezika koji se preko kratkog talasa emituje i može da se sluša gotovo na celoj planeti. Ta institucija postoji skoro 80 godina, međutim, usvojenom medijskom strategijom i medijskim zakonima, juna prošle godine nije predviđeno šta će se sa njima dešavati.
Iako je Zakonom proglašen javni interes u oblasti informisanja svetske javnosti o onome što Srbija radi i misli na svetskim jezicima, nije predviđen nikakav model da se ova institucija uključi u javni servis, recimo, ili na neki drugi način, a s obzirom da ističe rok za privatizaciju, zaposleni su s pravom zabrinuti da će po isteku tog roka ostati na ulici, da će se Međunarodni radio Srbija ugasiti. Oni, po Zakonu, u tom slučaju ne bi imali pravo ni na otpremnine, Srbija bi izgubila jedan način da informiše svetsku javnost o tome šta radi, možda on danas sigurno i nije popularan i toliko uticajan kao pre 30, 40, 50 godina, zbog novih tehnologija, ali mislim da zaslužuju da neko sa njima razgovara, da li je to ministar Tasovac, da li je to premijer, i da kaže šta će biti sa ovom institucijom, da ponudi makar neko rešenje, a ne samo ćutanje. Hvala.