Zahvaljujem.
Verujte, posle toliko opominjanja i opomena, ne vredi da i dalje insistiram na tome, osim ako se grubo krši dostojanstvo Narodne skupštine.
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje?
(Vladimir Đukanović, s mesta: Ne.)
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

  Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, imao sam dvojbu oko nekih zakona, da li ih podržati ili ne, s obzirom da je rasprava objedinjena za pet zakona.
Moram da podržim ove zakone s obzirom da ih podržava i moj kolega poljoprivrednik. Posebno su bitni zakoni koji se tiču Sporazuma sa Emiratima i Kinom o vazdušnom prevozu. Posebno su bitni Zakon o železnici, s obzirom da zbog prevoza roba naša vina brže, bezbednije putuju u da budu dostupna širokim evropskim i svetskim tržištima.
Mislim da su ovi zakoni veoma bitni za naše vinodelje, vinodelce, bez obzira na visinu sredstava koje je država uložila u vinodelje u pokušaju. Mislim da su ovi zakoni veoma značajni zbog naših vinograda, jer se mogu uspešnije uvoziti vinove loze, posebno ukoliko vinograde podižu naši bivši premijeri.
Mislim da su ovi zakoni veoma dobri za naše vinotršce. Dakle, da što uspešnije trguju sa drugim proizvođačima vina na drugim tržištima, da se takmiče i da na takav način promovišemo neke naše robne marke. Mislim da su posebno značajni za one vinotršce, one vinodelje i vinodelce koji imaju tradiciju u proizvodnji vina od nepune tri godine. Posebno su ovi zakoni značajni za naše vinotršce, naše vinodelje, naše vinodelce koji vinodelaju u poslaničkim klupama sada, jer su uspešno prodali svoje vinograde odmah nakon dobijanja određenih subvencija od strane države.
Verujem da prevoz železnicama, posebno vazdušnim saobraćajem, može da potpomogne da ti naši vinotršci i vinodelci sa nesumnjivom tradicijom od tri godine mogu da se takmiče sa francuskim proizvođačima vina, sa njihovim vinogradarima koji imaju tu tradiciju i po nekoliko desetina godina i po nekoliko stotina godina, po nekoliko vekova.
Mislim da mi imamo dovoljno bivših premijera da se uspešno na tim tržištima suprotstavimo, ukoliko naše pruge koje su nam ostavili i kojima se vagoni kreću brzinom diližanse, dok su oni podizali najmodernije vinove zasade… Mislim da se naši vinodelci i vinotršci sasvim dobro mogu nadmetati ukoliko brzo transportuju svoja vina, svoju umetnost, svoje umeće, mislim da možemo čak i da porazimo francuske vinogradare i da postanemo vinogradarska sila. Ne pamti se u Francuskoj, ni u zemljama vina, ne pamti se tako uspešan njihov premijer koji je tako dugo i uspešno trgovao na evropskim, na poznatim tržištima vina.
Dakle, mislim iz tog razloga da ja moram da podržim ovaj zakon, ne samo zbog prevoza robe, već i zbog prevoza putnika. Mislim da treba da se prave ugovori o prevozu putnika, da prevezemo sve one radnike, a radi se o 700 do 800 hiljada zaposlenih koji su od 2000. do 2012. godine ostali bez posla. Veoma je dirljiva i borba protiv korupcije pojedinih poslanika stranke bivšeg režima, što ja pozdravljam kada oni pričaju o korupciji prilikom remonta vagona, skijališta i ne znam čega, s obzirom da znam da su oni veoma vični i veoma dobro poznaju tu oblast korupcije, s obzirom da su vladali 12 godina, oni tačno znaju gde su se njihovi kadrovi ugrađivali, umrežavali, itd. i treba obratiti pažnju na njihove diskusije, s obzirom na njihovo nesumnjivo iskustvo u tim oblastima.
Ne postoji ni jedan razlog zbog koga ne bi podržao ovaj zakon, s obzirom da ga podržavaju i poslanici stranke bivšeg režima, ali se pitam – šta ćemo mi prevoziti prugama koje moramo obnoviti, šta ćemo prevoziti infrastrukturom, putevima koje moramo obnoviti? Zato se zalažem, bez obzira što je država prezadužena pre našeg dolaska na vlast, da mi paralelno, koliko je to u našoj moći, razvijamo privredne aktivnosti, infrastrukturu, železnički i drumski saobraćaj, da možemo da prevozimo prugama radnike jeftino do posla, da oni zarade svoje plate koje jednom mesečno mogu doneti svojim porodicama, da onih nekoliko stotina, gotovo 800.000 radnika koji su izgubili posao od 2000. godine, tim prugama na brži i efikasniji način dođu do svojih radnih mesta i da se po završenom poslu, kada zarade svoje zarade, da se punih stomaka, punih džepova vrate svojim porodicama i da jednom mesečno mogu da donesu platu, tim istim vozom, svojim ukućanima, da jednom godišnje pola godišnjeg odmora provedu, ako ne na moru, odnosno u nekoj banji, ili makar da posete rodbinu na drugom kraju Srbije.
To su sve izgubili u prethodnih 12 godina i naša je obaveza da, kao zemlja, im vratimo posao, da im vratimo vreme kada su mogli da zarade, ne samo za hleb, kada su mogli da zarade da zbrinu svoju porodicu, da ne budu na mrazu, kiši, itd, da steknu stan, krov nad glavom, da steknu pristojnu platu, da mogu da obuju, obuku sebe, svoju decu, svoju porodicu, svoje bližnje, da školuju svoju decu, da leče stare i bolesne. Dakle, ta vremena moramo vratiti, ali nekom ko nas je strmeknuo slobodnim padom sa 10.000 metara, sa visine na koju se nije popeo ni onaj što se peo na Karakorum. Dakle, onaj njihov poznati što je obilazio zatvore i zatvorenike koji su do kraja ubili premijera.
Dakle, neko ko je bačen sa 10.000 metara, koje u slobodnom padu, njegova jedina želja je da mu se otvori padobran, ali kada se padobran otvori, a 2012. godine je otvoren, do duše zakasnelo, njegova jedina želja je da se previše ne razbije, a kada padne dole, uprkos svim bolovima, njegova je želja da se što brže popne na taj vrh odakle se slobodnim padom strmeknuo zato što su ga neodgovorne vlasti, neodgovorni režimi i neodgovorni premijeri bacili sa te visine da se razbije. Dok su oni punili svoje džepove, dok su ulazili u dvorce i bajke narod su ostavili u basni. Dok su se oni iživljavali, narod je jedva preživljavao. Zato sa mukom slušam neke nabeđene bivše premijere i država Srbija je stvarno velika država, s obzirom da je izdržala sve te vlade.
S toga, meni ne ostaje ništa drugo nego da podržim ovaj zakon, ali i da tražim da se podiže privredna aktivnost, da našim prugama, bile one brze ili ne, bile one one kojima će se vozovi kretati prosečnom brzinom od 80 kilometara, da zamene one pruge da kada kreneš na more, kada smo zatekli državu 2012. godine, pa ti dva puta istekne zdravstvena knjižica dok tamo stigneš, istekne ti lična karta i pasoš, pa te u Crnoj Gori vrate nazad. Toliko su sporo vozovi išli.
Sve to treba obnoviti, ali se mora obnavljati i privredna aktivnost. Moramo više robe da izvozimo, nego što uvozimo, i to što izvozimo da ne budu sirovine, nego da budu gotovi proizvodi. Da ne izvozimo kukuruz, stočno brašno, sojinu sačmu, itd, već da izvozimo gotove prehrambene proizvode i da tako nađemo posao i za seljaka i za radnika. To je onaj san koji svi mi ovde delimo i imamo. To je ono što su oni ugasili sveću, ugasili svetlo ovom narodu i mi smo dužni, obavezni da to svetlo upalimo i da Srbiju ponovo učinimo velikom zemljom, zemljom slobodnih i domom hrabrih. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Suzana Spasojević.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko Mihajlović sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, o potrebi donošenja jednog novog zakona, kojim bi se uređivala oblast ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju, dovoljno govori činjenica da je u Srbiji na snazi, da se primenjuje Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju koji je usvojen još davne 1995. godine i da odredbe tog zakona nisu usaglašene sa trenutnim stanjem u ekonomiji, privredi, kao ni sa zakonima i zakonskom regulativom EU.
U prethodnom periodu, usvojili smo nekoliko zakona iz ove oblasti, između ostalog i Zakon o železnicama i bezbednosti i interoperabilnosti koji se ne mogu u svom punom obimu primenjivati bez donošenje ovog Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju. To je još jedan razlog zbog kog se treba ovaj zakon doneti i usvojiti u Danu za glasanje.
Devetog maja 1980. godine u Bernu je osnovana Konvencija o međunarodnom železničkom saobraćaju sa ciljem da se ustanovi jednobrazni pravni okvir za prevoz putnika, prtljaga i robe. Ta Konvencija je od dana donošenja do danas pretrpela niz izmena od kojih su najznačajnije izmene u skladu sa Protokolom o izmenama konvencije iz 1999. godine, a koja je ratifikovana u Srbiji 2006. godine čime su stvoreni preduslovi da se za razvoj konkurencije, odnosno stvoreni su zakonski uslovi da u Srbiji više ne postoji jedno državno železničko preduzeće koje će biti nadležno i za prevoz i za upravljanje infrastrukturom, već da se transportno tržište železnica može liberalizovati.
Tržišne promene i u Evropi i u svetu postavljaju nove zahteve tržišta kroz globalizaciju tržišta, kroz oštru konkurenciju, kroz svakodnevnu borbu da se sačuvaju postojeći korisnici i osvajaju novi korisnici kroz promene u robnim tokovima itd.
Naša, prilično neuređena zakonska problematika u ovoj oblasti ima negativnih uticaja na neometano poslovanje i međunarodnih i domaćih prevoznika, što mora u prvi plan da stavi kao zadatak svim činiocima da deluju u pravcu poboljšanja postojeće zakonske regulative i izgradnje nedostajuće zakonske regulative, poštujući, naravno evropske i svetske standarde i tehnologije i ujedno osiguravajući jednake uslove pristupa tržištu za domaće prevoznike, ali i osiguravanje uslova stranim prevoznicima koji su identični sa uslovima koji naši prevoznici imaju u njihovim zemljama.
Predlog zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju je jedan od tri sistemska zakona kojim se uređuje poslovanje svih subjekata u železničkom saobraćaju, a efekti koji će nakon donošenja, početkom primene ovog zakona biti vidljivi uticaće najpre na ekonomiju, na privredu, na poslovanje železnica, na putnike i na sve korisnike usluga železničkog saobraćaja.
U Srbiji se tri puta više koriste neki drugi vidovi transporta od železničkog, što ukazuje na slabu iskorišćenosti železnica, a to potvrđuje i 92. mesto Srbije na listi indeksa konkurentnosti kada se radi o železničkom saobraćaju. To je razumljivo, ako imamo u vidu činjenicu da prosečne brzine na našim prugama negde oko 40 kilometara na sat, dok je prosečna brzina na prugama u Evropi i u svetu između 200 i 300 kilometara na sat. Reforma železnica i putničkog i teretnog saobraćaja je potrebno što pre da bi železnice Srbije dovela u jednu poziciju koja joj i pripada.
Srbija je započela reformu i restrukturiranje železnica, što najpre podrazumeva organizaciono i statusno odvajanje infrastrukture od železničkog prevoza, ali ono što je bitnije da se moraju stvarati mogućnosti da na toj infrastrukturi železnički operateri obavljaju prevoz u uslovima konkurencije.
Sam proces restrukturiranja ne ide brzo i ne prati rokove koji su predviđeni za sprovođenje koncepta restrukturiranja, što se donekle može objasniti i uzrocima koji potiču iz naše tradicionalne nespremnosti da se menjamo, da menjamo našu svest o monopolu i javnoj službi i pređemo na svest o tržišnoj poslovnoj politici i konkurenciji.
Usklađivanje propisa koji se odnose na ugovore o prevozu putnika i stvari u železničkom saobraćaju sa Protokolarnom konvencijom o međunarodnom železničkom prevozu je zakonska obaveza. Konvencija KOTIF je u svom sadržaju na osnovu protokola o izmena daje smernice koje su obavezujuće za sve izmene odredaba Zakona o ugovoru o prevozu u železničkom saobraćaju.
Vi ste, gospođo Mihajlović, izneli sve prednosti ovog Predloga zakona i ja ću samo ukratko da se osvrnem na ono što je prema mom mišljenju najbitnije i svakako je veoma bitno što se Predlogom ovog zakona uređuje odnos između više prevoznika. To je prvi put bilo kojim zakonom predviđeno, i praktično znači da se korisnikom usluga železnica jedan prevoznik zaključuje ugovor o prevozu i postaje ugovorna strana tog ugovornog odnosa, a ostali prevoznici koji u toku jedne trase preuzimaju putnika ili robu postaju uzastopni prevoznici. Takođe, veoma bitno je i to što se definiše izvršnim prevoznik, mogu da ga uporedim sa nekom vrstom podizvođača.
Bitne novine koje su predviđene ovim zakonom odnose se i na uvođenje elektronskog tovarnog lista, sadašnjim zakonom predviđeno je da korisnik prevoza mora bukvalno da ode do železničke stanice da preda, odnosno preuzme svu dokumentaciju koja je potrebna za određeni prevoz, što je predstavljalo i nepotrebne troškove i nepotrebno gubljenje vremena. Uvođenjem elektronskog poslovanja bitno se olakšava poslovanje svim korisnicima usluga železničkog prevoza, smanjuju se troškovi, što će povoljno uticati na one privrednike koji veoma često koriste usluge železničkog transporta, a naravno doprineće i racionalizaciji troškova železnica, što nam je u ovom momentu zaista potrebno, troškova koji nastaju zbog preduzimanje mera za čuvanje dokumentacije, prenošenje prevoznih isprava itd, svakako će se olakšati komunikacija između prevoznika i korisnika usluga prevoza.
Sve odredbe ovog zakona koje se odnose na prevoz putnika imaju za cilj da obaveze i prava putnika u železničkom saobraćaju Srbije budu identične sa obavezama i pravima putnika u ostalim evropskim zemljama. Takođe je važno da se Predlogom ovog zakona posebna pažnja obraća na putnike sa posebnim potrebama, sigurno se u Srbiji neće moći odmah postići standard koji putnici sa posebnim potrebama imaju u evropskim zemljama, ali je uopšte definisanje odnosno veoma važno što zakon obuhvata i ovu kategoriju putnika.
Kao zaključak i ono što zaista jeste bitno je da će se primenom ovog zakona obezbediti mogućnost poslovanja više železničkih prevoznika, što stvara uslove za razvoj konkurencije na transportnom tržištu pod jednakim i transparentnim uslovima. Obezbediće se šira prava korisnika, bolji kvalitet usluga, nove ugovorne obaveze i što je veoma važno doprineće bržem restrukturiranju i bržoj reformi „Železnica Srbija“. Kao što je predstavnik ovlašćene grupe SPS rekao, mi ćemo u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.  

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, poštovani gosti, poštovane koleginice i kolege, danas su pred nama novi reformski zakoni, onako kako najčešće najavljujete svoje zakonske projekte i za neke mogu da prihvatim takvu definiciju, za Zakon o ugovorima i prevozu i železničkom saobraćaju i Zakon o žičarama i Zakon o sporazumima sa UAE i sa Republikom Kinom, Zakon o potvrđivanju sporazuma, dakle Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i Zakon o upotrebi znakovnog jezika ćemo imati na narednim zasedanjima.
Ovi zakoni o infrastrukturi imaju nešto zajedničko i na takav način upravo želim da posmatram. Šta je to što je zajednički problem svih ovih zakona, jer u pojedinostima ćemo razgovarati o svakom članu pojedinačno.
Mislim da je suštinski problem ono što ste vi pomenuli u jednom trenutku, a to je pitanje primene ovih zakona. možemo se složiti da ćemo ovim zakonskim projektima popraviti prava korisnika usluga železničkog prevoza i putničkog i teretnog saobraćaja i mislim da ćemo urediti i ovu oblast u skladu sa evropskim direktivama i o žičarama, i o mnogim drugim oblastima. Ali, mislim da je ovde ključno pitanje način implementacije ovih zakonskih rešenja.
Šta je ono što imamo kao iskustvo? U ovoj sali smo usvojili mnoge reformske zakone, ali koji su često vrlo ne primenljivi. Jedan od najsvežijih primera je Zakon o privatizaciji. Videli smo koliko je privatizovano sistema u restrukturiranju do dana današnje. Ovo je jedan od zakona koji će predstavljati po meni, problem. Nadam se da neće biti tako, ali sam uvom i pravljenje tima koji će biti u „Železnici“ zadužen za implementaciju ovih zakona koje ćemo ovde usvojiti je nešto što na neki način zabrinjava.
Dakle, u istom danu, prvo smo imali šest meseci bez izbora generalnog direktora Železnice, u jednom trenutku, a onda u jednom danu troje kandidata najavljivanih kao buduća rešenja, što meni govori o ozbiljnoj dezorijentaciji sa kojim će se ljudima raditi i sa kojim ljudima će se upravljati u ovakvom sistemu koji treba da implementiraju ove zakone koji mogu da budu dobri, ali na način koji će biti vrlo efikasan. Za to je potrebna saradnja sa vama kao resornim ministrom i međusobno i poverenje i poštovanje. Ali, način na koji je pravljen taj izbor je nešto što ne obećava puno u tom smislu, jer u tom trenutku u tom jednom danu tri moguća rešenja govore o ozbiljnoj dezorijentaciji u tom smislu ko će sprovoditi ove zakone i na koji način će ih implementirati, što govori o nedovoljnom poverenju. Za svaku vrstu saradnje je potrebno i međusobno poštovanje i međusobno poverenje. Dakle, to je poziv na takvu vrstu saradnje.
Ono što je važno i što je često pitanje za sve vlasti u Srbiji i za sve nas, ljude koji su imali iskustva u javnim sistemima, to je to pitanje odgovornosti pa i generalnih direktora, pa i ministara u vođenju javnih sistema. Dakle, oni su sada na meti, sva javna preduzeća su na meti napada javnosti. Po definiciji korumpirani, po definiciji nesposobni, oni koji prave gubitke i mislim da nije to dobra atmosfera u kojoj mogu da se pokrenu važne stvari kakve su i danas na ovom naše zasedanju Republike Skupštine.
Šta želim da predložim? Mislim da je vrlo bitno poći, ne od tehničkih detalja i tehničkih zakona, nego je potrebno poći od definisanja strategije i definisanja javnog interesa i onih preduzeća koja će se baviti upravo javnim interesom u Republici Srbiji. To je prva stvar, jer, ako već govorimo o Železnici i o izazovima Železnice, da li je pitanje prioriteta upravo ovakav ugovor. Odličan je pomak, dobili smo infrastrukturu, elektronski potpis, vremenski žig, način da se modernizuje Železnica je i uvođenje elektronskih dokumenata paralelno sa pisanim dokumentima. Sve je to sjajno, ali bez utvrđivanja javnih interesa i ukupne strategije, mislim da ćemo ponovo dokazivati da smo jedan dezintegrisani sistem i da on neće u pravom smislu dati efekte ovoga što ćemo mi usvajati u Republičkoj Skupštini.
Primer, govorimo o ulaganju u Železnicu od Beograda do Budimpešte. Premijer je najavljivao brzine od 300 kilometara na sat ili možda nešto manje. Imamo brzine od oko 40 kilometara na sat u pojedinim deonicama na pruzi Beograd-Niš. Imamo najavljivan projekat izmeštanja pruge iz grada Niša u deonici od 14 kilometara, gde je 2011. usvojena i Odluka na Skupštini grada Niša, koja je potvrđena i garancijama da će se povući sredstva iz IPA fondova, od nekih 10 miliona evra, ali to nije aktivirano, niti se nastavilo sa tim projektom.
Govorimo o javnim interesima i o onome što su prioriteti i Železnice i ministarstva i mislim da je važno da to čujete, jer su to i pitanja koja postavljaju građani. Dakle, kada će se izmestiti iz Niša makar teretni saobraćaj, gde kroz sam centar grada u deonici od 14 kilometara, svakodnevno prolazi opasan teret iz pravca Bugarske prema Beogradu, kroz sam centar Niša, ponoviću, ili obrnuto, ka Bugarskoj?
Mislim da su to važna strateška pitanja ne samo za Niš nego i za mnoge druge gradove i za sve nas, o tome da raspravljamo da li je potrebna jedna pruga u deonici od 200 kilometara, sa brzinama 300 kilometara na sat i ogromnim ulaganjima koje se mere milijardama evra, ili nam je potrebna strategija u kojoj će prosečna strategija u kojoj će prosečna brzina u Srbiji biti 100 kilometara na sat, pa da od krajnjih tačaka u Srbiji, u dužini od 500 kilometara, možemo da prođemo našu teritoriju za pet sati.
Da li nam je važno da idemo u deonici od 200 kilometara za pola sata, a da na ostalim deonicama idemo sa 40 kilometara prosečnom brzinom?
Dakle, sve su to zaista ozbiljna pitanja koje je potrebno prethodno definisati i vi sada možete, naravno, da postavite pitanje, pa zašto neki prethodni nisu to uradili. Naravno, to jeste pitanje, ali ako su se pokrenule neke pojedinačne stvari koje mogu da se integrišu u ukupni i važni sistem za čitavu Republiku Srbiju, onda je, makar i danas, važno pokrenuti i to je i moj predlog vama, kao resorno nadležnom ministru za ovu oblast i ne samo ovu oblast, jer je to univerzalno pitanje za sve javne sisteme u Republici Srbiji.
Pored svega ovoga mislim da je sledeće pitanje, jer ste govorili o razdvajanju u procesu korporativizacije Železnice, pošto sada govorimo o Železnici, u razdvajanju infrastrukture i operatora, izdvajanje infrastrukture, izdvajanje teretnog saobraćaja, putničkog saobraćaja i holding, kako sam vas razumeo. Dakle, mislim da je važno reći da je prethodno pitanje i puna implementacija zakona o javnoj svojini.
Godine 2011. je usvojen Zakon o javnoj svojini sa rokom implementacije od tri godine. Na žalost, taj rok smo morali da produžimo pre skoro godinu dana na novi rok, da bi se implementirao, a to jeste preduslov za pravu korporatizaciju, jer Zakon o javnoj svojini je zaista pravi reformski zakon koji treba da definiše imovinu svih javnih preduzeća. To je preduslov da se definišu i udeli akcionara u javnim preduzećima, i to jeste preduslov za pravi proces korprovatizaciji, koja ne treba da se svede onako često kako se često govori u mnogim javnim sistemima na pitanje samoupravljanja ili međusobnih nadležnosti po vertikali, nego suštinskog upravljanja kapitalom države, a u skladu sa definisanim javnim interesima, o kojima sam malo pre govorio. Mislim da je pored tih zadata potrebno upravo ono poverenje i međusobno poštovanje svih ljudi koji učestvuju u ovom procesu.
U skladu sa tim ja bih vam predložio, pošto mislim da imate dovoljno kapaciteta da predložite i ova rešenja, da je potrebno hitno pristupiti donošenju novog zakona kojim bi se uredila oblast delatnosti od opšteg interesa, ko može i pod kojim uslovima da ih obavlja, koje obaveze prihvate obavljajući ih i razlozi koji dovode do gubljenja prava obavljanja prava, obavljanja delatnosti od opšteg interesa.
Dakle, uređenje ove oblasti predstavlja preduslov javnih preduzeća, njihovoj podeli na infrastrukturna i ona koji su operatori i to se ne odnosi samo na Železnicu, nego se odnosi i na druge javne sisteme.
Da bi dao dodatnu argumentaciju o ovom Predlogu podsetiću vas da, ukoliko to niste znali, a mislim da se radi o ozbiljnom javnom interesu u Srbiji, da su Železnica Srbije i Pošta Srbije svojevremeno pre pet godina potpisale ugovor o investiranju u zajedničku infrastrukturu s tim što Železnica ima u svojoj imovini koridor kojim se proteže železnička infrastruktura i Pošta koja je bila spremna da investira u polaganje optičkih kablova, sa zajedničkim interesom dveju državnih sistema i ubeđen sam i interesom države Republike Srbije iz svih razloga, komunikacionih, bezbednosnih, u investiranju u tu infrastruktura, a Železnica je imala sopstvenu korist u uspostavljanju veće bezbednosti na toj infrastrukturi i uspostavljanju bolje kontrole svog saobraćaja.
Znamo kolike probleme imamo na nivou rampi i prelaza koje godišnje odnose ogroman broj žrtava u Srbiji. To je jedan od razloga, a neki od razloga su i modernizacija ova dva državna sistema koja imaju dovoljno kapaciteta i koja mogu da investiraju ukoliko država Srbija misli da je to neophodno i potrebno i da je to u njenom javnom interesu.
Taj projekat je u nekom trenutku zaustavljen. Dakle, nije to jedini projekat koji je moguće reaktivirati, ali mislim da postoji puno izazova o kojima može da se razmišlja na takav način i da se iskoriste međusobni kapaciteti mnogih javnih sistema koji se u ovom trenutku posmatraju kao potpuno nezavisni, a država je zajednički vlasnik upravo najvećeg dela kapitala tih sistema za koje verujem neće ulaziti u proces privatizacije.
Ono što želim da kažem u vezi sa predlogom koji se dao o donošenju novog zakona u kojem bi se uredila oblast, delatnosti od opšteg interesa jeste i to da Srbija mora definitivno da zauzme stav po pitanju vlasništva, odnosno privatizacije javnih preduzeća.
Dakle, najavljeno sprovođenje krajnje spornih i ne transparentnih postupaka prodaje dela kapitala javnih preduzeća umesto sprovođenje postupaka, uređenja prethodno opisanih pitanja nanosi, ubeđen sam, trajnu štetu Republici Srbiji. Ja se nadam da ćete se složiti sa tim. Hvala vam.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani saradnici iz ministarstva, poštovane kolege poslanici i poslanice, danas imamo dva zakona i tri sporazuma. Ja ću danas govoriti, obzirom da se ne bi ponavljali, o Predlogu zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju.
Ovim zakonom određuju se ugovorni i drugi obligacioni odnosi u oblasti javnog prevoza putnika i stvari u unutrašnjem železničkom saobraćaju. Ono što je, nažalost, neophodno je kompletna reforma železničkog saobraćaja. Dvadeset godina ovde čujemo komentare različitih uvaženih kolega koji prosto ne stoje. Dvadeset godina ne ulaganja. Znate šta to znači? Katastrofa.
Železnica nam je zaista u katastrofi. Nemam komentar na komentare mojih kolega iz opozicije. Mogli bi možda da se zamisle šta su to oni odradili za 20 godina, a mi smo uradili, pod jedan, ugovor između Republike Srbije i Republike Mađarske o modernizaciji pruge. Ta pruga će biti dugačka 350 kilometara, biće nešto što nije viđeno u Srbiji, na sreću nas, naše Vlade i ministarstva koje radi ovaj projekat. Ovu prugu će raditi dve države sa kineskim partnerima. Prosečna brzina će biti 140 kilometara, a maksimalna brzina 200 kilometara. Znači, bićemo napokon u Evropi.
Ono što bih još istakla je da će pruga kroz Srbiju biti dugačka 184 kilometara, a kroz Mađarsku 166 kilometara i da radimo idejna rešenja i studiju izvodljivosti, Republika Srbija za svoju teritoriju, Republika Mađarska za svoju, i ta dva projekta i studije izvodljivosti se daju kineskim partnerima koji će objediniti i projekte iz studije izvodljivosti i napokon se može pristupiti realizaciji, odnosno izgradnji brze pruge.
Šta to znači? To, pre svega, znači modernizaciju pruge, a samim tim i transport robe i putnika. Obzirom da govorimo sada o putničkom saobraćaju, imamo tu sreću da je i ministarstvo i Vlada odobrilo, odnosno pravi se projekat i za drugi kolosek koji će se ticati transporta, što znači mnogo više prevoza između Mađarske, i ne samo Mađarske, svih zemalja koje dolaze do Mađarske i idu prema Srbiji.
Mi imamo tu sreću da se nalazimo gde se nalazimo, u mnogim momentima nesreću zbog silnih ratova koje smo preživeli, ali u ovom slučaju sreću, jer možemo biti sedište trans-balkanske železnice, što bi značilo punjenje budžeta Republike Srbije i to je ono našta se naročito obraća pažnja.
Ono što bih rekla još što se tiče ove brze pruge, pod jedan, boljitak, pod dva, punjenje budžeta. Pa, ima li nečeg boljeg? Za 20 godina se ništa nije uložilo, a sada pričamo o nečemu što je prosto neophodno. Radimo sve po zakonu, jer hoćemo da uđemo u EU, a ovo su prosto neke stvari sa kojima nema igranja, prosto nešto što se mora doneti, direktiva, što bi se reklo, iz EU.
Ono što je još vrlo važno reći što se tiče investicija, mi imamo tu sreću da su za investiranje u „Železnice Srbije“ zainteresovane kako indijske kompanije, tako i francuske. Znači, biće ulaganja.
U Srbiji je trenutno započeto sa rekonstrukcijom pruge i uradiće se za tri do četiri godine oko 500 kilometara pruge. Obzirom da znamo da su nam šine poprilično istrajale, zarđale, da imamo groblje vagona, naša Vlada se potrudila da se to više nikada ne desi i zato će biti em projekata, em boljitaka za Republiku Srbiju.
Ono što je tragično je trenutno 17.078 ljudi koji rade u „Železnici Srbije“. „Železnice Srbije“ su velike, međutim, ovaj broj je prosto možda za neku zemlju koja je puta pet veća od naše, a drugo, prosek starosti je 46 godina. Zato su reforme neophodne i podržavam ovo. Ne samo da podržavam, nego sam oduševljena. To je boljitak za Srbiju, idemo ka EU i one će biti završene u roku od četiri godine.
Trenutno je u rekonstrukciji pruga, deonica Sopot–Kosmajski Kovačevac na pruzi Beograd-Mladenovac-Niš iz ruskog kredita. Bravo za Vladu i Ministarstvo.
Razlozi za izmenu ovog zakona su pre svega dva nova zakona, jedan je zakon o železnici, a drugi zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice koji su usklađeni sa prva tri paketa EU i njenom direktivom. Zašto? Pre svega, mi kao zemlja pristupnica EU moramo da podržavamo i da donosimo sve zakone, a drugo, direktiva je direktiva, ili ćemo biti na tržištu ili nikada nećemo biti, bićemo, što kaže moj uvaženi kolega gospodin Marijan Rističević – vozićemo se diližansama. To je nedopustivo za 21. vek.
Pruge u Evropi su uglavnom sve brze, osim eto možda ovih balkanskih. Nadam se da će to vrlo brzo da se završi, evo, rekla sam za period od četiri godine.
Što se tiče ovih zakona, imaju mnogo boljitaka. Ono što još treba reći je da mi moramo da usklađujemo svoje propise sa direktivom EU i sa protokolom Konvencije koja je doneta 1999. godine, tzv. COTIF, a tiče se upravo međunarodnog železničkog prevoza i to je jako dobro.
Što se tiče Konvencije 1371 iz 2007. godine, ona se pak tiče prava putnika i to je opet mnogo dobro, jer će putnici iz Republike Srbije imati ista prava kao i putnici iz drugih zemalja, što u okruženju, što u čitavoj Evropi. To je još jedan boljitak. Znači, prvo, božanstven ugovor, dobar ugovor, kvalitetan ugovor koji će nam doneti punjenje budžeta Republike Srbije.
Šta još reći, radimo brzo, efikasno. Ono što je osnovni cilj je pre svega povećanje ukupne transportne efikasnosti, bez toga nama nema boljitaka, unifikacija osnovnih prevoznih isprava i, na kraju, uvođenje elektronskog poslovanja koje će puno doprineti pre svega uštedi u vremenu, a i u novcu.
Naravno, SNS će u danu za glasanje podržati predloge ovih zakona i sporazume. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Siniša Maksimović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovana gospođo ministarko sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, država je proteklih deset godina uložila velika sredstva u izgradnju žičara na prostoru Republike Srbije, a naročito na našoj najlepšoj i najvećoj planini Kopaonik.
Danas u okviru ovog objedinjenog pretresa razgovaramo i o Predlogu zakona o žičarama za transport lica. Ovo je novi zakon kojim se prvi put na jedinstven, sistematičan i celovit način uređuju žičare da bi se obezbedio veći stepen zaštite života, zdravlja i bezbednosti lica koja koriste žičare.
Zakonom se propisuju uslovi za njihovu izgradnju, rekonstrukciju i održavanje, kao i uslovi za postrojenja žičara, za upotrebu podsistema i bezbednosnih komponenata postrojenja žičara za transport lica, upravljanje postrojenjima, utvrđuju se organi i organizacije koji će biti nadležni za sprovođenje ovog zakona, kao i organi za vršenjem nadzora nad primenom ovog zakona.
Smatramo da je dobro što ćemo imati jedan sveobuhvatan pravni akt, jer Srbija ima nekoliko sistema žičara koji se pre svega nalaze u zimskim turističkim centrima. Tako se približavamo modernom evropskom zakonodavstvu i u ovoj oblasti.
Dvostrana korist se ostvaruje uređivanjem pitanja žičara. Sa jedne strane, obezbediće se propisani standardi i procedure za postojeće žičare koje koristimo, a sa druge strane, obavezaće se i budući investitori da se ugradnjom i eksploatacijom drže zakonom propisanih standarda i procedura.
Ono što je prilikom projektovanja izgradnje žičare obavezno je da se izrađuje sigurnosna analiza koja obuhvata sve bezbednosne uslove za postrojenje žičara i okoline, a koji se odnose na projektovanje, izgradnju i rad samih žičara. Pitanju žičara kao transportnom sredstvu mi u Srbiji treba da prilazimo i sa aspekta razvoja naše turističke ponude, jer se za sada, osim teretnih transportnih žičara koje se koriste na nekim rudarskim kopovima, žičare koriste jedino u turističke svrhe.
Znam da je postojanje i efikasan i bezbedan rad žičara u zimskim turističkim centrima jedan od važnih motiva za dolazak turista, i domaćih i stranih, jer svako ko dođe zimi u neki turistički centar želi da ima sve uslove za ugodan i bezbedan odmor i skijanje, zbog koga su i izabrali planinski turistički centar.
Da podsetim da se naši planinski centri stalno opremaju novim žičarama. Na Kopaoniku, kao najvećem zimskom ski-centru, postoji sistem od 24 žičare različitih kapaciteta koje mogu da prevezu 36.000 turista na čas, što ovaj naš najveći zimski turistički centar svrstava u red najopremljenijih u ovom delu Evrope.
Kao najveći turistički potencijal, Kopaonik i dalje treba da se razvija. To znači da Kopaonik mora da razmišlja i dalje o novim žičarama, a ne samo o hotelima. Takođe, ovaj ski-centar treba da razmišlja i o proširenju samih staza, s obzirom da je zadnjih godina izgrađen veliki broj žičara, pa su tako same staze postale na neki način uzane sa skijaše.
Kapitalna investicija za ovu državu treba da bude u ovoj oblasti izgradnja gondole od Brzeća do Kopaonika. Ta gondola ne bi bila korišćena samo u toku trajanja ski-sezone, nego i cele godine. Takođe, treba razmišljati i o povezivanju naselja sa one druge strane Kopaonika, kada je u pitanju ovaj deo Raške. Ali, ne samo Kopaonik, već i druge zimske centre, poput Zlatibora i Stare planine, Brezovice, Divčibara i Golije, treba razvijati u narednom periodu.
Zakonom se uređuje da radom žičare rukovodi upravljač koji je pravno lice, koji ima potpunu odgovornost za bezbedan rad žičare, održavanje, rekonstrukciju. U našoj praksi, žičarama u Srbiji rukovodi Javno preduzeće „Skijališta Srbije“. Ovim zakonom precizno su uređena i postupanja u slučaju vanrednih situacija do kojih u toku korišćenja žičara može doći. Predviđeno je i obavezno prisustvo službi hitne pomoći, službi za brze intervencije i službi gorskog spasavanja.
Takođe, zakonom je uređeno i pitanje inspekcijskog nadzora koji će vršiti republički inspektori za železnički saobraćaj. Na ovaj način se potpuno zaokružuje odgovornost za sve faze, od gradnje do korišćenja nadzora nad radom upravljača. Tako, inspektor može nakon izvršenog nadzora da zabrani rad žičare, do otklanjanja nedostatka, može kazniti upravljača ili odgovornog radnika, a propisan je i veliki broj novčanih kazni za različite prekršaje u primeni ovog zakona.
Ovaj zakon vidim i kao značajan pravni okvir koji stvara država i značajnu podsticajnu meru za domaća i strana ulaganja u srpski turizam. U krajnjoj liniji, cilj ovog zakona bi trebalo da bude povećanje investicija u zimski turizam i povećanje deviznog priliva od planinskog turizma koji u našoj zemlji, pored banja i Beograda, predstavlja najatraktivniji vid turističke ponude.
Na kraju želim da kažem da Javno preduzeće „Skijališta Srbije“ dobro gazduju ovim poverenim poslom, izgradnjom i radom žičara. Ovo preduzeće ima mlado i stručno rukovodstvo. Oni su, jednostavno rečeno, svo znanje i energiju usmerili u razvoj ski-centara u Srbiji.
Na kraju, želim da kažem da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasati za ovaj zakon. Hvala vam.