Zahvaljujem.
Na član 6. amandman je podneo Odbor za rad i socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenja siromaštva.
Molim ministra da se izjasni po ovom amandmanu. Izvolite.

Prihvata se, svakako.

Pošto je ministar prihvatio amandman, u danu za glasanje ćemo se izjasniti o predloženom amandmanu.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Stefanović, Gordana Čomić, Dejan Nikolić, Balša Božović, Goran Ćirić, Jovan Marković, Jovana Jovanović, magistar Aleksandra Jerkov, Vesna Martinović i Dragan Šutanovac.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem. Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe Demokratske stranke.
Amandman koji sam sa kolegama podnela na član 6. glasi – Poslodavac koji sprovodi javne radove, zaključuje sa nezaposlenim odgovarajući ugovor o radu u skladu sa propisima iz oblasti rada i javnim konkursom.
Ovaj amandman više nema na šta da bude podnet, ali to su proceduralne stvari koje malo koga zanimaju sem nas koji čitamo i pratimo sve. Zašto? Zato što se amandman odnosi na stav člana 58. kojim je Vlada u osnovnom predlogu tražila da se potpuno izbriše svako pravo učesnika u javnim radovima da se zaključi ugovor o radu. To je ideja zakona. Naša je ideja bila amandman koji sam upravo pročitala.
Ako amandman odbora dobije većinu, onda će Vlada umesto osnovne ideje imati stav koji glasi – Poslodavac koji sprovodi javne radove zaključuje sa nezaposlenim ugovor o radnom angažovanju u skladu sa propisima o radu i javnim konkursom. Amandman koji sam podnela sa kolegama i amandman odbora razlikuje se u redosledu reči i to je sve, ideja je ista.
Ja pozdravljam odluku da odbor donese ovakav amandman. Ne pada mi na pamet da bilo kome objašnjavam da je trebalo prihvatiti jedan a ne drugi amandman, ali govorim o slabostima naših argumenata kada zaneseni željom da poništiš onog drugog kao živo biće, kao poslanika, dozvolimo sebi da se nalupetamo svega i svačega, smatrajući da ne važi ona stara latinska da scripsi manent fama volans – sve ostaje zabeleženo.
Želja da se ova po nama pogrešna ideja Vlade, da oni koji budu na konkursu angažovani za javne radove, da nemaju praktično nikakva prava da potpišu ugovor o radu, je sasvim normalna. Sasvim je normalno da Vlada pokuša da se takvo pravo ukine u ovom zakonu, inače to nije jedina stvar.
Obrazlaganje odluke iz ovog zakona, govorim o duhu odbrane rešenja iz predloga zakona je da zbog mogućnosti zloupotreba radnika koji su uzeli otpremnine da se zato uvodi zabrana da dobijaju novčanu nadoknadu za nezaposlene, osim u slučaju kada 12 meseci neprekidno ili 18 meseci sa prekidima imaju dokaze o uplati doprinosa. To je i videće se kao i kod mnogih drugih rešenja pokušaj da se spreči zloupotreba ukidanjem prava, pogotovo što se već u javnosti, debati čak i oko ovog zakona da li će biti ugovor, hoće li biti plaćeno, kako će biti tretirano, čuju različita tumačenja za recimo radnike koji dobiju otkaz, radnike koji rade povremene poslove, kako će se i dalje dovoljno jasna odredba da onaj koji je dobio otpremninu nema pravo 12 meseci na novčanu nadoknadu. Videćemo da li će biti različitih tumačenja u budućnosti.
Zašto je važno da preciziramo da zaposleni koji, da poslodavac koji sprovodi javne radove mora da zaključi sa nezaposlenima, odgovarajući ugovor o radu u skladu sa propisima o radu javnim konkursom, zbog toga što to predstavlja primenu direktnu drugih prava koja se odnose na prava na rad i na nezaposlena lica.
Argumentacija koju smo ovde razmenili da zavisi šta je predmet javnih radova, da od toga zavisi ugovor, teško može da ide u prilog prvobitnoj ideji Vlade da se ne zaključuje nikakav ugovor i da se ta odredba iz člana 58. u stavu 2. briše.
Ne sumnjajući da ovde nije bilo zle namere Vlade, u smislu da ne plati uopšte ništa, dakle ja im nikada ili vrlo retko govorim o etici namera, osim u slučaju kada neko svoje namere samim tim što postoje kao dobre, predstavlja dobrim rezultatom, to je strašno, koješta i ogromna šteta.
Ne sumnjam da je ovde, nije bilo namere nikakve loše da se bilo ko ko po javnom konkursu radi na javnim radovima, zakine za pravo, ali mislim da je dobro što su se u Odboru za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva usaglasili oko amandmana koji će očigledno dobiti i podršku većine, s obzirom da je podržan od strane predstavnika Vlade, Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Vrlo kratko.
Jeste u pitanju redosled reči, ali redosled reči u potpunosti menja suštinu.
Ugovor o radu može biti samo na određeno ili ne određeno vreme, a ugovor o radnom angažovanju može biti na određeno i na neodređeno i na privremene i povremene poslove. Dakle, potpuno različito.
Jeste redosled reči, tačno, ali to su u pitanju dva potpuno različita pravna instituta koja reguliše Zakon o radu, potpuno različita.
Nemojte da vas zavara što samo zvuči da je promenjen redosled reči, promenjena je suština. Namera zakonodavca je bila da omogući poslodavcu da u javnim radovima zahvati što širi spektar ljudi.
Na ovaj način i uz učešće Odbora za rad mi smo došli do dobrog rešenja.
Dakle, jeste razlika u rečima, u redosledu, ali na prvom mestu razlika je u suštini. Ovo su potpuno dva različita instituta.
Pošto ste komentarisali, u suštini sačekaću sve vaše amandmane kako budu dolazili. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, po amandmanu.

  Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Dakle, za nekoga ko podnosi predlog zakona i pri tome potpuno promeni koncept predloga zakona, pokazuje se neverovatno šarmantna arogancija u tumačenju šta je radno angažovanje, jer je ministar ušao u Skupštinu sa predlogom da ovaj član uopšte ne postoji. Sada gorljivo objašnjava razliku između amandmana koji je podnela grupa narodnih poslanika i koji je podneo Odbor.
Ideja Skupštine je, ministre, ne vi lično, ne obraćam se vama lično, svaki ministar, ideja Skupštine je da ministar objašnjava poslanicima zašto je odustao od koncepta da potpuno briše bilo kakvu obavezu, a ne da komentariše amandmane narodnih poslanika, koliko god šarmantno to bilo.
Kada govorimo o tome da radno angažovanje i ugovor o radu predstavlja razliku, ja sam i možete ili sećanjem na pažljivo slušanje onoga što govorim ili čitanjem stenograma, govorila da nemam nikakvu primedbu na to, naprotiv, što je Odbor doneo jednoglasno amandman i što ste ga vi prihvatili. Ali, razvojem debate imam ozbiljne primedbe za pokazivanje iskrenog neznanja o ulozi predlagača i o ulozi narodnih poslanika. To je zajednička šteta.
Naš zajednički cilj je da iz ove naše rasprave svakome ko će možda biti prijavljen na konkursu za javne radove bude nesporno jasno kakva su njegova prava iz te situacije. Moja obaveza i pravo kao poslanika opozicije koji ne podržava Vladu je da vas pitam – kakav je to obrt u vašoj glavi i stavovima o zakonu da unesete u Skupštinu da se briše bilo kakvo ugovaranje između poslodavca javnih radova, pa onda da gorljivo branite potpuno drugačije rešenje?
No, ja nisam zainteresovana za takav dijalog ni sa vama, ni sa bilo kim. Smatram ga neproduktivnim, jer smatram da je vaše pravo da promenite mišljenje, ali jesam zainteresovana za uspostavljanje kulture procedure kada su u pitanju prava i obaveze članova Vlade i narodnih poslanika. To sve negde piše, samo svi pročitamo i svima bude mnogo jednostavnije da razgovaraju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Rakonjac, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici ministarstva, ja nemam ništa protiv da se pregleda stenogram sa današnje sednice. Mislim da ste i povredili Poslovnik, jer smo čuli reč „lupetanje“. Niko ovde ne lupeta. Mi vodimo jednu debatu, civilizovanu, a kada se ostane bez argumenata, onda se kažu i takve reči.
Ne znam da li je pogrešno akcentovanje kada je bilo upućeno pitanje ministru – vas pitam ili vaspitam, se odnosi na vaspitanje ili na pitanje? Znam da su nas vaspitavali 12 godina i evo tu smo gde jesmo sa njihovim vaspitanjem, a na Vladi je da predlaže zakone. Na Skupštini je da amandmanima popravlja zakone, pa čak i one lošije amandmane popravi i da imamo dobar zakon.
Nema preokreta u glavi. Imamo debatu, razgovor, dogovor, kako bismo najbolje postigli. Ništa nije nepromenljivo. Prema tome, promeniti nekada mišljenje u boljem pravcu je dobro, ali zle namere nisu dobre.