Vreme. Tražili ste repliku, ako se ne varam. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić. Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, predlažem da se ovaj amandman ne prihvati, a obrazloženje je izneo ministar i svi moji prethodnici. Ali, pošto su oni koji su se javili da diskutuju o amandmanu otišli potpuno u drugu stranu, krenuli da prozivaju ministra za stvari za koje nije kriv, jednostavno sam osetio potrebu da se javim.
Prvo, neću dozvoliti da se napadaju ljudi koji časno i pošteno obavljaju svoj posao sudije i tužioca, da se prozivaju za stvari za koje nisu krivi. Podsetio bih da u 2009/2010. godini, a to sam rekao i kada smo pričali u načelu o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nisu zakazivana ročišta, odnosno jesu zakazivana, ali su odlagana. Ulazili ste u sud i još na ulazu ste znali da će se odložiti ročište. To je trajalo punih devet meseci. Potpuna jedna nesigurnost i strah kod sudija da li će biti izabrani ili neće biti izabrani. Mnogi su rekli – zašto bih ja zakazivao suđenje kada postoji mogućnost da ne budem izabran, zašto bih ja radio tuđi posao? To se i desilo. Oko 800 ili 900 sudija i tužilaca nisu reizabrani zato što nisu dobili pismo od DS iz Vlasotinca, pismo podrške ko je bio podoban, čija žena je bila član DS. Zato postoji u ovom trenutku milion predmeta u Srbiji u sudovima koji rade, a stariji su od pet godina. Ako su stariji od pet godina, to znači da pre pet godina gospodin Selaković nije bio ministar. On je ministar u zadnje tri godine, a svi predmeti su stariji od pet godina. Ima i onih preko deset godina, kojih ima oko 200.000, a sveukupno milion. Ko je onda kriv? Da li vi možete da napravite tu razliku između tri i pet godina?
Optužujete ovu skupštinsku većinu, a to se tiče onog drugog zakona, da sa 67 godina sudije Vrhovnog kasacionog suda treba da idu u penziju. Mi smo to predložili i biće prihvaćeno. Najžalosnije od svega toga je što cenjeni kolega Janko Veselinović stalno spominje taj štrajk advokata, kao da su advokati štrajkovali da bi gospodinu Veselinoviću dali neku podršku. Stalno se on poziva na taj štrajk, a mi smo štrajkovali i znali smo zašto to činimo. To nismo radili zbog ministra Selakovića, nego zbog toga što smo imali određene zahteve.
Najžalije je svima vama to što je napravljen sporazum između radnih grupa Ministarstva pravde i nas advokata. Taj dan vam je bio najtužniji u Skupštini i bilo vam je veoma teško, a ja sam bio radostan toga dana, jer je napravljen prvi put kompromis u stručnoj javnosti između Ministarstva pravde i nas advokata. Nakon toga smo napravili izmene Zakona o notarima i napravili smo izmene seta zakona i onoga što smo tražili. Čak je Ministarstvo pravde dalo i više u tom predlogu nego što su advokati tražili. Pružilo je ruku i pokazalo da je željno kompromisa.
U načelnoj raspravi ste rekli da se u potpunosti slažete da je ovaj zakon potreban, a onda danas pričate nešto sasvim suprotno. Kolega Homen je došao i rekao koji je stav vaše poslaničke grupe, da je ovaj zakon potreban, a potreban je zato što postoji jedna geneza. Imali smo ustavnu žalbu, ali smo onda uspeli da pretrpamo Ustavni sud. Ustavni sud je rešavao mnoge probleme. Znate, u Srbiji postoji mnogo ljudi koji se žale, mnogo ljudi koji prigovaraju, koji pišu žalbe, a nemaju osnova za to. Ubili smo taj Ustavni sud, samo se time bavio. Da bi rasteretili te ljude da rade svoj posao, kada smo menjali Zakon o ustrojstvu sudova doneli smo odluku da viši sudovi, odnosno predsednici viših sudova odlučuju po prigovorima za suđenje u nerazumnom roku. Kada smo videli da i to nije dovoljno, krenulo se u sveobuhvatnost ovog i donošenje ovakvog zakona, koji je, naravno, usaglašen sa normama evropskog prava i služiće kako strankama da imaju jednu pravnu sigurnost, tako će služiti i kao štap iznad glave svim sudijama, tužiocima i svima koji učestvuju u postupku da to urade na najbrži mogući način.
Iz iskustva vam kažem da i bez ovog zakona, siguran sam da za zadnje tri godine, pošto postoji jedna i politička i pravna sigurnost u pravosuđu Srbije, sudije rade na najbolji mogući način, kao i tužioci takođe. Samo je moj apel da treba izabrati još više tužilaca i treba izabrati još sudija, zato što mnogi manjkaju u mnogim sudovima i fizički nije moguće postići posao. Oni hoće i rade i do pola pet. Rade i do šest sati, rade i uveče i nose predmete kući. I, umesto da pohvalimo te ljude koji su prihvatili sve ono što smo mi ovde doneli i primenjuju sve što mi donosimo, mi kažemo da je ovaj zakon nepotreban, da je suvišan, da neće proizvesti efekat. E pa hoće! Na vašu žalost, ovaj zakon ćemo usvojiti i proizvešće posledice koje vi ne želite, a mi želimo, a to je da se postigne potpuna pravna sigurnost u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Po amandmanu, gospođo predsednice, o kom, nažalost, od perioda kada sam se javio prethodni put pa do sada nismo čuli ama baš ništa od kolega koji nastupaju iz poslaničkih klupa. Trebalo bi valjda da nastupaju sa stajališta nekoga ko amandman podržava, u najmanje zato što ga predlaže ili deli redove sa onima koji ga predlažu. Ama baš ništa. Jesmo, doduše, čuli štošta drugo pride, uz neke čudne pokušaje da se ovo pretvori ponovo u načelnu raspravu. Čudne zato što u najmanje nije jasno šta treba da pruže kao zaključak, da li podršku ili uskraćivanje podrške onome što je smisao zakona? Da li ideju da se zaštiti na bilo koji način, da se obezbedi pravo na suđenje u razumnom roku, ili možda da se ospori ideja da se tako nešto uradi? To je verovatno najmanje jasno onome ko je započeo diskusiju na tu temu. 
Ono na šta bih želeo da se nadovežem jeste da štitim pravo svakoga da se ne oseti lagodno ukoliko je povređen. To nije bila namera kada sam se javio prethodni put, mada mi nije, moram da priznam, do kraja bilo jasno ono pominjanje teksta naučenog napamet, da li se smatra da sam ja nekome zamerao da je tekst naučio napamet ili je možda bilo prebačeno meni da sam ja nešto napamet naučio. Ako nije reč ovo drugo, onda se izvinjavam što sam uopšte i posumnjao.
U svakom slučaju, poenta javljanja jeste bila da se bolje čujemo, da malo bolje pojačamo prijemne uređaje, kolokvijalno rečeno, na današnjoj diskusiji, na današnjoj raspravi i da se čujemo. Štedimo vreme ljudi koji su nas ovde poslali, trudimo se da budemo efikasniji ovde u raspravi, ako ministar unapred da odgovor na svako eventualno pitanje koje bi moglo da se pojavi. Trebalo bi da uvažimo i tu činjenicu, najmanje utoliko što nećemo ponoviti argument na koji je odgovoreno unapred i uopšte da ne ulazimo u trošenje tog vremena na temu da li smo nešto spremali napamet, da li smo nešto napisali pa čitali itd, to nam apsolutno ne treba.
Jedino dobro što je bilo u rečima onoga koji je ovde pokušao da opet odgovori načelno, a trenutno ga, nažalost, ne vidim, jeste pominjanje suštine. Pozvao bih još jednom da se bavimo suštinom i da pogledamo koji je trenutno amandman na dnevnom redu, da ako imamo nešto novo u argumentaciji, to sada da iznesemo, ako nemamo, da nastavimo dalje po ostalim tačkama dnevnog reda. Hvala najlepše.

Hvala.
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Mislim da je amandman koji smo kolega Pavićević i ja predložili odgovor na ove dileme, ako se iko seća o čemu smo pričali i šta je tema člana 5. Mi predlažemo da se doda reč: „osnovni“ ispred reči: „postupak“, tako da prvi stav glasi: „Prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se osnovni postupak ne okonča“. Time je precizno i jasno na šta se misli i kada može da se podnese i u osnovu na koji postupak može da se podnese i da u stavu 3. člana 5. se briše reč: „podrobno“ obrazloženo, pošto to podrobno obrazloženo može da znači puno, a može da znači i  ništa. Prvo, postoje bolje srpske reči za to, kao detaljno ili iscrpno, ali mislim da je prigovor i žalba, odnosno rešenje kojim se oni usvajaju i odbijaju, naravno da moraju da budu potpuno obrazloženi, obrazloženi, tako da nema dileme da li su obrazloženi ili nisu.
U odgovoru, odnosno u mišljenju amandmana gde se odbija, kaže da je, ko god da je to pisao, da su obrazloženja dovoljno precizna i da ne zahtevaju dodatna preciziranja. Već rasprava drugih kolega po ovom članu zakona je pokazala da ovo nije dovoljno precizno i mislim da je potpuno jasno da, kao i ostali amandmani, i ovaj amandman je dat sa predlogom da se upravo materija kojom se bavi ovaj zakon, ali i jezik kojim se ona definiše i objašnjava da bude takav da bude nedvosmislen i da bude potpuno jasan i ljudima koji treba da koriste svoje pravo na suđenje u razumnom roku i onima koji treba da procesuiraju njihove žalbe.
Prema tome, mislim da je ovo rešenje koje smo kolega Pavićević i ja predložili - rešenje koje poboljšava zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić po ovom amandmanu. Izvolite.

Poštovana predsednice, naravno da predlažem da se ovaj amandman ne prihvati, iz razloga što je obrazloženje Vladino ispravno i tačno. Nije tačno da reč podrobno znači iscrpno i da se treba brisati, dapače, treba da ostane. Ja upućujem prethodnika na Rečnik Matice srpske iz 1971. godine, broj četiri, strana 576, pa će videti da to ne znači i da to nisu smušna obrazloženja, nejasna, nego da su zaista i reč da je srpska i da je potpuno ispravno obrazloženje.
Kada sam uzeo, predsednice, reč, dozvolite da kažem da sam zgranut napadom na pomoćnika ministra prosvete gospodina Šuvakova, tim više što su gospodin Šuvakov i gospodin Verbić dirali u ono što prethodnici nisu dirali 15 godina u prosveti. To je, po meni, napad na reforme u vaspitanju i obrazovanju, posebno u visokom obrazovanju.
Završnu rečenicu dozvolite ipak da kažem, da nikakvi napadi i nikakve štange, kao što su primenili na njega, ne mogu zaustaviti reforme jer one su alfa i omega opstanka naše države i naroda. Hvala vam lepo.

Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Izvolite.

Prvo, uvaženom kolegi koji se opasao rečnicima u devet redova, da mu kažem da je jezik jedna živa materija i da to nije zakucano u samoupravnom socijalizmu 1971. godine i to što vi čitate se zvalo Rečnik srpsko-hrvatskoga jezika. Nemam ništa protiv Hrvata, ali sad se jezik kojim se govori u Srbiji zvanično zove srpski jezik. U Rečniku Matice srpske, koji je objavljen 2007. godine, mogli biste da shvatite da se nešto promenilo, na 252 strani, podrobno znači iscrpno i detaljno. To je isto kao da shvatite 2008. godine da je pao Berlinski zid.
Znači, morate malo da pratite šta se dešava oko vas. Nije završeno sve 1971. godine. Tito je umro, pa još neki ljudi su otišli sa ovog sveta. Nemojte da svoje časno zvanje profesora kaljate apsolutnim nepoznavanjem jezika kojim mi trebalo da prenosite svoje potencijalno znanje svojim studentima. Hvala.