Nastavljamo sa radom.
Reč ima Aleksandra Tomić, ovlašćeni predstavnik SNS.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, kao i deo zakona koji se odnosi na vrlo važan deo naše privrede, ono o čemu je gospodin ministar Sertić govorio, a to su izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Inicijalna privatizacija, kada je počela posle 2000. godine, praktično se pretvorila u jedan grabež, pre svega direktora tadašnjih društvenih preduzeća, da što više direktorskih mesta zadrže, a preduzeća su se vremenom pretvarala u glasačke mašine stranaka koje su tada bile na vlasti, i ni jedna vlada, i ni jedan ministar nije hteo po dubini da se pozabavi ovim pitanjem.
Ono sa čim se Vlada SNS i gospodine Sertiću, kada ste vi došli na to mesto, je bila jedna vruća stolica koja je izgledala, da će u svakom trenutku jednostavno da se sruši, iz prostog razloga, da ste nastavili tim tempom, jednostavno ne činjenja kao što su ranije vlade radile, ne biste mogle uopšte da dođete do prave slike o kojoj tek sada, na kraju krajeva, svi imamo prilike da vidimo kako Srbija izgleda u pogledu 526 preduzeća i postupka privatizacije.

Molim vas gospodine Božoviću, dopustite da poslanica završi izlaganje.

Veliki je značaj, i mislim da je to prvi put u srpskom parlamentu, da dolazi ministar privrede i sa svim poslaničkim grupama vrši određene konsultacije, prezentuje svoj rad, prezentuje koncept koji treba, jednostavno, ova skupština da usvoji i bez obzira što se sada govori o 17 preduzeća za koje treba nešto da se prolongira, jednostavno dolazite u situaciju da svi dolaze do određenih informacija koje do sada niko nije hteo javno da iznese, a najmanje prema narodnim poslanicima.
Narodni poslanici do 2012. godine su držali sednice ad hok. Prvo je vlada radila, zaduživala se, donosila kredite, odobravala projekte, a onda je radila sednice gde su se donosili zakoni odjednom. Jednostavno saglasnosti za određene projekte koji su bili u milionskim iznosima su se tek onda odobravale na kraju celog postupka. Znači, tu je konceptualno velika razlika između Vlade SNS i gospodina Vučića i vlade svih vlada koje su ranije bile.
Ono što je interesantno primetiti, to je da bi svaka vlada da skine sa sebe odgovornost da je ona radila određenu privatizaciju pa kaže, to je neka druga stranka, to ne neka treća, to je neka sa kojima ste vi bili ili niste u vlasti, ali činjenica je da je početak krenuo od gospodina Cvetkovića, koji je bio prvo direktor Agencije za privatizaciju, pa se nastavilo dalje da taj čovek bude ministar finansija, pa je došao čak do mesta premijera. Ali čak ni to njegovo stručno mišljenje kao određenog eksperta kojega je kvalifikovao za ta mesta, politička većina u tom trenutku nije htela ni da čuje.
Znači, sve ovo o čemu danas pričamo i potrebama da se završi postupak tek dolazi na scenu političku i dobija političku težinu onoga trenutka kada dolazi, u Vladu ulazi SNS na čelu sa gospodinom Vučićem. Ono što je važno reći to je da koncept od prošlog maja do ovog maja, praktično je išao korak po korak i nije tačno da se ništa nije uradilo. Tačno je da je urađena analiza svih privrednih subjekata, znači i društvenih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju. Tačno je da smo imali 144 preduzeća u restrukturiranju, a ono resto su bila društvena preduzeća.
Tačno je da je od 2002. godine bilo 234 preduzeća u restrukturiranju, a onda su se svela praktično na 104, a onda su, posle toga sva preduzeća na volšeban način prodavana pa ponovo vraćana u nadležnosti države, odnosno finansiranja budžetom.
Danas imamo, za ovih zadnjih godinu dana, raspisane konkurse za četiri preduzeća u restrukturiranju i za još osam do 1. juna. Ono što je važno reći da je najavljeno još 28 preduzeća koja će se raspisati, objaviti javni konkursi, i ono što je bitno da ovih 17 preduzeća na osnovu ekonomskih pokazatelja, ekonomičnosti i rentabilnosti i profitabilnosti za poslednjih dve godine mogu da funkcionišu na ovom tržištu. To su bile karakteristike i kriterijumi na osnovu kojih ste vi to odabirali.
Ono što vam negde zaboravljamo i negde i ne želimo o tome da pričamo, da mi moramo da očuvamo određena preduzeća koja su praktično na teritoriji Kosova i Metohije, a suštinski na teritoriji Srbije.
Prema tome, mi ne smemo da budemo neodgovorni pa da kažemo – ne želimo da finansiramo, tipa naše radnike i rudare u Trepčinim rudnicima, jer bi to do sutra dovelo da 4.000 Srba izgubi posao i da jednostavno ostanu bez posla i dođemo do tog trenutka da se isele sa tog juga Srbije.
Znači, o tome niko ne želi da priča, ali žele da pričaju naši politički neistomišljenici da li će to ugroziti pregovore Beograda i Prištine. Ne, neće. Neće ugroziti pregovore, zato što Srbija mora odgovorno da vodi svoju ekonomsku politiku.
Od 2000. godine do 2012. godine, do praktično, do donošenja zakona prošle godine 2014. godine, ekonomsku katastrofu po pitanju opšte privatizacije, svi su gurali pod tepih i ovde se to svi slažemo. Ali, negde zaboravljamo onaj deo da smo se evropskim direktivama obavezali da ćemo taj postupak završiti. Da državnu pomoć, koja je jednostavno iz budžeta Srbije svake godine Srbija bila dužna da daje, jel, jer se tako naviklo godinama do 2012. je to postao princip rada, pa i danas kažemo, eto može da bude ne 17 – 65.
Znači, ta navika da se jednostavno daje a ne da se zarađuje na tržištu kapitala mora da prestane i ta utopija za koju ste rekli da mora da prestane je jedini prihvatljiv koncept ne neoliberalizma, nego opstanka privrede Srbije.
Šta dobijamo današnjim izmenama i dopunama Zakona? Dobijamo da ovih 17 preduzeća, koja su od strateške važnosti, kako ekonomskog, tako nacionalnog razvoja uopšte društva, treba da dobiju još određeni period do godinu dana, a da ne kažemo da su recimo više od polovine već debelo zagazili u određene pregovore što se tiče iznalaženja strateških partnera i procedura kojima treba da se raspišu određeni javni tenderi.
Treba da im se da taj rok da završe taj proces koji su započeli. Privatizacija mora da se završi do kraja tih zacrtanih rokova. To nije samo naša obaveza zato što mi to želimo kao Vlada, nego smo se jednostavno, kao odgovorno društvo, obavezali ne samo prema MMF, koji stalo spominjemo, nego i prema Svetskoj banci, vezali smo sve projekte, vezali smo kompletno za pregovore sa EU. Državne pomoći iz budžeta Srbije od 2017. godine, više neće biti.
Nećemo smeti iz budžeta da dajemo pare za određena javna društvena preduzeća bilo koja koja su u nadležnosti države. Ona će morati na tržištu kapitala da se ponašaju održivo. Koliko prihoduju, toliko moraju i da rashoduju i to mora da bude svima jasno.
Ono što na kraju treba reći što se ovog zakona tiče, da postoje određeni strateški projekti kojima jednostavno treba posvetiti posebnu pažnju.
Negde smo u dogovoru sa poslanicima koji zaista smatraju da određena preduzeća u poslednje dve godine su pokazale da imaju jako dobre rezultate, da prema onim bilansima stanja i uspeha, vi vidite da oni imaju velike prihode, da na ta preduzeća treba staviti poseban fokus od strane Ministarstva privrede i znaće određene mehanizme uz pomoć kojih treba ih zaštititi da bi zaista na adekvatan način dobili veliku cenu kada ulaze u pregovore sa strateškim partnerima.
Mislim da će to biti predlog jednog od amandmana koji ćemo dati moje kolege i ja, a drugi deo je koji takođe možda ne bi volela da zaboravimo a to je da mnoge kompanije i društvena preduzeća su zapošljavala i imaju u vlasništvu ljudi sa posebnim potrebama.
Na njih ne treba nikako da zaboravimo i da na neki način treba u tom roku takođe da ih zaštitimo od svega toga. To ćemo, znači, dati kroz određenu vrstu amandmana, ali ono što je važno reći i ne zaboraviti, treba na svako mesto da kažete da 50 firmi su potrošile do sada četiri milijarde evra iz budžeta, odnosno građana Srbije baš zato što smo vodili kao država, kao društvo jednu neodgovornu politiku zahvaljujući direktorima koji su živeli u prošlosti zarad svoje lične dobre budućnosti, a ne zarad budućnosti uopšte društva i države.
Drugi zakon koji su izmene i dopune Zakona o standardizaciji je u stvari nastavak onih ekonomskih reformi kojima je Srbija na putu i koju jednostavno treba da se pokaže u najboljem svetlu, to je da imamo mogućnost da kao kompanije domaće dobiju sertifikate po međunarodnim standardima i da sa takvim sertifikatima mogu da se pojave, ne samo na domaćem tržištu sa robom, nego i stranom.
Niko ne kaže da je taj sertifikat tzv. „ekonomski pasoš“, jer vi onda otvarate mnoge izvozne uvozne odnose sa drugim državama, pa i u regionu, pa i u okviru EU i postajete konkurentni kao društvo, kao privredne aktivnosti, kao ljudi koji se jednostavno bave određenim delatnostima za koje imaju međunarodne sertifikate.
To je glavni problem, recimo, kada pričamo o strateškim projektima gde ne mogu naše firme uopšte da izađu na konkurse zbog toga što nemaju određene međunarodne sertifikate. Onda se pitamo zašto naše firme ne mogu da budu nosioci međunarodnih tendera? Upravo su ovo uslovi koji stvaraju te mogućnosti. To će dovesti velike uštede, pre svega budžetu Srbije, ali će otvoriti mnoge poslovne aktivnosti u tom pogledu.
Ono što smo danas imali prilike da čujemo, to je da naši ne istomišljenici jednostavno bi želeli da se vrate na vlast sa nekim jeftinim političkim pamfletima koji nigde ne vode ovu Srbiju. Ti jeftini politički pamfleti jednostavno dovode do toga da se u društvu stvori jedna slika o tome da mi nešto rušimo, a to što rušimo je srušeno odavno, još 2005, 2006, 2007. i 2008. godine. Pogrešan koncept privatizacije koji jednostavno nikada nije zaživeo u ovoj Srbiji i samo je predstavljao predmet grabeža između, i podele političkog plena i koji je predstavljao, kao što sam rekla na početku, glasačku mašinu. Taj koncept više nigde ne može da opstane, a to je postupak privatizacije celog privrednog restrukturiranja završen u zemljama srednje, istočne Evrope još pre 20 godina.
Dobro je što mi ne želimo da kasnimo više u tim procesima. Dobro je što želimo to da završimo. U svakom slučaju ćemo u danu za glasanje prihvatiti ovaj vaš predlog i zahvaljujem vam se što ste zaista bili toliko uviđavni i na odboru danas imali toliko prilike da objasnite svaki detalj i svaki postupak koji je naveden u ovom zakonu koji treba da da određene rezultate sutra i za godinu dana po pitanju razvoja privrednih aktivnosti u Srbiji. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospođo Tomić.
Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa vašim saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, prvenstveno moram da izrazim jedno veliko zadovoljstvo na konto onoga što je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao pokazavši jednu ozbiljnu dozu tolerantnosti i želje da u Narodnoj skupštini prvenstveno ostvarimo potreban konsenzus i dijalog oko ovog veoma važnog pitanja.
Lično, kao poslanik SDS, sam svestan toga da ovo jeste jedan od najvećih problema u našoj državi, ali isto tako ne želeći da levičari, mi ako smo u mnogo navrata i u nekim govorima to čuli kroz demagoške floskule, želim da se potpuno jasno i realno osvrnemo na situaciju u kojoj se nalazimo i da se ne bavimo samo posledicama, nego da se pozabavimo i uzrocima ovoga. Isto tako, očekujem od liberalne opozicije jedan konstruktivniji stav i stav koji će uticati na to zajednički dođemo do rešenja koje je najbolje za naše tržište i koje je najbolje za našu ekonomiju.
Sigurno je da ova preduzeća koja će biti na neki način u nekoliko narednih meseci zaštićena i omogućiće se da dođemo do jednog najkvalitetnijeg rešenja kada je u pitanju njihova privatizacija, odnosno promena vlasničke strukture je bilo jedino moguće u ovom momentu i naravno mislim da isto tako veoma loše za našu zemlju što je i gospodin Šubara tek imenovan 31. decembra prošle godine na ovu funkciju, veoma odgovornu, direktora Agencije za privatizaciju imajući u vidu njegovo veliko iskustvo i u privredi i u monetarnoj politici i poznavanje fiskalne politike i svega drugog.
Što se tiče ekonomske politike, smatram da bi to bilo kvalitetnije i bolje rešeno, ali mi smo u situaciji u kojoj se nalazimo, koja je veoma teška, i kada u ovom trenutku moramo da na jedan ozbiljan način razmatramo sudbinu 25 hiljada ljudi koji upravo rade u ovim preduzećima, koja će u narednih nekoliko meseci biti zaštićena samo od toga da im poverioci ne aktiviraju svoja potraživanja.
Radi se o preduzećima koja mogu uz jednu jasnu politiku reorganizacije da budu restrukturirana i da rade sasvim korektno i sasvim uspešno na tržištu i da budu efikasna i efektivna i da budu produktivna i da budu konkurentna ne samo na regionalnom, nego i na svetskom nivou.
Imajući u vidu da se radi o velikim kompanijama, kao što je FAP, kao što je rudnik u Resavici, kao što su druge kompanije koje su veoma važne za našu privredu i koje na neki način za koje se vezuju sudbine hiljada porodica, ali sudbine ne samo malih i srednjih preduzeća, nego i velikih kompanija.
Pomenuću samo primer RTB Bora, koji je direktno uvezan sa Južnokorejskom „Jurom“ koja kupuje sirovine od njega, šta bi bilo kada bi se 31. ovog meseca oterao RTB Bor u stečaj? Oterao bi se u veliki problem i potencijalno bi se napravio problem da mnoge kompanije koje stvaraju dodatnu vrednost, koje su nosiocu izvoza u našoj zemlji, koje su nosioci proizvodnje i reindustrijalizacije koja nam je i te kako potrebna i za koju se svi ovde zajednički zalažemo, došli bi u situaciju da oni potencijalno razmišljaju o tome da odu iz naše zemlje, investiraju u neku drugu, možda povoljniju destinaciju, gde je povoljniji poslovni ambijent.
Nećemo na ovaj način dozvoliti da nam nevidljiva ruka tržišta rukovodi ekonomijom, nego ćemo se kao ozbiljna država, i na ovaj način to pokazujemo, uključiti u rešavanje problema ljudskih sudbina i opstanka ovih kompanija na dugi rok. Tu se na ovaj način pokazuje i ona socijalno odgovorna crta ove Vlade Republike Srbije, ali i nas ovde u parlamentu koji prvenstveno vodimo računa o interesima građana Republike Srbije, o interesima naših kompanija, želeći da ovaj problem koji naravno nije prevaziđen već petnaestak godina, želeći da ga rešimo i želeći da napravimo uslove za funkcionisanje jedne moderne tržišne ekonomije.
Razgovarali smo gospodine ministre jutros na sednici odbora i došli do tog zaključka da čak u preko 90% slučajeva generator ove krize u kojima se nalaze ova preduzeća u restrukturiranju i u procesu privatizacije jeste menadžment koji nije profesionalno radio svoj posao.
Na ovaj način i ovim putem vas molim da se razmisli možda i o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, da ono što smo uradili kroz aranžman i ugovor o profesionalnom menadžmentu sa Železarom u Smederevu, primenimo potencijalno na sva druga preduzeća i da pokušamo da angažujemo u skladu sa interesima obe strane one ljude kojima je to kor biznis, one ljude koji mogu da obezbede tržište i koji mogu sasvim profitabilno da rade u interesu svojih kompanija, u interesu radnika koji to rade i u interesu države Srbije u kojoj mi svi živimo i radimo i najvećim nam je interes da se ona ekonomski razvija.
Isti takav model treba da primenimo i na javna preduzeća pošto se i tu suočavamo sa velikim problemima, javna preduzeća su generator nelikvidnosti u našoj zemlji.
Retko koje javno preduzeće, sem onih koja jesu uspešna, kao što je „Telekom“, kao što su „Elektromreže Srbije“, imaju uopšte razgrađen koncept upravljanja menadžmenta, uopšte imaju divizije za upravljanje ljudskim resursima u tim kompanijama kroz izgrađivanje jednog jasnog modela i procedura regrutovanja, selekcije onih koji su najbolji, onih koji su najsposobniji i nadam se da ćete proces korporitivizacije uraditi što pre, kako bi oni koji su najkvalitetniji, najobrazovaniji mogli efikasno i efektivno da vode ta preduzeća.
Čak i od kolege iz Demokratske stranke, koji je bio ovlašćeni predstavnik svoje poslaničke grupe, smo čuli da podržava ovakav koncept angažovanja profesionalnog menadžmenta u kompanijama koje se nalaze u kriznim situacijama.
Lepo ste napomenuli i moram da se osvrnem na to da država i te kako, i samo Ministarstvo radi na tome da maksimalno pomogne tim preduzećima, ali bih bio mnogo srećniji da kada je u pitanju „Simpo“ i naveli ste taj primer, aranžman sa hotelom „Hilton“, koji će biti izgrađen u Crnoj Gori za nekoliko meseci, koji vredi 2,5 miliona evra, da za njega nisu zaslužni ni Željko Sertić, ni Dragan Stevanović, koji su se i te kako borili za taj poslovni aranžman, nego oni koji upravo rukovode tom kompanijom, oni koji će tražiti tržišta, oni koji će tražiti poslove kao da je to njihova kompanija i kao da im svaki dan njihovog života i njihovih porodica zavisi od uspeha tih kompanija.
Onima koji stalno imaju kritike i primedbe, bez nekih predlaganja nekih konkretnih rešenja, poručujem da veruju, da veruju u konsenzus, da veruju u dijalog i završiću svoj govor poslanicom apostola Pavla Drugog Korinćanima, koji kaže – ako nema vere, onda je uzaludna vera vaša, ali i propoved naša. Tako da, malo više mere, malo više konstruktivnosti, dijaloga i možemo doći do najboljih održivih rešenja u našoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Gospodine Pavićeviću, ne vidim da uopšte na bilo koji način u govoru gospodina Vladimira Marinkovića…
(Gordana Čomić, s mesta: Liberalna opozicija.)
Zahvaljujem na duhovitosti gospođo Čomić.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o Predlogu zakona o privatizaciji o izmenama i dopunama, i na Odboru za privredu smo sa gospodinom Sertićem i sa direktorom Agencije za privatizaciju razgovarali o izazovima koji su pred svima nama.
Znamo da je ovo zaista ogroman i veliki problem i izazov za čitavu Srbiju, a posebno ljude i porodice koje se izdržavaju iz ovih sistema, ali iz ugla narodnog poslanika i ljudi koji sede u ovoj Skupštini, mislim da je potrebno sagledati sa kojih pozicija polazimo.
Dakle, prošle godine, pre samo deset meseci, je ovaj zakon najavljivan kao ekonomsko čudo, kao nešto što će doneti 90% rešenja svih otvorenih pitanja privatizacije i ovih sistema u restrukturiranju u Republici Srbiji.
Mi smo vas tada upozoravali da neka rešenja neće biti funkcionalna i da neće biti efekata iz toga . I sami ste rekli, a i iz izveštaja direktora Agencije za privatizaciju smo zaista dobili priznanje da to jednostavno nije funkcionisalo i da kapacitet institucije kakva je Agencija za privatizaciju nije bio u dovoljnoj meri efikasan da bi izneo taj proces od trenutka kada je usvojen sam zakon u avgustu mesecu, da smo izgubili nekih pet meseci do kraja 2014. godine i da to vreme nije iskorišćeno.
Mi kao narodni poslanici treba da se pitamo kakvi su to efekti zakona koje smo ovde u ovoj sali izglasali? Efekat je, kao što smo čuli od ministra u uvodnoj reči, da nije bilo nijedne privatizacije u protekle tri godine, pa i u proteklih šest godina, ali vi kao izvršna vlast i kao ministar u ovoj Vladi, koja traje tri godine sa različitim izmenama, nosite tu odgovornost izvršne vlasti jer ste na sebe izneli tu odgovornost da organizujete institucije koje treba da iznesu čitav taj posao.
Kada govorimo o toj podeli vlasti, vi ste u izvršnoj, mi smo ovde zakonodavna, imamo sudsku vlast, imamo jednu apsurdnu situaciju o kojoj niko nije govorio do sada, a to je da na osnovu jednog akta nižeg nivoa, koji je donela Vlada, o izuzetku i spisku 17 kompanija koje su predmet ovog zakona, dakle, mi sada usvajamo jedno sistemsko rešenje u Skupštini koje se prilagođava tom aktu koji je usvojila Vlada, dakle, izvršna vlast, mi kao zakonodavna vlast, a uprkos odluci Ustavnog suda koji je još 2013. godine proglasio član 20ž neustavnim po Zakonu o privatizaciji.
Zaista smo kao narodni poslanici u jednom vrlo apsurdnom položaju. Na koji način se izjašnjavati kada imamo sve to u vidu? U mogućem očekivanju, gospodine Šubara, vi ste danas govorili da će Ustavni sud promeniti svoju odluku o ustavnosti ili neustavnosti istog člana o kome smo se izjašnjavali i u avgustu mesecu prošle godine, o kome ćemo se izjašnjavati danas ili u sredu, kada će se glasati u Skupštini po ovoj temi. To su ozbiljni sistemski izazovi u ovoj Skupštini. Mislim da je to važno pomenuti. I o tome smo razgovarali. Ja očekujem odgovor ili ministra ili direktora Agencije za privatizaciju.
Kada govorimo o direktoru Agencije za privatizaciju, evo, čuli smo upravo tu analizu odgovornosti. Kao poslanik DS zaista ne mogu da ne govorim o toj odgovornosti, sa prihvatanjem te ponude o proporcionalnosti odgovornosti svih nas u tom procesu i učešću u procesu privatizacije u Srbiji. Shvatajući to, vi ste i ponudili članovima poslaničkih grupa, i opozicionim, da o ovome na sistemski način govorimo. Ali, pošto smo čuli tu vrstu opservacije sa druge strane, ja zaista imam potrebu da kažem i vrlo je važno podsetiti sve nas, ali i javnost u Srbiji, da je proces svojinske transformacije u Srbiji započeo 1988. godine. Između ostalih, ministri, u tom procesu su bili i Milan Beko i Jorgovanka Tabaković, direktori Agencije za privatizaciju, a uglavnom je DS optuživana kao taj ključni faktor koji je sprovodio taj proces privatizacije u periodu od 2001. do danas, 2015. godine, su bili Vladimir Čupić, Mirko Cvetković, Branko Pavlović, Miodrag Đorđević, Vladimir Galic, Vesna Džinić, Vladislav Cvetković, Vida Uzelac, Marijana Radovanović i Ljubomir Šubara.
Nijedan od ovih direktora nije član DS, niti je bio. Pomislićete na Mirka Cvetkovića, nije bio ni tada kao direktor Agencije, a nije bio ni kao ministar finansija, niti kao premijer.
Dakle, možete da razmislite o imenima i prezimenima koja su možda u vašim strankama, ali ako delimo tu vrstu odgovornosti, ja stvarno mislim da je DS potpuno spremna i otvorena da razgovaramo o toj vrsti odgovornosti svakog pojedinačnog direktora Agencije za privatizaciju i svih ljudi koji su učestvovali od 1988. godine do danas.
Imamo i jednu apsurdnu priču koja se ponavlja iz rasprave u raspravu kada se pomene proces privatizacije. Znate i sami gde su najveće primedbe, u kojim slučajevima privatizacije, 24 sporne privatizacije od 2004. godine u koalicionoj
Vladi DSS i G17, sa manjinskom podrškom SPS. Od 24 sporne privatizacije, 23 u tom periodu. Jedna jedina van tog perioda je „Sartid“, kojim se sada bavite i koji je tada privatizovan za 23 miliona i napadali ste ga i napadate taj proces privatizacije, a tada je „Sartid“ izašao iz faze kada je proizvodio pečurke, šampinjone, a sada je u tehnološki mnogo višem nivou, posle učešća US STEEL i čitavog procesa i mnogo ga je bilo lakše podizati u ovoj fazi nego u toj fazi kada je tada bio privatizovan, i to ne iz Agencije za privatizaciju, nego iz stečajnog postupka.
Dakle, toliko o svim tim napadima na DS i ključnu i isključivu odgovornost DS. Zato je važno podeliti tu vrstu odgovornosti, proporcionalno, potpuno se slažem, ali sa ovim podacima imamo sada i kvantifikovane argumente za tu vrstu rasprave.
Ono što sam postavio kao pitanje vama, kao direktoru Agencije za privatizaciju, jedno važno pitanje, a to je trenutno status Agencije za privatizaciju – da li je ona sposobna da izađe na kraj sa privatizacijom 500 sistema u restrukturiranju, ako i sama nije uspela da se izbori za sopstveni status? Agencija za privatizaciju je 15 dana u blokadi. Jedan od razloga je, vidite nije ni tu DS kriva, pre tri godine povlačenje pet milijardi dinara iz Agencije za privatizaciju u budžet Republike Srbije. Danas, zaposleni u Agenciji za privatizaciju ne primaju platu.
Mi usvajamo ili ćemo usvojiti taj Zakon u sredu, pa mislim da je vrlo važno kao odgovorni ljudi pitamo - koliko će biti motivisani ljudi, koji rade u Agenciji za privatizaciju, da obave taj veliki posao i koje mehanizme ima direktor Agencije u ovom trenutku da motiviše i podigne te ljude i da li je na vidiku izlazak iz blokade? Mislim da je to neophodan preduslov da bi ti ljudi primili neki dinar i da bi razmišljali o sopstvenoj egzistenciji.
Tačno je, ne samo zbog toga što bi to bila politički produktivna stvar, zalagali smo se, DS se zalagala, protiv smanjenja plata i penzija, ne zbog toga što ćemo dobiti neke političke poene, nego zbog toga što će čitava ekonomija u Srbiji padati, jer vidimo efekte reformskih zakona i pada industrijske proizvodnje od 7% u poslednjoj godini, od rasta javnog duga i indeksa, od 73% učešća javnog duga u BDP, što je treći najgori rezultat. Taj procenat je jedino manji od 2000. godine kada je to bilo 203% učešće javnog duga u BDP i kraja 2001. godine kada se on smanjio do 93%.
Proverite to dobro. Dakle, posle tog perioda kada je, vidite slučaja, ista koalicija koja je sada na vlasti činila tadašnju Vladu, mi imamo takvu vrstu efekata svih reformskih zakona koje smo ovde usvajali.
Zbog toga je važno, uzimajući sve ovo u obzir, razmislimo o ovom zakonu na taj način i da pozovemo i vas da nađemo rešenje. Imamo motivisane ljudi koji će direktno učestvovati u tom procesu i razmišljati o načinu na koji će sve ovo sprovesti, a opet sa poštovanjem i ustavnog suda i očekivanjem odgovora - kako to mi po drugi, treći put donosimo Zakon o privatizaciji, a uprkos negativnom stavu Ustavnog suda, posebno po toj tački 20ž. Hvala.

Reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Daću par napomena i objašnjenja kako bismo bili u skladu sa ovom diskusijom koja je dobra i ide u dobrom pravdu, jer problemi jesu zajednički i jesu nešto što moramo da rešavamo zajedničkim snagama.
Kao prvo, spomenuli ste, ne znam da li je to pogrešna interpretacija ili ste na to ciljali, Vlada nije usvojila dokument sa 17 preduzeća koja će ići u tzv. zaštitu. Dakle, prvo je potrebno da parlament usvoji promene zakona. Ukoliko u sredu ili kada bude dan za glasanje to učinimo, na sednici Vlade će Ministarstvo privrede predložiti Vladi Srbiji spisak preduzeća koji treba da imaju do godinu dana zaštite. Dakle, to nije niti pravno ispravno, niti je moguće da Vlada to sada učini, niti je to uradila.
Druga stvar, ja nisam čuo, ali uzimam da se možda nismo dobro razumeli, da je gospodin Šubara, koliko mi je on potvrdio, rekao da će Ustavni sud da promeni odluku. Ja nisam čuo da je bilo ko spominjao da će Ustavni sud promeniti svoju odluku. To je nemoguće, jer Ustavni sud ima svoj stav koji je zauzeo.
Generalno, što se tiče ovoga i što se tiče zakona i ovog problema koji imamo, a vezano za član koji ste spomenuli, nekada ne postoje idealna rešenja, nekada ne postoje situacije u kojima možete sve da zadovoljite i onda birate najmanje loše rešenje ili situaciju koja nam omogućava da neku krizu prebrodimo. Za nas, kao predlagača ovog zakona, i mene, kao ministra, je ovo najmanje loše rešenje da pokušamo, s obzirom da je ograničeno vreme… Dakle, ne predlažemo sada neku trajnu kategoriju, koja bi bila direktno u suprotnosti sa Ustavnim sudom i da kažemo – OK, za preduzeća ta i ta tražimo izmenu zakona do daljnjeg, do neke nove odluke Skupštine Republike Srbije da se menja zaštita. Ne, tražimo za jedan broj preduzeća do 31. oktobra, a za drugi deo preduzeća, onaj manjinski, samo jedan ograničeni period, tako da verujem da ćemo imati razumevanje svih poslanika za takvu stvar.
Što se tiče Agencije za privatizaciju, potpuno ste u pravu i ovo što smo sada komentarisali. Vaš komentar je bio upravo na osnovu razgovora jutros na Odboru za privredu, gde smo vas informisali o problemima sa kojima se suočava Agencija za privatizaciju, i to je činjenica.
Jedan deo poslova je vezan za ne pripremljenu dokumentaciju, papire za ne rad, u najblažem obliku rečeno, u prethodnom periodu. Informisao sam vas da smo tražili nova rešenja, da je 31. decembra imenovan novi direktor, šta je uradio u tom periodu, šta je zatekao i kakve promene smo napravili. To smo vrlo hrabro rešili, jer sam stava da moramo ozbiljno da ih reformišemo, a čak i mnoge da ugasimo. Imaćemo za 10-15 dana, ovde u parlamentu, raspravu o Zakonu o ulaganjima gde predlažemo gašenje dve agencije, formiranje jedne nove na potpuno novim korporativnim principima upravljanja, niti politički, niti burazerski, niti na bilo koji način. Pričamo o ekonomiji koja ne poznaje bilo koju kategoriju osim tržišnog poslovanja, ali ostavićemo to za to.
Što se tiče same Agencije za privatizaciju, malopre smo spominjali, pošto je neko od poslanika komentarisao pitanje stečaja, mi ćemo Zakonom o stečaju predvideti ozbiljne promene u koncepciji i organizaciji institucija koje prate stečaj, tako da jedan veliki deo posla koji obavlja Agencija za privatizaciju biće prebačen. Imamo predlog za jednu drugu koncepciju, institucionalni okvir, a sama Agencija za privatizaciju će pretrpeti ozbiljne promene, i to tek u drugoj polovini godine ili od septembra meseca. Kada najveći deo poslova privedemo kraju, doći ćemo sa predlogom kako u budućem periodu da vršimo monitoring nad procesima koje smo započeli u ovom momentu, jer kada i obavite određene poslove u procesu privatizacije imate period nadzora nad samim tim procesima, kako bi izbegli situaciju da vas neko prevari kao državu.
Dakle, kako ćemo formirati telo koje će raditi monitoring, jednu manju grupu ljudi, dovoljno stručnih i obrazovanih, koji mogu to da rade stručno, o tome ćemo pričati u drugoj polovini, odnosno od septembra meseca ovde. Da znate, planiramo u okviru portfolija Ministarstva privrede ozbiljne promene u Agencijama i onim državnim institucijama koje mi kontrolišemo. Hvala.