Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
(Dejan Radenković, s mesta: Replika.)
Nemate mogućnost, gospodine Radenković.
Izvolite, gospodine Milićeviću.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Agencije za privatizaciju, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Radenković je u uvodnom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS, rekao da ćemo mi podržati ovaj zakonski predlog.
Ono što ću dodati jeste da, podržavajući ovaj zakonski, poslanički klub SPS zapravo želi da podrži cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je da se reši sudbina onih preduzeća za koje postoje uslovi i mogućnost za privatizaciju, odnosno da se olakša i da se pomogne postupak privatizacije.
U potpunosti smo saglasni sa vama, gospodine ministre, kada kažete da sve ono što nije urađeno u prethodnom vremenskom periodu, kada je reč o postupku i procesu privatizacije, treba i mora da se uradi sada i u tome, naravno, imate podršku poslaničkog kluba SPS.
Praveći nekakvu hronologiju, tačno je da Zakon iz 2001. godine nije mogao da okonča i završi ovaj izuzetno važan postupak i proces za Srbiju. Nažalost, primenjujući ovaj zakon, posledice jesu katastrofalne i pogubne za srpsku privredu. Imali smo nekako veoma slaba preduzeća, čitav ambijent je bio loš.
U prilog ovakvoj konstataciji govori ono što ste vi rekli u današnjem uvodnom izlaganju, da mi danas zapravo govorimo o 526 preduzeća čiju sudbinu treba da rešimo, a negde, čini mi se, čak preko 70% su preduzeća koja su već bila privatizovana, pa je privatizacija raskinuta i danas se ta preduzeća nalaze u ozbiljnim problemima. Takođe ste rekli da prvih 50, od 526 preduzeća imaju samo dugovanja od četiri milijarde evra, što su ogromni problemi.
Tačno je i to da zakon koji smo usvojili u republičkom parlamentu 2014. godine jeste otklonio brojne nedorečenosti i nedostatke koje je imao Zakon iz 2001. godine i tačno je da on jeste, po našem mišljenju, napravio jedan kvalitativan pomak, iskorak unapred, kada je reč o regulisanju samog postupka i procesa privatizacije, ali je tačno i to da postoje evidentni problemi u primeni određenog broja članova ovog zakona i ti problemi se upravo rešavaju usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, o kojem danas govorimo, kroz tri, rekao bih, glavne promene.
Dakle, sve ono što nije moglo biti rešeno u prethodnom vremenskom periodu, biće rešeno kroz tri ključne ili suštinske promene. Prva promena tiče se toga da preduzeća za koja su objavljeni tenderi za privatizaciju hoće biti zaštićena do 31. oktobra. Druga promena da Vlada Republike Srbije može doneti odluku da određeni broj preduzeća bude zaštićen najduže do godinu dana. Treća promena – procena tržišne vrednosti preduzeća na dan 31. decembar 2014. godine.
Kada je reč o onome što na neki način predstavlja prvu promenu, dakle, kada je reč o preduzećima za koja postoje administrativni i svi drugi potencijali, da se može objaviti njihov poziv za prodaju, ta preduzeća, dakle, hoće biti zaštićena do 31. oktobra, odnosno, biće zaštićena od prinudne naplate dok se ne okonča treći poziv za privatizaciju. Ukoliko se preduzeća prodaju, dobiće nove vlasnike, to je pozitivno, dobro, a to i jeste cilj predloženih izmena. Ukoliko se to ne desi, preduzeće odlazi u stečaj.
Što se tiče druge promene, takođe veoma važne, Vlada će imati mogućnost da sačini spisak određenog broja preduzeća, licitira se sa brojem 17, mi tu cifru nismo mogli da vidimo i to nije tema zakona o kojem danas govorimo, ali Vlada će sačiniti spisak određenog broja preduzeća koje će biti zaštićeno najduže do godinu dana.
Ono što mi želimo povodom odluke koju Vlada treba da donese da kažemo, jeste da je veoma važno imati veoma jasne i precizne kriterijume, verujemo da ih imate, i da treba imati jednu oročenu zaštitu. Tačno je, zaštita jeste godinu dana, ali, ta zaštita može biti i relativno kraća. Sa druge strane, što se tiče kriterijuma, veoma je važno da neki od kriterijuma budu uticaj tih preduzeća na zaposlenost u državi, ali i na zaposlenost u regionu, uticaj preduzeća na rad drugih privrednih subjekata u državi, održivost preduzeća, tržišni potencijal i, naravno, strateški značaj koja preduzeća imaju, ukoliko se preduzeća bave proizvodnjom strateški značajnih proizvoda koja preduzeća proizvode.
Ono što takođe želimo da vam sugerišemo, važno je da, po našem mišljenju, po mišljenju Poslaničkog kluba SPS, da onog trenutka kada Vlada donese odluku o određenom broju preduzeća čija zaštita hoće biti oročena, dakle, najduže do godinu dana, resorno ministarstvo, to opet jeste jedna sugestija od strane Poslaničkog kluba SPS i mislim da ste vi to malo čas i pomenuli, da resorno ministarstvo formira pojedinačne timove za svako preduzeće i da ti timovi budu u kontinuitetu u kontaktu i sa rukovodstvom preduzeća, ali i sa sindikatima. Jer, nažalost, tačno je da rukovodstva pojedinih preduzeća nisu imala za cilj i interes da se započne sa ozbiljnim postupkom i procesom privatizacije. Tačno je i to da vrednosti koje jesu utvrđene za pojedina preduzeća jesu otežavale i onemogućavale završetak postupka i procesa privatizacije i vrlo je važno da kada je reč o jednoj novoj proceni tržišne vrednosti sagledamo sve promene koje se jesu u međuvremenu dešavale, da se utvrdi realno stanje imovine, obaveza kapitala i stvarna tržišna vrednost, kako ste vi definisali, na dan 31. decembar 2014. godine.
Naravno da nije ideja i cilj predloženih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji o kojima danas govorimo da se prolongira ili odugovlači privatizacija. Naravno da nije cilj da se privatizacija ne završi. To je strateško opredeljenje Vlade Republike Srbije i Vlada Republike Srbije se Zakonom o privatizaciji obavezala da će prodaju društvenog kapitala završiti do 31. decembra i mi verujemo da će taj posao biti završen. Ovde je suština u sledećem.
Sagledavajući prilike i situaciju u pojedinim preduzećima gde postoji mogućnost da se okonča postupak privatizacije, da se pomogne da se ta privatizacija uspešno završi. Što se tiče drugih preduzeća u kojima nema mogućnosti da se okonča postupak privatizacije, ta preduzeća odlaze u stečaj. Ukoliko se ne može sprovesti reorganizacija kroz stečaj, odlaze u bankrot i likvidaciju.
Ono što je veoma važno, jeste da resorno ministarstvo, Vlada Republike Srbije, imaju jedan socijalan odnos prema zaposlenima u tom preduzeću. Ali, isto tako, nedopustivo je da ta preduzeća stoje u jednom nedefinisanom i nerešenom statusu. Ovakva situacija ne može da se prolongira i odugovlači u nedogled, da imate nekakav fiktivan posao, minimalnu zaradu, da budete teret republičkom budžetu a da ne privređujete, da ne ostvarujete profit, da nemate proizvodnju. Svi gubici, kada je reč o ovim preduzećima, direktno jesu teret republičkog budžeta. Indirektno jesu teret poreskih obveznika. Onog trenutka kada uđu u postupak stečaja, ona jesu teret sopstvene imovine.
Dakle, za poslanički klub SPS sama privatizacija jeste nacionalni problem i nažalost, ogroman broj građana Srbije jeste osetio negativne posledice postupka privatizacije u prethodnom vremenskom periodu. To je za nas nacionalni problem i od realizacije i završetka ovog izuzetno važnog postupka i procesa zavisiće u mnogome i ekonomska budućnost države.
Mi kao poslanički klub podržavamo nameru, nastojanje i Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva da iznađe što veći broj strateških partnera za pojedina preduzeća, za što veći broj preduzeća i da se što veći broj preduzeća uspešno privatizuje. Verujemo da izmene o kojima danas govorimo će omogućiti da na jedan fer i efikasan način se završi konačno promena vlasništva preduzeća, da čitav proces bude transparentan i da postoji jedan nivo, rekao bih, maksimalne odgovornosti.
Verujemo da će se u Srbiji okončati postupak privatizacije i u interesu Republike Srbije i u interesu zaposlenih i u interesu sindikata, ali naravno i u interesu poverilaca. Veoma je važno da svi oni koje sam nabrojao budu na istoj strani, jer u suprotnom to jeste veoma loša poruka za investitore koji razmišljaju o eventualnom dolasku na naše tržište.
Dakle, mi ovde govorimo o rekao bih, nužnim kompromisima nekoliko principa koji jesu i podjednake važnosti i od podjednakog značaja. Šta je cilj? Cilj je sačuvati radna mesta u preduzećima koja imaju tržišnu perspektivu. Maločas sam govorio da treba na pravi način razmotriti kriterijume koji će opredeliti vas kao ministarstvo da predložite odluku Vladi Republike Srbije i da treba sagledati strateški značaj određenih preduzeća.
Tim povodom želim da napravim digresiju na ono što ste spomenuli u uvodnom izlaganju , a reč je o dva preduzeća. Mislim da ste ih spomenuli „IMT“ i „IMR“. Dakle, Srbija ima veliki potencijal u poljoprivrednoj proizvodnji. Neke procene su da je potrebno negde oko 15000 traktora godišnje. Između 350-360 hiljada traktora kod domaćih privrednika je upravo proizvedeno u ovim preduzećima. obnova poljoprivredne mehanizacije domaćim traktorima za osiromašene poljoprivrednike sa relativno malim posedima je najefikasnija i najrealnija u ovom trenutku.
Treba istaći da ova dva preduzeća jesu međusobno strateški partneri. IMR proizvodi između 30% i 40% delova za traktore IMT. U traktore IMT, IMR ugrađuje se oko 97% domaćih komponenti, na šta su usmereni i na domaće proizvođače i prema nekim podacima kojima raspolažemo, imaju negde oko 200 do 300 kooperantskih firmi sa oko 5.000 zaposlenih. Imaju, koliko smo shvatili, strateške partnere, sedam zainteresovanih strateških partnera. Reč je o proizvodnji traktora sa tradicijom od 90 godina, što svrstava ove naše firme u red dobro kotiranih proizvođača sa izuzetno obučenom radnom snagom.
Mislim da oba preduzeća zapošljavaju negde u ovom trenutku oko 1.100 radnika. Bez obzira na probleme koje ova dva preduzeća u ovom trenutku imaju mi smo prosto želeli da vam sugerišemo, to naravno ne dovodi u pitanje našu podršku i podršku konceptu o kojem danas govorimo, ali smo prosto želeli da vam sugerišemo, imajući na umu potencijalne poljoprivredne proizvodnje, razvojne šanse koju Srbija u tom kontekstu ima, da sa aspekta strateškog značaja razmišljate i o ova dva preduzeća.
Dakle, na samom kraju, jasno je da predlogom izmena i dopuna zakona, o kojima danas govorimo, i Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo vrlo jasno pokazuju po ko zna koji put da politika nije i neće biti iznad ekonomije i da ova Vlada ne postoji zbog političkih stranaka, političkih partija koje jesu deo vladajuće koalicije, već zbog građana Srbije.
Mi ovde govorimo o modelu kako sagledati modele i kako ponuditi rešenja za budućnost generacija. Dakle, prekinuti sa procesom ekonomske eutopije jer to nije održiva ekonomija.
Još jednom na samom kraju, u danu za glasanje imaćete podršku poslaničkog kluba SPS kada je reč o ciljevima koji se žele postići usvajanjem ovog zakonskog predloga. Zahvaljujem.
(Dejan Radenković, s mesta: Poslovnik.)

Zahvaljujem gospodine Milićeviću.
Izvolite gospodine Radenkoviću, po Poslovniku.

Član 103. potpredsedniče, prekršili ste član 103. prethodni govornik kada je govorio niste ga upozorili da iznosi neistine, a to je vaša obaveza.

Zahvaljujem gospodine Radenkoviću.

Na čemu zahvaljujete?
Dozvolite mi da objasnim šta je …

Neću dozvoliti da koristite javljanje po Poslovniku za repliku.
Zahvaljujem.
Reč ima ministar Željko Sertić.

Samo kratko jedan mali komentar na izlaganje prethodnog poslanika, s obzirom da je spomenuo dve kompanije koje su nekada bile ozbiljne kompanije i veliki giganti i zapošljavale daleko veći broj radnika nego što se danas nalaze.
Međutim, suočili smo se veoma puno puta u prethodnom periodu sa optužbama kako mi kao i neke druge kompanije niko nije hteo da primi, kako nisu imali prostor u Ministarstvu privrede da dođu, kako niko u Agenciji za privatizaciju nije želeo sa njima da razgovara.
Sada vam javno pred kamerama kažem ono što sam rekao na tom sastanku gde smo čuli takvu optužbu – pozivam predstavnike sindikata, direktore, rukovodstvo, članove nadzornog odbora ili ne znam koje sve tamo bio da sednemo zajedno pred kamerama, da nabrojimo koliko puta sam ja sedeo na sastancima u Ministarstvu privrede sa njima, koga smo sve primili od investitora, koliko je razgovora bilo u Agenciji za privatizaciju obavljeno.
Pre dva i po ili tri meseca smo napravili jedan veliki sastanak na kome smo definisali tim ljudi koji treba nezavisno od nas, evo vam ljudi, napravite model kakav vi mislite da treba, ali da bude zakonski uokviren, da bude veoma jasan i precizan i sprovodljiv i donesite nam ga, sa zadovoljstvom ću da ga potpišem i da dam predlog. Ne možete iz suve drenovine da izvučete vodu za kupanje. Ne možete iz nečega što ne postoji nešto na ovaj način kakvi su predlozi bili, svako je čuo samo svoj deo. Nama su se svakako javile neke kompanije iz Evrope i van Evrope i dolazile sa predlozima, ali one uvek prvo kažu – da, mi smo zainteresovane i onda to predstavnici sindikata, koje veoma poštujem, i direktori čuju taj deo, ali ne čuju onaj drugi deo kada ti isti ljudi kažu - ali, mi ćemo da dođemo u kompaniju pod tim i tim uslovima, jer prvi predstavnici najzainteresovanije kompanije koja je bila za IMT je rekla – mi nećemo ove radnike, mi nećemo na ovaj način da ovo funkcioniše. Nama ne treba ova mašina. Nama treba samo ime.
Što bi to neko platio 10, 20, 30, 50, 100 miliona evra? Niko to neće na taj način, ali ljudi čuju selektivno. Čuju samo ono što žele da čuju i po principu odgovornosti, da ja ne bih odgovarao pred mojim radnicima, da bih ja bio dobar vođa sindikata, ja ću da kažem – ovi gori nisu ništa uradili. Direktor će da opere ruke od sebe. Ne samo u ovom slučaju, u mnogim slučajevima i onda su svi krivi gore, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i na čelu ministar privrede. Ja vam kažem da to nije istina.
Nebrojen broj puta je sa tim kompanijama obavljen razgovor, sa investitorima, ali model privatizacije u okviru ovih zakonskih rešenja i sa ovom transparentnošću, koja se od nas traži, i načinom kako su to videli strani investitori i onim šta je kompanija mogla da ponudi ne postoji. Postoje neki drugi načini kroz stečajni postupak, kroz izdavanja dela imovine i ono što sam rekao da država zaštiti svoj deo imovine, da preuzme građevinsko zemljište potencijalno koje postoji. Da je neko došao tamo zaista zbog mašina i opreme, onda treba da kupi samu fabriku i samo tu opremu koja stoji tu i da proizvodi traktore ili mašine ili šta god drugo, a ne da dođete da kupite za milion evra neku opremu koja je stara i rashodovana, koja više nema ni kroz amortizaciju nikakvu vrednost, a zato ćete da za pet godina napravite bum u izgradnji na tom delu zemljišta.
Zaista nije samo primer ovoga. Samo želim da rasčistim jer znam da su pojedinci iz kompanije dolazili i po poslaničkim grupama i razgovarali na različitoj strani. Zato sam i rekao kada sam završavao moj deo – molim vas, želeo sam da pričamo o argumentima, da pričamo argumentovano o svakoj situaciji. Ne postoji čovek, niti mi koji sedimo ispred vas, niti bilo ko zaposlen u Ministarstvu privrede, Agenciji kome nije bio cilj da obavi što je moguće veći broj privatizacija, da spakujemo dokumentaciju po propisu kako je dato i da damo pokušaj bilo kome da u okviru paketa koji se naprave da dođu da privatizuju.
Međutim, postoje zaista problemi realni i objektivni. Nabrajao sam ih, neću više ponavljati. Suštinski, želim samo da vi imate poverenje u ono što mi radimo, da znate da smo ozbiljno počeli da radimo, da smo svi prionuli na posao, da smo izabrali timove, najbolje ljude iz Agencije za privatizaciju da nam pomažu u tom procesu, da su oko nas najkompetentniji ljudi koji rade svoj posao.
Gospodine Tribunac je školovan, v.d. pomoćnika ministra, takva mu je trenutna uloga u ministarstvu, ali vodi ceo kompletan proces privatizacije zajedno sa direktorom privatizacije. Čovek koji je školovan u Americi, koji ima više sertifikata međunarodnih nego bilo ko od nas ovde u sali. To su ljudi koji vode proces privatizacije i koji znaju šta možemo, šta ne možemo, kako to postoji i na koji način.
I dalje ćemo činiti za svako preduzeće, i za IMT i IMR takođe da učinimo sve što možemo da pokušamo kroz ove druge procese da im nađemo strateškog partnera, ali postoji jedna objektivna realnost koja mora da bude uvažena kod svih partnera u toj igri, a ne samo kod nas. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Replika, Đorđe Milićević.

Nije replika. Prosto, pre svega da vam se zahvalim na odgovoru. Nije nam namera, ni meni kao poslaniku, predstavniku poslaničke grupe da uputim bilo kakvu kritiku i da kažem da ministarstvo ništa nije uradilo po pitanju ova dva preduzeća. Čak nisam ni spomenuo da ste bili nezainteresovani da razgovarate. Naprotiv, samo smo uputili jednu sugestiju jer ste vi u uvodnom izlaganju pomenuli ova dva preduzeća i mislim da je dobro da imamo jednu kvalitetnu raspravu danas, da imamo jedan otvoren dijalog i da razgovaramo upravo na ovaj način, jedan realan pristup uz argumente i činjenice.
Vi ste izneli argumente i činjenice i mi smo vam na tome zahvalni i naravno, to sam rekao i više puta u svom izlaganju, apsolutno se ne dovodi u pitanje poverenje za postupak i proces koji treba svi zajedno da završimo u Srbiji, ponavljam, u interesu i Republike Srbije i sindikata, interesu zaposlenih i poverilaca. Zahvaljujem na odgovoru.