Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Uvažena ministarsko, poštovani gosti, koleginice i kolege, poštovani građani Srbije i uvažene Nišlije, danas u objedinjenoj raspravi razgovaramo o dva zakona. Jedan je Predlog zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu, a drugi je zakon o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji, i to poplava koje su se desile 2014. godine.
Pokušaću u narednih par minuta da vam objasnim zbog čega sam protiv ovih zakona i zbog čega mislim da nisu dobri i da bi skupštinska većina i Vlada, tj. gospođa ministarka trebalo da povuče ovaj zakon kako bi se on doradio i kako bi bio kvalitetniji i na opšte zadovoljstvo.
Čuli smo u dosadašnjoj raspravi da se radi o beznačajnih 0,8% hektara građevinskog zemljišta na teritoriji Republike Srbije, tj. 5,5 hiljada hektara koji su obuhvaćeni ovim zakonom o konverziji, uz jednu moju napomenu, da su to najelitnije teritorije u gradovima. Recimo, u gradu Beogradu to je deo pristaništa. Recimo, da bi bilo plastičnije i jasnije, to je u Nišu „Beneton“, nekadašnji „Nitekst“ ili nekadašnji „Ratko Pavlović“. Znači, to su takve površine gde se pravo korišćenja onih koji su privatizovali firme ovim zakonom omogućava da pređe u vlasništvo. Je li tako? Pravo svojine, kako bi oni kasnije mogli da nešto što je bila industrija, nešto što su bila dvorišta fabrika, pretvore u stambeno-poslovne objekte i kako bi to mogli maksimalno da komercijalizuju i da puste u funkciju, tj. da profitiraju na tom zemljištu. To je legitimno i to je potpuno normalno i to treba da bude tako, to je razvoj, to je progres. Ali, ima jedno ali. Ali je član 8, ali je član 18.
U članu 8. se govori, kod konverzije koji deo parcela, tj. koji deo te fabrike ili te firme, da bi me ljudi lakše razumeli, ne podleže konverziji, ne podleže plaćanju. Da bi vam bilo jasnije, ja ću vam pročitati član 8. i pokušati da objasnim. Ako napravim neki propust, tu je gospođa ministar pa će ona mene ispraviti. Kaže – pravo na umanjenje tržišne vrednosti građevinskog zemljišta imaju lica iz člana 1. stav 2. ovog Zakona, bez obzira gde se nepokretnost nalazi kada je zahtev podnet za konverziju katastarske parcele izgrađen na građevinskom zemljištu pod uslovima propisanim ovim zakonom. U postupku konverzije katastarske parcele izgrađenog građevinskog zemljišta površina zemljišta za redovnu upotrebu objekta utvrđuje se tako što se ukupna površina zemljišta pod objektima izgrađenih na toj katastarskoj parceli koja je utvrđena na osnovu podataka iz prepisa lista nepokretnosti podeli sa maksimalnom površinu koju dozvoljava indeks zauzetosti na toj katastarskoj parceli, a koji se nalazi u PDR-u,ili Planu detaljne regulacije dotične zone u gradu, koji je utvrđen važećim planskim dokumentom, a na osnovu izdate informacije o lokaciji i dobijeni količnik pomnoži sa ukupnom površinom katastarske parcele, što znači da onaj ko je zainteresovan i ko je vlasnik te firme neće platiti pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine za deo koji je pod objektima, tj. za deo koji je pripadajući tim objektima, a ostatak će da plati. I to bi bilo u redu. Ali, postoji član 18.
Član 18. kaže – lice iz člana 1. stav 2. ovog zakona, mogu do sticanja upisa prava svojine na građevinskom zemljištu u skladu sa ovim zakonom sa vlasnikom građevinskog zemljišta zaključiti ugovor o zakupu građevinskog zemljišta pojedinačnih katastarskih parcela. Kada je kao vlasnik na građevinskom zemljištu upisana Republika Srbija, ugovor iz stava 1. ovog člana, u ime Republike Srbije itd. zaključuje Republička Direkcija. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se na 99 godina uz naknadu. Visina zakupnine određuje se tako što se iznos tržišne vrednosti nepokretnosti podeli na 99 godina, a tako dobijeni iznos predstavlja iznos godišnje zakupnine.
Šta to znači? To znači, hajde da pričamo o NITEKS-u, mada ne znam koja je sudbina tog dela grada u Nišu, ali evo, da bude svima jasnije, NITEKS ima parcelu koja je, recimo, veličine pet hektara, pod objektima je hektar i po, pripadajuća površina je još hektar i po, to je tri hektara i sada svi ćemo da kažemo u redu, ali onih dva hektara će se platiti da bi vlasnik NITEKS-a, ako reši da iseli fabriku iz strogog centra grada na obali Nišave, to je nešto kao što je „Beograd na vodi“, e, recimo, to bi bio Niš na vodi, da Niš ima mogućnosti tako nešto da radi i stoji Republika, kao što stoji Republika iza Beograda. To bi bilo super, i mi ćemo tu da imamo jednu određenu količinu novca koja će se sliti u Republički budžet, ali vlasnik ima mogućnost zakupa na 99 godina. Što bi neko platio u kešu da dobije 30% popusta kada to nešto može da dobije na 99 rata. Ne znam kako je to neko zamislio. To verovatno oni pravni naslednici, ne znam ko od nas planira da živi još 99 godina, da bi mogao da izvrši upis.
Šta je suština? Suština je da će neko plaćati 1/99 nečega što bi trebalo da plati po starom zakonu odmah sa umanjenjima, a napraviće objekat koji će odmah da proda u kešu, a ne na rate. Tu je problem ovog zakona. Zašto davati benefit nekome? U redu je dati benefit i dati gradaciju kada nešto plaćate u kešu da može da bude 30, 40, 50, 60% manje, u zavisnosti od količine para koje treba da se daju, a ne reći to je 30% i kao to će biti toliko para. Pa, neće biti toliko para. Ko je taj koji ima toliki novac, koji se bavi poslom? Ko je taj koji će da izabere da plati nešto u kešu, a može da ima na 100 rata? Sto godina da plaća? Ja takvog nisam upoznao, vi verovatno jeste, vi ste ministar, ja nisam upoznao, te vas molim gospođo ministarka, da povučete ovaj zakon, jer mislim da je štetan, mislim da neće doneti novac u budžet i mislim da neće ostvariti ni 5% od onoga što ste obećavali. Hvala.
