Reč ima Enis Imamović.

Hvala uvažena predsednice.
Mi smo podneli ovaj amandman sa ciljem da u zakonu otvorimo mogućnost da se sadržaj u udžbenicima može prilagoditi karakteristikama, potrebama i specifičnostima učenika iz redova manjinskih zajednica.
Prema sadašnjem zakonskom rešenju to sada nije moguće i prosto ne postoji način da se u udžbenike ugrade sadržaji onakvi kakve predlažu legitimni predstavnici tj. nacionalni saveti nacionalnih manjina.
U nastavi na jezicima nacionalnih manjina koriste se udžbenici ponekad i sa nekim spornim sadržajima za pripadnike nacionalnih manjina.
Vi ste u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana naveli da se amandman ne prihvata iz razloga što se obaveznost dodataka za udžbenike, za predmete od značaja za nacionalnu manjinu reguliše planom udžbenika koji donosi Nacionalni prosvetni savet na predlog Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i nacionalnog saveta nacionalne manjine. Rekli ste - na predlog.
Dalje, u nastavku rasprave mi ćemo doći i do amandmana koji smo podneli na član 20. u kome predlažemo između ostalog i da izdavač obavezno dostavlja saglasnost nacionalnog saveta nacionalnih manjina. Ukoliko nacionalni savet nacionalne manjine ne da saglasnost udžbenik na jeziku i pismu nacionalne manjine neće se odobriti.
Sa druge strane, srećom po nas, vi ste prihvatili amandman kolega iz SVM koji kaže da se u predlogu člana 20. umesto reči – pozitivno mišljenje dodaju reči – prethodnu saglasnost.
Usvajanjem ovog amandmana menjaju se okolnosti pod kojima ste odbili naš amandman. Dakle, vi treba da sagledate sada amandmane koje ste prihvatili i načine na koji oni menjaju zakon i da sagledate okolnosti pod kojima razmatrate sve amandmane koje smo podneli.
Po ovome sada naš amandman je apsolutno smislen i ja vas pozivam da još jednom o njemu razmislite i da još uvek nije kasno i da prihvatite ovaj amandman i iskoristite svoju mogućnost, a i pozivam kolege da iz istog razloga podrže usvajanje ovog amandmana. Hvala.

Reč ima Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Osim glasa za amandmanu koji su podneli kolege Sulejma Ugljanin, Riza Halimi, Sabina Dizdarević, Enis Imamović i Šaip Kamberi, glas za i za argumentaciju koje je gospodin Enis Imamović upravo istakao pošto prihvaćeni amandmani na druge članove koji na prvi pogled nisu povezani menjaju status i amandmana koji su oni podneli.
Pred nama je posao koji je do sada vrlo sporo išao, a to je saradnja nacionalnih saveta, Zavoda za unapređenje i ministarstva da se zaista uradi posao nastavnih planova i programa za pripadnike nacionalnih zajednica u Srbiji koji bi bili takvi da su svi saglasni, pa se onda mogu raditi i udžbenici.
Da li će to biti kroz prihvatanje ovog amandmana sasvim jasno stavljeno u zakon ili će u tom trouglu postati neki drugi rezultat ne mogu da procenim. Mislim da bi bilo dobro da se amandman prihvati pa da onda bude drugi korak odmah realizacija između aktera koji su zaduženi za nastavne planove i programe.
Ono što meni ostaje kao pitanje na koji nisam dobila odgovor u načelnoj raspravi – ko prevodi udžbenike, ko prevodi udžbenike sa srpskog jezika na jezike nacionalnih zajednica? Toga u zakonu nema.
Ja smatram da su izmene koje se tiču rada nacionalnih saveta i zajedničkog rada Ministarstva prosvete, Zavoda za unapređenje i nacionalnih saveta, da su te izmene dobra ideja, ali to će da ostane ideja ako vi sada ne znate da mi kažete ko prevodi udžbenike. Ko to radi? Nacionalni saveti? Ministarstvo? Zavod? Izdavač? Ko to radi? To vam je ključno pitanje da bismo mogli zaista da kažemo da izmene u Zakonu o udžbenicima koje se tiču udžbenika na jezicima manjina neće biti samo dobra ideja. Kao ono kada su Gandija pitali šta misli o zapadno-hrišćanskoj civilizaciji, a on kaže – to je jedan dobra ideja. Ja bih volela da bez svake sumnje ostane ko prevodi udžbenike, jer onda možete da imate i rokove, onda možete da imate i planove, onda možete da imate i postupke u koje će se ući između Zavoda za unapređenje nacionalnih saveta i Ministarstva, nezavisno od toga da li ćete prihvatiti ovaj amandman ili ne.
Nije problem sa nedostajućim udžbenicima na jezicima manjina odgovornost ministra Verbića, nije čak ni ove Vlade, u rekonstruisanom, izbornom, prethodnom za ove tri godine i ova četvrta. Nije, to je i prethodne Vlade odgovornost. Tim pre to treba da bude argument da nemanje rezultata u toj oblasti traje suviše dugo i da bi sada trebalo da svako ko ima ikakav konstruktivan predlog da ga da, da ga usvojimo i da se zna ko prevodi udžbenike, kada će biti gotovi, ko će da uradi nastavne planove i programe i ko će biti odgovoran da to bude u roku. Dve godine su pred nama. Znači, imamo vremena. Po ovom zakonu će biti udžbenika za školsku 2017/2018. godinu. Imamo vremena i hajde da ovo bude početak da razumemo da ako su pred nama neki vremenski rokovi, da onda preuzmemo poslove za koje smatramo da mogu biti obavljeni u tom vremenskom roku. Ja mislim da i nastavni planovi i odluka o prevodima i sve može da bude za dve godine, da onda svi znamo da ćemo za dve godine od danas imati uređenu oblast. To će biti i rezultat i zasluga ove Vlade da okonča taj posao i ja ću biti prva koja će to, naravno, javno kazati kao odličan rezultat koji ne možete da nađete ni u regionu, a bogami ni u Evropi, da je na ovaj način uređeno obrazovanje na jezicima nacionalnih zajednica.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Olena Papuga. Izvolite.

Hvala, predsednice.
Ministre, poslanici LSV će takođe podržati ovaj amandman, iz razloga što smo svesni, mi koji dolazimo iz Vojvodine, toga da živimo u multinacionalnoj sredini, u kojoj u poslednje vreme i dolazi do razno-raznih sukoba zato što se ne poznajemo ili malo o jednima znamo i malo o jednima brinemo.
Posebno mislim da te dodatke treba staviti koji idu uz knjige nacionalnih manjina, jer ja dolazim iz jedne homogene sredine i čak o svojoj istoriji u školi nisam učila. Znači, o rusinskoj istoriji nismo učili. Posebno sada, isto tako, deca ne znaju ni o svojoj istoriji ništa, a ne znaju ništa ni o istoriji naroda ili nacionalnih zajednica sa kojima žive. Tako da, ti dodaci bi koristili, ne samo određenoj nacionalnoj zajednici, nego bi koristili i drugim pripadnicima nacionalnih zajednica, možda koji žive u toj sredini, koji idu u tu školu, ili bi se ti dodaci mogli koristiti, na primer, i u nekim drugim školama. To je lako posle prevesti na srpski jezik ili na neki drugi jezik nacionalne zajednice.
Drugo, podržala bih govor poslanice Gordane Čomić oko tih prevođenja udžbenika. Daću vam primer. U Pedagoškom zavodu Vojvodine niko ne govori rusinski, nema nijedna osoba koja zna rusinski jezik. Mi nemamo inspektora za rusinski, za nastavu na rusinskom jeziku. U Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje takođe niko ne govori rusinski jezik. Isto pitam, ko će da kontroliše, ko će da uradi tu kontrolnu ulogu oko izdavanja udžbenika, posebno oko prevođenja? Možda će to uraditi i nacionalni saveti, ali nacionalni saveti nemaju te stručne službe, osim Odbora za obrazovanje koji bi to uradio. Tako da, mislim da će država, Ministarstvo i Pokrajinski sekretarijat, na koga su prenešene neke nadležnosti, opet imati veliki problem oko prevođenja udžbenika, kontrolisanja prevoda udžbenika itd.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Anamarija Viček.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.
Poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, volela bih samo kao još jedna stranka koja pripada jednoj nacionalnoj manjini da dodam svoj doprinos ovom pitanju oko ovog amandmana.
Naime, amandman je odbijen sa obrazloženjem da će se u pravilniku koji se odnosi na udžbenike na jeziku nacionalne manjine opisati tačno i detaljno šta to podrazumeva i zbog toga ne treba u zakonu da stoji toliko detaljno.
Ja bih volela samo da napomenem da kada se radi o udžbenicima na jezicima nacionalnih manjina, da tu imamo četiri grupe udžbenika. To se ne poklapa baš tačno sa ovim opisom koji je u Zakonu za udžbenike na jezicima nacionalnih manjina, ali to što je bitno jeste da tu postoje udžbenici koji se izdaju i štampaju u Srbiji na jeziku nacionalne manjine, a koji su za podučavanje pisanja i čitanja za maternji jezik.
Tu postoji druga grupa udžbenika koji su prevod udžbenika sa srpskog na jezik nacionalne manjine, a koji nemaju nikakvu specifičnost što se tiče nacionalne manjine. To su udžbenici iz, recimo, matematike, fizike, hemije, biologije itd. Znači, u ovom slučaju treba se gledati samo na kvalitet prevoda, ukoliko se radi o nekom udžbeniku koji je već odobren na srpskom jeziku.
Slažem se tu sa prethodnim govornicima, da tu treba da se obrati pažnja i na to ko će vršiti taj predlog. Naime, u nekim od prethodnih verzija zakona je bila varijanta da to bude licencirani sudski tumač. Međutim, tu treba da se obrati pažnja na to da se radi o stručnim predmetima. Znači, to treba da budu nastavnici i profesori koji predaju te stručne predmete na jeziku nacionalne manjine. Naravno, uz druge amandmane koje smo i mi predložili, a koji su prihvaćeni, nacionalni savet nacionalne manjine će biti taj koji će dati presudnu ulogu u tom procesu. Naime, treba da da prethodnu saglasnost na taj prevod, što će značiti da od strane nacionalnih saveta treba da bude ta stručna uloga da li će se odobriti prevod ili ne.
Da se vratimo na sledeću grupu udžbenika na jezicima nacionalnih manjina, a to je to gde se sada nalazimo sa ovim amandmanom. Naime, to su udžbenici koji su prevod udžbenika odobrenih sa srpskog jezika na jezik nacionalne manjine, ali koji imaju izuzetno veliku ulogu zbog toga što su od značaja za određenu nacionalnu manjinu. To su udžbenici u prvom i drugom razredu za predmet priroda i društvo, odnosno poznavanje prirode, društva i okoline, tj. svet oko nas, a u trećem i četvrtom razredu priroda i društvo, a u višim odeljenjima istorija i likovna umetnost. E sada, na nekim jezicima nacionalnih manjina postoje udžbenici za muzičku kulturu koji su na jeziku nacionalne manjine štampani, a ako nisu, onda naravno i dodatak treba da se usaglasi sa time.
Znači, ako bi voleli da bude savršen ovaj zakon, odnosno odredba ovog zakona, onda bi ova tačka 3. trebala da bude udžbenik koji je prevod udžbenika sa srpskog jezika sa dodatkom, jer dodatak ne stvara posebnu celinu. To se ne štampa posebno kao poseban udžbenik, nego je to 15% plus na kraju udžbenika koji se štampa na jeziku nacionalne manjine. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov, Balša Božović, Jovana Jovanović, Dragan Šutanovac, Vesna Marjanović i Borislav Stefanović.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Samo ću kratko, više da izrazim zahvalnost za obrazloženje za odbijanje amandmana, nego što insistiram da se amandman prihvati.
Suština amandmana je kako će se vršiti način prilagođavanja sadržaja i formata udžbenika iz stava 1. i stava 2, koji se odnosi na udžbenike za učenike sa smetnjama u razvoju. Dakle, prvo je dobro što postoji takva odredba i što se u članu 4. kaže da učenici sa smetnjama u razvoju koriste udžbenik čiji je sadržaj ili format prilagođen njihovim sposobnostima, potrebama i mogućnostima i u 2. stavu da koriste udžbenike čiji je format, odnosno pismo prilagođeno njihovim potrebama.
Naša intervencija je bila da se posle reči: „da“, da sve o prilagođavanju sadržaja propisuje ministar, da bude posebnim pravilnikom, i to je jedina izmena.
Obrazloženje da nije potrebno, spominjem ne zato što sporim obrazloženje, ovo je jedno od retkih obrazloženja Vlade koje ne sporim, nego što je, ko god da je pisao obrazloženje, čitao Jedinstvena metodološka pravila, koje je donela ova Skupština, što mislim da je jedan od prvih puta ikada da imamo papirni dokaz da je neko u Vladi čitao šta ga obavezuje iz Skupštine i ja sam tu, ne kao opozicija, ne kao bivša koalicija, ne kao buduće bilo šta, kao članica Narodne skupštine. Prosto to moram da obeležim i da to smatram dobrom praksom.
Dakle, činjenica da nije prihvaćen amandman je, što je istina, da se članom 10. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa naše Skupštine, što je obavezuje i za Vladu, da se ovlašćenjem određuje organ koji je ovlašćen i odgovoran za donošenje podzakonskog propisa i da se određuje obim podzakonskog propisa, što je tačno, i da ne navodi se naziv podzakonskog akta, a članom 15. stav 2. Zakona o državnoj upravi, što je isto tačno, propisano je da se pravilnikom razrađuju pojedine odredbe zakona ili propisa Vlade. Onda, Vlada smatra da je jasno da se po ovom ovlašćenju donosi pravilnik, a da se ne donosi naredba, uputstvo, već šta god.
Mogu da se saglasim, želja da stoji poslednjim pravilnikom je više da ceo smisao inovacije te vrste, da govorim o udžbenicima za učenike sa smetnjama u razvoju, na ovaj način da bude da oni moraju imati poseban pravilnik. Razumem ovo tumačenje. Kada su već spomenuta Jedinstvena metodološka pravila, ako budete pričali sa kolegama iz drugih ministarstava, hoćete, naravno, nije valjda da ne divanite među sobom, kažite im da ste vi pročitali da to postoji i da postoji Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, gde postoji odredba koja obavezuje predlagače da prilože i podzakonske akte istovremeno sa predlogom zakona. To je mnogo važna odredba koja je stavljena u fini oblik pravni, da svaki predlagač može da objasni zašto nikako nije u mogućnosti, zato što mi hoćemo da unapredimo praksu kojom hodaju predlozi kroz proceduru, a pre ili kasnije biće ta rezolucija u primeni i, evo, na ovom primeru, znači, uz Predlog zakona o udžbenicima da se radi, kako kaže Rezolucija, kao što ste uradili ovo, kako kažu Jedinstvena metodološka pravila, mi bi ovde imali pravilnik na uvid.
Obrazloženje predlagača je uvek - pa ne mogu ja da znam kakav će biti pravilnik koji će ministar dati za udžbenike za decu sa smetnjama u razvoju, kada ne znam kakav će biti zakon. Pošto podnosite zakon? Vi ne znate kakav će biti zakon. Možda će o ovom članu, sasvim hipotetički kažem, većina odbaciti ga. Neće.
Pravilno podzakonska akta kao predlagači, u skladu sa onim što hoćemo u osnovnim odredbama. Kako menjate osnovne odredbe amandmanima, tako menjate i u podzakonskim aktima. Skraćuje se proces, sputavate one koji će, to nijedan ministar nije razumeo koliko je to njemu na dobro, pa neće ni ovaj, verovatno, ali ja neću prestati. Time ministar smanjuje, sputava one koji će mu reći – ne možemo sada, nisu još doneta akta, ne možemo sada, nemamo još ovo. Taj koji to kaže ministru, taj se ne vidi. Ministar se vidi, ali nisam uspela da doprem ni do jednog.
Dakle, bez insistiranja na tome da stoji poseban pravilnik, ponavljam moje obrazloženje samo zbog toga što smatram obavezom da ocenim dobrim obrazloženja koja nam šalje Vlada jer je to dobar primer koji ja želim da promovišem i da pozovem i druge koji će nam davati obrazloženja da prihvataju ili ne prihvataju amandmane, da se rukovode načinom na koji je to radila služba koja radi za Ministarstvo prosvete i koja nam je obrazlagala prihvatanje ili neprihvatanje ovih amandmana. Hvala vam.