Reč ima Goran Kovačević.

Dame i gospodo, hajdemo malo da se podsetimo zašto je ova odluka u stvari i doneta. Pre otprilike dva-tri meseca imali smo situaciju da su troškovi za službena putovanja bila enormna. Ovo nema nikakve veze sa devedesetim, ovo ima veze sa 2015. godinom.
Budžet Republike Srbije, rashodi za zaposlene su 24,5%, a u tu ekonomsku kategoriju ulaze i putni troškovi. Na osnovu izveštaja iz Trezora, koji smo jasno mogli da uočimo i vidimo, shvatili smo da su prihodi koje pojedini ostvaruju, odnosno rashodi za zaposlene pojedinih fizičkih lica enormno visoki na ekonomskim kategorijama koji se tiču putnih troškova.
Nesporno je da u bavljenju poslom privatne kompanije imaju prava i obaveze i delimično jeste u pravu, ali se ovde radi pre svega o zloupotrebama koje su uočene u javnom sektoru. Ne radi se samo o funkcionerima u Republici Srbiji, radi se velikom broju institucija koje funkcionišu na teritoriji države Srbije, gde su rashodi za službena putovanja enormni.
Naravno da je već tada rečeno da je to ad hok odluka i da ta odluka podrazumeva da se trenutno zaustave ogromni rashodi koji su proisticali iz te ekonomske kategorije. U međuvremenu jasno je uočeno da problem mora da bude rešen i ovo je rešenje koje podrazumeva da će službena putovanja biti regulisana na drugačiji način. Ali, suština nije u dnevnicima, u njihovim visinama, već u nameni i svrsi za isplatu tih dnevnica.
Potpuno je besmisleno da imate rashode za zaposlene, odnosno za lična primanja koja su samo jedan deo i u istom tom iznosu dnevnicu u toku jednog meseca. To je ono sa čim se suočava naše društvo. To govori pre svega o činjenici da javni sektor u Srbiji vrlo često i pojedinci u javnom sektoru funkcionišu potpuno drugačije u odnosu na privatni sektor. Ono što je suština, jeste izmena načina i mentalnog sklopa funkcionisanja pre svega u javnom sektoru.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, po amandmanu.

Da, zahvaljujem.
Sada imamo ilustraciju koliko se mi razlikujemo u pristupu. Ako imate 700 ljudi koji imaju službena putovanja, od njih 700, sedam ima zloupotrebu. Ne menjaš uredbom iznos dnevnice, nego tražiš za zloupotrebu tih sedam odgovornih. To je razlika u pogledu na svet. Zato se mi razlikujemo. Zašto je zajednička šteta ako nastavite - aha, ovih sedam od 700 su zloupotrebili, udri po svih 700? Tako ne rade uspešna društva. To je suštinska razlika.
Mi nemamo nikakva zadovoljstva u tome što je to slatko za populističke uši - sad se on njemu osvetio. Nemamo, pošto to u srži onemogućava uspešno društvo. Uspešna društva imaju pojedinačnu odgovornost, a ne prave poteze ad hok, ili kako god hoćete, tako što nanose štetu onima koji najnormalnije u skladu sa svim propisima obavljaju svoje dužnosti. To je problem. To je problem vašeg pristupa rešavanju svih stvari. To je problem koji imamo i u obrazovanju, koji ja zovem - obraćaš pažnju samo na ono dete koje ili ima disciplinski problem ili jako slabo uči, umesto da okreneš sistem obrazovanja prema onome ko je dobar. To su ključne razlike i dobro je što te razlike postoje, jer jedni od drugih možemo da učimo usput.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Nažalost, ovo ne rešava problem koji je, da kažem, izazvao problem. Znači, problem zloupotreba dnevnica se ne rešava na ovaj način, nego u želji da se navodno reši taj problem na potpuno pogrešan način je napravljena višestruka šteta.
U ovom slučaju se ispravlja jedan deo te štete koja je napravljena, a to je da su preduzeća privatna, koja su upućivala i upućuju zbog potrebe posla svoje radnike na službeni put, morala da plaćaju zbog promene uredbe Vlade porez državi, ili veći, ili da ga plaćaju a da ga ranije nisu uopšte plaćali. To je dobro, ali je loš ovaj drugi deo vezan za javni sektor. Ja se sve slažem, bilo je verovatno zloupotreba, možda ima nekorisnih odlazaka na službene puteve i slične stvari, ali promena uredbe to nije uopšte rešila, nego je zaustavila sve. Sad mi čekamo da se nešto desi. Ovo nije to. Ovo ne rešava taj problem. I dalje ostaju dnevnice za službena putovanja u državnom javnom sektoru onako kako je Vlada propisala. I dalje nema nikakvih parametara na osnovu kojih će se meriti da li je neko ko je negde otputovao ostvario neki efekat, nešto naučio, nešto uradi. Ništa od toga nema.
Znači, imamo samo jednu demagošku priču gde premijer negde kaže – aha, tamo neko krade na dnevnicama, uzima dnevnice, sad ću ja njima da smanjim na 150 dinara u državi, na 15 evra u inostranstvu. Pa, to je ponižavanje ljudi koji onda treba da idu nešto da odrade za ovaj posao i u Srbiji i van nje. Ja bih voleo da vidim da se taj problem rešava, osim ovde verbalne želje i namere iskazane da se to uradi, ali ovo nije to. Ovim rešavamo problem koji smo napravili u privatnom sektoru, jednim delom rešava. Ali, hajde da rešimo taj problem ozbiljno, a ne nekom pukom demagogijom i demagoškom pričom. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.

Naravno da se razlikujemo, naravno da smo različiti i naravno da treba tako da ostane. Ja se razlikujem definitivno i razlikuju se zaposleni u Srbiji, oni koji rade u privatnom sektoru i oni koji rade u javnom sektoru. Ja uopšte ne vidim razlog zašto bi ljudi koji rade u javnom sektoru smatrali da trebaju da imaju dnevnice za primanja plate koju imaju za putovanja. Niko ne mora ovde da radi u javnom sektoru. Niko ne mora da ide na put za od 50 evra u inostranstvo ako mu je 15 evra. Niko ne mora, može da ide u privatnike. Mnogo je pametan, sposoban i može tamo da zaradi više. Je li tako?
U Srbiji i dalje postoji mentalni sklop koji podrazumeva da je javni sektor suština funkcionisanja i da ljudi koji rade u javnom sektoru jesu privilegovana kasta ljudi u odnosu na sve druge. U uslovima u kojima živimo trenutno, u kojima su rashodi za zaposlene, ponavljam, 24,5% budžeta, u kojima su tekući rashodi 92,5%, prosto je politički neodgovorno, demagogija, insistirati na putnim troškovima zaposlenih u državnoj administraciji, kada se Srbija suočava sa ogromnim ekonomskim problemima koji su izazvani pre svega fiksnim troškovima koji su nasleđeni iz prethodnog vremenskog perioda.
Dakle, 92,5% budžetskih prihoda jesu rashodi, nažalost. Ja bih voleo da živim u državi u kojoj nije to tako, u kojoj bi budžetski prihodi mogli da idu mnogo više na investicije i ulaganja. Ali, ono što je suština, smanjivanje rashoda za zaposlene u javnom sektoru jeste budućnost, pre svega ekonomskih sloboda privatnog sektora.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Evo nas sad na jednom primeru, da raščistimo neke stvari, kako to izgleda u javnom sektoru. Državni službenik uzme službeni auto ode do Novog Sada i podigne dnevnicu. Do Novog Sada ode na par sati, vrati se nazad i dobar je 2.200 dinara, tako je to izgledalo pre uredbe Vlade Republike Srbije. Da li je to uredu? Nije. Ode do Niša na četiri ili pet sati, vrati se nazad i podigne 2.200 dinara. Pa, su počeli da izmišljaju razloge zašto će da odu do Niša ili Novog Sada. Pa,  em je potrošio i amortizovao državno vozilo, em podigne 2.200 dinara. Pa, zaradi još pola plate tako za mesec dana.
Šta branite onda? Što to ne može kod privatnog sektora u realnom sektoru? Pa, ne može, tamo se pazi na svaki dinar. I, baš me rasplakaste za sve državne službenik kome je plaćena avionska karta, kome je plaćen hotelski smeštaj, kome je plaćen i doručak u hotelu, što ne može da preživi sa 15 evra tamo. E, baš me rasplakaste. E, baš mi ih je žao, svih tih. Nad čijom sudbino kukate? Nad svojom? Ja to ne mogu da razumem. Ovamo pričate kada ste ovde u ovoj Skupštini ukidali dnevnice poslanicima, to nije bila demagogija, sad ovo što čitava država, čitav državni aparat štedi, to je za vas demagogija.
Pa, hajde malo izjednačite standarde. Izjednačite standarde sa onima što ste radili dok ste bili na vlasti sa onim što radite sada kada ste bivši režim. Izjednačite, znači, tražite često u vašim amandmanima da brišete odredbe zakona za koje ste sami glasali. Pa, što ste glasali? Ili niste čitali zakone nego ste glasali, to je naš ministar predložio pa njemu verujemo i glasaćemo. Onda, postavljam pitanje, šta radite kao narodni poslanici.