Zahvaljujem se gospodine Bečiću.
Pa, meni je prosto neverovatno da ljudi koji tvrde da su zastupnici ideje tolerancije, slobodarstva, antifašizma pokazuju toliki stepen ostrašćenosti kada govorimo o jednoj ovakvoj temi. Lično mislim, kao što misle i moje kolege iz SNS da za tako nečim apsolutno ne postoji potreba. Gospodin Janko Veselinović je sada rekao da ja u stvari nemam pravo da govorim, još samo preostaje da kaže da me treba streljati zbog mojih reči.
Mislim da to ne doprinosi ni na koji način kvalitetu ove rasprave i što se mene tiče ja neću upućivati bilo kome bilo kakve oštre reči. Ali sam dužan zbog istorije da podsetim pojedine narodne poslanike na to kako je izgledala saradnja sa Haškim tribunalom u vreme kada su oni bili predsednici Vlade Republike Srbije.
Gospodin Živković je rekao kako je i on činio nešto slično ovome što je uradio Aleksandar Vučić samo se ja toga ne sećam. Aleksandar Vučić je prvi predsednik Vlade Republike Srbije koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog činjenice da je još jedan Srbin umro u Ševeningenu iako je Vlada Republike Srbije još 8. oktobra 2015. godine dala garanciju da će obezbediti uslove da se general Vojske Republike Srpske Zdravko Tolimir leči u Srbiji. Gospodin Živković je rekao da je on uradio nešto slično kao Aleksandar Vučić. Ja se sećam šta je bilo u vreme Zorana Živkovića. Dvadesetog septembra 2002. godine na slobodu radi lečenja, inače čovek je bio veoma bolestan.
Dakle, 20. septembra 2002. godine, još je pokojni Zoran Đinđić bio predsednik Vlade, iz Ševeningena je pušten na slobodu da se brani, bolje rečeno da se leči general Vojske Republike Srpske Momir Talić, da li je tako?
Momir Talić je umro 28. maja 2003. godine. Umro je najvećim delom zbog toga što mu u Haškom tribunalu nije pružena adekvatna zdravstvena nega, kao ni mnogim drugim Srbima. Kao što je to bilo i u slučaju Slobodana Miloševića, Zdravka Tolimira, i nekih drugih.
Nisam čuo, a vi me ispravite ako grešim, da je gospodin Zoran Živković uputio protestno pismo Haškom tribunalu zbog ove činjenice. Možda ste uputili, ali ja za to nisam čuo.
Prema tome, ostaje upisano u istoriji da je predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, u čijoj Vladi sedi ministar pravde Nikola Selaković, jedini srpski premijer od 1993. godine kada je formiran Haški tribunal, odlukom Saveta bezbednosti UN koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog nečovečnog postupanja prema Srbima. To nije uradio niko pre njega, i to je činjenica.
Ne slažem se sa konstatacijom bivšeg premijera Zorana Živkovića da Srbija nema šta da se meša u to, kakve izjave daje ministar kulture u Hrvatskoj. I te kako Srbija ima tu šta da kaže, zato što je po Ustavu Republike Srbije, Srbija država srpskog naroda i drugih građana koji u njoj žive, a u članu 13. lepo stoji da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu, dakle, valjda i u Hrvatskoj sa matičnom državom.
Dakle, srpske parlamentarce i te kako treba da zabrine činjenica da jedan aktuelni ministar u Hrvatskoj Vladi otvoreno propagira ustašku ideologiju, i evo, da nije poslanika SNS niko o tome ne bi progovorio ni jednu jedinu reč. Čak naprotiv, čujemo otkud nama pravo da mi o tome pričamo izjavio je Milorad Pupovac nešto vezano za ustašku kapu, svaka čast i dobro je što je rekao, ali država Srbija, a mi je takođe ovde predstavljamo u parlamentu mora da kaže da povampirenje ustaške ideologije može da bude veoma, veoma opasno.
Kao što ste primetili, predsednik Vlade Republike Srbije već dve godine vrlo strpljivo, vrlo razborito sa mnogo takta govori o Hrvatskoj. Čovek je otrpeo mnogobrojne uvrede, otvorene pretnje, insinuacije na račun politike Republike Srbije i Aleksandar Vučić stalno govori – neću da upotrebljavam teške reči, ne zato što je Srbija slaba, nego zato što hoću da očuvam stabilnost u regionu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije. To je jedna hrabra i mudra politika.
Istovremeno, mislim da je hrabra i mudra politika nas srpskih poslanika, odnosno narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da kažemo da smo uz svoj narod koji živi u Hrvatskoj u ovim danima kada mu je objektivno teško.
Meni kao nekome ko je poreklom iz Hrvatske je teško kada vidim da je ministar u Hrvatskoj Vladi neko ko se slika sa, tj. fotografiše sa ustaškom kapom. Nije mi prijatno kada sam čuo da je Hrvatski Sabor doneo odluku da on bude pokrovitelj obeležavanja predaje ustaša i domobrana JNA kod Blajborga. Nije mi prijatno.
Niko ne tvrdi da JNA nije ubijala i potpuno nevine ljude, civile, žene i decu. Jeste, ali nemojte da mi kažete da su na slovenačko-austrijskoj granici ubijeni isključivo nevini ljudi i da oni crnokošuljaši koji su se povlačili iz NDH su bile nevine žrtve komunističkog terora. To nije tačno, a Hrvatski Sabor je na sebe preuzeo ni malo jednostavnu odluku, koja boli Srbe u Hrvatskoj a boli i mene. Boli ja mislim većinu narodnih poslanika, da budu pokrovitelji manifestacije u Blajburgu, a svi znamo koliko puta se desilo u Blajburgu da se kliče Anti Paveliču, NDH, da se najpogrdnije reči upućuju Srbija, da se poziva na klanje Srba, da se puštaju Tomsonove pesme, itd, da sada u to ne ulazim.
Još jednom i valjda se neću više javljati tim povodom, ja nemam od čega da se branim, ni ja ni moje kolege iz SNS, ovde se stalno zamenjuju teze. Niko nije rekao da je poslanička grupa SNS za rehabilitaciju Milana Nedića. Ja sam rekao u ime mojih kolega da je to pitanje za sud. Sud će da proceni da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića ili nema, ali ono što mi se takođe kao pravniku ne dopada, to je da u Narodnoj skupštini vi devalvirate i dezavuišete sud koji je doneo neku odluku.
Može ta odluka nama da se sviđa ili ne sviđa, ali ako smo za vladavinu prava, ako smo za pravnu državu, valjda je elementarni postulat da poštujemo sudsku odluku. Sud je rehabilitovao Dražu Mihajlovića. Sa stanovišta srpskog pravosuđa on je nevin čovek, nema potrebe da sada ovde ponovo podgrevamo strasti o tome da li je on ratni zločinac, nije, itd. Postoji sudska presuda gde piše da je čovek rehabilitovan. Da li će ta sudbina da zadesi Milana Nedića, ja to ne znam, to će sud da kaže, ali kakva god odluka suda da bude, bila pozitivna, bila negativna, mislim da treba poći od toga da tu odluku treba poštovati. Mislim da nas na to obavezuje Ustav, da nas na to obavezuju zakoni. Ništa mimo toga ja nisam rekao.
Što se tiče i mislim da se više neću vraćati na tu temu jer nema potrebe, ali sam dužan da kažem opet zarad nekih istorijskih činjenica, kada neke kolege kažu – Milan Nedić je sarađivao sa Nemcima. Jeste, sarađivao je, ali sada ja vas da podsetim, pregovori između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu su počeli u novembru 1942. godine.
(Meho Omerović, s mesta: Svašta.)
Dobro gospodine Omeroviću, ja ću vam dati ovde narodnog heroja. Nema većeg anti fašiste od vas, ali dopustite da kažem nešto.
Dakle, u novembru 1942. godine, dobro, vi sada širite ruke, hajde kažite mi šta nije tačno? U novembru 1942. godine, Partizani su zarobili nemačkog inženjerijskog oficira Hansa Ota. Hans Ot je uspostavio vezu između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu.
Vođeni su pregovori u Gornjem Varkufu, u Sarajveu, u Zagrebu o tome da Nemci obustave borbena dejstva protiv Partizana u toku tzv. Četvrte neprijateljske ofanzive.
Imate taj, tzv. pametni telefon, gospodine Omeroviću, kao što ga imamo i svi mi ili bar većina narodnih poslanika, imate na Vikipediji podatak, nemam ja šta tu sada vama da iznosim neistine, možete da proverite. Dakle…