Četvrto vanredno zasedanje (neredigovane i autorizovane), 12.02.2016.

4. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Četvrtog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2016. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 88 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno je da je u sali prisutno 100 narodnih poslanika i da imamo uslove za rad.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o 7. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O OTKLANjANjU POSLEDICA ODUZIMANjA IMOVINE ŽRTVAMA HOLOKAUSTA KOJI NEMAJU ŽIVIH ZAKONSKIH NASELEDNIKA
Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici, kao i Odbor za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Primili ste i izveštaj nadležnih Odbora i Mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Bauer.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstva smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Ivan Bauer

Socijaldemokratska partija Srbije
Zahvaljujem.
Samo nekoliko reči, poštovani ministre sa saradnicima, predložili smo da se izvrše izmene koje su više tehničke prirode, nego suštinske, čini nam se da je ova formulacija koju smo mi dali jasnija i preciznija i zahvaljujem ministru na razumevanju, našoj intenciji i podršci.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala.
Na naziv iznad člana 3. član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Vučković, Gordana Čomić, Dragan Nikolić, Goran Ćirić, Balša Božović, Aleksandra Jerkov, Vesna Martinović, Jovan Marković, Dragan Šutanovac i Dušan Milisavljević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodi poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.
...
Nova stranka

Vladimir Pavićević

Samostalni poslanici
Poštovane dame i gospodo, ja sam i u načelnoj raspravi saopštio da mi narodni poslanici nismo imali primedbu, čak ni jezičke na zakonodavne projekte o kojima sada ovde razgovaramo, ali sam kao što je i red pažljivo pročitao sve amandmane, svih narodnih poslanika i naravno odgovor Vlade, odnosno Mišljenje Vlade na podnete amandmane, odnosno obrazloženja za prihvatanje, odnosno ne prihvatanje amandmana.
Amandman koji su narodni poslanici DS podneli na član 3. je po mom sudu veoma dobar amandman i ostaje sada da u jednoj našoj raspravi ovde vidimo šta bi možda bilo preciznije upotrebiti kao izvesnu formulaciju u smislu odredbi i duha ovog zakona.
Predlagač je napisao sledeće – da naziv člana 3. bude pojam Holokausta, a onda u jednom stavu kaže – za potrebe ovog zakona Holokaust predstavlja vreme od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945 godine u kome su okupator i njegovi saradnici na teritoriji današnje Republike Srbije sistematski progonili i ubijali pripadnike jevrejske zajednice itd.
Predlagači amandmana, su ja mislim predložili takođe jednu dobru formulaciju kojom se vezuju za možda preciznije definisanje toga kako treba razumevati Holokaust i oni su stavili prvo da naziv člana bude posledica Holokausta, a onda su predložili da u jednom stavu piše – posledice Holokausta u smislu ovog zakona odnose se na ovo vreme koje već postoji u tekstu predlagača tokom kojeg je okupator sistematski progonio, ubijao, uništavao, oduzimao imovinu Jevreja.
U čemu je razlika? Ja mislim u definisanju i tu sam saglasan gospodine Selakoviću sa predlagačima amandmana, jer kada čitamo vaš predlog, onda za Holokaust vezujemo neko vreme i vi kažete – u duhu ovog zakona i jeste da ga definišemo tako, a ja smatram da ne bi bilo nezgodno da se ipak Holokaust definiše kao jedan program koji se zasniva na jednoj zločinačkoj ideji i to doktrinarno utemeljenoj zločinačkoj ideji da se sistematski uništava, odnosno istrebi jedan narod, pa da se onda posledice tog Holokausta vežu za tačno određeno vreme kojim se mi u ovom zakonodavnom projektu bavimo. To je jedna stvar.
Druga stvar, ja mislim da je razgovor o onome što je neka zločinačka politika ili program koji se doktrinarno zasniva na zločinu, uvek zgodan da svako od nas ovde još jednom, ako je u prilici saopšti da nema ni jedne osobe u našoj Narodnoj skupštini kojoj bi moglo da padne na pamet da promoviše, da podstiče ili relativizuje bilo šta što se tiče nekog programa koji zagovaraju neki ljudi, a koji bi podrazumevao mogućnost da neki ljudi delaju u skladu a takvim programom.
Meni se čini, poštovana gospodo, da smo mi ovde uradili jednu dobru stvar koja je u duhu našeg parlamentarizma, da svih 250 koji sedimo ovde jesu odlučni u tome da svaki put kada se pojavi neka ideja, nagoveštaj neke ideje, koji bi usmerio bilo koga ka fašizmu, ka nacizmu, ka rasizmu, da obavezno reagujemo, da ustanemo protiv zagovornika takvih ideja i zajednički da se borimo za neke civilizacijske, demokratske vrednost.
U tom smislu, želim da saopštim još jednu stvar i pravo da vam kažem, da uputim jednu pohvalu i čestitku ministru Selakoviću što je i u načelnoj raspravi ovde vrlo jasno saopštio da je Milan Nedić nesumnjivo bio čelni čovek jednog kvislinškog režima u Srbiji, u određenom periodu i što je rekao, da je ovo delanja Nedića o kome mnogi ljudi mogu da čitaju, da slušaju, mnogi učestvuju u raspravama, zaista bilo nešto čega u istoriji treba kao predstavnici svoga naroda da se postidimo.
To je, ja mislim primereno bilo da se kaže ovde i u tom smislu sam hteo još jednom da podsetim sve nas da ovde delujući u zakonodavnom telu neprestano imamo na umu ideje i vrednosti koje treba da nas vode u našem delanju, a da neke ideologije poput nacističke nikada ne treba da steknu ni pravo priznanja u javnoj sferi. Smatrao sam primerenim ministre da saopštim ovo i povodom naše amandmanske rasprave. Hvala, dame i gospodo narodni poslanici.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.
...
Narodna seljačka stranka

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka
Zahvaljujem, dame i gospodo narodni poslanici ja bih podržao prethodnog mog kolegu, uvaženog docenta, sve što je govorio o progonu, ubistvima, o tome da to ne treba promovisati, sve potpisujem.
Ali, postoje razni progoni, razni zločini, ne treba ih deliti. Zločin je zločin. Ubistvo jednog čoveka je zločin. Govorim o holokaustu, ali bi bilo uredu da kažemo, a prethodni govornik to dobro zna, da nije uredu pripadnicima jednog naroda silom ih odvesti u drugu državu i povaditi im organe. To vrlo mnogo liči na Holokaust, čak je možda u nekim delovima i gore od toga.
Pa, ukoliko neko napiše da su oni koji su ih vodili, a radi se o UČK, miroljubiva kosmopolitska organizacija i to bude profesor fakulteta bezbednosti i ukoliko u isti taj udžbenike navede da su Srbi izvršili seksualni terorizam na Kosovu, onda je to razlog za zabrinutost svih nas, jer naprosto te činjenice ne stoje.
Ali, ukoliko jedan docent, koji je ovde držao predavanje podrži takvu osobu i čak prilikom njenog odlaska u penziju, a radi se o gospođi Dragani Dulić, zatraži apelom da ona ne ide u penziju, onda vredi razmisliti o našem delanju u Parlamentu i van Parlamenta onda kada smo bili u LDP-u i onda kada smo ušli u Parlament i mislili da su oni koji su u Parlamentu sve zaboravili šta je neko delao pre nego što je ušao u svetilište demokratije.
Treba progovoriti o Golom otoku. U koliko je neko bio partijski drug osnivača Golog otoka, Jove Kapičića koji je ubio, ne znam koliko ljudi, gospode, drugova i drugarica, na kraju u koliko je neko bio sa njima u istoj partiji red bi bilo da progovori u LDP-u mislim, red bi bio da se progovori i o tom zločinima, jer za mene zločin je zločin. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima dr Aleksandar Martinović. Izvolite gospodine Martinoviću.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Dao sam reč gospodinu Martinoviću, pa ćemo da odlučimo.
...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi smo oko ovog člana 3. Predloga zakona, imali jednu vrlo konstruktivnu raspravu na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja je održana pre nekoliko dana i ovo je u stvari formulacija koju je predložila gospođa Gordana Čomić.
Mi smo o tome pričali i na sednici Odbora. Ja mislim da je Vlada ispravno postupila, zbog toga što je predložila Narodnoj skupštini da odbije amandman grupe narodnih poslanika DS na član 3. Predloga zakona, zato što je kroz ceo Predlog zakona vrlo jasno ukazano na činjenicu da se pojam holokausta ima tumačiti u kontekstu zakona.
Holokaust, kao pojava, kao istorijska pojava, podrazumeva sistematsko istrebljivanje pripadnika jevrejskog naroda, koje se dešavalo, naravno i pre 1941. godine, odnosno pre 6. aprila 1941. godine, pre svega na teritoriji Hitlerove Nemačke i zemalja koje su bile od strane Nemačke okupirane, ali moramo da imamo na umu jednu stvar, a to je teritorijalno važenje zakona.
Dakle, ovaj zakon odnosi se na Holokaust koji se desio na prostorima današnje Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon nema pretenziju da otkloni posledice Holokausta u celoj Evropi, niti je to moguće. Ovaj Zakon ima pretenziju da otkloni posledice Holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije i u tom smislu mislim da je Vladino obrazloženje sasvim na mestu.
Naravno, ne mislim uopšte da su kolege iz DS imale bilo kakvu lošu nameru, mislim da mi je jasno šta su ovakvom formulacijom htele da postignu, ali čini mi se da je formulacija iz Predloga zakona mnogo bolja i vrlo jasno ukazuje na to da država Srbija u stvari ima nameru da pre svega u imovinskom smislu otkloni posledice holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije.
Pri čemu, treba imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, današnja Republika Srbija nije ni u teritorijalnom ni u političkom smislu isto što i Srbija između 1941. i 1945. godine i ja sam o tome govorio i u načelnoj raspravi.
Dakle, u periodu od 1941. do 1945. godine, u smislu međunarodnog prava, Srbija nije ni postojala. Dakle, postojala je Kraljevina Jugoslavija koja je bila okupirana od strane Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske, pri čemu treba imati u vidu još jedan momenat iz međunarodnog javnog prava, a to je pravilnik uz Četvrtu hašku konvenciju iz 1907. godine, koji propisuje da država ne prestaje da postoji činom okupacije njene teritorije. Naime, Nemci su se pozivali na tzv. „teoriju debelacije“, kada okupirate jednu zemlju, ona prestaje da postoji.
Naša Vlada, Vlad au Londonu i naši zaveznici i Amerikanci i Britanci i Pokret slobodna Francuska De Gola, pa na kraju krajeva i Sovjetski Savez, odbili su da prihvate teoriju debelacije i za njih je postojala isključivo Jugoslavija, koja je do duše bila okupirana, ali koja je imala svog legalnog i legitimnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu i legitimnu Vladu, čije je sedište jedno vreme bilo u Londonu, a jedno vreme u Kairu.
Posle, negde od 1943. godine, mi se suočavamo sa pojavom dve vlade i onda se više nije postavljalo pitanje priznanja države. Svi su priznavali teritorijalni integritet Jugoslavije, ali se postavilo pitanje priznanja Vlade.
Naime, doveden je u pitanje legitimitet kraljevske Vlade u Londonu, a Josip Broz Tito, KPJ i Partizanski pokret su insistirali na tome da je AVNOJ, odnosno njen izvršni organ, odnosno izvršni organ AVNOJ, kasnije Vlada Demokratske federativne Jugoslavije, u stvari legitimna Vlada Jugoslavije, a ne Vlada u Londonu.
U tom smislu, Srbija između 1941. i 1945. godine u međunarodno pravnom smislu nije ni postojala. Ono što se nazivalo Nedićevom Srbijom, u teritorijalnom smislu apsolutno ne odgovara današnjoj Republici Srbiji. Dakle, Nedićeva Srbija nije obuhvatala Vojvodinu, tačnije nije obuhvatala Srem i Bačku.
Formalno je Nedićeva Srbija obuhvatala Banat, ali Nedić nije imao efektivnu vlast u Banatu. Efektivnu vlast u Banatu imali su Folksdojčeri i takođe Nedićeva Srbija nije u teritorijalnom smislu imala u svom sastavu ono što se naziva Raška, odnosno što neki nazivaju Sadžakom. Tako da, ni u teritorijalnom smislu ono što se zvalo Srbijom u Drugom svetskom ratu nije odgovaralo današnjoj Republici Srbiji.
Ono što mislim da je važno da se naglasi, pošto smo ovih dana od strane poslanika, pa čak i nekih stranaka vladajuće koalicije, mi iz SNS trpeli neku vrstu imputiranja da se zalažemo za rehabilitaciju Milana Nedića ili bilo koje druge ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata, prosto želim da napomenem da to nije tačno.
Dakle, ja sam rekao i u načelnoj raspravi da treba prepustiti nadležnom sudu da proceni da li je bilo, tj. da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića. To je pre svega jedno pitanje za sud. Mi o tome kao pojedinci možemo da imamo svoje lično mišljenje, o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu, o političkim okolnostima u kojima je on prihvatio da bude predsednik te tzv. Srpske vlade nacionalnog spasa. Ali, na kraju svih krajeva, pitanje da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića je pitanje za sud.
Lično smatram kao pravnik da će sud imati problem, ne znam da li se ministar Selaković sa mnom slaže, mislim da će sud imati jedan čisto procesni problem. Milan Nedić formalno, koliko ja znam, nije sudskom presudom proglašen za ratnog zločinca. Milan Nedić je skončao svoj život, bar po zvaničnoj verziji OZNA, tako što je izvršio samoubistvo u vojnom zatvoru u Beogradu, skočivši kroz prozor, 4. februara 1946. godine. Prema tome, sudska presuda ne postoji.
Ono što postoji, to su dokumenti tzv. Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Postojala je Savezna državna komisija i postojale su republičke komisije po republikama. Ime Milana Nedića našlo se na spisku ratnih zločinaca te Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pri čemu Državna komisija nije bila sud, nego je bila neka vrsta organa uprave. To je bio kuriozitet komunističke Jugoslavije, da je organ uprave mogao nekoga da proglašava za ratnog zločinca, ali tako stvari izgledaju faktografski.
Mi smo na odboru imali i jednu dilemu, konkretno gospođa Gordana Čomić. Mi so o tome pričali na sednici odbora. Jasan je 6. april 1941. godine, dakle, 6. aprila je započeo napad Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju. Bilo je, uslovno rečeno, nekih istorijskih razmimoilaženja oko datuma 9. maj 1945. godine.
Naime, opet faktografski posmatrano, Republika Srbija je oslobođena mnogo pre 9. maja 1941. godine. Osmog maja 1945. godine Jugoslovenska armija je zauzela Zagreb, a 15. maja je general Kosta Nađ poslao onu čuvenu lakonsku depešu Josipu Brozu – druže Tito, rat je završen. Obično se 15. maj uzima kao datum završetka ratnih operacija na području Jugoslavije. Sama Republika Srbija, ova sadašnja Republika Srbija, ne ona Nedićeva Srbija iz 1941. do 1945. godine, je oslobođena najvećim svojim delom u jesen 1944. godine, tako da se Holokaust posle jeseni 1944. godine u najvećem delu današnje Republike Srbije nije mogao ni da desi.
Imajući u vidu činjenicu da je 9. maj dan koji i Evropa obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, a fašisti su bili ti koji su vršili Holokaust nad Jevrejima, mislim da je u simboličkom smislu Vlada dobro uradila što je predložila da to bude upravo 9. maj 1945. godine.
Hoću da kažem još samo nekoliko stvari i nadam se da me niko neće zbog toga pogrešno protumačiti. Imam utisak da neki poslanici, da bi dokazali svoje slobodarsko i antifašističko opredeljenje, koje ja podržavam u potpunosti, nekako imaju potrebu da tovare, da stavljaju na leđa mrtvim ljudima oko kojih postoje brojne istorijske kontroverze, mnogo tereta i potrebnog i nepotrebnog. Nekako mi Srbi imamo tu potrebu da sebe predstavljamo u gorem svetlu nego što to neki drugi čine.
Ja sam čuo i u načelnoj raspravi i pre načelne rasprave, kada je bio skup ispred Višeg suda u Timočkoj ulici, kada su se skupile dve male grupe ljudi, jedni su bili za rehabilitaciju Milana Nedića, drugi su bili protiv. Koliko ta tema suštinski ne zanima građane Srbije, danas govori i činjenica da je i na jednoj i na drugoj strani bilo relativno malo ljudi, složićete se sa time. To je nešto što, ja mislim, građani Srbije ne doživljavaju kao prioritet. Prioritet svih građana, prioritet Vlade jeste ekonomija, otvaranje novih radnih mesta, podizanje životnog standarda građana, bolji uslovi za život naše dece, to je ono što zanima danas građane Srbije.
Istoričare bi pre svega trebalo da zanima uloga Milana Nedića, Josipa Broza, Draže Mihailovića, Koste Pećanca, Dimitrija Ljotića i da ih sada sve ne nabrajam, sve ljude koji su na ovaj ili onaj način obeležili istoriju Srbije i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Ali, kažem, imam utisak da neki naši poslanici imaju tu potrebu da svoj sopstveni narod opterećuju nekim kompleksom krivice za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu bez neke preke potrebe.
Najveći broj Jevreja u Srbiji ubila je nemačka ruka, ne srpska, nemačka ruka je ubila. Beograd je proglašen i Srbija je proglašena „juden fraj“ gradom, odnosno „juden fraj“ zemljom, zahvaljujući činjenici što su 90% Jevreja pobili Nemci, tj. nemački okupatori, ne Srbi, ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da je jedan broj pao i od srpske ruke.
Zašto ovo govorim? Nisam čuo nijednog poslanika koji se busa u junačke grudi antifašizma i slobodarstva, da je reagovao na činjenicu da npr, opet, nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti, da se aktuelni ministar kulture u sadašnjoj hrvatskoj vladi slikao sa ustaškom kapom. Niko o tome reč nije rekao. U novinama koje su se zvale „Nezavisna država Hrvatska“ i koje je 1996. godine u Zagrebu objavljivao Hrvatski oslobodilački pokret, koga je vodio zet Ante Pavelića, Srećko Pšeničnik. Nisam čuo ni jednog poslanika da je rekao jednu jedinu reč o toj temi. Čuo sam da smo mi Srbi ubijali Jevreje, da smo bili zlikovci, zločinci, da smo organizovali Staro sajmište itd, što faktografski nije tačno, ali nisam čuo ni jednu jedinu reč na tog skandal majstora, kako se ono beše zove, Zlatko Hasanbegović, koji valjda ima problem sa svojim nacionalnim identitetom, pa je jedan dan za ustaše, drugi dan nije, jedan dan je za NDH, pa onda nije, pa onda kaže – antifašizam je u temeljima današnje Hrvatske, pa onda kaže – nije tačno.
Dakle, to su veoma opasne izjave, veoma opasne poruke. Čudi me da se niko od poslanika nije našao da kaže makar neku reč ohrabrenja za Srbe koji žive u Hrvatskoj. Zamislite kako se oseća Srbin u Zagrebu, Srbin u Splitu, Srbin u Osijeku, Srbin u Vukovaru kad zna da je ministar kulture neko ko javno propagira ustašku ideologiju, ko javno kaže da je NDH bila legitimna državna tvorevina.
To je ona ista teza koju je 1990. godine na onom prvom saboru Hrvatske demokratske zajednice izrekao Franjo Tuđman, da NDH nije bila samo kvislinška tvorba, kako je on rekao, i fašistički zločin, nego rezultat povijesne borbe hrvatskog naroda za svoju državu.
Nisam čuo ni u Hrvatskoj da nekome to mnogo smeta. U srpskom parlamentu nisam čuo nijednog poslanika. Evo, da ja to sada nisam rekao, nijedan samoproklamovani i najveći svetski antifašista ovde to nije rekao. Ne razumem tu potrebu kod nas Srba da sebe predstavljamo gorim nego što jesmo.
Koristim ovu priliku da čestitam Vladi Republike Srbije, i Aleksandru Vučiću i Nikoli Selakoviću, što su konačno prvi srpski političari koji su jasno i nedvosmisleno poslali poruku Haškom tribunalu da Srbija nije krpa sa kojom neko može da briše svoje prljave tragove razbijanja bivše Jugoslavije.
Zamislite šta bi se desilo da je, koliko je Srba umrlo u Ševeningenu na izdržavanju kazne zatvora, da se to desilo, na primer, nekom Hrvatu? Digla bi se na noge i Hrvatska i hrvatska dijaspora. Umirali su Srbi u Hagu i za vreme Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Zorana Živkovića, ali niko nije rekao reč o tome. I zaista vam čestitam, gospodine Selakoviću, i čestitam predsedniku Vlade što je konačno neko smogao hrabrosti i da kaže – ljudi, šta vi tamo radite?
Vlada Republike Srbije je 8. oktobra 2015. godine dala garancije da se general Zdravko Tolimir leči u Srbiji zato što je čovek ozbiljno bolestan. Uhapšen je tako što su ga polumrtvog iz Beograda prebacili u Republiku Srpsku i onda rekli – uhapsila ga je policija Republike Srpske u Bratuncu, što je bila notorna laž i to su svi znali. I to još nije bilo dovoljno, nego polumrtav čovek umre u Haškom tribunalu, a još od oktobra 2015. godine u fijokama i ladicama Haškog tribunala imate garanciju sa potpisom predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji garantuje da postoje uslovi da se Zdravko Tolimir privremeno pusti na slobodu, radi lečenja u Republici Srbiji.
Sad je trebala da se desi smrt Zdravka Tolimira, pa da konačno država Srbija progovori o dvostrukim aršinima Haškog tribunala. Zašto malo o tome ne povedemo računa? Zašto se malo ne bavimo i tom temom?
Zašto sve ovo govorim? Ne želim niko da me pogrešno shvati. Ne mislim ništa ružno. Zločin se desio. Kamo lepe sreće da ga nije bilo. Kamo lepe sreće da nije bilo ni Drugog svetskog rata, da nije bilo okupacije Jugoslavije, i da se nisu desili užasi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i u Nedićevoj Srbiji, i na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, u Raškoj oblasti i ko zna gde. Kamo lepe sreće. Ali su se desili. I Srpska napredna stranka ih osuđuje i nema nikoga u SNS ko će pronaći jednu jedinu reč opravdanja za ubijanje nevinih ljudi – Jevreja, Roma, Srba, Hrvata, Muslimana, nije bitno. Ali, ne razumem tu potrebu nekih naših ljudi da tovare na leđa srpskom narodu teret koji mu ne pripada.
Broj ljudi, to zna dobro ministar Selaković, koji je ideološki u Srbiji bio za fašizam, to je bila jedna minorna šačica ljudi, vi niste imali u Srbiji masovan fašistički pokret kakav je postojao u Nemačkoj, u Italiji, u Španiji, u Poljskoj, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, itd. Imali ste usijane glave, naravno, i u Srbiji, ali je njihov broj bio daleko manji. Srpski narod se većinski opredelio za dva antifašistička pokreta. I to je naša velika tragedija, što smo se mi Srbi ubijali najvećim delom između sebe. Jugoslovenska vojska u otadžbini i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije – tu je palo najviše srpskih glava, možda i više nego od ustaške ruke.
Da se vratim na amandman. Vlada je dobro postupila što je odbila ovaj amandman, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da su namere predlagača amandmana bile loše, naprotiv. Ali, imajući u vidu teritorijalno važenje zakona, mislim da je formulacija iz zakona bolja i da država Srbija ovim donošenjem zakona u stvari ispravlja jednu nepravdu koja se desila jevrejskom narodu na području današnje Republike Srbije u periodu između 1941. i 1945. godine. I da ponovim još jednom – svi poslanici Srpske napredne stranke će u Danu za glasanje, a to će, nadam se, biti danas, glasati za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naša braća, naši prijatelji, i mislim da ćemo ovim usvajanjem zakona poslati jednu jasnu i nedvosmislenu poruku i našim prijateljima u Izraelu, koji nisu priznali tzv. nezavisnost Kosova i Metohije, da im je Srbija njihova druga otadžbina i nadam se da će biti mnogo više izraelskih investicija u Republici Srbiji, novih radnih mesta, boljeg životnog standarda. To je ono što interesuje danas građane Srbije.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Povreda Poslovnika, reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.
...
Pokret za preokret

Janko Veselinović

Samostalni poslanici
Predsedavajući, reklamiram član 106, ali slobodno mogu reći i član 27, koji se tiče vaše obaveze da vodite sednicu Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom.
Ovo je rekord u dužini trajanja kršenja Poslovnika. Dakle, 24 minute je prethodni govornik govorio mimo teme. Na dnevnom redu je Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta koji nemaju zakonskih naslednika. U 23. minuti se govornik osvrnuo na amandman. I to ne bi bilo toliko strašno, da je rasprava, recimo, o bezalkoholnim pićima, nego se radi o raspravi o najvećoj tragediji u istoriji čovečanstva, o otklanjanju posledica te istorijske tragedije. I govornik, ne samo što je govorio mimo Poslovnika, nego je relativizovao žrtve Holokausta… (Isključen mikrofon.)