Kolega, samo malo se približite mikrofonu.

Te ljude treba nagraditi i neophodno ih je nagraditi, ali ne samo sada, nego i ubuduće i to treba da postane praksa da se pravosuđe srpsko razvija na jedan takav način i samo na taj način možemo da izgradimo pravnu državu i pravnu svest, a ne prepisivanjem odluka i zakona koji nam dolaze sa zapada i EU. Tako da mi podržavamo ovakav jedan princip, jedan ovakav predlog.
Što se tiče samih konkretnih slučajeva i biografija, one su korektno napisane. Imamo osnovne biografske podatke. Imamo kretanje u službi. Imao izveštaje odgovarajućih kolegijuma. Imamo ocene o radu. Nemamo nikakv razlog da sumnjamo da se ovde radi o nekim političkim uticajima i političkim motivima. Naročito imamo neke brilijantne biografije savetnika Vrhovnog kasacionog suda, koje moramo pohvaliti i zaista su zaslužili da budu ranije izabrani za sudije.
Što se tiče Pravosudne akademije, dobro je što nema puno polaznika Pravosudne akademije i moram da skrenem pažnju javnosti, pre svega stručnoj javnosti, a i vama kao predstavnicima VSS i Državnog veća tužilaštva, a i nadležnom Ministarstvu pravde, nadam se da će pogledati ovaj snimak i ovo obraćanje, da je Pravosudna akademija jedna nepotrebna ustanova, čak šta više štetna ustanova i ako je bila nekada zamišljena kao funkcionalna, ona je potpuno obesmišljena. Nema nikakav kvalitetan program. Nema ni kriterijume. Nema ni kvalitetnu edukaciju, ni kvalitetne predavače i kao takva je štetna.
Veliki novac je uložen što iz donacija, što iz domaćih sredstava, a ona ne da nije ostvarila svoju funkciju već služi kao partijsko, parazitski, klanovski sistem koji pravi štetu pravosuđu. Dobro je što u ovom predlogu nema puno polaznika Pravosudne akademije, a i ti polaznici Pravosudne akademije su pre svega i sami ljudi koji su radili u sudovima i tužilaštvima, tako da i to što su polaznici se poništava, ta negativna konotacija svega toga.
Što se tiče stanja u srpskom pravosuđu, malopre smo videli jednu diskusiju i dobacivanje oko stanja u pravosuđu, a ja sam napomenuo da nemam razloga da verujem da je bilo koji od ovih kandidata tu zahvaljujući političkoj pripadnosti. Ali moramo iskreno da kažemo da pre svega postoji ogroman uticaj politike na pravosuđe i veliki je problem zato što pravosuđe kao grana vlasti nije nezavisna. To je uticaj političkih stranaka, pre svega izvršne vlasti i on je uvek dominantan. Tako je bilo 90-ih i u periodu od 2000. do 2012. godine. Tako je i sada.
Pre nekih mesec, mesec i po dana sam postavio pitanje mandataru tada, sada predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću jedno pitanje. Pitanje se ticalo – šta ćemo sa slučajem što je 2010. godine, sada ću dati zvaničan podatak, na Konferenciji za štampu SNS, a imate podatke i sredstava javnog informisanja, samog sajta SNS, tadašnji član predsedništva SNS…

Predsedavajući: Kolega, molim vas da govorite o kandidatima koje je predložio VSS i Državno veće tužilaca. Inače, pričate o sudijama koje su pisale ustavnu žalbu i koje su odlukom Ustavnog suda vraćane. Znači, ta priča je završena. Nastavite dalje. Zatražite reč.

Upravo pričam zbog tih sudija. Ne samo zbog tih sudija nego i zbog ovih mladih ljudi. Oni će gledati, sada ne mogu da gledaju zato što nema prenosa na RTS, ali će sigurno zato što se radi o njima pogledati snimak na internetu, zato što se diskutuje upravo o njihovoj budućoj profesiji i želim da i oni znaju da bi i oni mogli da odbranu nezavisnost svoje funkcije.
Po samim tvrdnjama SNS 650 ljudi je uzelo članske karte SNS. Molim SNS da kaže da je njima prestalo članstvo zato što se ti ljudi ucenjuju time što su bili članovi SNS jer je to nespojivo sa sudijskom funkcijom.
Još jedna stvar, javna je tajna da svi predsednici sudova u Srbiji moraju da budu članovi vladajuće stranke. Nemojte da se pravimo naivni. Ne kažem da samo vi iz vladajućeg režima utičete na sudije. Tu su i strane ambasade. Znamo da je naročito od 2000. godine ogroman uticaj Ambasade SAD na srpsko pravosuđe. Možete li makar da se tu samnom složite da neki ovlašćeni predstavnik SNS izađe i kaže, zato što ste vi takođe napadali, do duše tada ste bili neka druga stranka i imali ste neki drugi program i neku drugu ideologiju, ali nema veze. Ostanite dosledni barem u tome.
(Zoran Krasić dobacuje.)
Znate vi gospodine Krasiću, vi ste bili zajedno sa njima tada, koja su stranka bili.
Nadam se takođe da ove mlade sudije će ostati dosledni i dostojni vrlo važnog posla koji obavljaju. Opet ponavljam, pravosuđe je ostalo nemo i nema reakcije. Izostala je reakcija na dokumente koje smo objavili da Vrhovni kasacioni sud i Drugi i Treći osnovni sud imaju ekskluzivne ugovore sa jednom poslovnom bankom, u ovom slučaju „Pireus bankom“, ali ne jedino ti sudovi i ne jedino ta banka. Takođe i pojedina tužilaštva imaju ugovore sa bankama poslovnim od kojih dobijaju beneficirane cene kredita kao „vip“ klijenti. Banka jednostrano može da promeni uslove tih kredita.
Tako da pravosuđe u Srbiji nije nezavisno. Ne utiču samo političari na pravosuđe u Srbiji. Ovde vidimo konkretno da i banke mogu da utiču na pravosuđe u Srbiji. Postoje konkretni slučajevi kako za fizička lica, tako i za određene pravne subjekte, poslovne subjekte, pravna lica koja su pretrpela veliku štetu i veliku nepravdu zahvaljujući tim radnjama.
Molim ovlašćene goste koji su nam došli iz ovih znamenitih institucija, kao i nadležno ministarstvo i predsednika Vlade da konačno se oglasi povodom tog slučaja i da reši taj slučaj, da zaštitimo građane jer je to veliki problem i velika samovolja.
Ovom prilikom bih pozvao buduće sudije i buduće tužioce da se odupru političkim pritiscima, da to što postaju sudije imaju nezavisnost u svom radu ne znači da su neodgovorni u svom radu. Zaista moramo kritikovati, neka se ne uvredi gospođa iz tužilaštva, rad tužilaštva koji je u Srbiji najsporniji, jer su tužilaštva najpodložnija političkim pritiscima.
Vi ste u velikom problemu i najvećem problemu od strane izvršne vlasti. Takođe, vrlo ste inertni i ne postupate kada treba postupati prema državnim organima ili nosiocima vlasti kao tuženoj strani i nadam se da će se to promeniti ubuduće. Svakako treba težiti da se uspostavi sistem koji će vama dati nezavisnost. Isto tako mora se jasno znati da i sudije i tužioci trebaju da budu odgovorni za svoj rad.
Šta ćemo sa velikim brojem slučajeva gde su ljudi provodili po godinu ili dve ili tri dana u pritvoru i na kraju bivali oslobođeni? Šta ćemo sa velikim brojem loših napisanih optužnica i velikim brojem ukinutih presuda? Neko je pominjao ukinute presude. Znate, nisu apelacioni sudovi krivi za ukidanje presuda, nego da vidimo zašto je kvalitet prvostepenih presuda bio loš kada su pisane optužnice.
Složen je problem pravosuđa i zajedno ga moraju rešiti kako ljudi iz samog pravosuđa tako i mi koji smo nosioci zakonodavne vlasti. To ne sme da bude samo fenomen politike. Moramo napraviti opšti društveni konsenzus da bismo rešili taj vrlo složeni i zahtevan posao. To će sigurno trajati i prevazići i ovaj saziv parlamenta i ove ljude koji sada čine pravosudne funkcije, ali ako se zajedno ne prihvatimo tog posla neće na dobro izaći.
Svakako da i pojedinačni primeri,kao što je slučaj gde vi odmah skačete i prekidate i gasite mikrofone, svakako ne mislim da je to najvažniji slučaj u državi, ali je primer kako država sprovodi nasilje, a to je taj slučaj famozni tog rušenja u Savamali, ali i brojni drugi ne ulivaju poverenje da možemo da verujemo SNS kako ona vodi pravosuđe. Hvala vam.
(Zoran Krasić, s mesta: Šta bi? Dramska pauza.)

Polako kolega Krasiću, pokušavamo da poštujemo Poslovnik, znači da prvo ovlašćeni predstavnici manjih poslaničkih grupa govore.
Sada reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović. Izvolite.

Uvaženi gosti, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo, današnja rasprava o izboru novih sudija i novih tužilaca je jedna od najbitnijih rasprava koje možemo imati u ovom domu.
Izbor sudija, izbor tužilaštava je svetinja u jednom društvu, jer tim potezima mi umnogome oblikujemo našu budućnost, oblikujemo našu sigurnost, iznad svega pravnu sigurnost, šaljemo poruke o tome da li je ovo zemlja kojoj se može verovati, odnosno zemlja u kojoj će se ugovori sprovoditi ako ni jedna od strana neće da ih sprovede, da li će to biti zemlja u kojoj je sila prava jača od bilo koje sile na ovom svetu i zbog toga je ovaj postupak i uopšte izbor sudija jako bitan. Malo šta je bitnije od toga, možda izbor predsednika Ustavnog suda, Ombudsmana ili nekih drugih nezavisnih institucija, koje nam umnogome oblikuju budućnost.
Takođe je jako bitno istaći da ovde ne oblikujemo budućnost godinu, dve unapred, ovo je jedno od srednjoročnog do dugoročnog oblikovanja budućnosti i time se šalje jedna jaka poruka i samim procesom i samim ličnostima koje su izabrane. Jako je bitna stvar o kojoj se i večeras odlučuje ili sutra, u zavisnosti kada završimo raspravu, i to će na neki način poslati jednu jaku poruku o tome u kom pravcu smo se mi kao društvo uputili kada je reč o jednom od stvarnih problema koji imamo u Srbiji, a to je problem sudske vlasti.
Iako smo mnogo slušali različita viđenja oko toga ko je kriv ili ko nije kriv za neke stvari i može se reći da svako nosi svoj deo krivice i svako ima i mnogo dobrih stvari koje je uradio u našem društvu, reforma sudstva je nešto što, ako ćemo objektivno govoreći, je jedan propust koji se desio za vreme, zaista, ne stare, nego stare, stare, stare vlasti, jer imali smo u međuvremenu još nekoliko vlada i tu je nešto što stoji. Ako bi nešto moglo sadašnjoj većini da zamerim u celom tom procesu je što nije učinila dovoljno da ispravi greške nekih prethodnika koje su napravljene te nesrećne 2009. godine, kada nismo baš najbolje odradili svoj posao.
I, sada stojimo pred stvarno izborom 60 i nešto super heroja, imajući u vidu koliki je broj kandidata koji su se prijavili. Logično je da postoji taj veliki gep između velikog broja kandidata i velikog broja prijatelja, jer u našoj tradiciji je oduvek bilo poznato da, barem u Srbiji, u vreme kada se rađala kao moderna država, evropska država, da su postojale tri ključne ličnosti u svakom mestu: sudija, pop ili, kako bi dana rekli, svešteno lice i lekar. Sve zemlje sveta su uređene tako da su sudije vrhovnog suda i uopšte sudije u gradovima ličnosti od najvećeg ugleda, ličnosti kojima se besprekorno veruje i kada oni iznevere očekivanja svojih sugrađana ili, ne daj Bože, svoga naroda, to je jedna od najvećih poteškoća koje se mogu desiti jednom društvu.
Zato mi moramo da ukažemo na jednu stvar koja u nekoj meri nas obespokojava. Ne kažem da je to nešto što nužno vodi tome da 62 super heroja nisu najbolji mogući kandidati, sumnjam da bi se to moglo desiti našem sistemu institucija koje smo mi gradili sve ove godine, ali činjenica je da su kandidati za sudije rangirani po tri kriterijuma – ocene na studijama, dužini studija i oceni pretpostavljenog. Uvek ću reći da je ocena broj tri najbitnija, jer se bavim ocenom ljudi s vremena na vreme, razmišljam o svojim saradnicima i uvek kažem – akademska dostignuća su bitna u početku, ali praksa je kasnije mnogo bitnija. Tu sam potpuno saglasan. Međutim, ako ćemo se držati onoga što je jako bitno u jednom pravnom sistemu, ako već propisujemo tri kriterijuma, onda se oni moraju ispoštovati dosledno do kraja. Možda je čak bolje u datom momentu ako imamo dati set kriterijuma, da možda od tih 62 super heroja izaberemo 50 super heroja u svakom pogledu i da nam promakne 10 sudija budućih koji nisu baš najbolji, koji su samo odlični, vrlo dobro, nego da izaberemo 60. Verujem da ste se trudili da zaista izabere najbolje na osnovu iskustva, ali tkao što ćemo prenebregnuti proceduru.
Mi smo iz Pokreta „Dosta je bilo“, u skladu sa našom željom za javnost informacija u ovom društvu, jer mislimo da je to esencija jednog uspešnog društva, maksimalna javnost u radu u vršenju javne funkcije, zatražili biografije ljudi koji su izabrani. Malo smo analizirali sve te stvari i došli smo do nekih zaključaka. Prvo, da nemamo rang listu, što mislim da nije dobro, jer dobro je imati rang listu i videti kako su svi rangirani, da jednostavno ne bi bilo ni zrna sumnje. Takođe smo videli da zaista jesu izabrani oni kandidati koji imaju zaista „ističe se“ i maksimum poena, ali da postoje neke nelogičnosti na osnovu analize uzorka koju smo obavili. Tu su jednostavno predloženi neki kandidati koji imaju, kada se saberu sva tri kriterijuma, manje bodova nego oni kandidati koji nisu prošli.
Kažem da zaista verujem da ste se rukovodeći time došli do toga da je rad najbitniji, da su najbitnije ocene ljudi koji su pratili razvoj nekih ljudi, jer to je esencija svega. Znači, niko bolje od mentora i pretpostavljenog ne može znati kakav je neko u obavljanju svog posla, kakva je motivacija te osobe, kakav je kvalitet te osobe, ali ako već imamo tri kriterijuma, moramo se držati toga kao pijani plota, ako govorimo o zemlji koja treba da bude pravna zemlja.
To u suštini šalje jednu poruku da nismo baš potpuno sigurni, ostaje tu jedno malo zrno sumnje da li smo mi u stvari i sada propustili priliku da pošaljemo jednu nedvosmislnu poruku, jasnu poruku, kristalno jasnu poruku da se reforme u Srbiji sprovode svuda, u svakom momentu, na svakom mestu i da samo tako možemo popraviti ono što je gorući problem Srbije, koji oduvek postoji, od kako je valjda 1945. godine uništena vladavina prava u Srbiji, i da smo godinama imali probleme sa tim, nikako nismo mogli da je uspostavimo, da smo posle 2000. godine imali boljih i gorih perioda i jako je bitno da svaki put kada radimo nešto iz oblasti sudske vlasti ne napravimo ni najmanju grešku.
Danas i juče smo do sita se raspravljali i mislimo da je svaka rasprava ovde bitna kada se vodi argumentima, a ne o karakteristikama ličnim ili privatnim narodnih poslanika, ministara ili bilo koga drugog, što je potpuno skretanje sa teme. Mislimo da je izuzetno bitno ovo, jer mi izborom sudija i tužilaca šaljemo poruku kakvo će biti ovo društvo. Ne šaljemo ključnu poruku, ali šaljemo jednu solidno veliku poruku i ne smemo imati ni zrna, ni jedne skrupule u našim cipelama ako želimo da pošaljemo poruku da je Srbija mesto gde će pravda gotovo uvek biti dostižna. Sada svi znamo da to nije slučaj, da treba vremena, da je ponekad pravda ćoškasta, nije samo kod nas to slučaj naravno, ali da jednostavno ako želimo podići vladavinu prava i Srbiju učiniti mesto koje je dobro za biznis, u kome ljudi rado posluju, u kome ljudi rado ulaze u ugovorne obaveze, u kome nije problem da se te obaveze ispune na sudu, ako su obaveze prekršene u razumnom roku, u kome je zakletva naših ljudi da kažu – u Srbiji je sud nešto najbolje, mesto pravde, mesto brze pravde, razumne pravde, u kome su sve strane jednako ispoštovane, ne smemo imati te skrupule, a te skrupule će nam ostati zbog jedne male stvari, možda i velike, ali kažem da se nadam da nije tako, da smo mnogo više pažnje posvetili jednom svetu kriterijuma, a da smo ova dva ostavili po strani, a oni stoje kao kriterijumi.
Kada investitori gledaju u Srbiju, oni između ostalog gledaju te programe subvencija, ali gledaju i kakvo nam je sudstvo. Možda ne gledaju sad svakog pojedinačnog sudiju, ali će pitati konsultante, pitaće neke druge firme koje postoje u Srbiji, pitaće ovoga ili onoga, doći će međunarodne organizacije koje mere vladavinu prava u Srbiji, bila to Svetska banka, bile to neke privatne organizacije koje to rade, bile to institucije EU, dobićemo mi ocene na skriningu u pristupanju EU gde smo došli, ali jednostavno takve stvari se neće moći sakriti, a to je šteta. Šteta je jer ne treba biti nikada ni zrna dileme da u Srbiji na najodgovornija mesta mogu doći samo najbolji, jer samo tako naša Srbija može ići na bolje. Ne postoji drugi način i ne trebamo nikada, ama baš nikada doći u poziciju da kada želimo da tu zemlju guramo napred, a ja verujem da su i sadašnja i prošla većina to želele da urade, sadašnja i dalje to želi, ali, normalno, povremeno pravi greške, moramo se potruditi da ne pravimo greške tamo gde im mesta nema.
Ako smo već želeli da izaberemo sudije na osnovu iskustava koje njihovi pretpostavljeni imaju, što uopšte nije loš pristup, pogotovo ako to ocenjuje tri, četiri, pet kolega, nadređenih, sa velikim iskustvom, iza kojih stoje mnogi procesi, mnoge velike odluke koje su presudno oblikovale sudbine ljudi koji žive u njihovim lokalnim zajednicama, ili su presudno oblikovale živote ljudi na celoj teritoriji Srbije, da to jesu zaista bitne stvari, mnogo bitnije od toga šta je neko dobio u trećoj godini studija na pravnom fakultetu. To je velika istina. Ali, zašto onda nismo ova dva kriterijuma sklonili sa strane? Mogli bi onda raspravljati da li su ova dva kriterijuma dobra ili nisu, ali onda ih nismo trebali uopšte uzeti u obzir.
Ja želim kandidatima, za koje znam da će biti izabrani, da opravdaju očekivanja. U pitanju su, ovako ili onako, zavisi kako ih posmatramo, zaista osobe koje su isplivale. Kažem, i dalje imam zrno sumnje. Možda je bilo nekih boljih, možda je neko vrlo dobar prošao, a neko odličan ostao ispod crte. Ali, u svakom slučaju, znam da su kandidati dobri kandidati. Želim im da im se nikada u životu ne desi da ta mala sumnja koja postoji, nije to sad neka ogromna sumnja, daleko od toga, zbog tog igranja sa kriterijumima, želim da im nikada ne dovede u pitanje njihovu nezavisnost i njihovu rešenost da Srbija bude zemlja pravde, da je Srbija zemlja u kojoj vladaju institucije, da je Srbija zemlja u kojoj su sudije najcenjenije, jer je izuzetno bitna sudska vlast, a kod nas se izuzetno nekako gura pod tepih i neke druge grane vlasti se stavljaju, kako da kažem, u malo vidljiviji položaj, itd, itd.
Dakle, želim im zaista da uspeju u svojim poslovima, da njihove karijere budu na ponos Srbiji i nadam se da naredni put, pošto život ide dalje, biće novih izbora tužilaca, da ne dođemo u situaciju da tako jedna mala stvar, takva jedna stvar dovede u sumnju građane Srbije da zaista nismo izabrali super heroje. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, poslanička grupa Pokret socijalista Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke će u celosti podržati Predlog za izbor sudija i državnih tužilaca koji se biraju po prvi put na ovu funkciju.
Iskreno sam se nadao da će ova diskusija proteći tako da ne ostavi nikakvu ni dilemu, ni traga na kvalitet izbora koji je očigledan, vidi se iz biografija, vidi se iz obrazloženja koja su data. Ono što zaista ja lično podržavam, a vidim da se neke kolege barem u tom delu slažu sa mojim stavom, a to je jako važno, da je najveći broj onih koji su ovde predloženi došao upravo iz pravosuđa i iz tužilaštva, ni malo ne potcenjujući ni umanjujući vrednost i značaj Pravosudne akademije.
Ponoviću za trenutak ono što sam i na odboru rekao kada je u pitanju izbor ovih ljudi. Zaista smatram da su Visoki savet sudstva i Državni savet tužilaca imali jako težak, ali verovatno i jako sladak zadatak, a to je da među najboljima odaberu one koji su najbolji. Siguran sam da nisu napravili nijednu grešku, upravo iz svih ovih razloga koje sam naveo. Nekorektno je ovde ostavljati bilo kakav trag i bilo kakvu sumnju u nepristrasnost, kvalifikovanost ljudi koji su prvo radili u tim komisijama, a ujedno i samih kandidata.
Nisam želeo da ovo kažem, ali zaista ne može da se to ne pomene, da sam zaista ostao u trenutku bez teksta, što mi se jako dešava, slušajući uvaženog kolegu Balšu Božovića, kako on priča o ugroženoj nezavisnosti sudstva. Možda i nije slučajno što je stranka kojoj pripada upravo odabrala njega da takve kvalifikacije ovde danas deli, jer u neka vremena je bio maloletan ili nije bio u politici, pa možda on i može jedini da skupi hrabrosti da ovakve neistine govori građanima Srbije i da ih govori ovde u ovom parlamentu.
Ono što je nesporna istina, a to je da je najveća nesreća koja je ikada mogla da zadesi pravosuđe u Srbiji upravo reforma koja se desila 2009. godine, kada je 31.12.2009. godine prestao mandat 837 sudija u Republici Srbiji. Da li postoji gori udar na nezavisnost i samostalnost sudstva od toga što je učinjeno krajem 2009. godine u istoriji srpskog pravosuđa? Do tog trenutka niko nikada nije postavio na brutalniji način pitanje nezavisnosti sudstva.
Ono što ću slobodno da izgovorim ovog trenutka, poznajući mnoge kolege koje su tog dana prestale da budu sudije jednim bahatim, bezobraznim, nevaspitanim ponašanjem, imamo i gore izraze, ali ovaj dom ne zaslužuje da ih čuje, 837 najkvalitetnijih sudija, najpoštenijih sudija u Srbiji je ostalo bez posla, ostalo je sudstvo bez 837 ljudi u koje je decenijama ulagano, u njihovo iskustvo, u njihovu znanje, u njihovu nezavisnost. Na osnovu kojih kriterijuma to, gospodine Balša, ste odabrali 2009. godine da ovi ljudi nisu dostojni, da ne znaju svoj posao i izložili ih stubu srama?
Srpsko pravosuđe, od kojeg ne odvajam ni tužilaštvo kada govorim da u tome budemo jasni, i danas trpi posledice te gluposti koja je napravljena ne znam u čije ime i za čiji račun. To najbolje znate vi. Da imate i malo poštenja, rekli biste ko vas je naterao da srpsko pravosuđe unazadite za narednih 50 godina. Desetine hiljada predmeta se danas vuku po sudovima zato što je upravo 2009. godine mnogima prestao posao, napravili ste mrežu sudova koja je bila potpuno disfunkcionalna, koja nije imala veze sa životom, nije imala veze sa realnošću. I vi danas pričate o nekakvom uticaju na nezavisnost sudstva?! Pa, kako vas nije sramota? Ali stvarno, iskreno vas pitam, kako vas nije sramota? Da li mislite da ćete ponavljati jednu laž hiljadu puta u ovom domu, na televiziji, u Skupštini i gde god stignete, i da će neko poverovati da je to istina? Pa neće.
Danas je srpsko pravosuđe preopterećeno predmetima koji su nasleđe gluposti koju je napravila ekipa na čelu sa tadašnjom ministarkom Malović, sa Homenom i svim onima koji su joj pomagali u svemu ovome. Da li vi mislite da možete sada da uzmete gumicu, da obrišete i kažete – puj pike, to ne važi? Sada će neko za godinu dana da ispravi nešto što ste vi vratili vekovima unazad? Sramota! Stvarno sramota.
Zašto se, gospodine Božoviću, kada već pominjete amnestiju i gospodina Tomislava Nikolića, ne setite 10. aprila 2001. godine? Ako ste bili maloletni, mogli ste pročitati.
Zakonom je amnestirano 229 zatvorenika, od toga samo 16 iz opšteg kriminala, ostali su svi bili osuđeni za neprijateljsku delatnost protiv ove države. Svaka vam čast, i vama i onima koji su tad bili ispred vas u ovom parlamentu. Godine 2001. Albin Kurti je amnestiran, koji je osuđen na 15 godina zatvora i pušten od strane tadašnjeg tzv. predsednika Jugoslavije gospodina Vojislava Koštunice, velikog legaliste. Gde su braća Mazreku i 143 člana Đakovičke grupe? Zašto o tome niste pričali, ako pričate o udaru na nezavisnost i spoljnim pritiscima i uticajima? Zaista, da li je za vas kriterijum koji ste primenjivali u „Sablji“ kriterijum bio i 2009. godine? Izgleda jeste. To je vaš manir. Tu ste vi pokazali da je to jedini način kojim vi tretirate pravosuđe u Srbiji. Ako nije onako kako vi mislite, onda znači ne treba ni da postoji.
Uvažena gospodo, ovo je strašno čuti u ovoj Skupštini. Gospodo draga, ja zaista retko kad izgubim nit, ali ne znam i ne razumem o kakvom dijalogu mi sad ovde pričamo koji će neko voditi o funkcionalnosti i efikasnosti pravosuđa. Pravosuđu treba da se stvore uslovi i pretpostavke za njegovu apsolutnu nezavisnost. Ovo što danas radimo, ispravljamo lagano greške da ne bismo upali u zamke u koje su upali 2009. godine. Dobro je što nijednog trenutka, iako su mogli, i Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva, nisu posegli za jednim pragmatičnijim rešenjem koje bi vrlo brzo razrešilo nagomilane predmete, i to enormnim zapošljavanjem ili zahtevima za ogromnim uvećanjem broja sudija, ali mislim da će i to morati da dođe na red, sa još jednom procenom, jer ljude koji rade u pravosuđu smo preopteretili ovim nasleđem koje imaju i ne može se samo propisati određeni broj predmeta koji neko mora da reši i time reći – pravosuđe će zbog toga biti efikasno.
Očigledno je da je Visoki savet sudstva dobio jednu novu i svežu krv, kao i Državno veće tužilaca, koje je ovaj posao izgleda rešilo da radi temeljno i odgovorno, osim u personalnom delu. Mislim da mnogo prostora postoji i u poboljšanju i samih procesnih zakona na kojima treba raditi, pojednostaviti postupke, rasteretiti sudije, rasteretiti tužioce, barem onih banalnih stvar. Znate, možda je pre 20 godina to bila samo imaginarna misao, ali danas je to vrlo jednostavno i efikasno. To je uvesti snimanje toka suđenja i u krivici i u parnici i time rasteretiti sudije i fizičkog napora i omogućiti im da se skoncentrišu i budu apsolutno posvećeni onom delu koji je najbitniji, a to je utvrđivanje nespornih i bitnih činjenica i deljenje pravde. Ne bi time ljudi koji rade u sudu kao daktilografi ostali bez posla jer bismo omogućili da kroz stenobeleške nijedna jedina reč koja je izrečena u sudnicama ne bude tačno uneta, preneta i posle toga korišćena.
Mnogo toga još ima što bi se moglo pojednostaviti u procesnim zakonima. Mislim da treba raditi i dalje na edukaciji, kako ovih novih, pratiti ih, koje ćemo, nadam se, zasigurno i izabrati ovako kako ste vi predložili, ali tako i ljudi koji već rade u pravosuđu. Znate, to je neophodno jer zakoni se svakodnevno menjaju i tim ljudima treba stvoriti mogućnost da budu svakodnevno informisani i omogućiti im da ne moraju da razmišljaju ni o čemu drugom, osim o bavljenju svojim poslom, da ne budu opterećeni egzistencijom onoliko koliko to u državi Srbiji je danas moguće i izvodljivo.
Ponavljam još jednom, sa zadovoljstvom, u danu za glasanje glasaćemo za predložene kandidate. Siguran sam da ste svoj zadatak ispunili i verujem da ovi koje ste odabrali i predložili će opravdati naše poverenje. Hvala.

Pravo na repliku, poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću, dame i gospodo narodni poslanici. Prethodni govornik je izneo niz optužbi na moj račun. Mislim da je ne samo pogrešio, nego da je ostao zaglavljen u nekom vremenu koje je daleko iza nas. Mislim da sam ja i u svom izlaganju veoma precizan bio, pa čak i rekao da je bilo grešaka. Kakve ja veze imam sa tim? Nijednog dana nisam bio na izvršnoj funkciji, u vlasti, u državi ili gradu ili opštini, nikada. Ti ljudi koji su nekada vodili reformu pravosuđa danas i nisu u DS-u, to da znate. Rekao sam da smo podelili ceo ovaj naš istorijat na nekoliko delova, jednopartijskog sistema koji je birala jedna partija, i sudije i tužioci, 90-ih godina više partija, i sudije i tužioci, od 2000-te na ovamo izvršna i zakonodavna vlast, dok se nije obrazovao Visoki savet sudstva. I taj deo reforme nije bio loš.
Da je bilo grešaka u samoj reformi – jeste, ponavljam po stoti put. Da li se ja lično slažem sa tim što se događalo? Ne. Moja rasprava je išla u smeru da uradimo danas sve što je potrebno da bi imali mnogo efikasnije, mnogo transparentnije, mnogo nezavisnije sudstvo nego što ga imamo u ovom trenutku. Mislim da je veoma važno da branimo pravo i pravdu jer tamo gde ste vi branili pravdu pravde više nema. Na slučaju Savamale, na slučaju „Beograda na vodi“, na slučaju pada optužnica, na slučaju obaranja presuda.