Koleginice, pošto sam se za ovih nekoliko godina svega i svačega nagledao u ovom parlamentu, mogu da kažem da je kolega Srbislav Filipović bio u temi. Svaki poslanik ima pravo da na svoj način kaže, brani i  obrazlaže neki zakon. Ta pravila nisam ja izmislio, niti želim da ih menjam, a nemojte ni vi, jer nismo mi baš toliko nepismeni da ne znamo šta je u temi.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika? (Da) U redu.
Reč ima narodni poslanik Goran Ješić, pravo na repliku.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ne znam koja je tačno tema, da se bavite svojom strukom, ali to nije ni tema, niti želim da odgovaram izvesnom preko puta.
Ono što mene više interesuje, ministre, niste mi odgovorili na pitanje koje mene vrlo interesuje, bilo je fokus moje diskusije, a to je – da li bi vi stvarno prihvatili da bez izveštaja o stanju na radovima, bez izveštaja nadzora prihvatite ovako kao što smo mi danas dobili ova dokumenta u parlamentu?
Hajde da se uozbiljimo malo. Slažem se sve sa vama da morate da pooštrite fiskalnu kontrolu. Konstatovali smo zajedno da imamo bačene pare za nerealizovane projekte, konstatovali smo da ćete dobiti podršku za projektno finansiranje apsolutno, ali šta ćemo da uradimo sa 28 miliona evra, koje u ovom trenutku imamo problem i da vidimo na koji način da ovakve stvari se više ne dešavaju, da znamo šta je to tačno o čemu mi danas raspravljamo. I vi i ja nagađamo koliko je izvršeno radova, ne znamo ni koliko treba da se plati, ne znamo ni koji su to procenti i ne znamo datum kada će se izvršiti tehnički pregled tog objekta i kada će biti kao finalni dokument izdata upotrebna dozvola. To je ono što treba sve nas da interesuje kada se priča o ovoj temi. Hvala vam. Molio bih za odgovor.

Hvala.
Reč ima ministar Dušan Vujović. Izvolite.

Znači, u obrazloženju ovog predloga izmena Sporazuma je napisano da je sa stanjem u julu povučeno, nemojte da me terate da govorim do poslednje cifre, 238 miliona evra, od predviđenih 300 miliona kredita, odnosno 308 miliona sve zajedno kredita. Napisano je da je spremno za naredno povlačenje onog momenta kad sredstva kredita budu ponovo raspoloživa narednih 20 i nešto miliona i da se očekuje da će do kraja izvođenja radova sva sredstva kredita biti iskorišćena.
Procedura kako se ispostavljaju situacije, procedura kako se sredstva prebacuju glavnom izvođaču radova, procedura kako se sa tog njihovog računa sredstva prebacuju podizvođačima je već ustaljena, dogovorena ranije i da to ne utičemo. Znači, Ministarstvo finansija je nadležno samo da verifikuje da svota iskorišćenih sredstava kredita bude pravilno proknjižena na osnovu dokumentacije koja je prošla proveru i prihvaćena je jer to mora da se verifikuje kao povećanje našeg duga.
Znači, to je specifična situacija kod ovakvih kredita koji su izvozni krediti, pošto u Srbiju ne dolazi ukupan iznos sredstava kredita, nego se on direktno isplaćuje korisniku, a on isplaćuje firme koje su podugovarači. Iz tog istog izvora sam citirao cifru od 70% sredstava kredita koji su prebačeni do te svote od 238 miliona firmama koje su podugovarači iz Srbije.
Pominjali su se tzv. nepredviđeni radovi, ali ugovor jasno govori da nepredviđeni radovi ne ulaze u tih 300 miliona, tamo postoje neke rezerve cenovne i količinske rezerve, ali će morati da budu pokrivene iz budžeta. Znači, ugovor kaže da svi radovi koji prevazilaze vrednost od 300 miliona evra, naravno, ponovo uz odgovarajuću dokumentaciju, verifikaciju itd, će biti ispostavljeni nama na plaćanje. To je suština stanja. Znači, oni kažu da nema razloga da se vrši tzv. poništavanje dela sredstava kredita, znači da je realno da će iskoristiti svih 300 miliona i da će to biti urađeno najdalje u ovim rokovima koje ovde predviđamo, a predviđaju i mnogo brže rokove efektivnog povlačenja tih sredstava kredita.
Procedure kako se to radi nisu smišljene u ovom projektu. To su standardne procedure koje su primenjivane u svim sličnim projektima u prošlosti i one se ponavljaju. Znači, to je procedura ko izvodi radove, ko podnosi dokumentaciju, ko kontroliše. Kontrolu i nadzor rade koridori. Ovde je bilo razgovora mnogo o tome da li su radili oni nezavisno javnu nabavku za to ko vrši nadzor. Oni su ovlašćeni da vrše nadzor. Prema tome, ta mogućnost koja je ovde korišćena, to je nešto što vi možete da postavite kao pitanje, to je ovde iskorišćeno, očigledno, u okviru nadležnosti koje Koridori Srbije imaju. Do sada niko nije sporio da su dokumenti neadekvatni i niko nije sporio da su ti dokumenti osnova za plaćanje. Pitanje je samo bilo kojom brzinom se plaćanje vrši, povlačenje sredstava kredita od banke u Azerbejdžanu do glavnog izvođača i prebacivanje tih sredstava podizvođačima u Srbiji. Hvala lepo.

Hvala.
Sledeća je Sonja Pavlović, a neka se pripremi Zoran Bojanić.

Gospodine Vujoviću, nasloniću se na vaš odgovor koji ste dali kolegi Vesović Draganu na pitanje koje je postavio. Da je potrebna bolja i pouzdanija priprema projekata. Moram da vam kažem da u Zakonu o planiranju i izgradnji je potpuno definisana procedura pripreme projekata i da je zakon doduše manjkav, ali da bi bilo mnogo manje manjkav kada bi se ta procedura sprovodila.
Zašto ministarstvo koje je donelo zakon ne sprovodi taj zakon u potpunosti? Ja to zaista ne mogu da shvatim. Iz tog razloga, između ostalog, smatram da je nedopustivo što ministarka gospođa Zorana Mihajlović nije ovde prisutna. Ali, eto, ovog puta ćemo za vas, između ostalog, imati neka pitanja na koja ćete možda pokušati da odgovorite ili ćete proslediti, a mi ćemo dobiti odgovore, pa ću krenuti od početka.
Krivac zašto smo mi ovde je u stvari potvrđivanje predmetnog sporazuma, a krivac je ministarstvo na čijem je čelu gospođa Mihajlović. Politika kojom ona vodi to ministarstvo je pogubna za domaće graditeljstvo. Znači, cela jedna privredna grana je poklonjena stranim graditeljima, ostavljajući tek mogućnost domaćim izvođačima da budu vazali, ponoviću još jednom, vazali u sopstvenoj državi.
Doduše, to nije počelo od ministrovanja gospođe Mihajlović. Moram da kažem da su pre ove azerbejdžanske firme ovde poslovali i „Alpina“, koju smo pomenuli, i „Štrabag“ još uvek posluje, i „Por“ i sve te ostale firme, ali praksa kaže, a ja dolazim iz prakse u kojoj sam već 30 godina, da je stanje na terenu neizdrživo za domaće graditeljstvo.
Kome je bio cilj i zbog čega se to desilo da domaći građevinski radnici postanu jeftina radna snaga, kao da su iz zemalja trećeg sveta, a da nas pri tom neko ubeđuje da je to dobro za naše graditeljstvo, ja to zaista ne mogu da shvatim?
Ako posmatramo ovaj Sporazum o kome smo se mi, odnosno predsednik naše poslaničke grupe je već izjavio da se mi ne slažemo sa njim, a, naravno, ja se ne slažem sa njim, ali ako bi njega posmatrali, mi bi mogli da kažemo da je Republika Azerbejdžan napravila jedan dobar posao, što ne bih mogla da kažem za Republiku Srbiju, za koju smatram da je napravila jedan veoma poguban posao za naše građevinarstvo i od građevinskih radnika, kao što sam već rekla, napravila tržište jeftine radne snage.
Paralelno sa tim, mogu i gospodinu Filipoviću da odgovorim da ovo ne odgovaram kao neko ko je samo u politici, nego neko ko dolazi iz prakse, i ako slušate poruku nekog ko dolazi iz prakse, vi morate shvatiti da vaši zakoni, sporazumi, pravilnici, u praksi ne funkcionišu. Ako hoćete da pričate o graditeljstvu koje treba podići i napraviti projekte koji će da podignu građevinarstvo, onda radite na rehabilitaciji domaćeg graditeljstva, nemojte to poklanjati stranim firmama. Sve ovo što sam izrekla može da bude i jedna posebna rasprava.
Ono o čemu smo mi ovde najmanje raspravljali, a što smatram da je, nažalost, gospodine Vujoviću, i ovo mislim da je pitanje za gospođu Mihajlović, ali vi pokušajte da mi odgovorite, znači, dve osnovne stvari su u pitanju – ko snosi krivicu za probijanje rokova na izgradnji Koridora 11? Krivica su u graditeljstvu vrlo jednostavno određuje. Znači, imamo projektanta, revidenta, izvođača, nadzor, investitora. U tom nizu, neka ekspertiza će vrlo pokazati ko je krivac. Jer, mi zbog tog krivca sedimo ovde danas i pričamo da li treba da potvrdimo Sporazum. Mi smo zbog tog krivca probili rok. Ne mogu svi da razbiju prozor, samo je jedan đak razbio prozor. U ovom nizu, neko je kriv i on treba da snosi posledice zbog toga.
Druga stvar koja mene veoma interesuje – da li su sredstva od zajma, koja nisu utrošena, znači, čula sam da je utrošeno negde oko 74-75%, takvu sam informaciju dobila, nemojte me držati za reč, znači, ostalo je nekih 25-30% neutrošenih sredstava, da li su to dovoljna sredstva za završetak radova na deonici Ljig-Preljina? Ta deonica jeste zahtevna, ima 40,36 km, puno nadvožnjaka, puno tunela, sve je to u redu, ali, da li mi nismo prebacili, mi nemamo okončane situacije, to je jedna koleginica lepo rekla, nemamo presek, nemamo realizaciju.
Zato ja smatram da mi pričamo o nečemu unapred, znači, potvrđujemo nešto što ne znamo - ko je krivac za to što moramo da produžimo rok, i ne znamo da li su sredstva koja su ostala dovoljna da završimo to nešto što produžujemo?
Još jedno pitanje, konkretno za vas. U svemu ovome, šta nama može biti garancija? Hipotetički, a vrlo verovatno će se i to desiti, jer vladajuća većina je ovde zaista većina, da ćemo izglasati ovo u smislu u kome vladajućoj većini odgovara. Koju mi garanciju imamo da nećemo do 2018. godine imati još jednu potvrdu potvrde potvrđenog sporazuma? Šta je nama garancija da mi 2018. godine, oktobra meseca, nećemo isto to pričati što pričamo sada i produžavati taj rok? Jer, evo, sad će i Zakon o visokom obrazovanju, kao i o ovim večitim studentima.
Znači, to su odgovori koje ja očekujem od vas. Nisam zadovoljna, zaista, i ne znam da li iko može da bude zadovoljan što ministarka Mihajlović ovde nije. Ona duguje svima koji su ovde prisutni odgovor na set pitanja, i to svakom pojedinačno poslaniku, kao i građanima Srbije koji, u krajnjem slučaju, plaćaju sva ta produžavanja, kašnjenja i sve greške za koje mi nikad nećemo definisati krivce. Hvala vam najlepše.

Hvala.
Pre nego što vam dam reč, hoću da vam kažem jednu izuzetno dobru vest za našu državu i želim da u svoje ime i svim građanima Novog Sada i Srbije čestitam na još jednoj izuzetno lepoj pobedi, ovog puta na polju kulture, a to je vest koju sam upravo dobila iz Brisela, da je grad Novi Sad izabran u finalu za evropsku prestonicu kulture 2021. godine.
Želim da čestitam svima koji su doprineli ovom izboru i ovako dobrom predstavljanju grada Novog Sada u finalu izbora.
Reč ima ministar. Izvolite.

Samo sam hteo da reagujem na neke komentare.
Prvo, zahvaljujem se na konstruktivnom tonu i na predlozima koje ste rekli. Želim samo jednu stvar ovde da pojasnim.
Između redova kao da postoji neka misao da je neko narmerno nešto tu uradio. Ja mislim da možemo da analiziramo i posebno da se bavimo pitanjima rastakanja konkurentne sposobnosti pojedinih sektora Srbije u bivšoj Jugoslaviji i da vidimo šta se tu dogodilo. Znači, to je posebna tema, koja zahteva jako mnogo rasprave.
Setite se da su Srbija i Jugoslavija imale izuzetno jaku konkurentnu poziciju na tržištima bivšeg Sovjetskog Saveza, u Africi, u Latinskoj Americi, itd, ne samo u izvođenju, ne samo u niskogradnji, nego u čitavom nizu oblasti, i da su uspevale da budu i po kvalitetu i po ceni i po pouzdanosti vrlo dobri konkurentni. Drugo, imali su praćenje bankarskog sistema. Treće, imali su projektovanje, planiranje, koje je bilo tada, u to vreme u svetu značajno iznad relativnog mesta koje danas zauzimamo. Apsolutno, porediti, jako je teško. Ali, vi možete da uporedite naše firme, od specijalizovanih firmi do opštih firmi. Znači, to svi znamo. Kako je došlo do tog rastakanja, to možemo da analiziramo posebno.
Znam da je jedna od stvari koja se dogodila, a to je raspad našeg finansijskog sistema, jedan od udaraca od kog se građevinski sektor nikada nije oporavio. Zašto se to tako dogodilo, to nije tako očigledno kao što, možda, proizilazi iz vaših reči. Jer, te banke, uglavnom, nisu one pukle na građevinskom sektoru, nego su pukle, pod znakom navoda, i otišle u probleme na drugim mestima. Znači, nisu propali projekti u bivšem Sovjetskom Savezu ili u Africi, nego su propale firme kod nas koje su ušle, zbog sankcija i svega ostalog, u blokade, blokiranje svih naših pozicija u svetu i to je posle 10 godina sankcija proizvelo efekte koje danas imamo. Možemo da analiziramo šta se dogodilo, ali to je činjenica.
Ono o čemu danas pričamo, to je kumulativna posledica svega toga, na sposobnost naših firmi da se u svetu kakav on danas jeste prilagode tom tržištu i kupe ponovo svoje mesto pod suncem, a to je da svako koristi prednosti koje ima, uključujući finansiranje, reference, tehničku sposobnost i sve ostalo.
U nekim stvarima, i toga sam bio svedok dok sam radio za Svetsku banku po raznim zemljama, naše firme su izgubile konkurentnost u tim nekim finim stvarima. Znači, tehnologija je napredovala, mi nismo imali sredstva. Finansiranje je napredovalo, kvalitet i dinamika izvođenja radova. Mi smo tu gubili tržišta pošto niko nije moga da ih prati, ali ih niko nije izbacivao, sami smo sebe istisnuli.
Sada se postavlja pitanje - kako mi to da vratimo? E, sad, vi postavljate pitanje – da li je ovo najbolji kredit? Čini mi se, kada uzmemo u obzir sva ograničenja, da je ovo jedan od skupih, i ne najboljih, ali sigurno pouzdanih načina da se naše firme vrate na tržište, da steknu reference i da posle toga ponovo krenu da se bore za ono mesto koje su nekada imali u nekim zemljama. U nekim zemljama, kao što je Kazahstan, itd, koje imaju dosta para i ogromne potrebe, neke su se naše firme zadržale. Na nekim drugim mestima su jednostavno izgubile mesto.
Ovde konkretno. Ovo je splet okolnosti koje je nama išao na ruku. Znate da je druga vlada potpisala ovaj sporazum, ali čini mi se da je očigledno bila želja Azerbejdžana da iskoristi kapacitet firme koja je glavni izvođač ovde, da iskoristi višak kapitala koji je imao u proizvodnji gasa i nafte i da ga plasira u druge razvojne grane. Znači, to je bilo koincidencija njihove želje da to rade i, nažalost, naša teško i mučno stečena komparativna prednost da smo padom realnih plata postali konkurentni u najnižim delovima te piramide poslova. To niko ne želi, ali to je ono što se dogodilo.
Da li tu treba da ostanemo? Sigurno ne. Da li možemo da preskočimo te faze u dobijanju natrag referenci, dobijanju natrag finansiranja tržišta i ostaloga? Bojim se da ne možemo. Prema tome, mi razgovaramo o raznim načinima. Mi sad ovde razgovaramo o projektu koji je već potpisan i razmatramo samo situaciju da li da ovo ne produžimo i da iz budžeta finansiramo razliku do kraja ovog projekta ili da ovo produžimo i da pokušamo da uradimo sve što možemo da to bude u buduće onako kako se planira. Šta nam garantuje da nećemo ponovo, ništa.
Potpuno ste u pravu, mi nemamo garancija, razumete, jer kod nas niko nikada, čak imamo primere da naše firme kod nas kad imaju pristup namerno biduju cenu koja je ispod cene koštanja da se stavi, pod znakom navoda, noga u vrata, pa će posle da se širi, pa će posle da naplati sve ostalo. Znači, to je postalo praksa. Moramo ljudima da kažemo da svuda u svetu na najboljim tržištima to ne prolazi. To samo prolazi tamo gde ljudi izvrću sistem javnih nabavki i da puste nekog u tom feleričnom sistemu da pobedi, pa se posle brine briga o tome. Imate i zapadne firme koje to isto rade, pominjali ste danas primere ovde i firma koja je imala sto miliona prekoračenja na 200 miliona projekata. Ko pokuša i prođe to je loš znak. U dobrim zemljama to ne prolazi.
Nažalost, moram da vam kažem da naše kolege iz MMF-a, koji nas kontrolišu, imaju prekoračenja od valjda 200% projekta rekonstrukcije sopstvene zgrade u Vašingtonu. Znači, niko nije operisan od tih slabosti. Svima se to dešava. Investitori uvek to rade. Samo da završim.
Prema tome, vaš predlog zahteva, čini mi se, mnogo ozbiljniju pažnju i pitanje neke naše strategije - kako da sektore u kojima imamo potencijalnu komparativnu prednost vratimo da budu konkurentni? Mi se bavimo tim stvarima nedovoljno. Imamo sutra i prekosutra, u subotu ćemo imati razgovor u Nišu o tome kako da izaberemo prioritete i kako da ih realizujemo. Jedna od stvari je i to. Mislim da ne bi bilo loše da se i parlament bavi takvim tematskim pitanjima sektorskih prioriteta i načina njihove realizacije koji su u skladu sa praksom u svetu. Hvala lepo.

Hvala, ministre.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Hvala, uvažena predsednice.
Koleginice i kolege, gospodine ministre, o samom sporazumu sve što je trebalo reći, rekao je gospodin ministar, i to više puta i vidim da tu ničega spornog i nema.
Ovde se otvara niz pitanja. Pre svega, vidim pitanje projektovanja. Ako svi znamo da je ugovor napravljen i sačinjen u februaru 2016. godine, pretpostavljam da je neko projekat radio makar dve godine ranije. Nisam projektant, ali verovatno neko treba da izađe da snimi trasu, da isprojektuje sve ono što je trebalo uraditi. I sada stvaramo neku sliku da, ako je loše urađen projekat ili ako ima primedbi na projekat, je za to kriv Aleksandar Vučić i ova Vlada. Ne znam. Nisam projektant.
Pričamo o vremenu gradnje. Da li su ispoštovani rokovi? Sporazum je potpisan u februaru, ratifikacija je bila u maju, u septembru je definisano sve što je definisano, a poslanici koji su bili u tom sazivu sećaju se da smo, makar šest meseci, svakoga dana govorili o hrastu u Slavkovici. Tu su se okupili ekolozi, biolozi i svi živi da dokažu da trasa puta ne treba da ide tuda i sigurno za to vreme nije bilo rada, ni izvođenja radova.
Pričamo o domaćim firmama. Gospodin ministar je rekao da 70% radova na ovom projektu rade domaće firme i ja verujem da, ono što je istakao ovde, ćemo mi sigurno dobiti i za neke buduće projekte, makar neki hodogram i kako se sprovode radovi i kako se troše sredstva.
Čak se ovde postavilo kao jedno od ključnih pitanja – ko je pravio ugovor? Dobro, pravila ga je neka prethodna Vlada. Šta, da li nismo trebali da nastavimo taj ugovor? Nismo trebali da radimo nešto što je razvojni projekat za Republiku Srbiju, posebno za nas koji živimo dole na Ibarskoj magistrali i kojima je životni cilj da imaju neki autoput? Konkretno, Kraljevo će imati autoput, u ovom trenutku, nekih 20-ak kilometara do Preljine, što mnogo znači za ekonomski oporavak onog uništenog dela Srbija koji godinama zaostaje za severom, odnosno za Vojvodinom i Beogradom.
Uvaženi kolega je postavio pitanje – šta je sa Moravskim koridorom? Kao član Odbora za saobraćaj, telekomunikacije, prostorno planiranje u prethodnom sazivu mogu da mu odgovorim da je taj projekat predviđen Strategijom razvoja Republike Srbije i da se sve one pripremne radnje rade. Hvala Bogu da uradimo i taj projekat, pa i onaj dole od Niša prema Draču.
Da li je sporazum dobar? To je neko ključno pitanje na kraju. Sad ćemo posle pet godina, odnosno četiri godine realizacije da postavljamo pitanje da li je dobar ili nije. Vodićemo računa da u budućnosti ne pravimo takve sporazume ako nije dobar. Da li ćemo zaustaviti takav projekat? Ne, nikako. U danu za glasanje, ja ću svoj glas dati za sporazum. Hvala.