Pošto je ovo moje poslednje obraćanje danas, želim prvo da vam se zahvalim na tome što ste pitanja postavljali, koliko vidim, pet je opozicionih poslaničkih grupa postavljalo.

Nekoliko stvari. Upravo ste govorili suprotno od onoga što sam ja pričao. Ja nisam rekao da sam veći patriota, nego sam rekao da vi niste veći i da nikome drugom neću da dozvolim da bude veći rodoljub od nas i ništa više od toga. Naprotiv, pledirao sam na to da se odgovorno i ozbiljno ponašamo i da donosimo odgovorna i ozbiljna rešenja.

Voleo bih da odete sada i da objasnite za 5.800 radnika opštinskih kojima plaćamo plate, da oni ne postoje, i da su oni fikcija i da su izmišljeni.

(Marko Atlagić, s mesta: I meni je rekao da ne postojim.)

Da, i vama, gospodine Atlagiću, i vi ste nepostojeći profesor, pošto predajete u Kosovskoj Mitrovici, a i vama plaćamo platu, ali, šta ćete.

Tačno je, pokušaću da budem sasvim ozbiljan i da se ne igram političkih igara, tačno je da Srbija nema onoliko koliko bismo mi voleli na tom delu naše teritorije, nema. Mnogo je razloga, od Prizrenske lige do danas. Više bih imao ja vama da kažem nego vi meni. Mnogo bismo imali obojica da kažemo nekim drugima pre nas i nekim drugima mnogo pre nas. Ali, pre svega, nemojte da smetnete sa uma da nešto ne sme da nam bude mantra ni politička, niti bilo kakva drugačija, jer je mnogo licemerja i najlakše mi je da danas govorim – Kosovo je srce Srbije, živelo ne znam šta sve, ti Albanci, treba ih proterati, skloniti. To su gluposti.

Samo mislim da kada mi pokažete ko će od nas ovde da ode da živi u Glogovac ili Štimlje ili Suvu Reku, onda ćemo moći o nečemu ozbiljnijem da razgovaramo. Do tada možemo da govorimo o opstanku Srba u srpskim sredinama.

Nemojte da vas podsećam da su neki dobijali glasove u Prekazu i Uniku i da su imali više glasova nego u mnogim drugim mestima u centralnoj Srbiji, što je sve bilo nerealno i što je sve bilo neozbiljno.

Dakle, naš je posao da pomognemo našem narodu. Ja, pravo da vam kažem, bio sam i u Glogovcu, bio sam i u Orahovcu i u Mališevu i u Štimlju i u Suvoj Reci i u Zrzu između Prizrena i Đakovice, za razliku od 99,999% Srba. Ali, moram da vam kažem nešto, tamo ne bih živeo, a znam da ne biste ni vi i niko drugi u ovoj sali i ne pada nam na pamet da tamo živimo. Izabrali smo lepša mesta u kojima ćemo danas da živimo. Hajde da o tome govorimo istinito i iskreno.

Da li vi stvarno mislite da će neko u Glogovcu da kaže da to nije nezavisno Kosovo, u Glogovcu u kojem smo sa jedinicom žandarmerije i 1997. i 1998. godine uspevali da držimo opštinsku upravu sa četiri čoveka, kao što znate, gde su nam popreko i uzduž radili i Voja Živković i Miladin Ivanović Staljin itd, dobri ljudi, dobri političari bili za to vreme? Žestoko su se borili zato što su znali da ne možemo to sve da sačuvamo. Da li je tako, Steviću, bilo?

(Zvonimir Stević, s mesta: Da.)

Znali su koliko to nije bilo realno i utoliko su se snažnije i jače tukli. Ja vam pričam o jednom dalekom periodu koji mi nešto stariji u politici i dalje pamtimo i znamo ga dobro. Ljudi, da se pogledamo lepo i da kažemo da li ima i jedan od nas ovde koji hoće tamo da živi? Ima li i jedan od nas koji neće to da iskoristi i da kaže – evo me na Gazimestanu, da govorim nešto protiv ne znam koga? Protiv koga, protiv čega? Na Gazimestan odemo na Vidovdan 28. juna. Kad još odemo na Gazimestan?

Znamo li da u svim mestima oko Gazimestana žive Albanci? Imamo, hajde ovamo, da kažete, u Obiliću, u opštini imamo Plemetinu, ovamo Prilužje, koje već pripada Vučitrnu, Babin Most imamo još ovamo. Bresje smo izgubili, i to je sve i nemamo više ništa. Da li je tako? Pa, tako je. Što to ne kažemo našem narodu? Zato što 90% Srba misli da su to čista srpska mesta. Ne, nisu, na našu žalost nisu i ne vašom i ne mojom krivicom, kao što znate.

Hajde da sagledamo stvari realno. Šta je to što možemo da uradimo? Možemo da brinemo o našem narodu, da brinemo o bezbednosti, sigurnosti našeg naroda, da brinemo o njihovom ekonomskom prosperitetu, da kažemo – super što ste doneli takvu besmislenu odluku o Trepči, ne možete da je sprovedete, ali ćemo i mi da imamo problema, jer sad ne možemo da uvezemo eksploziv za Trepču, a treba nam eksploziv za rudnike, da ne misle ljudi da nam treba eksploziv za nešto drugo, treba nam eksploziv za rudnike.

Dakle, hoću da vam kažem, hajde da mi svoje ciljeve postavimo realnije. Hajde lepo, Srbi, da se zapitamo i da ne šaljemo tuđu decu negde, nego da kažemo šta je to šta je realno, šta je to što možemo da ostvarimo. Ne biste verovali koliko se žestoko borimo za to da te ciljeve koje možemo za tih stotinu i nešto hiljada ljudi naših koji danas žive na KiM da za njih nešto učinimo i od toga više njih žive južno od Ibra nego severno od Ibra, a severno od Ibra imamo kompaktnu teritoriju. A šta ćemo da kažemo našem domaćinu u Klokotu i Donjoj Budrigi koji je izložen na milost i nemilost albanskom komšiji? On traži da mi razgovaramo u Briselu. On traži da mi pregovaramo.

Rekli ste malopre nešto oko CEFTA. Samo pogledajte. Nemojte da smetnete s uma jednu stvar, ako je Milan, ako nisam pogrešio, izvinjavam se, nisam pogrešio, Milane, nemojte da smetnete s uma jednu stvar, mi smo prvi put, a danas bih potpisao to, tada ne bih, kada ste potpisivali CEFTA, tada smo prvi put kao posebno carinsko područje izdvojili teritoriju Kosova, od tada sve što naše robe uđe na Kosovo to je nama izvoz. Ja svaki put vodim računa kada o tome govorim i ne kažem izvoz na Kosovo, ako ste primetili, nego govorim izvoz u Prištinu, ako ste primetili. Iako bi bilo normalno da kažem izvoz na Kosovo, jer nam to od CEFTA, od tog sporazuma ide.

Šta je bila vaša alternativa? Nije bilo. Šta je naša danas? Nema je. Da zaštitimo koliko možemo, tvrdo, da zaštitimo narod, ali ljudi mi tamo moramo da budemo prisutni na tržištu, moramo ekonomijom i našom robom da budemo prisutni, mi možemo da budemo zemlja koja ima najprisutniju robu i u Prištini, i u Prizrenu i u Peći. Ljudi, to moraju da budu naši novi ciljevi i naša nova politika. Ko to neće da razume, i ne govorim vama, taj ne misli dobro i ne ponaša se odgovorno i ozbiljno prema svojoj zemlji i svi znate da sam u pravu, samo što nikome ne odgovara da to kaže.

Ja sam hteo u Niš da pozovem i neke ministre iz privremenih institucija, tzv. kosovske vlade i onda su mi rekli – nemoj, navući ćeš samo džabe gnev. Hteo sam samo sve da ih dovedem u Niš i da pokažemo, da kažemo – ej, ljudi hoćemo od Niša da napravimo centar regiona, hoćemo da vidimo kako da ubrzamo trgovinu, prolaz preko administrativne linije, kako vi kažete, granice. Da li vi stvarno mislite malopre, kad Jadranki govorite, da će oni da priznaju da to nije nezavisno Kosovo? Pa priznala ih Amerika, Nemačka, Engleska, Francuska i ne znam ko, pa neće nikada. Neće nikada, a mi im ne damo da uđu u UN. Mi im ne damo da uđu UNESKO. Mi štitimo to kao svoju teritoriju u skladu sa Ustavom na koji smo položili zakletvu i borimo se za taj Ustav koliko god možemo. Dajte da istini pogledamo u oči. Njih je realno, oni dodaju naravno, njih je realno dole oko milion i po. Nema ih više.

Hoćete ja da vam kažem u čemu su sada igre oko crnogorske demarkacije, kao i sa turskom viznom liberalizacijom? Suština je da ni jedni ni drugi ne dobiju viznu liberalizaciju jer u roku od godinu dana 300 hiljada Albanaca bi sa Kosova napustilo Kosovo i zato to neće, i to uslovljavaju demarkacijom sa Crnom Gorom za šta moraju da glasaju Srbi, a Srbi za to ne mogu nikad da glasaju zato što bi time de fakto priznali nezavisnost Kosova. I tu vam je igra svih, kao što Turcima sada neće da daju viznu liberalizaciju, iako bi to nama odgovaralo zbog neuporedivo većih prihoda itd, i naravno da se to sve uklopilo i u naš evropski put i u sve drugo.

To su mnogo ozbiljnije i mnogo veće teme o kojima mi moramo ovde da razgovaramo. I zato je to Milić pokrenuo malopre. I zato moramo otvoreno o tome da razgovaramo. I da vam kažemo šta još tu postoji. Ja sam spreman i za zatvorenu sednicu, da vam kažemo šta sve znamo o nekim drugim stvarima, da biste bili upoznati i da biste mogli da rasuđujete, a ne da se to pojavi sutradan u novinama.

(Goran Bogdanović, s mesta: Sve to znamo.)

Super. Ukoliko to sve znate, voleo bih da sam video ranije neka bolja rešenja i voleo bih da sam video nešto više racionalne politike, kao što bih voleo i danas na „Horizontu“ vidim… Možda smo videli ili možda nismo, ali vašu politiku su građani na Kosovu oceni tako što su vam dali jedan ili dva posto, a nama 62%, tako da mu to na isto dođe, kako god okrenete, i to govorim o Srbima na Kosovu i Metohiji.

(Nenad Milić, s mesta: Ovaj čovek nije glasao.)

Da, kao što ste govorili o tome da je glasao čovek koji je star 140 godina i ispostavilo se da je glasao čovek od 40 godina, pa mu niste dali da glasa samo zato što je glasao za SNS i čovek je iz Kosovskog Pomoravlja. Dobro, takav je vaš odnos. U pravu ste, neko drugi je kriv. Vi ste odlični, narod vas mnogo voli, samo se na glasačkom listiću nešto čudno desi, i to je neki problem ozbiljan i ja prihvatam da je to suština.

Još jedanput, želim da vam se zahvalim potpuno uveren da ćemo u budućnosti moći da otvorimo dijalog i po tim najvažnijim, ključnim političkim pitanjima koja će da znače i bolju ekonomiju za građane Srbije. Hvala svima na pažnji, poštovani narodni poslanici.