Mnogo smo već vremena potrošili prethodnog dana prošle nedelje i danas u diskusijama manje-više sličnih i istih pitanja. U kratkom obrazloženju dozvolite samo nekoliko napomena.
Znači, prvo i osnovno, za svaki od ovih pet kredita koje smo danas gledali ovaj sporazum mislim da može da se kaže da je alternativa da se ne uzme bilo koji od ovih kredita ili da se ne potpiše ovaj sporazum potpuno inferiorna u odnosu na alternativu da se to prihvati. To ne znači da je bilo koja od ovih alternativa idealna, to samo znači da u realnom svetu, u realnim okolnostima u kojima se Srbija nalazi 2,25% za slobodna sredstva budžetske podrške 0,71%, za kredit Svetske banke, koji je ipak usmeren na jednu oblast, mada i on daje budžetsku podršku, ali je ograničen, i vrlo konkurente stope, vrlo niske stope za projekte koji su nam korisni, kao što je zatvor i kao što je naselje za socijalno ugrožene grupe u zemljotresom pogođenom području, da je pravi način da se pozajme sredstva, da dug može da bude dobar drug.
Loše upravljanje, loše izveštavanje, ne možemo to da sprečimo time što se nećemo zaduživati pogotovo ako smo nasledili situaciju u kome bez zaduživanja bi bio kolaps. Znači, ako ste nasledili situaciju u kojoj vam je deficit veliki i dug veliki u odnosu na društveni proizvod, bez obzira da li je to na nivou 40% ili 60%, to su iznosi koji ne mogu preko noći da se preokrenu.
Prema tome, alternativa u kojoj neki implicite sugerišu da sutra prestanemo da se zadužujemo je jednostavno nemoguće, kao što ne može čovek da prestane da jede da bi smršao, tako ne možemo ni mi da prestanemo da se zadužujemo. Mi smo sad, ono što je najvažnije, mi smo prešli na putanju kontrolisanog smanjenja duga i po ceni i po količini, količini izraženoj kao procena društvenog proizvoda. To je najvažnije.
Prema tome, postoji hiljadu kritika svega onoga što radimo. Poslednja kritika koju ću da prihvatim, to je kritika da nam se imputira da smo dozvolili neograničen rast duga. To je potpuno suprotno i zdravom razumu i činjenicama i svemu ostalom.
Mi smo preokrenuli dinamiku rasta duga. Pet milijardi koje pominjete u periodu od jula 2012. do aprila 2014. godine su ogromnim delom 3,6 milijardi od pet milijardi zaokruženo, 3,6 milijardi je bio deficit, a ostale su stvari sve poznate stvari koje imamo i danas na grbači, a to je „Srbijagas“ 360 miliona, apeks kredit koji je ovde 250 miliona, to je likvidacija banaka i ostali troškovi 620 miliona itd. To su sve poznati troškovi o kojima smo pričali i to su troškovi koji su bili započeti ranije, samo su se ispoljili u periodu 2012-2014. godina.
Setite se, tada smo 2011. godine u septembru, pred izbore, šest meseci pred izbore i 2012. godine uzimali po milijardu evra da bismo zakrpili rupu u kasi, nismo imali para da plaćamo svoje dugove i svi su to znali. I ono što je najgore, najgora stvar je u takvoj situaciji, kad najmanje imate para treba vam najveća likvidnost, pošto su vam mesečni deficiti najveći i niko nema strpljenja. Kad neko vidi da se vidi dno kase će da navali na vas da vratite dugove. Mi smo izašli iz tog perioda, sada nam je potrebna mnogo manja likvidnost. To je privilegija onih koji su dobri.
Kolike devizne rezerve imaju razvijene zemlje? Pogledajte. Imaju neuporedivo manje. Kod nas su devizne rezerve jedna trećina društvenog proizvoda. Razvijene zemlje bi to smatrale totalnim bacanjem para. Mi to držimo zato da bismo našim poveriocima dali uverenje da smo dobri, a to plaćamo i sve drugo plaćamo. Plaćamo izlazak iz ove krize.
Ponavljam, nije nama povećanje duga slabost. Tražite druge slabosti. Imamo ih dosta. Glavne slabosti su nam to što ne želimo da shvatimo da nismo još izašli iz ove situacije, da ćemo izaći za godinu, dve, ali da se nalazimo na pravom putu.
Druga stvar jako važna, isto tako instinkt vam nije na dobrom mestu, a to je izveštavanje. Podržavam potpuno svaku inicijativu i predlog da o svemu što radimo izveštavamo prvo sebe, pa onda parlament, i komitete parlamenta i odbore parlamenta i sve ostale. Imamo tela koja se već dogovaraju o tome da će imati veći stepen transparentnosti. Ne može sutra, ali će biti u određeno vreme, u pravo vreme.
Mnogo je veći problem izveštavanja o utrošku sredstava i efektima kod projekata nego kod programa. Programi su ovi za budžet.
Kod budžeta nama nije problem nikakav. Mi smo na prošloj sednici to obećali. Suviše je rano sada. Poslaćemo vam listing kada su pare legle, milijarda evra 14. avgusta prošle godine i svaka isplata, to je novac na računu kod Narodne banke i svaka isplata, bilo za plaćanje kamata u dolarima. Rekao sam da se mi ne igramo sa valutnim rizikom. Mi smo to koristili za dolarske obaveze. Nismo menjali strukturu.
Prema tome, svaka isplata i kretanje likvidnosti je išlo po mesecima. Dobićete izveštaj bez ikakvih problema. To ima i u Trezoru i u Narodnoj banci.
Drugo, to skupljeno za budžet treba da dobijete u završnom računu o budžetu. Mi zbog nekih nasleđenih želja da to bude savršeno perfektno ne dajemo ili ne raspravljamo o tom završnom računu. Ja se sada trudim da napravimo izveštaj u kojem ćemo za sve naše rezerve imati fusnote, objašnjenje, metodologiju i u drugim detaljima. Mislim da ovaj parlament treba i mora da gleda to izvršenje, pošto mislim da su sitnice koje tamo možda mogu da se ispeglaju toliko male u odnosu na sumnju koja nediskutovanje tog budžeta stvara. Ja ću se zalagati da što pre imate pred sobom izveštaj o izvršenju. On će vam pokazati ne samo stanje izvršenja budžeta, nego i stanje oko projektnih zajmova, stanje u svim elementima budžeta.
Treće, ove godine ulazimo u naredni korak programskog budžetiranja, gde ćemo određene ključne elemente u budžetu skupiti po programima, da znamo ne samo kako trošimo pare iz budžeta, nego i gde pare završavaju. Primer, iz budžeta finansiramo opremu u zdravstvu. Ovaj parlament i mi treba da znamo da li je ta oprema završila na pravom mestu, da li postoje prostorije, obučeni ljudi, da li postoje pacijenti i koje je to efekte dalo. To ne može odmah, ali možemo da krenemo odmah. I to će biti takođe urađeno.
Četvrta stvar, jako važna, i tu još uvek lomimo koplja pošto su iznosi ogromni. Želimo, kao što smo pre dve, tri godine sve one stvari koje se ranije nisu videli i svi oni deficiti o kojima pričamo se ranije nisu videli, pošto smo ih držali ispod te prve linije, mi smo to pomerili iznad te linije. Republički budžet, ako pogledate pre sedam, osam godina je sledio drugu metodologiju, da je gomila tih stvari bila sklonjena sa radara, što bi rekli. Mi smo to sve sada stavili gore i samo pravo servisiranje, vraćanje glavnica ispod linije.
Želimo i nešto što je sa strane, nije sklonjeno, pošto se to pojavljuje u budžetu, odnosno u bilansu opšte države, a to su projektni zajmovi, bilansi, odnosno rezultati lokala, Koridori Srbije, Putevi Srbije, lokal itd, sve to utiče na bilans opšte države, ali ovi projekti se ne provode kroz budžet Republike, sem nekog malog dela. Želimo da uz vašu saglasnost proširimo budžet, da u njemu pratimo svaki projektni zajam od momenta odobravanja do momenta povlačenja, praćenja realizacije projekata i efekata.
Trenutno, mi to radimo sa strane. Znači, mi ništa ne krijemo, ali je to nekako pasivno. To je član 3. koji ima i garancije, finansiranje, slobodno finansiranje deficita i projekte, ali oni nisu povezani. Morate da znate sve i koji je projekt, kada, gde itd, da bi se povezali. Mi želimo da se to tačno zna gde projekti idu, koga finansiraju i koji su efekti tih projekata. Ovo će zahtevati mnogo veću pripremu, ali mislim da ćemo za godinu, dve, tri biti ponosni, da ćemo znati ko, za šta traži pare. Znači, gomila pitanja koja ovde stoji između redova, vredi li se zadužiti za neki zatvor? E, pa to bi trebalo da bude predmet neke strategije zaduživanja ne samo o iznosima i kamatama, i o tome gde nam trebaju sredstva iz inostranstva, a gde nam ne trebaju.
Postoje zemlje u svetu koje su rekle mi ne želimo da se zadužujemo za socijalnu sferu, pošto nam tu postavljate uslove koji nama nisu prihvatljivi, ali želimo da se zadužujemo, recimo, za zatvore, pošto tu dobijete izuzetno povoljne uslove, ostvarujete neke standarde i ciljeve koji su u skladu sa procesima integracije sa Evropom i oni vam pomažu. Znači, tamo gde su dobri uslovi, gde inače mi ne bi smo odmah imali sredstava, to možemo da postignemo.
Konačno, moj komentar za to što se vraćam na period posle primene ovog programa, ne zato što sam sebičan i što ne bi želeo da gledam prethodni period i da pišem i da odgovaramo na sva pitanja, na sva pitanja inače odgovaramo, nego zato što je jako važno da, od momenta kada smo krenuli, merimo šta smo uradili u tom periodu. Znači, nije to početak sveta, ali je to početak, nova strana, nova stranica u našem vođenju fiskalne politike, našem vođenju budžeta i svega ostalog. Setite se kako je to bilo. Rešili smo da ćemo morati da uštedimo u prvom koraku na platama i na penzijama. Nismo imali sa kog drugog mesta da pokrenemo taj zamajac reformi. Zašto?
Zato što su troškovi operativni bili suviše mali i suviše rigidni, zato što su kamate, koje traže poverioci iz inostranstva bili nedodirljivi, oni bi skočili kada bi smo to pipnuli, zato što kapitalne rashode nismo hteli da diramo. Prema tome, kada smo sklonili te tri stvari, jedino što je ostalo su bile plate i penzije. Postavljate pitanje – zašto? To je krajnje nepopularna mera. To jako dobro znate.
Znači, naša procena je bila da radimo nepopularnu meru, kao što lekar radi nepopularnu i tešku operaciju, zato što je alternativa gora i zato što ona nudi izlečenje, izlazak. Zbog toga to radimo i prema tome to je taj balans koji želim da ocenite. Da li smo mogli drugačije? Mi smo smanjili, setite se, minimalno i plate i penzije i sada vraćamo maksimalno koliko prostor dozvoljava i ostajemo na istom putu. Znači, ništa nismo u tome promenili.
Da li možemo nešto bolje? Ima gomila stvari koja može bolje. Evo, danas se tu vraćamo, danas smo pričali, sa fondom smo završili i onaj deo koji javnosti nije mnogo poznat, koje su reforme ostale nezavršene. E, o tome pričamo.
Imamo neke situacije gde nismo još dovoljno uznapredovali, kao što su reforma obrazovanja, kao što su reforma javne administracije i javnog sektora uopšte, ali i kao što je reforma nekih javnih preduzeća, i to ne samo ovih velikih za koje svi znate, nego gomila malih javnih preduzeća, komunalnih preduzeća koja nisu efikasna, koja jednostavno su navikla da posluju po nekoj svojoj dogovornoj ekonomiji na lokalnom nivou. To nam stvara, prvo, probleme koje ne vidimo, a onda kada se pojave kao Smederevska Palanka, kao Apoteka Pančevo, onda vidimo da imamo kamen koji ne znamo kako da sklonimo, kako da izbacimo iz sistema.
Poenta je u tome da nema na reč, nema na poverenje, nego na budžetiranje koje će biti transparentno, da svi znamo unapred, pa tamo gde moramo da intervenišemo da intervenišemo, a ne da pustimo da to curi na sve strane. Ne može se tako upravljati resursima. Znači, kada mi tražimo disciplinu, tražimo je za sebe isto, kao i za sve druge.
(Petar Jojić, s mesta: Osam stotina miliona.)
Sistem treba to da reši.
