Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 106. u vezi sa članom 109.

Gospodine predsedavajući, cenim vašu popustljivost prema opoziciji, ali sve vreme dok je kolega Martinović govorio protivnička strana, evo vidite još jedno nepristojno ponašanje, još jedno ometanje govornika, ono su oni fini vaspitani, oni od Saše Jankovića, koji plediraju da dok neko govori da treba poštovati slobodu govora, koji govore o pravnoj državi. Sve vreme dok je kolega Martinović govorio kolega iz opozicione stranke, je dobacivao, mahao rukama, evo nešto ću navući na pluća, pravio promaju, sve vreme je dakle dobacivao, što Poslovnik član 106. stav 3. kaže da nije dozvoljeno.

Cenim tu popustljivost, ali u skladu sa članom 109. da ubuduće, ne sada, povedete računa kada se kolege tako razmašu, raspojasaju, kad dobacuju baš sve vreme i na takav način ometaju govornika, da ih upozorite da možete da im izreknete opomenu u skladu sa članom 109. koji za takve situacije to predviđa.

Verujem da možda kod vas, s obzirom na oni emituju u svom govoru neku onako robusnu si silu, možda postoji neki strah, posebno kada je njihov šef poharao ovaj Hilandar, ali gospodine predsedavajući, vi ste muško, oni uobičajeno napadaju samo žene u RIK i opštini Pećinci, nema razloga za strah, a ako primenite Poslovnik 106. i 109. članove. Hvala vam. Ne tražim da se glasa.

Zahvaljujem gospodine Rističeviću.

Ne postoji verujte nikakav strah niti imamo dvostrukih aršina niti popustljivosti ni kada je reč o poslanicima pozicije ni kada je reč o poslanicima opozicije, isključivo gledamo da se rukovodimo onim što je precizno i jasno definisano u Poslovniku o radu Narodne skupštine.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika.

Ne.

Zahvaljujem gospodine Rističeviću.
Gospodine Nogo, vi ste hteli želeli povredu Poslovnika.
(Srđan Nogo: Ne, nego repliku.)
Repliku? Niste spomenuti gospodine Nogo nijednog trenutka.
Molim vas, vraćamo se na raspravu. Reč ima narodna poslanica Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici ministarstva, gospodine predsedavajući, zaista je postalo simptomatično da mi poslanici provedemo više vremena i ukažemo više pažnje prilikom utvrđivanja dnevnog reda, ne kažem da to nije važno, ali danas smo tome posvetili pet, šest sati vremena, da bismo onda o temi dnevnog reda, o 44 spojene tačke imali ukupno vreme od samo pet sati, plus govori ovlašćenih predstavnika.

Prosto to nije logično i zaista nema veze sa parlamentarizmom. Nadam se ubuduće, da ćete kada dođe do ovakve situacije poslanička većina barem predložiti duplo duže vreme za raspravu. Kad je ovako obiman dnevni red.

A kada se inače na dnevnom redu ove Narodne skupštine nađu tačke koje su veoma važne kao što je pravosuđe, kada mi poslanici koji smo pozvani i izabrani da svojim odlukama ovde uređujemo pravosudni sistem, ili kada smo pak pozvani da učestvujemo u odlučivanju oko izbora nosioca pravosudne funkcije onda najmanje što možemo da uradimo jeste da pokažemo svest, ako je imamo, odnosno neki možda i nemaju, koliko su reforme pravosuđa zapravo do sada ukupno bile slabe i koliko daju slabe rezultate.

Te reforme su prvo spore, onda su nedovoljne, onda često idu pogrešnim putem, a da ne govorim o toj situaciji da je totalno anticivilizacijski da mi političari predstavnici partija, uopšte učestvujemo u odlučivanju o pitanjima izborima nosilaca pravosudnih funkcija. Bilo da se radi o sudijama, bilo da se radi o predsednicima sudova ili o tužiocima. Prosto to jednostavno nema veze što je to potrebno da postignemo zbog akcionog plana, poglavlja 23, kojim usaglašavamo naše pravo sa pravom EU, potrebno je da menjamo Ustav. Prosto, nije civilizovano, da partijski ljudi, naročito partije koje su na vlasti, dobijaju priliku da utiču u izboru nosioca pravosudne funkcije. I tu ponavljamo neku tradiciju, gde su te partije uvek starije, nego institucije. Jer koga će? Uglavnom će da traže informacije od partija i institucija, ali pre svega od partije. Tu trpimo štetu i građani ali i mi opozicione stranke.

Prva tačka dnevnog reda je – Predlog o izmenama i dopunama Zakona o sudijama koji je podneo jedan narodni poslanik i mogu da se složim, da kažem da ne mora uvek Vlada i da je bolje da ponekad se i neki predlozi zakona koji predlažu narodni poslanici stave na dnevni red, ali ne mogu da se složim da je to tako mala izmena da je dovoljno da jedan jedini poslanik, ne razumem zašto to nije barem poslanička grupa ili poslanička većina predložila ili barem grupa narodnih poslanika ili barem predsednik Odbora za pravosuđe, ali prosto je to neverovatno umanjivanje, ali nisu nebitne te promene.

To skraćivanje mandata sa pet godina na četiri godine da bi se dalo na značaju Vrhovnom kasacionom sudu, može da bude sporno, ali ajde da kažemo ne mora, da bi bila bolja frekvencija, po meni je stvarno sporna odredba po kojoj mi ovde poslanici, zakonom dozvoljavamo mogućnost da oni koji su navršili svoj radni vek, mogu da produže da rade sve dok traje funkcija predsednika suda. Pa šta, malo li je u ovoj državi, nemamo dovoljno sudija, tužilaca, advokata, pravnika sa pravosudnim ispitom, pa nisu to neki koji odlaze iz ove zemlje. Imamo toliko školovanog kadra sa iskustvom i zašto bi mi umanjivali šansu nekom drugom da postane predsednik suda koji će možda dok ovaj završi svoj mandat možda neće imati priliku, možda će on završiti svoj radni vek. Na primer, pričam. Zašto bismo umanjivali šansu? Zašto bismo vezivali ruke Visokom savetu sudstva, da bude ograničen u tom pogledu da ako neko hoće da produži i ako je ispunio radni vek da on to može da učini. Potpuno nerazumno, i potpuno neracionalno pogotovo u zemlji koja ima dosta pravnika sa iskustvom i sa položenim pravosudnim ispitom. Ima ih i na birou sa iskustvom. Ne vidim potrebu apsolutno.

Dalje što se tiče izbora tužioca, isto mislim da mi nismo pozvani, niti bi trebalo da me interesuju i biografije niti bi trebalo da me interesuju na koji način se to boduje, zato što to jedino i isključivo može da radi struka. Ne mogu ja da ulazim ni u pitanje kako su ti poeni uopšte, da li je to pravično opredeljeni broj poena, razumete? Dakle, samo struka isključivo struka.

Sada, pogledajte u kakvu smo situaciju sada dovedeni. Jeli i septembru 2015. godine raspisan konkurs za 55 javnotužilačkih funkcija? Mi smo samo jedan delimičan broj od septembra 2015. godine i danas biramo samo još trideset i nešto, mislim 33. Koje je to vreme? Uzmite u obzir da u ovoj zemlji nedostaje svaki peti tužilac je upražnjeno mesto. Jel to tačno? Jel tačno da nam nedostaje 117 tužilaca ili zamenika tužilaca? A onda svaki taj tužilac ima skoro 1.200 predmeta. Jel to tačno? Zašto je došlo do tog uskog grla do zagušenja? Onda kako radi ova država, kako rade državni organi, kako smo dozvolili da toliko ljudi nedostaje na tako važnim funkcijama da bi ovaj pravosudni sistem mogao da funkcioniše? Vrlo prosto, vrlo razumno pitanje. Stvarno tražim jedan minimum objašnjenja, a onda dolazimo na tačku 11. koja je za nas iz Liberalnodemokratske partije veoma značajna, zato što je za nas suočavanje sa prošlošću, a izbor tužioca za ratne zločine, jeste jedan od preduslova da budemo pravednije društvo, da možemo da se pomirimo sa susedima i da uživamo u dobrosusedskim odnosima.

Zašto smo godinu i po dana čekali na izbor tog tužioca za ratne zločine? Zaista neshvatljivo. Evo mi smo dobili u aprilu predlog Vlade, jel tako? Državno veće tužilaca u septembru prošle godine, predložilo je Vladi. Predsednik Vlade jhe rekao da će početkom decembra, podsetila sam se tih izjava, da će biti izabran početkom novembra, da bi onda rekao krajem novembra, da bi onda početkom decembra rekao do nove godine i na kraju evo nas sada sredina maja, znači godinu i po dana mi nemamo tužioca za ratne zločine. Šta ga je sprečavalo? Makar, nam duguje neko obrazloženje. Nisu dovoljne samo dve biografije. Moramo da znamo šta je to. Ispade na kraju da je Narodna skupština bila najefikasnija, jer smo evo zakazali sednicu, našla se na dnevnom redu 11. maja, a Vlada je podnela taj predlog 25. aprila. Ja smatram da je to propust predsednika Vlade. Još jedna od tamnih mrlja u njegovom mandatu. To je za nas veoma važno pitanje. Na kraju krajeva to je političko pitanje, koje takođe utiče na kredibilitet jedne zemlje. Ne možete vi da zahladnite odnos sve sa jednom državom, diplomatske odnose sa jednom državom sa kojom smo uvek imali dobre odnose, mislim na Francusku, neka me ispravi neki istoričar ako grešim, ali mislim da je ovo prvi put da su zahlađeni ti diplomatski odnosi, zato što Francuska država, odnosno francuski sudovi nisu udovoljili našem zahtevu za izručenje Ramuša Haradinaja. To je bio razlog da mi zahladnimo, po prvi put u istoriji diplomatske odnose.

Kakav kredibilitet imamo mi, onda sa pozicije da nam je Francuska isporučila Ramuša Haradinaja, nadležan da podigne optužnicu, bio bi državni tužilac za ratne zločine, koje ova zemlja nema godinu i po dana. Jel to tačno? To je prosto urušavanje ugleda zemlje.

Drugo što se tiče tužioca za ratne zločine, videla sam da je Vlada još prošle godine u februaru usvojila Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina. Postavlja se pitanje zašto to nije uradilo i Tužilaštvo za ratne zločine. Prošlo je toliko vremena. Jedna od najnovijih vesti, evo na sajtu, jeste da je 6. aprila ponovo podignuta nova i proširena optužnica za slučaj ratnog zločina u vozu na putu ka Štrpcima prema 20 ljudi.

Taj zločin je izvršen 1993. godine, a mi 2017. godine, evo, 6. aprila nedavno tek ponovo podižemo tu optužnicu. Trebalo bi imati u vidu da zaista jeste, protekom vremena, prošle su 24 godine, dokazi se teže nalaze, neki svedoci nisu ni živi ili nisu u stanju da mogu… Dakle, interes ove zemlje, protivim se svim onim kolegama koji su bili za to da se ovo Tužilaštvo i specijalni sud, ne. Interes ove zemlje je da državni tužilac za ratne zločine i Sud za ratne zločine i dalje postoji, jer je to jedini način da se suočimo sa prošlošću i da zaista postanemo pravednije društvo.

Takođe bih spomenula, a u vezi sa ovim, da godinu i po dana Vlada nije predložila čoveka koji će da bude tužilac za ratne zločine, da je taj DOS, koji se tako često kritikuje i spominje kao nešto najgore što se desilo ovoj zemlji, ja sam, recimo, već tokom prošle sednice pominjala neke zakone gde je DOS podigao standarde koji se danas ne ispunjavaju. Na primer, govorila sam o Zakonu o javnim nabavkama, u pogledu suzbijanja korupcije, da je usvojen za vreme DOS-a, pa o Zakonu o Radiodifuznoj agenciji, da je tada, naravno, poboljšani su, stvoreni su uslovi za bolje ostvarivanje slobode medija. Danas ću da kažem da je ovaj zakon usvojen Zakon o organizovanju i nadležnosti organa za procesuiranje ratnih zločina, zapravo, taj zakon je donet 1. jula 2003. godine i državni tužilac za ratne zločine je izabran u istom mesecu, znači 20. jula 2003. godine, i on je tu dužnost vršio do 31. decembra 2015. godine, od kada nemamo tu instituciju.

Imamo, dakle, vršioca dužnosti, njegovog prvog zamenika koji ga menja, i za kojeg, pravo da vam kažem, nije jasno kada je već čovek tu godinu i po dana, zašto se njemu nije ukazalo poverenje. On jeste predložen, ali očigledno da je tu bio neki problem, da li on nije opravdao zahteve koji su ispred njega bili, ili jeste, prosto smo trebali da dobijemo neko objašnjenje.

Na samom kraju, rekla bih još da bi trebalo da se potrudimo, svako od nas, da na neki način i mapira probleme u pravosuđu, čisto da pokažemo da posedujemo svest da krećemo ka tim izazovima i da će svako na svoj način da pokuša da doprinese da ta situacija u našem pravosudnom sistemu bude bolja. Onda sam ja samo onako iz nekog i ličnog iskustva i mapirala neke probleme koje bi trebalo da ispravljamo u buduće.

Prvi problem jeste ovo o čemu sam govorila, negativna selekcija prilikom izbora sudija. Prosto, ne može to da bude partijska, i ne sme da bude. Tek tada ćemo dobiti i na poboljšanju kvaliteta i na poboljšanju efikasnosti pravosuđa, jer to često dovodi i do nestručnosti. Prosto, ta negativna selekcija dovede i do izbora nekih i nestručnih ljudi.

Drugo, šta je jako pogubno, to je neodgovornost za loš rad. Ne funkcionišu disciplinski organi Visokog saveta sudstva. To je ono što je takođe problem. Retko se kada otvaraju pitanja odgovornosti nosilaca pravosudne funkcije, da ne govorim koliko je zastarelih presuda do sada. Ko odgovara za to, a recimo, odgovorne su sudije. Mislim, poznati su neki slučajevi, npr. slučaj Pahomije ili slučaj prebijenih otporaša u Požarevcu, ima tih slučajeva ko zna koliko. Ne znamo ni koliko ih ima i ko je za to odgovoran.

Dalje, sudije su prilično skoncentrisane na brojke, da završe, jer su preopterećene, da završe što veći broj predmeta, to onda ide na štetu kvaliteta suđenja i pravde uopšte.

Dalje, problem jeste stvarno i loša organizacija sudova, nedostatak prostora i tehničkih sredstava. Neodgovoran odnos prema arhivi, to nikada niko nije spomenuo, a prosto, i to je važno. To je važno za funkcionisanje pravosuđa, za praksu pravosudnu, za izgradnju svih tih institucija. Da ne govorim dalje, dugotrajni sporovi, itd, itd, pa čak i kršenja, čak i donošenje zakona i mera koje se preduzimaju na taj način da na kraju predstavljaju kršenje prava građana, kao što je npr. Zakon o izvršenju i obezbeđenju, gde je Ministarstvo pravde prelaznim odredbama ostavilo na volju sudovima da pojedinačno, znači, imaju diskreciono ovlašćenje da primenjuju ta uputstva, ili ne, da se ponašaju slobodno, što je dovelo do obustave velikog broja. Stotine hiljada predmeta je obustavljeno zato što je to prosto…

Takođe, naravno, problem je i strah sudija da sude u predmetima gde je tužena Republika Srbija i možemo slobodno reći da nezavisnost nije postignuta i da moraju, kako sam već rekla, i sudije i tužioci, da mora da bude vidljivija njihova odgovornost. Njihova odgovornost, verujte, nigde, apsolutno nigde nije vidljiva. I bolje na to bi trebalo da utičemo kao parlament, a ne, recimo, na te puke izbore za koje niti smo pozvani, niti smo sposobni to da vršimo, a i kažem, mogu samo benefit imati partije na vlasti i niko drugi. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima predstavnik predlagača ministar Nela Kuburović.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, više puta smo imali prilike sad da čujemo da nije civilizovano da Narodna skupština odlučuje o nosiocima javnotužilačke funkcije, kao i o izboru sudija, i to upravo dolazi od strane onoga ko je imao itekako mogućnost ukoliko smatra da to nije civilizovano da promeni, nekoliko godina, i da izvrši te izmene Ustava i zatim, izmenu Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu.
Tačno je da se Vlada Republike Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, obavezala da će se smanjiti politički uticaj kada je reč o izboru nosilaca pravosudne funkcije. To je konstatovano i Akcionim planom za Poglavlje 23 i to je ono na čemu Ministarstvo pravde itekako intenzivno radi.
Verovatno vam je poznato da postoji Komisija za sprovođenje Nacionalne strategije za reformu pravosuđa, koja se itekako bavi ovim pitanjem, da je izvršena analiza ustavnih odredaba, koja se odnosi na izbor sudija i javnih tužilaca i upravo na osnovu te analize uslediće predlog amandmana koji će jednog dana biti na dnevnom redu u Skupštini da se o njima raspravlja. Ali, sve dok Ustav ne izmenimo, mislim da svi ovde treba da poštujemo i ustavne odredbe i zakone i da u skladu sa time sprovodimo postupak nosilaca pravosudnih funkcija.
Kada je reč o izboru javnih tužilaca, o kojima danas ovde raspravljamo, moram da istaknem po ko zna koji put da je ovo možda do sada najtransparentniji proces izbora, s obzirom da sam već i napomenula da Vlada nije vršila korekcije lista koji je dostavljen od strane Državnog veća tužilaca, već je upravo prosledila Narodnoj skupštini one kandidate za koje je struka, većina članova Državnog veća tužilaca su upravo sami tužioci. Neke odluke prilikom predlaganja su donete, što bi pojedini članovi takođe Državnog veća tužilaca rekli preglasavanjem ministra. Ja kao neko ko možda nije bio za nekog od ovih kandidata moram da poštujem volju većine, a samim tim je i Vlada poštovala isto to, pa je sve te kandidate prosledila Narodnoj skupštini. Smatram da dok god Narodna skupština bira javne tužioce može da raspravlja i o njihovoj stručnosti i njihovoj dostojnosti.
Kada je reč o izboru tužioca za ratne zločine, nije tačno da Vlada godinu i po dana nije predložila, s obzirom da je bio prvobitni predlog koji nije prošao u Narodnoj skupštini i Državno veće tužilaca je raspisalo novi konkurs u februaru 2016. godine. Ni sami tužioci nisu bili tako revnosni, niti su žurili sa predlaganjem kandidata, nego su tek nakon sedam meseci okončali postupak predlaganja, rangiranja i tek krajem septembra dostavili predlog Vladi Republike Srbije.
Ukoliko ste pratili na početku moje izlaganje, ja sam vam ukazala da i tom prilikom nisu predloženi svi kandidati za osnovna i viša javna tužilaštva, da je Državno veće tužilaca u septembru odlučilo ponovo da raspiše konkurse za pojedina tužilaštva, tako da smo tek konačne liste dobili u januaru i smatram da je bilo celishodnije da o svim tužiocima raspravljamo na jednoj sednici Skupštine, a ne da se to odvija u više etapa.
Ne bih rekla da je Tužilaštvo za ratne zločine bilo onemogućeno da radi. Ukoliko posmatrate statistiku rada Tužilaštva za ratne zločine, tokom 2016. godine i 2015. godine, možete da vidite da je u prethodnoj godini podignuto 15 optužnica za razliku od 2015. godine kada nije podneta nijedna kada smo imali tužioce za ratne zločine, a u trenutku kada tužilaštvom rukovodi prvi zamenik imali smo podignutih 15 optužnica, što znači da tužilaštvo i te kako može da radi.
Kada je reč o slučaju Ramuša Haradinaja i da li je neko mogao da postupa ili ne, ili podiže optužnicu, postupak protiv Ramuša Haradinaja i te kako se vodi u Tužilaštvu za ratne zločine i postoji zamenik koji je zadužen predmetom i može da postupa neovisno od toga da li imamo tužioca izabranog ili ne.
Da li je skandalozna odluka Vlade Republike Srbije kada je reč o odnosu sa Francuskom? Rekla bih da nije. Smatram da je skandalozna odluka francuskog suda. Poštujem i te kako samostalnost i nezavisnost sudova kada donose svoje odluke, ali kada pogledate odluku koju smo mi imali prilike da dobijemo, a to jasno upućuje da je odluka i te kako politička i nijednog trenutka, čak ni sam francuski sud nije rekao da Srbija nije nesposobna da sudi i da obezbedi osnovne garancije postupka zaštite i prava odbrane Ramušu Haradinaju. Naprotiv, to je i istaknuto u samoj odluci i čak šta više na 25 strana u potpunosti se objašnjava kako je zahtev za ekstradiciju osnovan, da su ispunjeni svi uslovi za to, čak je odbijen i svaki prigovor Ramuša Haradinaja, koji je izneo u samom postupku, da je postupak zastareo, da je reč o političkim motivisanom postupku, da je on već pravosnažno oslobođen. Svaki od tih postupaka je sam sud u Kolmaru pobio i utvrdio da su ispunjeni uslovi za vođenje postupka, da reč o postupku koji se vodi pred srpskim organima nije isti postupak protiv koga mu se sudilo pred Haškim tribunalom, gde ne postoji zastarelost krivično gonjenja i da su ispunjeni uslovi da se taj postupak vodi.
Nažalost, skandalozna je poslednja strana te odluke gde, čak verovatno, ni pravnik sa prosečnim znanjem ne bi mogao da poveruje u ono što je napisano, a to je da bi mu njegovim izručenjem bila naneta veća šteta po njegovu ličnost. Moram da ukažem da je Francuska, kada je reč o Međunarodnoj konvenciji za ekstradiciju, prilikom usvajanja i ratifikovanja te konvencije, u pogledu ove okolnosti istakla samo, odnosno usvojila rezervu koja se odnosi na bolest i starost. Mislim da nijedan od ovih kriterijumima nije ispunjen kada je reč o ovom optuženom licu, čak se ni samim tim kriterijumima francuski sud nije bavio.
Ono što je skandalozno i poražavajuće je da je razlog zbog koga je odbijen zahtev za ekstradiciju taj da je Ramuš Haradinaj politička javna ličnost na tzv. Kosovu, da je učestvovao u oružanim sukobima, da je pripadnik države koju Republika Srbija ne priznaje. Ne znam ko bi mogao uopšte da prihvati ovakvo obrazloženje i da ga podvede pod to da bi o ovim razlozima koji su navedeni njemu bila naneta lična šteta, vođenjem i ekstradicijom Republici Srbiji. Svakako odluka francuskog suda jeste sramna i skandalozna i mora da utiče na diplomatske odnose koji postoje između Republike Srbije i Republike Francuske.
Ono što se tiče samog postupka izbora, još jednom moram da kažem da je Vlada Republike Srbije u potpunosti ispoštovala ono što je Državno veće tužilaca dostavilo i upravo je struka presudila kada je u pitanju predlaganje svih ovih kandidata. Kada govorimo o odgovornosti nosilaca pravosudne funkcije, svakako, kao ministar pravde, smatram da na tome treba i te kako raditi. Iako nisam predstavnik predlagača, ispred Visokog saveta sudstva, ali kao član tog tela i te kako moram da istaknem da disciplinski organi i te kako rade i u toku prethodne godine imali smo nekoliko razrešenja sudija upravo zbog teških disciplinskih prekršaja.
Pomenuli ste, ne znam u kom kontekstu, i Zakon o izvršenju i obezbeđenju, navodeći da je prelaznim odredbama ovog zakona ostavljeno diskreciono ovlašćenje sudovima. Nisam sigurna da sam vas najbolje razumela. Prelaznim i završnim odredbama je bilo omogućeno izvršnim poveriocima da se odluče da li će svoj postupak da nastave pred sudom ili ne. Upravo na osnovu onoga što je sam izvršni poverilac, koji je svakako najzainteresovaniji za sam postupak, da se on okonča, uradio, na osnovu toga je došlo do obustave.
Moram da skrenem pažnju da se, kada je reč o primeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nekada vrlo često maliciozno govori da je došlo do obustave postupka. Upravo ove prelaze i završne odredbe su posle dugo godina naterale same sudove da ažuriraju svoje predmete i da faktičko stanje prilagode sa stanjem u spisima predmeta i sa evidencijama koje vode, jer bili su brojni predmete gde su veliki poverioci i prethodnih godina dostavljali dokaze da su dugovi bili izmireni, samo što sudovi to nisu ažurirali i nisu te predmete označavali kao rešene. Ovo je upravo bio jedan od načina da kroz primenu novog zakona ažuriramo statistiku i konačno da dođemo do tačnog broja predmeta koji opterećuju sudove ili ne, da se ne bi stalno povlačila brojka od blizu dva miliona starih izvršnih predmeta koji su vrlo često i opravdanje za nerad i dugo trajanje postupaka. Hvala.

Zahvaljujem.
Koleginice Mićić, nemate pravo na repliku.
(Nataša Mićić: Kako nemam?)
Nemate, dobili ste odgovore na pitanja koja ste postavili.
(Nataša Mićić: Pogrešno sam protumačena.)
Odlično ste protumačeni.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.
(Nataša Mićić: Molim vas repliku.)
Gospodine Ćiriću, izvolite.
(Nataša Mićić: Ministarka me nije razumela.)

Prepustiću svoja dva minuta gospođi Mićić, ako želi?

(Nataša Mićić: Samo kratko. Objasniću u tri rečenice. Da li mogu da dobijem pravo na repliku?)

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, poštovane koleginice i kolege, naravno da sam imao želju da date prostora koleginici Mićić da iskoristi dva minuta i da odgovori na ono što se otvaralo kao tema diskusije. Mislim da je bilo dovoljno vremena da svi koji su govorili po 20 ili po 40 minuta, kao ovlašćeni predstavnici po ovoj tački dnevnog reda, kažu svoje stavove. Valjda ovde nema toliko strpljenja da se čuje reč opozicije.

Mislim da to obeležava današnji dan i rad Skupštine. Mislim da je važno reći to da institucija Skupštine, institucija pravosuđa, Ministarstva pravde ne nosi veliko poverenje građana u Srbiji i toga smo svi svesni. Možemo da se složimo oko zajedničkog cilja da pravosuđe, pravosudne organe oslobađamo što više od uticaja politike.

Trebalo bi svi danas da se zapitamo koliko smo doprineli ovoj raspravi našim ponašanjem i radom u Skupštini, upravo u podizanju poverenja građana u instituciju Skupštine Republike Srbije, u instituciju ministarke pravde, u instituciju pravosudnih organa u Republici Srbiji. To je odgovornost, ne samo vladajuće većine. Ja to osećam kao odgovornost i kao šef poslaničke grupe jedne od opozicionih stranaka.

Danas smo počeli rad Skupštine tako što je poslanički klub DS predložio nekih 25 do 30 zakona. Naravno, nijedan od tih zakona nije stavljen na dnevni red. Jedan od zakona šefa poslaničke grupe SNS je dobio tu podršku…

(Predsedavajući: Možete li da se vratite na temu, kolega Ćiriću? Pustio sam vas tri minuta.)

Upravo dolazim do predloga zakona koji je predsednik vaše koalicije predložio i koji je usvojen, a o kojem danas govorimo. To je jedan od tri sistemska zakona o kojima ću ja govoriti, jer u 43 tačke dnevnog reda imamo tri zakona. Jedan je zakon o promenama Zakona o izboru sudija, imamo zakone o potvrđivanju zajmova i imamo izbore, a ja neću govoriti o pojedinačnim rešenjima, o imenima i prezimenima. Koleginice i kolege će u sutrašnjem danu za raspravu govoriti detaljnije o tome.

Probaću da doprinesem tome, još jednom kažem, iz odgovornosti da zajedno gradimo ozbiljnost ove institucije, jer sam siguran da ćemo imati kvalitetnije zakone i veće poverenje građana i sigurno uspešniju implementaciju svega onoga što ovde usvojimo, ukoliko ubedimo građane da zaista radimo na njihovu korist i na njihovo dobro. Zbog toga je bitna i ta atmosfera u kojoj radimo i zbog toga je važno i neodvojivo i ovo pitanje atmosfere i načina rada u Skupštini.

Nažalost, sigurno neće doprineti poverenju i onome što ste vi rekli, a to je cilj, ne samo postizanje i otvaranje poglavlja 23. i taj put ka evropskim integracijama, nego svakako, pre svega, veće poverenje građana u pravosudne organe u Srbiji. Da li ćemo ih sticati na takav način, što ste vi, kao ministarka pravde, dovedeni u situaciju da ovde u ime Vlade branite jedan zakon, koji nije Ministarstvo pravde podnelo ovoj republičkoj Skupštini, podnela ga je jedna od stranaka, u stvari šef poslaničke grupe SNS, jer je očigledno lako zaključiti da je to ne sistemski zakon, nego zakon koji je motivisan političkim motivima? Zbog čega to kažem? Čuli smo argumentaciju da je jedan od najvećih motiva da predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koji se bira na način koji je definisao Ustav i na rok od pet godina, ali u jednom mandatu, izjednačavamo ili stavljamo u bolju poziciju od predsednika ostalih sudova u Republici Srbiji, time što ćemo njih birati i što ćemo njima skraćivati mandat na četiri godine, ali, naravno, u dva mandata i mogućnosti da imaju svoj reizbor i mogućnost da osam godina upravljaju sudovima. Mislim da ta nedoslednost, upravo u tome da predsednik Vrhovnog kasacionog suda po Ustavu ograničen na pet godina mandata, se stavlja u poziciju koja nije, na neki način, ravnopravna sa predsednicima osnovnih sudova i njihovim izborom od osam godina.

Mislim da je važno i to reći, na koji način je ova tačka dnevnog reda ušla u proceduru i na koji način smo je usvojili, i to po hitnom postupku. Jedno od obrazloženja zbog čega se usvaja po hitnom postupku je i to da je predlagač Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, kaže da je potrebno usvajanje Predloga zakona po hitnom postupku zbog mogućih štetnih posledica po funkcionisanje pojedinih sudova, ukoliko se ovaj predlog ne usvoji. Šta to znači? Da vi niste mogli da imate tu procenu u Ministarstvu pravde? Da li će to, i mene interesuje, na koji način bi to ugrozilo rad pojedinih sudova? Mislim da u tom smislu dugujete odgovor i nama poslanicima, ali još jednom kažem, stavljeni ste u poziciju koja zaista nije nimalo zahvalna.

Ono što je važno u tom zajedničkom cilju, i verujem u iskrenost tog cilja, da depolitizujemo sudove, pravosuđe, a to je da je prethodno rešenje sa petogodišnjim ciklusom upravo primarno donešeno zbog toga što preskačemo taj magični ciklus od četiri godine, ciklus demokratskih promena i demokratskih izbora. Mislim da je taj petogodišnji ciklus, upravo, garancija da možemo da preskočimo politička odlučivanja i to da imamo neki kontinuitet u nekim od važnih institucija. Na ovaj način, izjednačavanje ciklusa od četiri godine, izbornih ciklusa, koji su kod nas još i kraći, dovodimo, naravno, u situaciju svakog od nas da se pitamo da li je taj motiv izjednačavanja demokratskog ciklusa, izbornog ciklusa sa izborom i samih sudija, tužilaca, predsednika sudova, upravo sa motivom da se biraju na taj direktni politički način.

Zbog toga mislim da je to loše rešenje i zbog toga nije dosledno, a pomenuo sam, pre svega, zbog neusklađenosti sa načinom izbora i definicijom Ustava, koji kaže na koji način se bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda. I vi ste pomenuli da, potrebno je, definisati to Ustavom i mislim da nije dobro na ovaj način menjati, nedovoljno dosledno i mislim da, u tom smislu, treba raditi da ova Skupština, braneći institucije i pravosudnog sistema i institucije Skupštine može da razgovara na taj način.

Druga važna stvar koja ukazuje na vašu nezahvalnu poziciju, koju ni na koji način ne želim da zloupotrebim, jer mislim da je važno ovde razgovarati, a malo smo govorili o tome, a to su Zakoni o potvrđivanju zajmova i pre svega zajmovi za restrukturiranje i razvoj i reformu javnih preduzeća u Srbiji. Pominju se javna preduzeća u energetici, sistemi koji su važni za život Srbije svih narednih godina, dakle, sistemi koji prevashodno odlučuju o privrednom razvoju ove naše zemlje.

Zbog čega mislim da ste zaista u nezahvalnoj poziciji? Vama ne mogu da postavljam ta pitanja, ali zbog javnosti želim da kažem da smo mi pre godinu i po dana ovde, u ovoj Skupštini, usvojili Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji, projekat restrukturiranja EPS-a između Republike Srbije i Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj 200 miliona evra. Dakle, i danas treba da donesemo odluku o tome da se zadužimo novih 200 miliona evra i to otvara više pitanja. Dakle, nije lako odlučivati o tih 200 miliona evra ukoliko nemamo informaciju ministra finansija, državnog sekretara, ili direktora Uprave za javni dug. Neko od njih je trebao da bude ovde, da nas upozna sa stanjem javnog duga u Republici Srbiji, sa time na koji način će ovakva odluka uticati na javni dug Republike Srbije, budućnost Srbije i na našu odgovornost za to kakvu državu i institucije o kojima smo i na početku govorili ostavljamo našoj deci.

Mislim da je nedovoljno odgovorno da na ovakav način dobijamo informaciju o ovako važnom zakonu i samo 200 miliona evra novog zaduženja Republike Srbije. Javni dug nije jedini razlog. Mislim da je važno, i o tome smo govorili, da kao narodni poslanici dobijemo informacije o efektima zakona za koje smo ovde glasali. Kakvi su efekti ovog zakona koji smo usvoji pre godinu i po dana i duga od 200 miliona evra, za restrukturiranje EPS-a?

Slušali smo puno u javnosti, od prethodnog direktora EPS-a, o korporativizaciji, o rešenju velikih strukturnih problema u EPS-u, o velikom uspehu, o velikom napretku, a mi, evo juče, imamo informacije eminentnih ekonomista u Srbiji koji kažu bruto društveni proizvod u Srbiji, u prvom kvartalu, povećan za 1%, primarni uticaj na tako mali rast bruto društvenog proizvoda je pad proizvodnje u EPS-u od 18,5%. Znači, u prvom kvartalu skoro 20% u proizvodnji struje. Šta to znači za privredu Srbije? Svesni smo valjda toga.

Da li imamo dovoljno parametara bez prisustva ministra finansija, bez državnog sekretara, da sada na pravi način razgovaramo o novom dugu? Ovo je prvo zaduženje od 200 miliona evra. Sada možemo da napravimo analizu, šta nam je doneo taj dug od 200 miliona evra i naše pritiskanje tastera i ta odluka? U redu je korporativizacija, restrukturiranje EPS-a i pad, efekat posle svega toga, veći javni dug za 200 miliona evra i pad proizvodnje struje za 20% u prvom kvartalu ove godine.

Šta će nam doneti onda ovaj zajam, o kome sada razgovaramo? To sam hteo da pitamo ministra finansija, ministra koji se bavi energetikom i one ljude koji mogu da odgovore na meritoran način o svemu ovome. Na koji način možemo da odlučujemo o ovome. To je pitanje. Da li je tih 200 miliona evra potrebno za opštu atmosferu koja je u najvećem broju ovih javnih sistema koji su predmet ovog našeg odlučivanja i EPS, i Srbijagasa, i Železnice Srbije, pre svega, u načinu na koji će smanjiti broj upošljenih u ovom sistemu?

Mi smo već govorili o tome, u stavu u kome se stvara atmosfera u kojoj je Srbiji stalno potreban mentor, u kojoj u Srbiji nema dovoljno ….