Hvala poslaniče.
Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Gospođice ministarka sa saradnicima, teško je u nekih sedam osam minuta koliko vremena ima da se priča o ovolikom broju tačaka, tako da, moraću svoju diskusiju ograničim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i da kroz nekoliko rečenica, možda, neke nelogičnosti koje su spominjane u izboru tužilaca spomenem.

Prema već spominjanoj reprezentativnoj anketi, a anonimnoj, Društva sudija, 44% sudija od 1585 anketiranih sudija od ukupnog broja od nekih 2800 sudija koliko ima u zemlji Srbiji, su dali svoje odgovore da rade u uslovima pritiska, a od tolikog broja sudija 43 je dalo odgovor da je taj pritisak sistemskog karaktera. Dalje su dodali, da se uticaj političara na sudije vrši posredno preko pojedinih sudija koji su ili članovi Visokog saveta sudstva, ili predsednici sudova. Sada mi dobijamo predlog zakona u kome treba da promenimo samo dve tačke, što je u stvari bitno.

Potpuno podržavam cenjenog kolegu Martinovića, kom je juče neko osporavao pravo da on bude predlagač. Naravno da narodni poslanik može da bude i treba da bude predlagač promene, tim pre ako je šef najbrojnije poslaničke grupe, ali u toj stvari meni nešto nije jasno.

Dve hiljade trinaeste godine promenjen je član 72. tadašnjeg ustava Zakona o sudijama u stavu 1. gde je rečeno da se mandat postavlja da traje pet godina. Do tog dana mandat je bio isto četiri godine, kao što se sada predlaže.

I šta sada tu meni nije jasno? Da li smo onda pogrešili ili smo onda bili u pravu? Da li danas grešimo, da li smo danas u pravu? Zašto to pitam? Pitam zato što onaj ko je gledao spisak govornika, video je da pored mog imena stoji neopredeljen. Nisam čovek koji je iz pravne struke i mene vlast treba da ubedi da to što predlaže, jeste nešto dobro za šta ću da glasam. Do duše, pre nekih sat vremena, ministarka je onako provukla negde da je to tada možda bila greška njenog prethodnika, gospodina Selakovića, ali niko nije rekao jasno, a ja vas molim da zbog nas kojima nije jasno, kažete šta je sada to u pravu.

Ovako, ja sam obavljao konsultacije sa profesorima pravnog fakulteta različitih univerziteta u Srbiji koji su mi davali neke druge podatke. Davali su mi podatke koje smo već čuli, da se zbog ovoga ide da bi se nekim predsednicima sudova produžili mandati, da bi neki dobili drugi mandat, da bi ostali na funkciji na kojoj jesu.

Da li se na ovaj način krši član 149. Ustava u kome kaže da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavistan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. On se ne krši vidljivo, ali šta mi imamo? Imamo situaciju da predsednike sudova predstavlja VSS. Kako se taj savet formira? Ministar pravde izabran od strane Vlade, predstavnik vlasti, predstavnik skupštinskog odbora takođe izabran od strane vlasti, predsednik Kasacionog suda, takođe izabran od strane vlasti i osam kandidata koje određuje skupštinska većina.

Da li neko može da mi objasni da tih 11 članova VSS koji će na taj način biti izabrani prvenstveno od vladajuće većina, što im ne sporim pravo, izbori su pokazali, oni su dobili više i najviše, da li ti osećaju izvestan vid zahvalnosti za svoj izbor, pa to bude nešto što će da prouzrokuje da mnogi sudski postupci do dana današnjeg ne budu rešeni, mnoge afere ne budu razrešene i mnoga pitanja i ljaganja i zaobilje časnih i poštenih ljudi koji rade u tom pozivu bude moguće?

Apsolutno podržavam još jednom što je predsednik poslaničke grupe najbrojnije stranke pokrenuo takav zahtev. Evo, ja ga molim pošto je on u moći da promeni i Zakon o VSS, odnosno o izboru kandidata, da to bude malo drugačije da nama koji smo pripadnici opozicije, a koji zaista ne želimo da učestvujemo u ovim svađama i prepucavanjima i ubacivanjima u dnevni red onoga što zaista nema nikakve veze sa dnevnim redom, a hoćemo da budemo uslovno rečeno konstruktivni, olakšate situaciju

Ovako mi ostaje objašnjenje da treba da se napravi razlika između dužine trajanja mandata predsednika Kasacionog suda sa predsednicima sudova koje meni potpuno nije pitko. To rešenje i to objašnjenje mene ne može nikako da zadovolji. Čini mi se da je pre bila želja da se jedna tanka nit, koja je možda ostavljala neki veći stepen nezavisnosti sudstva, a koja se ogledala u tome da mandat ne bude isti kao mandat narodnih poslanika, promeni. Ovako četiri godine je jedna većina, možemo da promenimo, produžićemo još četiri godine, ako ne daj bože mi ne budemo na vlasti imaćemo svoju produženu ruku. Ovo su moje slobodne percepcije, jer mi niko nije dao jasno objašnjenje da li nije valjalo onda ili ne valja sada, a ja sam to objašnjenje želeo da čujem. Dakle, ostaće nam još četiri godine i mi ćemo imati mogućnost da na taj način jednim mekim, ili manje mekim, više grubim pritiskom regulišemo neka stanja koja se dešavaju.

Još samo par rečenica o izboru tužilaca. Čuo sam malopre nešto što mene kao čoveka poražava. Ne znam, gospođo ministarka, kako vi smatrate da ja kao osoba koja ne poznajem te ljude koji treba da budu izabrani za te visoke i odgovorne funkcije našeg društva, kako ja mogu da glasam za njih ako nemam njihovu potpunu biografiju? Reći ćete mi da ima na sajtu. Možda su ljudi dovoljno neuki ili nisu dovoljno učeni da se sajtovima bave. Mislim da je dužnost da se to nama dostavi. Ali, više od svega toga me je zabolela jedna činjenica kada ste nam rekli i vi, a i jedna koleginica iz SNS-a, a po njenom razumevanju stvari ostajem u ubeđenju da je čak osoba iz pravne struke koja je dala jednu užasnu poruku studentima, gde je do slovce rekla da prosek studiranja i dužina studiranja nije važna. Pa šta nam je važno? Da studiraju po 15 godina sa prosekom šest i po? Da ti ljudi budu nosioci odgovornih funkcija? Da li je to ono čemu mi težimo? Da li je to ono što može da pokrene ovu zemlju?

Ja sam uvek voleo da kažem i da istaknem da sam bio student generacije, da sam prvi i najbolji završio. To je valjda dobro, a ne kako kaže koleginica - nije to važno, bitno je iskustvo. Nikada ne bih mogao da popravim zub da teoretski nisam znao šta treba da radim. Nemojmo da mešamo lončiće i da nešto što svakako nije dobro pokušavamo da predstavimo da je dobro, jer ta mi je njena odbrana izgledala, malopre je cenjeni kolega Martinović citirao velikog NJegoša, pa da ja dopunim citatom, izgledalo mi je - Janko brani Vladislava mrtva, što ga brani kad ga ne odbrani. Branim da je nešto dobro, a to dobro nije. Hvala vam.

Hvala.
Potrošili ste vreme poslaničke grupe Dveri.
Reč ima Aleksandar Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo, ja ću govoriti o dva zakona koja se tiču zaduženja Republike Srbije. Imamo dva zakona, jedan koji trebaju da podrže naši ugovori sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, odnosno sa Evropskom investicionom bankom. Efekti tih zakona mogu biti izuzetno povoljni za nas, imajući u vidu da mi refinansiramo jedan trošak relativno visokog zaduženja koje smo imali u prošlosti za jedan trošak koji je kudikamo niži. Tu je teško dati neku veliku primedbu ako vi padnete sa nekim prosečnim zaduženjem koje je, recimo, bilo po četiri ili pet posto na ispod dva procenta. To vam je na tih 180 miliona nekih pet miliona uštede svake godine. To je prilično teško napasti ako se koristi za refinansiranje. To je jedna istina i vrlo bitna istina.

Takođe, ako zajam ima dužu ročnost i ako vi pomerite ročnost finansiranja, recimo, sa nekih 10 na 20 godina, vama padaju troškovi godišnjih otplata. To je isto jedna stvar koja je istinita. Ono što mi dobijamo je da imamo i manje troškove kamata uz pomoć manjih kamata i da imamo manje godišnje troškove otplate na ime kamata. To su stvari koje treba pozdraviti.

S druge strane, postoje izazovi koji se javljaju. Vi kada dobijete oslobođenje od pet miliona samo na osnovu jednog zajma, pitanje je kako se ta sredstva mogu iskoristiti za dalje smanjenje rashoda u budžetu i u stvari kako vi možete gurnuti privredu da ima veće stope rasta? Tvrditi da mi imamo sa 3% velike stope rasta, one jesu veće nego u vreme krize, ali sve balkanske privrede imaju veće stope rasta. Albanija, Bugarska, Rumunija rastu po 3,5% ili 4%. Trenutno je dobra konjuktura u svetskoj privredi. To je znak da u stvari ne trebamo biti preterano srećni zbog toga što je sada dobra situacija, nego da trebamo radite dalje strukturne reforme i naći načina da naš privatni sektor raste. To je jedan veliki posao koji sledi.

Takođe, pare koje smo dobili od IBRD dobili smo jer smo se obavezali na neke stvari u tri oblasti. Tu ima još jako mnogo posla da se obavi i to ne naivnog posla. Ko god je nekad bio u EPS-u zna kakvi su sindikati, da je sindikat u EPS-u vrlo zeznuta stvar i da su izbacivali mnoge ministre. Mi EPS nismo još načeli ko država. Možda je malo rano da se radujemo. Ogroman posao predstoji, baš ogroman.

Takođe, postoji još jedno pitanje na koje trebamo isto obratiti pažnju. Ovo je vreme najnižih kamatnih stopa koje ćemo imati u narednim godinama. Amerika je počela da diže referentne kamatne stope, kamate na zaduženja u dolarima će rasti. Evropa neće i Evropska centralna banka zasipati tržište jeftinim novcem i neograničeno kupovati obveznice. To znači da će rasti troškovi finansiranja u evrima. Ključno je pitanje zašto se ne radi više na refinansiranju, odnosno zašto se u ovo dobro doba za refinansiranje ne uloži maksimum napora da prepakujemo većinu naših dugova, smanjimo troškove po osnovu kamata i konačno damo privredi mogućnost da raste?

Sada je lako rasti, ali biće godina koje neće biti konjukturne i toliko dobro, a to se može desiti već za vaše većine, i da onda dođemo u situaciju da se moraju uzimati krediti za refinansiranje po tri ili četiri posto, a ne kao sada za nešto ispod dva. To je nešto što će se promeniti. Nekad je dobra situacija, nekad je loša, ali mi ako smo pametni koristićemo dobro vreme. To je jedan izazov koji sledi.

Kada je reč o ovom drugom kreditu, duboko podržavam to da se ulaže novac u naše sudove. Stanje sudova je jadno u svakom pogledu. Ulaganje u zgrade i u sudske informacione sisteme je bitna stvar. Međutim, mislim da postoje još neke stvari o kojima je jako bitno govoriti, a to je da ako smo već mogli dobiti tranšu od nekih 180 miliona od Evropske investicione banke da uredimo zgrade sudova, da uvedemo informacione sisteme i da sudska vlast funkcioniše efikasnije, mislim da smo mogli malo razmisliti o tome da dobijemo podršku da se u Srbiji uradi jedna temeljna reforma propisa. Ne u smislu da menjamo neke ključne privredno sistemske zakone, tu imamo dinamiku koju nam daje EU i to je put koji je jasan, ali da napravimo jednu jasnu studiju gde imamo mnogo neusaglašenih zakonskih, podzakonskih akata, nejasnosti, jer bi to bila najveća podrška koju biste mogli dati sudstvu, da sudstva ima manje predmeta zbog toga što bismo imali koherentniji, jasniji i bolji pravni sistem.

To je ogroman posao i za dobro naše privrede i našeg pravnog sistema taj posao treba uraditi. To je skup posao, da se ne lažemo. Nije lako motivisati ljude koji rade u našem sistemu donošenja zakona, a nije lako ni naći ljudi koji bi nam mogli pružiti podršku, jer to košta. To je jedan zeznut posao. Tu je ključno pitanje – ako smo već mogli uložiti sredstva u obnove zgrade sudova, u informacione sisteme, da li smo mogli deo sredstava uložiti u te namene? Mislim da bi to bila vrlo pametno uložena sredstva i vrlo pametno bi se mogla iskoristiti.

Konačno, da ne bude sve tako vedro i da ne bude neočekivano da od strane opozicije dobijete podršku za neke stvari, mislim, kritikovaće vas drugi zbog sudstva, ali, eto, ima i nekih lepih stvari sa naše strane da se kažu, sve to će jako malo vredeti ako ne uradi restrukturiranje EPS-a, ako se ne uradi restrukturiranje „Železnica“ i ako se do kraja ne završe poslovi u javnom sektoru.

Ne mogu nas ni EBRD ni EIB ni druge institucije koje finansiraju reforme u Srbiji naučiti da biramo najbolje ljude na najbolja mesta, da imamo dobre sistematizacije, dobre sisteme mere učinaka i da nam svaki tender bude u najboljem mogućem redu. To možemo samo mi u Srbiji da uradimo i tu imamo jako mnogo posla. Ali stvari kao što je jeftino refinansiranje kredita i ulaganje u sudstvo ja sa ove strane ne mogu da kritikujem. Hvala.

Reč ima Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Uvažena ministarko, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovani državni sekretare, kolege narodni poslanici, danas zbog ograničenog vremena nisam bio u mogućnosti da u svojoj diskusiji jednu vrstu svoje opservacije posvetim i autentičnom tumačenju odredbe člana 82. stav 1. tačka 2) Zakona o državnom premeru i katastru. Zamolio bih da se ovome posveti posebna pažnja, imajući u vidu činjenicu da u praksi možemo imati ozbiljnije probleme, ako bi se ovakva autentična tumačenja u celini prihvatila. Naravno, ono kao dato ni u kom slučaju ne znači da je nezakonito. Apsolutno ima uporište u pozitivnim propisima, ali se postavlja pitanje zbog čega je ograničavajućeg karaktera.

O čemu se konkretno radi? Svaki građanin Srbije zabeležbu spora u katastru vidi kao neku vrstu sredstva obezbeđenja, obezbeđenja svojih imovinskih interesa ili drugih materijalnih interesa. Zamoliće katastar da izvrši zabeležbu parnice zbog toga što će na taj način zaštititi svoju imovinu kojom raspolaže, jer dok traje ta zabeležba spora, sa imovinom se ne može raspolagati, odnosno dok je parnični postupak u toku. Ali ovde stoji da ukoliko parnične postupke iniciraju treća lica, šta znači treća lica? To su ona lica koja nisu pravni prethodnici ili oni koji nisu ranije bili upisani u katastru kao vlasnici. To su treća lica. I ta treća lica, kaže se u ovom autentičnom tumačenju, mogu biti tako legitimisana i da se može zabeležba spora izvršiti samo u tri slučaja – prvi, kada se podnosi tužba po osnovu održaja, drugi, kada se pobijaju pravne radnje dužnika i treći, kada je lice upućeno da pokrene parnični postupak. Treći podrazumeva prekid vanparničnog postupka kako bi se neko sporno pitanje rešilo u parnici.

Koleginica i ja, figurativno rečeno, imamo postupak nasleđivanja, dolazimo do sporne situacije, ne možemo da se dogovorimo da smo jednaki naslednici, sporimo jedno drugome nasledničke udele, sud nas upućuje iz vanparničnog postupka na parnicu da tu spornu činjenicu otklonimo, razjasnimo i sud to presudom reši. Sada ovde dolazimo u jedno suštinsko pitanje. Zašto samo ove tri situacije? Zašto se ne može izvršiti zabeležba spora po ostalim tužbama? Zašto se ne može izvršiti zabeležba spora ukoliko ja podnosim tužbu zbog toga što imam kupoprodajni ugovor i na osnovu kupoprodajnog ugovora želim da se utvrdi pravo svojine? U Ulici Vojvode Stepe imamo preprodaje stanova na milion načina. Prvo je prodat Neđi Jovanoviću, posle je prodat Dušici, pa ne znam kome trećem, četvrtom i petom itd. Ja imam pravni interes da se na osnovu moje tužbe izvrši zabeležba spora, kako bih kasnije pokušao da izdejstvujem presudu kojom se utvrđuje pravo svojine u moju korist. Zašto ja to ne bih mogao da zabeležim? Zašto ne bih mogao da podnesem takav zahtev katastru da se upiše zabeležba spora? Da li na taj način moje imovinsko pravo ostaje nezaštićeno? Naravno da ostaje.

Imamo milion drugih situacija, životnih situacija, praktičnih situacija koje jednostavno nameću potrebu da se zabeležba spora izvrši upravo zbog zaštite imovinskih prava. Šta ukoliko imam kuću u posedu, platio sam kupoprodajnu cenu, platio čak i porez, imam pisani ugovor, ali se nisam uknjižio u katastar? Takvih je situacija mnogo. Ja kao takva stranka u postupku, tužilac, imam aktivnu legitimaciju, imam interes da tražim zabeležbu spora. Ovo autentično tumačenje nisam siguran da nam to dozvoljava ograničenjem na samo tri situacije, na samo tri slučaja.

Imam izuzetno visoko poštovanje prema onome što je pregledač autentičnog tumačenja izneo zbog toga što je na taj način predlagač zaštitio sve one na koje se odnose ove situacije. Samo je moje pitanje, opreza radi – šta ćemo sa ostalim situacijama? Šta da radimo sa onima koji u ovoj situaciji na neki način ostaju bez mogućnosti adekvatne zaštite kroz zabeležbu spora pred službom za katastar nepokretnosti. Dodatna motivacija zbog čega ističem ovaj oprez jeste zato što već sada postoji Nacrt zakona o državnom premeru i katastru, gde je zabeležba spora na sasvim drugačiji način definisana, tako da ćemo imati jednu tzv. prelaznu situaciju ili prelaznu normu do donošenja novog zakona o državnom premeru i katastru, kada ćemo zabeležbu spora definisati onako kako je nacrtom utvrđeno. Nadam se da ove moje dobronamerne sugestije i sve ono što sam istakao treba da imaju samo jedan jedini način razmišljanja, a to je da pokušamo da popravimo nešto što bi moglo da u praktičnoj primeni izazove potpuni efekat, što je interes građana kada je u pitanju dostupnost osnovnog načela pravne sigurnosti.

Na kraju ću se vratiti na nešto što se danas pojavilo kao sporno kada je u pitanju izbor tužilaca, kada je u pitanju izbor tužioca za ratne zločine, kada je u pitanju sama procedura. Čini mi se da mnogo laicizma proizilazi iz komentara kada su u pitanju personalna rešenja i način kako se ta personalna rešenja postižu, odnosno kako se personalna pitanja rešavaju. Laicizam, zbog toga što oni koji ne razumeju ili ne poznaju postupak daju komentare koji izlaze iz okvira kulturnog, stručnog, profesionalnog i pre svega i nadasve moralnog.

Zašto ovo govorim? Prozvan sam da sam se izvinio u ime onih koji ne žele da se izvine. Protiv onih koji se građanima neće izviniti zbog toga što su se ovde vulgarni komentari iznosili o pojedincima koji su kandidati za nosioce pravosudnih funkcija, ja nemam ništa protiv, ali kao čovek koji drži do ličnog etičkog kodeksa ću uvek biti spreman da kažem da iz ovog doma ne treba da izlaze takvi komentari, da se ličnosti po imenu i prezimenu ni u kom slučaju ne smeju lagati i da se ukoliko o bilo kome bilo šta iznosi mora biti pre svega činjenično utemeljeno i da svako mora odgovarati za izgovorenu reč. To i sada ponavljam i smatram da građani Srbije treba da nas kao narodne poslanike koji njih predstavljaju upravo nas tako i doživljavaju, kao ljude koji vode računa o izgovorenoj reči. Ja ću se uvek truditi da o tome iskreno vodim računa.

Zbog toga ne mogu da prihvatim da je danas iznet komentar da su pojedini kandidati nestručni, jer ulazimo u jedan ozbiljan problem. Navodno je nestručan kandidat za predsednika Prvog osnovnog suda ili kandidat za sudiju Višeg suda u Pirotu. Znate šta, ako ćemo tako da komentarišemo, dolazimo u jedan paradoks, da onda negiramo kompletan rad Visokog saveta sudstva. Visoki savet sudstva je doneo jednoglasne odluke.

Te jednoglasne odluke proizilaze iz nekog postupka koji je podrazumevao da se ispita nečija stručnost, da se ispita nečiji kvalitet rada, da li on zadovoljava ili ne zadovoljava, da li je taj kvalitet rada iznedrio ono što tog kandidata kvalifikuje da bude predsednik suda.

Ja verujem Visokom savetu sudstva. I dok Visoki savet sudstva primenjuje pravila koja je dužan da primenjuje, dok čestito i odgovorno, a prevashodno savesno, posvećeno i po zakonu obavlja svoj posao, zbog čega bi mi, narodni poslanici, bili u dilemi da li je neko stručan ili nestručan, naročito ako se to iznese od nekoga ko nije u struci?

Ja nisam čuo razloge da je kandidat za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu nestručan. A razloge može samo da mi da Visoki savet sudstva. Kao što iste razloge može samo da mi da Državno veće tužilaca kada je u pitanju bilo koji od kandidata koji konkurišu za nosioce javno-tužilačke funkcije, bez obzira da li se radi o zameniku javnog tužioca ili se radi o javnom tužiocu.

Zato smatram da je konačno vreme da se oslobodimo – pod jedan, predrasuda, pod dva, sujete i pod tri, bilo čega što podrazumeva poštovanje zakona i poštovanje procedure.

Ako neko želi da mi imputira da se dodvoravam, da, dodvoravam se pravdi, zakonu i pravičnosti. I uvek ću se dodvoravati i nikad se neću libiti toga. Pripadam poslaničkoj grupi koja takve principe neguje i uvek će ih negovati. Time sam ponosan i na svoju poslaničku grupu i na te principe.

Mi imamo situaciju gde smo danas sa ove strane čuli toliko osporavanja kada je u pitanju institucija Tužilaštva za ratne zločine, da je to nešto strašno. Od negiranja same institucije do negiranja njihovog rada, negiranja bilo čega. Kandidat koji je trenutno vršilac dužnosti zamenika tužioca za ratne zločine obavlja tu funkciju već duže vreme vrlo uspešno. Drugi kandidat takođe ispunjava sve uslove. I to je Državno veće tužilaca procenilo. Zar treba u to posumnjati? Apsolutno ne.

Mi se nalazimo možda čak i u pomalo neprijatnoj situaciji da odlučujemo o nečemu što bi ipak trebala struka da odluči, jer jedino struka zna ko ima veću težinu u struci a ko ima manju težinu u struci, kao što i advokati znaju ko ima veći advokatski dignitet, autoritet i kredibilitet sa stanovišta struke a ko ima manji.

Ali, ne možemo da osporimo činjenicu, recimo, da je vršilac dužnosti zamenika tužioca za ratne zločine obavio izvanredan posao u poslednje vreme – proširenje optužnice kada su u pitanju počinioci nesumnjivo teškog protivpravnog dela sa velikim stepenom društvene opasnosti, što je slučaj u Štrpcima, itd, itd. Jel to treba negirati? Jel to treba dezavuisati? Ni u kom slučaju. Mi u Poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije stojimo na stanovištu da građani treba da prepoznaju u svemu tome kvalitet u radu. I ništa više od toga.

Ono što želim da istaknem, a tu ću i privesti kraju ovaj deo diskusije, jeste da ćemo i ubuduće imati priliku da o nosiocima pravosudnih funkcija diskutujemo, zbog toga što nam je i Ustav i zakon dao to pravo, zbog toga što, kao što reče kolega Arsić, imamo tu tzv. obavezu da donesemo zakone po kojima će pravosudni organi, institucije i svi oni koji deluju u pravosudnim organima i institucijama raditi što efikasnije, da njihov rad bude što optimalniji i da bude u korist građana i za dobrobit države Srbije. Jer, država Srbija, bez pravne sigurnosti koju obezbeđuje građanima, a ova Vlada to nesumnjivo čini, ne može ići napred.

Tužilaštvo za ratne zločine je učinilo mnogo kako bi se konačno otvorila vrata i prema međunarodnoj zajednici, kako bi došlo do saradnje u pogledu procesuiranja učinilaca krivičnih dela iz oblasti ratnog zločina, kako bi se na najbolji mogući način prikupili podaci, i to nedostajući podaci. Podsećanja radi, mi smo preuzeli mnogo toga od Haškog tribunala kada je Tužilaštvo za ratne zločine procesuiralo mnoge počinioce teških krivičnih dela i sada idemo dalje.

Naša je obaveza da pomognemo tom tužilaštvu, da pomognemo i drugim institucijama, i Državnom veću tužilaca i Visokom savetu sudstva, da kroz zakonsku regulativu koju ćemo ovde donositi rade što bolje i što efikasnije.

Zato vas i molim, kao i sve narodne poslanike ovde, sve nas prisutne, da puno poverenje poklonimo onima koji to poverenje ne zaslužuju, nego svojim radom dokazuju, a dok svojim radom dokazuju, onda nema razloga da se to poverenje na bilo koji način dovodi u sumnju, a to je i jedna i druga institucija, i Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva. Zahvaljujem se i Ministarstvu pravde, naročito uvaženoj ministarki Neli Kuburović, koja je zaista u uvodnom delu izložila ono što malo ko od narodnih poslanika je prihvatio na način kako je izloženo, već se dosta politizovalo, dosta se pravio politički marketing ili partijski marketing, umesto rasprave u suštini.

Ja vam se zahvaljujem i još jednom ističem da će Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije bezrezervno podržati predloge o kojima danas raspravljamo, i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i, nadam se, nadam se, najbolje kandidate za nosioce pravosudnih funkcija. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem kolega Jovanoviću.
Sledeća ima reč narodna poslanica LJupka Mihajlovska… Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko.

Budući da je spojena rasprava o svim tačkama dnevnog reda, moram da kažem da stojim iza onoga što su rekle moje kolege iz Poslaničke grupe Srpska napredna stranka, mislim na Biljanu Pantić Pilju i na profesora Marka Atlagića vezano za njihove rezerve, odnosno osporavanje kandidata za predsednika Višeg suda u Pirotu, Marinu Živković i predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu, Nataliju Bobot. To je njihovo pravo. Oni za to imaju odgovarajuću argumentaciju.

Ja, kao predsednik Poslaničke grupe, takođe dovodim u pitanje njihov izbor, zato što smatram da u ovom trenutku postoje bolje kandidati od njih. Naravno, to nije lični rat ni protiv koga, ali, ne mogu da podržim kolegu Jovanovića u njegovom stavu da Narodna skupština treba da samo glasa u celini o svim predloženim kandidatima, a da nema pravo da dovede u pitanje izbor pojedinih kandidata. Onda bi time Narodna skupština bila dovedena u situaciju – uzmi ili ostavi. Dakle, uzmi ceo paket koji ti je ponuđen, ili nemoj izabrati nikoga.

Mi imamo pravo da osporavamo izbor pojedinih kandidata. Ne znači da je Visoki savet sudstva uvek u pravu. Oni imaju svoje kriterijume, svoj način rezonovanja, ali konačnu reč daje Narodna skupština i ja se pridružujem mojoj koleginici Pantić Pilji i mom kolegi Atlagiću i ja takođe, kao narodni poslanik i kao predsednik Poslaničke grupe, osporavam kandidaturu, odnosno osporavam izbor predsednika Višeg suda u Pirotu Marine Živković i kandidaturu Nataše Bobot za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu. Niko zbog toga ne treba da se ljuti, ali mi kao narodni poslanici imamo pravo to da činimo. Poslovnik nam daje to pravo i u Danu za glasanje mi ćemo se o ovom predlogu odluke, o izboru predsednika više sudova u Republici Srbiji, zbog ovih osporavanja kojima se i ja pridružujem, glasati odvojeno.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Reč ima narodna poslanica LJupka Mihajlovska. Odustajete? Hvala. Pošto poslanička grupa Dveri nema više vremena Zoran Radojičić ne može govoriti, a nije ni prisutan u sali. Narodna poslanica Jasmina Nikolić. Odustajete? Zahvaljujem. Narodna poslanica Tatjana Macura? Nije prisutna. Narodni poslanik Vladimir Orilić? Hvala. Narodni poslanik Saša Radulović ima reč. Izvolite.

Poštovani građani, dame i gospodo, pred nama je objedinjena tačka dnevnog reda sa 42 stavke. Među njima je Zakon o sudijama, izmene Zakona o sudijama, zatim, postavljenje i razrešenje nekoliko tužilaca, postavljenje u 33 tužilaštva. Dva su predloga za tužioca za ratne zločine, onda za četiri viša javna tužilaštva, 25 osnovnih i 17 zamenika javnih tužilaca. Ukupno 60 različitih tužilaca. Zatim, imenovanje sudija po prvi put, troje sudija i jedno imenovanje za Visoki savet sudstva.

Mi praktično za ovih 60 tužilaca imamo po nekih 20 sekundi za svakog tužioca da mu posvetimo vremena, otprilike po tih 20 sekundi i za ove zakone i za ovo autentično tumačenje, zabeležbe spora u katastru. Mislim da je građanima potpuno jasno da je ovo nemoguć posao, odnosno da za ovo vreme ne možete ništa da obrazložite. Tako da, zaista ovakvo objedinjavanje rasprave nam ne dozvoljava da uopšte kvalitetno razgovaramo o ovim kandidatima.

Kada govorimo o predlozima za tužilačke funkcije, Skupština bi morala da odluči. Ne slažem se, naravno, sa prethodnim govornikom da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca predlaže kandidate. Oni vode računa o svemu, pa čemu onda mi služimo? Jer, ako oni o svemu vode računa, onda bi zakon valjda trebao i da bude takav da oni donose odluke. Pošto je zakon takav da Skupština donosi odluke, onda bi poslanici morali da imaju dovoljno informacija o tim tužiocima da bi mogli da se opredele da li nekoga da podrže ili ne.

Za građane ovako izgleda jedan predlog za javnog tužioca. Znači, to je ovaj ovde pasus teksta, na osnovu čega bi mi trebali da donesemo odluku da li da podržimo ovaj predlog ili ne. Da pročitam ukratko, ne navodeći ime i podatke ovog tužioca pošto su svi otprilike isti. Ali, imamo ime i prezime, predlaže se za taj i taj sud, rođen je te i te godine, završio Pravni fakultet gde već, te i te godine, položio pravosudni ispit, zatim prvi radni odnos zasnovao na tom mestu, zatim izabran na to mesto, pa na treće, četvrto i kad prođemo kroz sve to, nijedna rečenica o tome šta je plan rada ovog kandidata, koji su rezultati njegovog ili njenog dosadašnjeg rada. Znači, nijedan podatak o tome zbog čega bi jednog ovakvog kandidata trebali da biramo na tu funkciju.

Na osnovu ovoga, nijedan poslanik sigurno ne može da donese kvalitetnu odluku o tome da li da podrži nekog kandidata ili ne. Naravno, nije dovoljno niti može da bude dovoljno da kažemo – mi verujemo Visokom savetu sudstva, jer ako ćemo tako da radimo onda valja menjati zakon i učiniti tako da Visoki savet sudstva direktno postavlja sudije, a Državno veće tužilaca tužioce i da se time završi ili da to Vlada direktno radi. Znači, ovim smo dovedeni u nemoguću situaciju da odlučujemo o nečemu na osnovu podataka koje smo ovde dobili.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ pokušala je da dobije dodatne informacije, planove rada, da vidi ko su bili drugi kandidati, da izvrši neko poređenje. Međutim, nismo dobili te informacije, nisu nam date.

Drugo, uopšte nemamo mogućnost na odborima da razgovaramo sa kandidatima, da im postavljamo pitanja, da na neki način možemo da donesemo kvalitetnu odluku. Na ovaj način, na osnovu ovog teksta, priznaćete i sami, ne može se doneti odgovorno kvalitetna odluka koju interesuju građane Srbije. Morali bi da imamo planove rada, morali bi da imamo iskustvo, odnosno rezultate dosadašnjeg rada, da bismo mogli da izvršimo neke procene.

Ono što nam ostaje u nedostatku svega ovoga je da „kopamo“ po medijima, i da onda iz medija izvlačimo neke afere koje su plasirane, za koje ne znamo ni da li su tačne ili nisu tačne, da li su plaćeni tužioci, zato što su novine plaćene da oblate jednog dobrog tužioca, kao što ima takvih slučajeva, ili se zaista radi o istinitim stvarima.

Ima mnogo kandidata koji su ovde na spisku, dosta novinskih naslova koji govore o tome. Evo, recimo, ovde jedan iz „Blica“, koji govori o kandidatu za Više javno tužilaštvo u Pančevu, gde se govori o njemu kao pripadniku organizacione kriminalne grupe i da je specijalno tužilaštvo, odnosno Tužilaštvo za organizovani kriminal, vodilo postupak protiv njega u predmetima iznuđivanja novca. Ne znam da li je ovo tačno. Pozivam ministarku da proveri ove navode, jer ovo su jako važne stvari.

Prvo, ili je ovo blaćenje i netačno. Ne želim da blatim bilo koga, pa ni ovog kandidata. S druge strane, možda je tačno. Ovo su službeni spisi. Mislim da je to nešto što ministarka mora da proveri. Da li je tačno da je protiv kandidata za Viši sud u Pančevu, da li su vođeni ovi postupci? Da li je označavan kao pripadnik organizacione kriminalne grupe koja je iznuđivala novac?

Neću dalje. Ovakvih primera ima zaista jako mnogo. Ovakve stvari bi morali da razrešimo i ovo je nešto što bi moralo da bude i u predlogu za imenovanje nekoga i sa druge strane da imamo priliku i na odboru da postavljamo pitanja kandidatima, da bi znali da onaj koga imenujemo zaista zaslužuje da bude na tom mestu.

Imamo veliki upliv izvršne vlasti u rad tužilaštva, očigledni primeri neprocesuiranja, odnosno nesprovođenja zakona. Slučaj „Savamala“, 24 sporne privatizacije, zatim opljačkana cela Srbija, a ispada niko nije kriv za to. Afera „helikopter“, onda ubistva novinara koja su nerešena, pa gardista, puno primera. Ovo nam govori da kadrovi koji se biraju u tužilaštvu nemaju kvalitet, nemaju kičmu ili jedno i drugo. Ne može biti da se ništa od toga ne procesuira, a da mi imamo i da se predlažu najbolji kandidati.

Kad gledam ovaj spisak kandidata, jedino što nam ostaje da ocenjujemo je u nekim slučajevima gde su nam date prosečne ocene na fakultetu, jer ni sudije, za koje su dati ti podaci, ni tužioci, za koje nije dat nijedan takav podatak, pa uključujući, znači nije dat ni podatak o proseku koji su ostvarili na fakultetu, nijedan drugi podatak ne možemo da koristimo za poređenje. Ne kažem da su ocene na fakultetu jedini glavni kriterijum, međutim to je jedini koji ovde mogu da vidim koji je merljiv, i to kod sudija. Imamo i predloge za sedam predsednika sudova i od toga ovo su proseci ocena: 7,32; 6,55; 7,35; 6,32; 7,48; 8,3 i 7,14. Ovo je sedam kandidata za predsednike sudova. Ovo su im bili proseci na osnovnim studijama Pravnog fakulteta što u Nišu, što u Beogradu i nekim drugim mestima.

Zatim, za sudije koje se biraju prvi put imamo tri kandidata. Jedan kandidat sa prosekom 9,77, drugi sa 7,0 i treći sa 7,32. Ovo je jedino što mogu da koristim za poređenje. Složićete se da ovo nije dovoljno da bi se oceni bilo koji kandidat. Prema tome, mislim da je više nego očigledno da na osnovu ovih podataka ne možemo doneti sud.

Dotaknuću se sad Zakona o sudijama, znači predlažu se tri promene, praktično. Jedna je da se jača uloga predsednika suda i to suprotno preporukama struke, ja ću se ovde voditi preporukama struke. Strukovna udruženja sudija koja govore o tome da je potrebna relativizacija uloge predsednika suda, a ne jačanje.

Zakon predlaže da umesto da se predsednik suda bira na pet godina u jednom mandatu, dozvolila je dva puta po četiri godine i pored toga dodatnu stvar da ovo ograničenje kada se steknu uslovi za penziju da predsednik suda ne ide u penziju, nego da može da ostane predsednik suda do kraja mandata.

Sad, to nijedan drugi sudija ne može. Znači, predsednici sudova bi bili privilegovani. Takođe, znamo da je predsednik suda veza sa izvršnom vlašću. Prema tome, i ova hitna procedura po kojoj se zakon donosi i kaže se da je svrha, odnosno da bi svaka druga procedura ugrozila rad sudova, što je neverovatno obrazloženje. Moje pitanje ministarki je – koliko sudova ima u kojima su predsednici sudova pred penzijom, pošto jedini razlog koji mogu da vidim za ovaj hitan postupak i za donošenje ovih uredbi je da neke sudije koje su u toj poziciji danas bi mogle da sačuvaju tu poziciju?

Znači, podvlačim, struka…