Dame i gospodo, narodni poslanici, neću da se bavim babama i žabama. Naša privreda je orijentisana i naša politika naše centralne banke je orijentisana prema evru. Pa sada spominjete koliki je bio BDP 2008. godine, kada je evro bio mnogo jači u odnosu na dolar, nego što je danas, jer tada je bio, čini mi se 1,45-1,50, a sada je 1,1 odnos evra i dolara. Znači da neko nema nikakva pojma o ekonomskoj struci. Babe i žabe se ne sabiraju. Ako je naša privreda orijentisana na evra, izražavamo naše statističke podatke u evrima, onda evro možemo da koristi i 2008. i 20016. ili 2017. godine.

Amandman koji je podnet, da sredstva koja ima Agencija za osiguranje depozita mogu da se koriste samo kroz programsko finansiranje budžeta Republike Srbije, pa čak čuh od predlagača, odnosno podnosioca amandmana da to treba raditi i sa deviznim rezervama itd. prkose ekonomskoj logici. Znate, državni intervencionizam direktno ili indirektno uvek postoji u svakoj privredi. Imate ga i u politici koju vode Federalne rezerve tzv. FED SAD, imate u politici koju vodi Evropska centralna banka, imate u politici koju vodi, recimo Švajcarska centralna banka, iako su to privatne institucije, ali svoje poteze donose u skladu sa nekom politikom.

Sada, da raščistimo – čemu služe devizne rezerve? Devizne rezerve služe za pokrivanje novčane mase dinara koji se nalaze na tržištu. Drugi razlog pokrivanje deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni, ako ga ima i tu u manjem slučaju. Hvala Bogu, od 2016. godine ga nema. Treći razlog je postojanje deviznih rezervi, sprečavanje prekomerne oscilacije kursa dinara prema svetskim valutama.

Znači, za masu dinara koju imate na tržištu vi odgovarate nekim rezervama. One mogu da budu zlatne rezerve, devizne rezerve, hartije od vrednosti nekih drugih država koje imaju jako dobar bonitet itd. Ali to su vaše rezerve kojima garantujete za dinare koji se nalaze na tržištu.

Šta se dešava ako krenete iz deviznih rezervi da finansirate budžet? Dešava se recimo, SFRJ sredinom osamdesetih godina, gde ste imali inflaciju oko 100% pa je bilo čuveno zamrzavanje cena itd. Daleko kvalitetnija i bolja privreda nego što je danas srpska, ali se dešavalo. Imali smo tu situaciju 1992, 1993. godine – šta smo tada imali kao posledicu? Imali posledicu da primite platu koja vredi 25 ili 30 maraka, stigne do banke, dve ili tri marke. Zato sve ovo o čemu smo pričali prkosi ekonomskoj logici.

Sada, da ne mešamo neke stvari, imamo dve institucije koje štampaju puno svoje nacionalne valute, ali to ne rade bez razloga. Jedna je, recimo, Evropska centralna banka, tri milijarde evra dnevno se odštampa, ali kuda ide novac? Da bi se otkupili dugovi zemalja članica Evro zone i taj novac na posredan način vratio banke koje bi ga plasirale u privredu ili stanovništvo, dakle u potrošnju. Da li može to Srbija da uradi? Ne može. Nemamo mi ekonomsku moć za to. Ili, recimo, Federalne rezerve SAD štampaju isto dolar. Zašto? Dolar je svetska valuta plaćanja, kada krene da štampa dolar sva roba koja se uvozi u Ameriku postaje nekonkurentna, sva roba koja se izvozi iz Amerike postaje konkurentna. Je li dinar svetska valuta plaćanja? Pa nije. Onda nemojte da se poredimo sa takvim finansijskim sistemima, ne možemo.

Niko mi ne reče od kolega iz bivšeg režima da li je tačno, evo pitam ministra, 2015. godine, januara meseca, Agencija za osiguranje depozita uplatila je u budžet Republike Srbije 118 miliona evra? Odakle taj novac? U tome i jeste problem, država iz nasleđenog stanja finansira obaveze iz budžeta prema Londonskom i Pariskom klubu, i to banaka koje su otišle u stečaj 2002, 2003. itd, a stečaj tih banaka i novčanu masu koja se prikuplja iz stečaja kontroliše Agencija za osiguranje depozita. Da li je bilo normalno da Agencija akumulira sredstva, a država plaća obaveze prema Londonskom i Pariskom klubu? Zato su 2015. godine uplatili u budžet Republike Srbije 118 miliona evra.

Isto tako, nije ni bilo logično, oni koji napadaju, a iz bivšeg su režima, da 2011. godine određujemo takvo poslovanje Agencije za osiguranje depozita, i to zakonom ovde, jednim Zakonom o zajmu iz 2011. godine, gde smo tačno odredili u kojim bankama ta sredstva mogu da se deponuju i sami sebi 2011. godine vezali ruke. Sada ne vidim šta je tu toliko loše da jedan deo sredstava koje ima Agencija za osiguranje depozita bude korišćen za kupovinu državnih hartija od vrednosti. Koji su benefiti od toga? Prvo, ta sredstva i nisu tako mala. S druge strane, Agencija za osiguranje depozita može da utiče prilikom kupovine državnih hartija od vrednosti na prinose, odnosno da smanjuje kamatu na tržištu po kojoj se zadužuje Republika Srbija. Imate još jednu, da tako kažem, pozitivnu posledicu, ako pozitivne posledice postoje.

Dovodi se u pitanje još jedna stvar, pošto pokušavam da objasnim da ekonomija nije nešto što možete samo da tumbate ili izvlačite činioce, jer kad jednu stvar promenite u ekonomiji nikada niste sigurni na kom će mestu da se multiplikuje problem zbog poteza koji ste uradili. Previše nepoznati faktora ima, previše nepoznatih činilaca. Zato morate u svemu tome da budete jako oprezni i da svaki potez koji povlačite budete sigurni, koliko je god to moguće, da štetnih posledica za privredni i ekonomski sistem neće biti. Zato i imamo danas jedan ovakav zakon.

Zašto bi Agencija deponovala sredstva u bankama za koje smo u obavezi iz 2011. godine i po zakonu sa kojim ova Vlada nema ništa, a one nama da plaćaju negativan prinos? Znači, ovo je zakon koji je privremenog i oročenog karaktera. Ali, šta bi se desilo kada bismo mi sva sredstva kojima raspolaže Agencija za osiguranje depozita potrošili na, evo prihvatam, programsko finansiranje budžeta, izgradnja infrastrukture su programski ciljevi? Tog trenutka svakoj banci, bez obzira ko je osnivač, pada bonitet na međubankarskom tržištu. Ali, da stvar bude još gora, pošto je Srbija država koja garantuje za štedne uloge do 50.000 evra, svi krediti koje te banke imaju, a koji nisu obezbeđeni hipotekom ili nekim drugim čvrstim obezbeđenjem, utiču na likvidnost države, opštu likvidnost države i njen kreditni rejting i njen bonitet.

Nadam se da sam kolegama objasnio zašto treba biti oprezan i ne treba se u ekonomiji, ima mesta i za politiku, ali ne može politika da bude ta koja će da bude uvek dominantna u odnosu na struku. Evo jedan nesmotren politički potez. Neke zakone, slažem se da je trebalo da se obeštete ljudi kojima je nepravedno oduzeto poljoprivredno zemljište 1945, 1946, 1947, 1948. i 1949. godine, ali to je urađeno jako brzo, bez ozbiljne pripreme. I šta ste uradili? Pokidali proizvodne lance u Srbiji. Znači, kada nešto radite morate da uradite dobro, dobro da isplanirate, dobro da zaštitite i državu, da zaštitite privredu, ekonomiju, životni standard građana, pa onda da donosite odluke. Ovako kada pročitam i kada čujem šta su sve moje kolege poslanici rekli, ja samo mogu da kažem da Srbija pod vašom vlašću ne bi opstala ni 15 dana.

Hvala.
Reč ima Saša Radulović.

Hvala.

Ja se zahvaljujem predsedavajućoj što je dozvolila 11 minuta veoma, veoma, veoma široke rasprave o ovom amandmanu. Dakle, veoma, kao što kaže kolega Krasić, široke rasprave. Nadam se da je ovo početak trenda da će predsedavajuća dozvoliti diskusiju u Skupštini, kada već 11 minuta dozvoljava poslaniku vladajuće većine da govori ovako široko o ekonomskoj temi. I ja bih mogao sada ovako od Kulina bana da objasnim kompletnu ekonomsku situaciju, ali izgleda da svi govori vladajuće većine završavaju na jednom, a to je – krivi su oni pre, a to što smo mi pet godina na vlasti i ništa uradili nismo i upadamo u sve gore probleme, i partijsko zapošljavanje i partijsko razaranje države nema kraja, o tome ni reči. Ono što je bilo pre pet godina, deset, 15, to je važno. Jednog trenutka je potrebno preuzeti odgovornost i kazati – za ono što se sada dešava odgovorna je ova vlast, i za dobro i za loše, pa da na taj način vodimo diskusiju, a ne svaki put kada neko iz opozicije bilo šta kaže o tome šta se dešava danas krene salva uvreda, uvredljivih naziva i vraćanje na neko vreme koje je bilo pre. Mnogo grešaka je pravljeno i pre 2012. godine, mnogo grešaka se pravi i danas, ali konačno očekujemo da će biti preuzeti odgovornost od strane onih koji vode državu i da odgovaraju za ono što se dešava danas. Hvala.

Reč ima Boško Obradović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, jesam li dobio reč kao repliku? Hvala.

Dakle, opet iz namere da samo pojasnim izvesne izrečene misli, da ne bi bilo pogrešno tumačenja. Nikada ni nigde Dveri nisu rekle da su protiv stranih investitora. To je jedno zlonamerno tumačenja onoga o čemu mi govorimo, da prioritet ove države ne treba da budu strani investitori i ulaganje naših sredstava u dolazak stranih investitora, već ista ta sredstva, po ovom principu o kojem sam govorio, treba uložiti u domaću privredu koja je konkurentna i koja može da zameni uvoz domaćom proizvodnjom. Veoma je različito ako neko iz toga izvuče zaključak da smo mi protiv stranih investitora. Ne, mi smo za podršku domaćoj privredi u onim sektorima koji su konkurentni kao zamena uvoza domaćom proizvodnjom. Razrešili smo jednu stvar.

Druga stvar koju nam takođe često spočitavaju jeste ideja da bismo mi za nekakvu inflaciju, za nekakvo štampanje novca bez mera i granice, za nekakvo korišćenje državnih para koje će ići na štetu države. Nikada Dveri nisu bile za tako nešto. Znači, primarna emisija, dodatno štampanje državnog novca ima smisla samo ako ga ulažete u konkretnu profitabilnu privrednu aktivnost koja će ta sredstva vratiti. Nema smisla da ulažete dodatno štampanje državnog novca u plate i penzije jer ćete, naravno, izazvati ogromnu inflaciju i napraviti haos u sopstvenoj državi. Ali i te kako ima smisla i brojne države sveta su se razvile upravo tako što su svoju primarnu emisiju, dodatno štampan novac, ulagale u velike infrastrukturne radove, novo zapošljavanje i dodatne domaće privredne aktivnosti.

Konačno, ono što je veoma važno, tajkuni nisu nastali 5. oktobra 2000. godine. Tajkuni su bivši komunistički i socijalistički direktori koji su upropastili svoje firme, napravili privatna carstva i isto služili režimu Slobodana Miloševića, kao i svim režimima do sada. Dakle, to su tajkuni, kao pljačkaši u svim režimima do sada.

Hvala.
Arsiću, po amandmanu? Da.

Imamo čitavo prepodnevno zasedanje jednu prilično široku temu. Bio sam mnogo više u temi kada je u pitanju ovaj amandman po kome sredstva iz Agencije za osiguranje depozita treba da budu deo programskog finansiranja budžeta Republike Srbije. Međutim, ova priča oko štampanja novca, samo tri slučaja imate u svetu – Švajcarska centralna banka koja štampanjem novca brani švajcarski franak da ne bude previše skup, Evropska centralna banka da otkupljuje državne dugove i plasira u banke koje bi te kredite plasirale u privredu ili stanovništvo po nižim kamatnim stopama i na taj način podigla potrošnju i treći primer su SAD zato što je dolar svetska valuta plaćanja i štampanjem dolara pojeftinjuje svoju izvoznu politiku, a poskupljuje svoju uvoznu politiku i podstiče domaću potrošnju.

Sad pitam – da li Srbija ima ekonomsku moć da tako nešto uradi? Ko sme da mi kaže da ima makar jedan promil takve ekonomske moći? Pa nema. Naš jedini način da izađemo iz mera fiskalne konsolidacije, ja bih voleo da mi ovi što se smeju rezultatima i rastu BDP-a od 2,7% pronađu zemlju u svetu koja prilikom sprovođenja mera fiskalne konsolidacije ima rast BDP-a. Hajde nađite, hajde nađite. Ja bih voleo to da čujem. Znači da su mere tačno i precizno određene. Znači, jedini naš način, i to se već dešava, jeste da sa smanjenjem državnog duga taj novac kojim država smanjuje svoje dugove vraća se bankama koje bi kreditirale privredu i stanovništvo po nižim kamatnim stopama. Da li se to dešava? Pa dešava se.

Jula meseca 2012. godine dinarski krediti kratkoročni su bili 35, 37, 38, 40%. Koliko su danas? Za one koje nemaju dobar bonitet između 10 i 12%, a one koje imaju dobar bonitet ispod 7 ili 8%. Znači, naterali smo jednim delom banke da njima klijent ne bude država, nego privreda i stanovništvo. Na taj način podižemo domaću proizvodnju i potrošnju. Ako ćemo da štampamo novac da bismo podizali domaću potrošnju ili proizvodnju, imaćemo 1992. i 1993. godinu, pomirite se sa tim. Ne može država da se finansira štampanjem novca, Srbija ne može. Možda neke druge države mogu, Srbija ne može. Šta imate kao posledicu? Neko kaže – inflaciju. U redu. Neko kaže – pad kursa dinara. I to je u redu. Ali šta će biti sa onima koji posluju ovde? Jel treba da ih podelimo na domaće i strane investitore? Ja mislim da ne. Bio on domaći ili strani, ima da beži iz Srbije koliko ga noge nose i da ostavlja ovde nama nezaposlene radnike.

Znači, moramo da vodimo jednu odgovornu politiku, i monetarnu i po pitanju javnog duga i po pitanju subvencija koje se daju i privredi i poljoprivredi i granama koje finansira država, jer samo na taj način možemo da zadržimo poslovno okruženje i poslovni ambijent koji danas imamo i to nije palo sa neba.

Molim kolegu Krasića da ne dobacuje. Ometate me, kolega Krasiću. Potrebna je koncentracija da se nekim ljudima nešto objasni, pa zato.

Dakle, potrebno je određivanje takvih mera koje će da garantuju svakom onom ko dođe u Srbiju da ulaže da ima ekonomski i pravno sigurnu državu, znači da kada uloži 50 ili 100 miliona evra u srpsku privredu, on zna da će za godinu dana tih 50 ili 100 miliona evra zaista da bude i dalje 50 ili 100 miliona evra. Te priče da se novac iznosi iz Srbije, po Zakonu o deviznom poslovanju, možete iz Srbije da iznesete samo onoliko novca koliko ste uneli. Možete i više, kao dividende, ali tada plaćate jako visoke poreze. Za razliku od bivšeg režima koji je 2010. godine potpuno liberalizovao devizno tržište pa je mogla i da se avansira roba iz uvoza i da se isplate avansi i da se nikad ne vrate i da se izveze roba i da se nikad devize u zemlju ne vrate. E, tako su nastali ozbiljni tajkuni u Srbiji. Tako je bilo zaista. Koristeći takvu zakonsku regulativu, mnogi od njih su akumulirali maltene 70 ili 80 privrednih resursa u Srbiji, što u državnom, što u javnom, što u privatnom vlasništvu, jer su zarađivali enormna bogatstva na kursu dinara i monopolskom položaju koji su stekli zato što se kasnilo sa donošenjem antimonopolskih zakona. Sada se neko čudi što imamo privredu u ovakvom stanju, privredu kakvu smo zatekli u 2012. godini.

Sada da vas podsetim još jednu stvar, 8. avgusta 2012. godine evro je bio 119,80, a danas je 123 dinara, posle pet godina. Avgusta 2008. bio je 78 dinara i skočio je, izračunajte sami, za 50%, a potrošeno je 4,5 milijarde deviznih rezervi, bar je to poznat podatak, ko zna koliko je nepoznato, da bi se sačuvao kurs dinara, koji nismo sačuvali. Tada je došlo do pada stope zaposlenosti, odnosno povećanja stope nezaposlenosti i tada je došlo do povećanja javnog duga, koliko god to hteo neko da prizna ili ne, jer je ta privreda prestala da postoji. Oni koji su imali takvu inflaciju i takve skokove evra u odnosu na dinare bežali su iz Srbije, zatvaraju fabrike. Sada su oni zabrinuti za radnike. Nemojte o tome da pričamo.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Zahvaljujem se još jednom predsedavajućoj na dozvoljavanju ovako široke diskusije.

Čuli smo ponovo da se vladajuća većina vadi sad na fiskalnu konsolidaciju koja teče valjda. Koliko znamo, od Milke Planinc, ovi stariji i građani, poslanici će se setiti, mi imamo tu tekuću fiskalnu konsolidaciju, slično kao ona revolucija koja teče u vreme Tita, koja nikad ne završi, a uvek teče i u stvari ništa se ne dešava. Znači, u toj fiskalnoj konsolidaciji nema ni konsolidacije, ima samo povećanja poreza, ima samo otimanje penzija, smanjenje plata, povećanje akciza, znači svih mogućih nameta, nikakve reforme nema, jer država se nigde reformisala nije, a kud i da se reformiše jer mora onda praktično sama partokratija sebi da seče granu na kojoj sedi i da nas ne košta više ovoliko koliko nas košta.

Ništa od te konsolidacije nema i sam kolega je pomenuo da su privredu nasledili 2012. godine u jako lošem stanju, što je tačno, a onda je lepo priznao građanima da je i danas isto takvo. Tako da se postavlja pitanje prethodnih pet godina šta su radili, pošto sve poluge vlasti su u njihovim rukama. Kada je pokušano uvođenje reda to su sprečili rezultat njihove politike ovo što imamo danas.

Takođe, pitanje oko stranih investitora niko pametan nema ništa protiv stranih investitora. Međutim, ono protiv čega imamo je kada se privileguju strani investitori na račun domaćih, pa oni dobijaju subvencije, pa oni dobijaju zemljište za džaba, pa se njima grade hale, pa praktično njima se stvara prostor da zapošljavaju naše ljude kao jeftinu radnu snagu, e protiv toga imamo nešto.

Kada bi se donele mere koje su jednake za sve i to mere sigurno nisu ove subvencije po radnom mestu, nego te mere moraju da budu smanjenje poreza i doprinosa. Onda je to dobra klima za sve. To je onda dobra ekonomska politika koja vodi računa o celoj domaćoj privredi.

A kada govorimo o izvlačenju novca iz zemlje, ja ću podučiti malo cenjenog poslanika da se novac ne izvlači kroz dividende, nego kroz fakturisanje usluga koje ne postoje, naduvavanje cena roba koja se prodaje iz inostranstva i to je ogroman novac koji izlazi iz zemlje, imamo i duple fakture gde međunarodne institucije vode računa o tome koje se fakture prijavljuju u Srbiji, carini i Narodnoj banci, ako su usluge u pitanju, a koje sa druge strane u svetu, pa imamo računicu njihovu, znači, ne iz Srbije, nego međunarodne institucije koje se bavi i ovom, da negde pet milijardi dolara svake godine napušta Srbiju u periodu od 12 godina, a to je negde 50, odnosno 60 milijardi dolara.

Toliki je taj novac i onda se vraća, pere preko nekih of šor destinacija i vraća u Srbiju. Pa, ako zaista imate nameru da uvedete red u zemlji, onda bi trebalo prvo, odnosno Zakon o poreklu imovine da donesete, koji se najavljuje, naravno i oni pre vas koji su ga najavljivali, pa nijedan to nije doneo, nijedna vlast, pošto joj ne odgovara.

Pa bi onda doneli neke zakone koje strogo kontrolišu poslovanje iz of šor lokacija, da bi sprečili izvlačenje tog novca i kapitala iz zemlje. Ovo su sve stvari koje biste trebali da radite.

Umesto toga, najlakše je smanjiti penzije, smanjiti plate, povećati poreze, povećati cenu struje, sve namete na građane i na privredu, a sa druge strane partokratija, da se sačuva sa svojim nesposobnim kadrovima koji nas koštaju ogroman novac.

Da podsetim pošto ovo jeste rasprava o ovim zakonima koje donosimo, država Srbija je na ime aktiviranja garancija za kredite koje su uzela javna preduzeća sa svojim nesposobnim partijskim kadrovima, prošle godine platila 39 milijardi dinara, a to je oko 310 miliona evra. Ove godine budžet je predvideo još 40 milijardi dinara i to je još 310 miliona evra. To je duplo više nego što je oteto penzionerima svake godine.

Ovo vam je trošak partokratije, ovo je trošak partijskog zapošljavanja i pre nego što krenete ka građanima i podižete poreze, otimate plate i penzije, država prvo mora da uvede red. To bi bila odgovorna politika. Hvala.

Po Poslovniku, izvolite.