Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kao član poslaničke grupe SPS, pridružujem se podršci usvajanju ovih izmena i dopuna Zakona o ministarstvima, sa konstatacijom da je vrlo korisno da imamo ove izmene i kroz ove izmene dobijemo dva ministarstva, koja su veoma značajna, i preko potrebna za budući rad Vlade, a to je ministarstvo za evropske integracije i ministarstvo za zaštitu životne sredine.

Srbija je već u dobrom jeku, da tako kažem, i u procesu evrointegracija, već je uzet zamah i dosta toga je već urađeno, i svakako da u takvom jednom procesu koji uzima maha, potrebno je da se ovi poslovi skoncentrišu i studioznije obave u okviru jednog ministrastva, ministarstva za evrointegracije. U tome vidimo pravednost svega ovoga.

Što se tiče ministarstva za zaštitu životne sredine, tu bi i više posvetio pažnju ovom ministarstvu i smatram da je ono veoma, veoma neophodno. Ipak, smatram da ovi poslovi, koji se tiču zaštite životne sredine, su dobro i kvalitetno urađeni u proteklom periodu, u okviru Ministarstva energetike, koje je ranije vodila ministarka Mihajlović.

Takođe, je dosta urađeno i za vreme mandata ministarke Snežane Bogosavljević Bošković, tada je ovaj deo bio pri Ministarstvu za poljoprivredu. Tada, za vreme ministrovanja gospođe Snežane Bogosavljević Bošković, deset zakona je usvojeno iz ove oblasti, vraćen je „Zeleni fond“, od 19 strukturnih projekata značajnih za životnu sredinu, a koji su finansirani sredstvima EU i sufinansirani iz budžeta Republike Srbije, rešeno je i završeno je 16 projekata. Prema tome, i te kako bilo je rezultata iz ove oblasti.

Ipak, smatram, da je jedan iskorak napred učinjen ovim predlogom da se uvede posebno ministarstvo. Mi kao poslanička grupa podržavamo, jer smatramo da u okviru posebnog ministarstva ova pitanja, značajna u najširem smislu, mogu kvalitetnije da se obave.

Životna sredina predstavlja sveobuhvatan resurs za normalno funkcionisanje i budućnost civilizacije. Zapravo, samo u punom kapacitetu i bogatstvu živog sveta i biološke raznovrsnosti čovek kao posebna vrsta može dugoročno da nađe svoj održivi opstanak i budućnost.

Antropotcentristički pristup po kome je čovek apsolutni gospodar prirode, i gospodar nad florom i faunom i nad prirodom, je poguban za čoveka i njegovu budućnost, ali i za opstanak i trajanje života na zemlji.

Takođe, važno je reći da je očuvanje životne sredine globalno pitanje, pitanje broj jedan, par ekselans, koje postaje aktuelno i zbog činjenice da je već dosta negativnog učinjeno od strane čoveka na prirodu i na uslove života, a to znači da je učinio mnogo i protivu sebe.

Inače, u političkom pogledu valja istaći činjenicu da životna sredina predstavlja jednu od najširih i najzahtevnijih oblasti na putu pridruživanja Srbije EU. Zaštiti životne sredine posvećeno je posebno Poglavlje 27, koje podrazumeva harmonizaciju nacionalnog zakonodavstva sa osnovnim ciljevima politike životne sredine u EU. Uticaj čoveka na životnu sredinu nikada nije bio intenzivniji, obuhvatniji i dalekosežniji. Budućnost naše planete, što znači ukupan živi svet, kao i sama ljudska civilizacija, praktično zavise od čovekovih međuodnosa sa prirodom.

Danas brojnost svetskog stanovništva, uz rapidno smanjenje zaliha priordnih resursa, nagomilavanje zagađivača, dramatično upozoravaju na ozbiljnost nastalog stanja.

Samo istupanje iz Pariskog sporazuma, nedavno smo to imali prilike da pratimo, svakako zabrinjava i čini se da nema dovoljno svesti, niti promišljanja, o tome koliko je ovo važno.

Mnoga od ovih pitanja bila su predmet rasprave na prvoj konferenciji o zaštiti životne 1972. godine u Stokholmu, koja je značila prekretnicu u odnosu čoveka prema životnoj sredini.

Veoma je važno reći da u globalnim akcijama očuvanja biološke raznovrsnosti razmatra se, ne samo njen fundamentalni značaj, već i njene estetske, kulturne, etičke i duhovne vrednosti za prošlost, sadašnjost i budućnost ljudi i čovečanstva.

Veliki broj naučnika i filozofa se bavi ovim pitanjem. Vredno je pomenuti profesora sa Harvarda, Edvarda Vilsona, koji smatra da postoji značajna psihološka relacija u odnosu na potrebu očuvanja prirode i raznovrsnosti u živom svetu. Najbolji primer za ovo što profesor tvrdi, jesu iskrene misli i reči indijanskog poglavice Sjetla, koji je uputio američkom predsedniku Frenku Pirsu 1854. godine, na ponudu predsednika da se otkupi zemlja Indijanaca na kojoj su oni živeli.

Reći ću i ovo, da, zapravo, čovek u toku svoje evolucije je iznikao i stasao u savršenom skladu biološke raznovrsnosti, što je bio savršen ambijent za njegov evolutivni domet koji je on danas dostigao. Samo u takvom jednom promišljanju, u takvom jednom kontekstu, može se razumeti važnost očuvanja životne sredine, ne za razvoj jedne države i jednog društva, kao što je Srbija, koja je mala zemlja, već i, uopšte, za opstanak života na zemlji.

Iz tog razloga ističem da je ovo veoma značajno, globalno, pitanje, a takođe ću reći svoje mišljenje, to mislim da nije neka velika mudrost, ali mislim da je velika istina, da Evropska zajednica, odnosno unija, kao skup država, ima najrazvijeniju legislativu, odnosno zakonodavstvo u ovoj oblasti, a čini se i sve po potrebi očuvanja životne sredine.

Koliko je to važno, završiću, takođe, jednom izjavom i jednim stavom, i jednom misli, profesora sa Harvarda, profesora Edvarda Vilsona, koje sam i ranije, jednom prilikom u Skupštini ovde istakao, a mislim da je vredno ovde istaći.

On hipotetički kaže – ukoliko bi se planeta Zemlja našla u istraživačkom fokusu biologa sa neke druge planete, ja verujem, kaže on, da bi on posmatrajući i analizirajući nas ovde na zemlji zaključio da je tamo, dakle da je na zemlji dominanta jedna vrsta u srednjoj fazi svog sopstvenog uništenja. Iz tih razloga, svakako je važno produbiti svest o tome koliki je značaj životne sredine, ali u sklopu onoga što je globalni pokret na planu očuvanja životne sredine i zato ovo pitanje, ova tema i ovaj problem u kontekstu izbora nove Vlade zaslužuje svakako da nova Vlada u svom sastavu ima ministarstvo za očuvanje životne sredine. To je još jedan razlog zbog kog će SPS sa puno zadovoljstva glasati za ove izmene i dopune Zakona o ministarstvima.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, treći po redu u ovom petogodišnjem ciklusu i mi smo ovde, na neki način, u svođenju računa za petogodišnju odgovornosti vlasti vaše većine, vaše koalicije koja se nije menjala u ovom periodu, ali očigledno da su se menjali pristupi i da je ta potreba da se tri puta menja Zakon o ministarstvima ili lutanje, ili nedoslednost ili nedovoljno sistema u tom radu.

Nema potrebe da vi nas ubeđujete kako je potrebno uvesti ključne promene kroz ovaj zakon, a to je formiranje novih ministarstava, ministarstvo za zaštitu životne sredine i ministarstvo za evropske integracije. Nema potrebe zbog toga što je koleginica Gordana Čomić već govorila - pa pre tri godine u ovoj istoj Skupštini upravo vama je predložen amandman za formiranje ministarstva za zaštitu životne sredine. Tada ste ga odbili, niste ga prihvatili. Evo, posle tri godine priznajete da ste napravili grešku i izlazite sa novim predlogom, potpuno istim koji smo kao DS i gospođa Gordana Čomić predlagali.

Dakle, to jeste potvrda, jer bih ja voleo da je ova vaša odluka izraz svesti o potrebi rešavanja ključnih stvari u kojima svi mi pojedinci i građani Srbije ne bi smeli da imamo različito mišljenje u svesti i potrebi rešavanja ekoloških problema u Srbiji, jer dišemo isti vazduh, pijemo istu vodu. Dakle, potrebno je naći tačku u kojoj možemo da razgovaramo na jedan civilizovan i pristojan način.

Zaštita životne sredine je odgovornost i očekujem odgovore u tom smislu - imali ste odgovornost, zašto to niste uradili? Mi ćemo odgovoriti – pa dobro, devedesete godine su godine prosperiteta u EU, najvećih evropskih fondova, kada su mogli biti iskorišćeni i kada su zemlje u tranziciji, pre svega centralne i istočne Evrope, koristile te fondove i rešavale ključne civilizacijske problem, propustili smo ih tada. Napravili smo propuste i 2000-ih godina. Pet godina nema ključnih iskoraka, a ja želim da govorim o tome na koji način svi mi možemo kao pojedinci da doprinesemo svesti o tome koliko je potrebno rešavati ovaj problem.

Dakle, imamo Vinču i neke kolege su pominjali - evo gori smetlište, kažu ne deponije, nego smetlište na Vični. Udišemo zajedno taj isti vazduh, svi zajedno imamo taj problem, imaju naša deca, i ne samo Beograd, nego i ostali gradovi koji nemaju rešene komunalne deponije. Dakle, možemo da se složimo oko toga da je to jedan od ključnih izazova – rešiti komunalne deponije, rešiti sisteme za prečišćavanje otpadnih voda. Jer, ako znamo da jedina tri grada na Dunavu u Evropi nemaju sisteme za prečišćavanje otpadnih voda, a to su Novi Sad, Beograd i Smederevo, to govori o tome kakav je naš odnos prema vodama, i ne samo prema vodama, nego i zemljištu koje te vode natapaju i onome što se nama kasnije vraća kroz hranu i probleme koje imamo u smislu održivosti čitave nacije i našeg zdravlja nacije.

Dakle, možemo da se složimo oko toga da to jesu teme o kojima treba ozbiljno razgovarati na način da svako od nas da dovoljno doprinosa da bismo to kroz jačanje i kapaciteta lokalnih samouprava, kroz rad ministarstva za zaštitu životne sredine i ministra koji će imati dovoljno snage i dovoljno podrške, ali pre svega kroz potrebno jačanje svesti da su to teme koje nisu samo pitanje zdravlja pojedinaca, nego i moguća razvojna šansa. Dakle, to je prosto moguće uraditi zbog toga što će ta sredstva obezbediti kontinuitet u realizaciji tako važnih kapitalnih projekata koji se ne rade za godinu dana, ne rade se za dve godine, ne rade se za četiri, nego prevazilaze ciklus, demokratski ciklus svake izabrane i lokalne i centralne vlasti.

Na ovakav način, evo imamo dokaze, pet godina je iza vaše vlasti za vaše odgovornosti, kada podvučemo crtu ne možete da se pohvalite rezultatima, onako kako ne mogu da se pohvale ni prethodne vlade, ali mislim da je izuzetno važno preskočiti te cikluse od godinu dana, dve godine, četiri godine i obezbediti kontinuitet u realizaciji projekata, oko čega ne bi smeli da se sporimo. Dakle, toliko na temu ekologije, važnosti za formiranje ministarstva za zaštitu životne sredine.

Koleginica Nataša Vučković je govorila o našim predlozima i razmišljanjima vezanim za ministarstvo za evropske integracije, a ja ću govoriti, pošto nemam puno vremena, govoriću nešto na temu druge važne oblasti koju nosi ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o ministarstvima, a to je prenos nadležnosti u kontroli javnih preduzeća sa Ministarstva privrede na… Dakle, ovde je nama dostavljen predlog da se u delokrugu Ministarstva privrede prenosi odgovornost na Ministarstvo rudarstva i energetike u kontroli javnih preduzeća, pre svega EPS-a i „Srbijagasa“. Tu govorimo o toj vrsti doslednosti u kojoj smo pre tri godine imali izmeštanje te odgovornosti iz Ministarstva finansija na Ministarstvo privrede. Sada sa Ministarstva privrede prelazimo na Ministarstvo za rudarstvo i energetiku i to se radi isključivo o EPS-u i o „Srbijagasu“.

Dakle, niko nije pomenuo argument koji se ovde vidi, a ja bih voleo da predlagač da nešto više detalja vezanih za tu našu odgovornost, posebno u procesu evropskih integracija, za razdvajanje kontrole različitih ministarstava nad operatorima koji se bave infrastrukturom. Dakle, ako govorimo o primeru EPS-a i primeru EMS-a ili „Srbijagasa“ i operatora koji radi distribuciju gasa, mislim da bismo očekivali jedan argumentovaniji odgovor upravo na to pitanje zbog čega se izdvajaju i isključivo odgovornosti za EPS i „Srbijagas“, zbog čega se ta vrsta odgovornosti ne prenosi i vezano za ostala javna preduzeća.

Još jedno važno pitanje je i prenos nadležnosti vezanih za propise za privatno javno partnerstvo, za koncesiju. Sa Ministarstva telekomunikacija, o tome nismo čuli ni reči, se prenosi na Ministarstvo privrede. Dakle, očigledno je da ova pojedinačna rešenja, nedosledna, u proteklih pet godina tri puta menjana sa različitim nadležnostima, očigledno se prilagođavaju potrebama političke koalicije koja pregovara o mogućnosti da da nadležnosti pojedinim ministrima u ovim pregovorima. Dakle, jasno je da je ovo…

Završite molim vas.

Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Kostić.

Pokret Dveri neće glasati za izmene i dopune Zakona. Nije floskula, nego se suštinska politika Dveri ne slaže sa izmenama Zakona o ministarstvima. Smatramo da su ove izmene ekonomski štetne i politički nepotrebne u današnjoj situaciji.

Mi smo danas imali prilike ovde da čujemo od mnogih poslanika da je Srbija zemlja koja ima najbolju ekonomsku saradnju sa zemljama Evropske unije. Sa neke strane, to je tačno i to je istina, po pitanju brojki.

Ali, ja postavljam pitanje i narodnim poslanicima i građanima Srbije – koliko je godina unazad energije, finansijskih sredstava, ulagano u saradnju sa zemljama EU i koje su dobiti za srpsku privredu? Osim što smo im predali tržište, osim što smo otvorili granice za uvoz strane robe, mi nikakve druge koristi nismo imali.

Postavljamo pitanje Vladi Republike Srbije – dokle se stiglo u formiranju kancelarije za saradnju sa Ruskom Federacijom?

U srpskoj politici jedno se priča a drugo se radi. Predstavnici vladajuće koalicije su deklarativno za saradnju sa Rusijom i Kinom i za otvaranje istočnog tržišta. Međutim, u praksi se jako malo uradilo da ta saradnja postane bolja, da postane efikasnija. Ja ću vam samo reći po pitanju poljoprivrede i agroindustrije, da sva ona obećanja koja slušamo od 2014. godine kada je bio predsednik Rusije Vladimir Putin se nisu ostvarila. Ne želim ovde da glumim velikog Rusofila, sigurno ima i dosta ljudi narodnih poslanika vladajuće stranke, a pogotovo birača, koji su za tesniju saradnju sa Rusijom, ali, konkretne stvari na ovom polju se nisu ništa popravile.

Smatram da je formiranje ministarstva za evropske integracije apsolutno bespotrebno, ekonomski štetno i da nema smisla formiranje tog ministarstva kad smo ovde čuli nekoliko perjanica vladajuće koalicije koji su izjavili da ni oni sami ne veruju i nisu sigurni da će Srbija ući u EU.

Zato postavljam pitanje ovde – zašto vladajuća koalicija obmanjuje narod, zašto ulaže u neke stvari koje su nepotrebne za srpsku privredu, za srpsku poljoprivredu i zašto teži ka tome i na taj način Republiku Srbiju, njenu privredu i ekonomiju dovodi u jedno stanje isključivosti, gde smo mi sada trenutno okrenuti i ulažemo samo u saradnju sa zemljama EU. Pričam prvenstveno po pitanju ekonomije, po pitanju agroindustrije.

Možda će se uskoro na geopolitičkoj sceni doživeti određene stvari, koje će usloviti to da mi budemo izloženi momentu kada nećemo moći da se organizujemo za brži i bolji izvoz srpskih proizvoda na istočno tržište. Imali smo prilike već nekoliko godina da postanemo članovi i da uđemo u pregovore sa Evroazijskim ekonomskim savezom, ali ništa nismo uradili. Po pitanju otvaranja distributivnog centra u Moskvi, ništa nije urađeno. Ovo su vam samo konkretni dokazi. O ovome je govorio i predsednik Privredne komore Srbije, gospodin Miloš Bugarin, koji za vreme svog mandata nije uspeo da otvori distributivni centar za srpske proizvode u Moskvi.

Zato pozivan i narodne poslanike i građane Srbije da ne veruju u priču o ekonomskoj saradnji sa Evropskom unijom, da je ta saradnja štetna po srpsku privredu, da možda sada i sa otvaranjem Poglavlja 29 srpska Vlada bude primorana da ukine bescarinsku saradnju sa Rusijom i da će uskoro i građani Srbije i narodni poslanici biti u prilici da vide kako će nas Evropska unija stisnuti uz zid po pitanju saradnje sa Rusijom, prvenstveno ekonomske saradnje. O tome smo mogli čuti u ovome domu pre nekoliko dana, kada su bili predstavnici Parlamentarne skupštine NATO-a, koji su se posebno interesovali za saradnju sa Rusijom, koji su se posebno interesovali za bescarinski izvoz srpske robe u Rusiju i koji su sami u svom izveštaju, ko je imao prilike da pročita taj izveštaj Parlamentarne skupštine NATO-a, rekli da Evropska unija nema nameru da proširuje na zapadni Balkan svoje članstvo.

Zato ovom prilikom ponavljam da je ministarstvo za ekonomske integracije apsolutni promašaj, da od toga nikakve koristi neće imati ni srpska poljoprivreda, ni srpska privreda. Mi smo samo u proteklih dve i po godine uložili i dali stranim investitorima 860 miliona evra. Zato danas srpski malinari u južnoj Srbiji nemaju hladnjače, zato su uslovljeni da za 80 dinara prodaju malinu, baš zbog toga što smo svu svoju energiju zadnjih 17 godina ulagali u strane investitore, u saradnju sa zemljama koje ovde dolaze da nam uzmu tržište i koje ovde gledaju prvenstveno svoj lični interes. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hvala lepo.

Dobro, postavljaju se pitanja, pa onda i da pružimo neki odgovor.

Dakle, opet se čulo ovde ono isto i toliko već isprano – koja je korist što se laže narod da ima koristi, što se ne kaže da nema? Meni je, na primer, konstantno povećanje ne samo uvoza, već i izvoza očigledna korist. Mislim da to svako može da razume. Možda grešim, možda ja precenjujem nekoga ko je narodni poslanik, kao što sam i ja, što očekujem da razume, da je, recimo, to što se otvaraju dodatni prostori za povećan izvoz iz ove zemlje korisno za ovu zemlju. Možda očekujem previše.

Druga stvar, ovo je sad već, moram da priznam, malo komplikovanije. To da uvoz nije nužno loš, i to je takođe istina. Šta je dobro kod, recimo, mogućnosti da se povoljnije uvozi? Dobro je što onaj krajnji korisnik, onaj potrošač, kako se takođe kaže, a to će biti u ovom slučaju građani Srbije, može da bira pa da svoj novac potroši za ono što mu je odgovarajućeg kvaliteta, a prihvatljivije. Nisu uvoz i izvoz bauci sa ne znam koje planete. To su jednostavne stvari. Kada se pospešuje i jedno i drugo i kada se smanjuje razlika, upravo to mi radimo kada poslujemo sa zemljama Evropske unije. To je za zemlju dobro, to je za zemlju korisno.

Jel za zemlju dobro i korisno kada, recimo, tri milijarde dobije iz tog smera? Ja mislim da jeste. Jel za zemlju dobro i korisno kada investitore dobija iz tog smera, pa zbog toga neki ljudi ovde dobijaju posao? Ja opet mislim da jeste. Ali vrhunac demagogije, zaista vrhunac, je rečenica da se samo formalno ili tobože, kako je već rečeno, sarađuje sa Rusijom i Kinom. Jel možda figurativno Železara u Smederevu? Jel 5.000 obezbeđenih radnih mesta koja su bila pod velikim znakom pitanja samo tobože i figurativno? Ovde su obezbeđene sudbine ljudi. To je obezbeđeno 5.000 porodica, to funkcioniše danas i posluje bolje nego što je poslovalo i ima povećanja. Ko ovo ne razume, neće da razume, a možda i ne može. Hvala.

Zahvaljujem.
Vladimir Đurić ima reč.