Hvala.
Reč ima ministar Nedimović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, želim pre svega zbog javnosti, iako smo juče vodili raspravu maltene o istoj stvari. Kada bih uzeo stenografske beleške, kada bih imao pravo da ih uzmem, možda imam pravo, verovatno bi možda u šest reči se razlikovalo izlaganje, ali hoću da kažem pre svega zbog javnosti jednu stvar. Vi morate da razlikujete. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju reguliše odnose između Srbije i EU kao zajednice, a ne sa svakom pojedinačnom državom ponaosob. Morate da razlikujete tretman od uslova. Tretman je omogućen u pogledu poljoprivrednog zemljišta, stavljeni su uslovi u interesu Srbije. uslovi koji su postavljeni služe za popravljanje onoga što nije u postupku pregovaranja završeno do kraja. To je suština cele priče.
Priča o navodnjavanju, priča o protivgradnoj mreži, juče smo komentarisali to, ne bih ponovo da dužimo, ali činjenica je da je tretman jedno, uslovi su drugo i na ovaj način popravljamo ono što možemo. Kraj.

Hvala, ministre. Reč ima gospodin Đurić.

Hvala. Veoma kratka replika.

Ministre, ako pregovaramo sa EU u celini, onda imamo jednu tačku pregovora, onda smo mogli izmeniti SSP sa tim jednim pregovaračem.

Ja ću vas podsetiti, državni sekretari u ministarstvima Vlade Republike Srbije više puta su rekli da je izmena SSP nemoguća zato što bi to podrazumevalo ratifikaciju od strane svih zemalja članica EU. Dakle, mi ipak pregovaramo sa zemljama članicama EU, a ne sa EU u celini. Samo toliko. Hvala.

Ministar Nedimović ima reč. Izvolite.

Niko ne može da kaže da je nešto nemoguće, sve je teorijski moguće. Da li je izvodljivo i u kojim rokovima, to je stvar za veliku diskusiju.
Ono o čemu vi pričate, razgovara se, činjenica, sa svakom zemljom ponaosob ukoliko želite da idete u izmene. Ali, što se tiče Sporazuma, one su ratifikovale svaka pojedinačno, ovaj Sporazum, on kao takav stupio na snagu. Ovde razgovaramo, ja imam utisak, ja koliko sam razumeo juče u uvodnom izlaganju, vi ste stranka koja je, pretpostavljam, proevropski orijentisana. Vi ovim nekim istupima kojima ste stavili, ja više ne znam da li ste u ovom delu ili ste u ovom delu ili ne znam ni ja gde.
Uz dužno poštovanje, mislim da bi ovde možda jedna od prethodnica koja je govorila na temu izmena zakona, možda bi ona mogla da vam objasni o čemu se tačno radi, oko SSP-a.

Hvala, ministre.
Reč ima Zvonimir Đokić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Juče i danas smo, poštovane kolege narodni poslanici, imali priliku da čujemo i ozbiljne diskusije i manje ozbiljne i tužne, otužne itd. Ali, hajde da se vratimo na dnevni red i da stavimo stvari na svoje mesto.

Glavobolju nam ovih dana stvara obaveza koja proizilazi iz jednog međunarodno pravnog akta koji je Srbija potpisala sa EU, tj. Evropskom zajednicom, radi se o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, na osnovu koga imamo, prihvatili smo tada, i imamo obavezu da do 1. septembra, dakle, za još nekoliko dana, uskladimo svoje zakone tako da žitelji ili članovi, državljani EU imaju gotovo jednaka prava ili jednaka prava kao i državljani Srbije u kupovini poljoprivrednog zemljišta.

Da se nama ne bi prebacivalo kako smo nedorasli ili neozbiljni itd, i da sada mi sve najgore govorimo o tom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, ne kritikujemo mi sam Sporazum, koji je svakako dobar za Srbiju, mi kritikujemo pregovarače koji nisu svojevremeno dobro ispregovarali i doveli nas u poziciju kakvu nema nijedna druga zemlja članica EU, niti bilo koja zemlja koja je bila kandidat za ulazak u EU.

Da li je Božidar Đelić, tadašnji potpredsednik Vlade, bio dobar pregovarač ili ne, stvar je za diskusiju, ali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije dobro ispregovarao, on i čitav tim koji je bio sastavljen uglavnom od predstavnika tadašnje vlasti. Zbog toga što ga nisu dobro ispregovarali, mi smo sada u problemu i želimo da taj problem rešimo i našli smo način kako ćemo ga rešiti. Rešićemo ga zakonom koji danas usvajamo, tj. Predlogom zakona o izmeni i dopuni Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Ne bih ja rekao da je Božidar Đelić loš pregovarač. Rekao bih pre svega da je on imao drugačije namere i prioritete. Nije njemu interes države Srbije tada bio na prvom mestu. NJemu su na prvom mestu bili interesi pojedinih centara moći kojima je omogućio da u kratkom vremenskom periodu pokupuju oko 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Samo četvorica ljudi, četiri osobe drže preko 100 hiljada hektara zemlje, nadajući se da će u roku od četiri godine, evo sada ovog 1. septembra oni i dalje biti na vlasti i da će upravo sada moći ponovnom preprodajom te zemlje da višestruko povrate uloženo. Procene su da bi ta zemlja, recimo, u narednih pet do deset godina bila skuplja, koštala pet i do deset puta više nego sada.

Da li je ova Vlada, a bilo je takvih primedbi, ozbiljno shvatila ovaj problem ili ne, neko je prigovorio da je neozbiljno prišla, ja kažem da nije tako, govori i činjenica da je ova Vlada zatražila od Instituta ekonomskih nauka i Instituta za ekonomiku poljoprivrede da urade stručnu studiju, tj. analizu pravnog i institucionalnog okvira tržišta poljoprivrednog zemljišta, procenu ekonomskih efekata liberalizacije tržišta, poljoprivrednog zemljišta i preporuke za izmene domaćeg zakonodavnog i institucionalnog okvira i njihovu adekvatnu primenu.

Ovu analizu radio je Institut ekonomskih nauka i Institut za ekonomiku poljoprivrede, pod rukovodstvom dr Jovana Zubovića, da ne nabrajam koliko još doktora i magistara je tu učestvovalo, a naručilac je bila Vlada. Znači, Vlada je veoma ozbiljno prišla rešavanju ovog problema. Izuzetna analiza, treba je pročitati, dostupna je javnosti, ali neću sada ulaziti u njene detalje.

Mislim da merama koje su predviđene ovim promenama, ovim Predlogom zakona o izmeni i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, upravo sprečeno ono što čitav narod, čitava javnost u Srbiji želi da se spreči, a to je da nam od 1. septembra neko dođe i, prosto rečeno, pokupuje poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu privatnih lica.

Više puta je ovde rečeno koje su to mere. To je da taj potencijalni kupac mora da bude najmanje deset godina stalno nastanjen u jedinici lokalne samouprave, znači, kod nas u Srbiji, da obrađuje najmanje tri godine poljoprivredno zemljište koje je predmet kupoprodaje, da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, i to najmanje deset godina, da ima u vlasništvu mehanizaciju i opremu kojom bi obavljao tu poljoprivrednu delatnost, zatim, kao dopunsko, obezbeđujemo to poljoprivredno zemljište time da ako je, recimo, određeno kao građevinsko zemljište ono ne može da bude predmet kupoprodaje, da ne pripada zaštićenim prirodnim dobrima, da ne pripada ili se ne graniči sa vojnim postrojenjima, vojnim objektima itd, znači, brinemo se o sebi. O ovome je više puta govoreno, tako da neću ponavljati.

Potpuno se slažem i prihvatam da ovakav predlog zakona treba da usvojimo. Ja sam za i pozivam vas da u danu za glasanje to i uradimo.

Međutim, na kraju bih se samo još na jednu stvar osvrnuo, veoma kratko. Juče smo u diskusiji čuli, a vezano je za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kako je do raskola između jedne tada velike opozicione partije i njenih nekih članova došlo zato što je neko nešto prvo odobrio, pa nije odobrio, pa povukao svoju reč, itd, i u stvari problem se skreće na sasvim drugu stranu.

Gospodo, SNS, tj. mi koji smo nekada glasali za SRS, sebe ubrajam u takve, smo se suštinski razdvojili od te politike još odavno pre toga, možda još onog momenta kada je čitan onaj testament ispred američke ambasade. Setite se šta je tamo pisano. Zbog toga je važan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jer tu je ona suštinska razlika između neke dve politike, namerno sada ne nabrajam o kojim se strankama govori. Hvala na pažnji.

Hvala, kolega.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege i ministre sa saradnicima dakle, vi nas, ne vi lično, mada i vi lično, i Vlada, i SNS, i svi mediji koji služe već dobro poznatoj svrsi promocije svega onoga što Vlada radi, nas i građane ubeđujete da ovim zakonom se sprečava prodaja poljoprivredne zemlje i poljoprivrednog zemljišta strancima.

Premijerka obećala to ovde dok je davala ekspoze, poslanici aplaudirali, narod se veseli, paori verovatno odahnuli misleći da će to biti njihov spas od stranih kompanija koje dolaze i u bescenje dobijaju najbolje poljoprivredno zemljište, i to bi sve bilo super da je tako. Ali, vi to ne radite.

Kome vi zabranjujte ovim zakonom da kupuje poljoprivredno zemljište? Vi zabranjujete nekakvom pretpostavljenom, zamišljenom poljoprivredniku iz Nemačke, nazovimo ga Hans, upravu ste ministre, dakle, poljoprivredniku Hansu koji se bavi poljoprivredom u Nemačkoj, kom sada ovaj zakon postavlja nemoguće uslove da on dođe i bavi se poljoprivredom u Srbiji. Kako da vam kažem, gospodine ministre, nije lud da dođe da se bavi poljoprivredom u Srbiji taj koji se za privatne potrebe bavi poljoprivredom u Nemačkoj, zato što tamo ima uređenu agrarnu politiku, a ovde mu se smanjuju subvencije svake godine. Ovde ga nečiji brat maltretira, treba da vodi računa o tome da li će moći da dođe do zemljišta do kog hoće. Gleda se u nebo kao pre 500 godina da vidimo hoće biti sušna godina ili će biti kišna godina, pa nam od toga zavisi, ne samo njegov prinos, nego i čitav BDP itd.

Ovde je donet zakon kojim se 30% zemljišta u svakoj opštini može dodeliti poslovnom partneru SNS po slobodnom izboru predsednika opštine i Vlade Republike Srbije. Dakle, on nije lud da dolazi da se bavi poljoprivredom u Srbiji, a vi upravo njemu sprečavate da dođe da kupi zemlju u Srbiji, i to do dva hektara. Dakle, vi sprečavate da dođe onog ko i ne želi da dođe. Istovremeno, dok ovom Hansu branimo da kupi dva hektara zemlje u Srbiji, vi dodeljujete hiljade hektara isto tako strancima, samo što su sada u pitanju pravna lica, kojima ovaj zakon i dalje ne brani da registruju firme u Srbiji, da kupe firme u Srbiji i na taj način prečicom dođu do najboljeg poljoprivrednog zemljišta u našoj zemlji.

Da pogledamo kako te vaše velike investicije, vaših prijatelja stranaca, koje ovaj zakon ne samo da ne brani, nego ih i podstiče da dolaze u Srbiju, izgledaju. „Tenis“ koji vi iz nepoznatih razloga akcentujete kao „teniz“ kao da se radi o nekakvoj francuskoj firmi ili ne znam o čemu se radi, najavljena investicija prema čvrstom obećanju Aleksandra Vučića, 200 miliona evra, pola miliona svinja, osam hiljada radnih mesta. Pomalo je neobično, imajući u vidu da „Tenis“ u svim svojim fabrikama u Nemačkoj, Danskoj nema toliko radnika koliko je Vučić najavio da će zaposliti u Srbiji. Inače, čisto da naši građani znaju, očekujući ta radna mesta, radi se o kompaniji koja je jednaka koliko i po proizvodnji mesa, poznata i po izrabljivačkim uslovima rada ljudi koji rade u toj kompaniji zbog čega je nekoliko puta plaćala kazne u Nemačkoj, gde inače posluje, pa je tako Pokrajinsko ministarstvo rada Severne Rajne – Vestfalije platila kaznu zbog iscrpljujućeg radnog vremena, mutnih ugovora sa stranim radnicima i loše zdravstvene zaštite zaposlenih.

Mediji kada pišu o „Tenisu“ uglavnom pišu o plaćenim robovima iz istočne Evrope koje „Tenis“ nastanjuje u neuslovne kolektivne smeštaje, a inače kompanija je platila ogromne kazne zbog toga što se ispostavilo da je radnike snimala čak i dok su u toaletu i pod tušem, itd. Toj kompaniji, velikom investitoru iz Nemačke, videćemo šta će biti od te investicije, ste vi dodelili 2,5 hiljade hektara u Zrenjaninu. Stručnjaci procenjuju da za ovoliku investiciju, koliku je Vučić najavio, je potrebno da oni imaju oko 20.000 hektara, što bi ih svrstalo, što bi gospodina Klemensa Tenisa, vlasnika ove porodične firme, svrstalo u red tri najveća zemljoposednika u Srbiji.

Dakle, vi branite nekakvo paoru iz Nemačke da dođe i da kupi dva hektara u Srbiji, postavljajući pred njega nemoguće uslove, a svom poslovnom partneru Klemensu Tenisu dodeljujete toliko zemlje da će on biti treći zemljoposednik u Vojvodini po veličini.

Potrebno je zaista uraditi analizu tih vaših velikih investicija. Potrebno je osvrnuti se na to šta dolazi. Naravno, arapske investicije „Al Ravafed“ itd. Nemamo zaista vremena da pričamo o tome. Sve ste nam rekli juče, samo niste rekli da li je istina ono što se piše u medijima o toj firmi. Malo ste sa suzama u očima govorili, dosta emotivno je to bilo kada ste o „Al Ravafedu“ govorili. Dakle, zajednička firma je nestala, ne zna se gde se nalazi, novinari ne mogu da dođu do nje. Jako puno zemlje obrađuju u Vojvodini. Paori kažu da trećina stoji zaparloženo, da nije obrađena itd. Ja nemam vremena o tome da govorim.

Ako ne znate šta da radite sa zemljom, pitajte poljoprivrednike, nemojte stalno stavljati neke svoje poslovne partnere ispred njih, ispred njihovih interesa. Oni sigurno znaju bolje od vas.