Gospodine Živkoviću, molim vas…

Nemojte da branite ništa što je srpsko, vi ste…(Isključen mikrofon.)

Gospodine Živkoviću, molim vas da poštujete dostojanstvo Narodne skupštine. Ove poslednje reči se nisu čule jer nisam dozvolio nastavak onoga o čemu ste želeli da govorite, a to se najmanje tiče amandmana o kojem se vodi rasprava.
Povreda Poslovnika, narodi poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Ovo što je rekao Zoran Živković odnosilo se na našeg uvaženog kolegu prof. dr Marka Atlagića, koji je bio svojevremeno ministar u Vladi Republike Srpske Krajine, poslanik u Hrvatskom saboru 1990. godine, kada nije bilo ni malo jednostavno biti Srbin u Zagrebu, a pogotovo ne poslanik.

Ovo što je rekao Zoran Živković u prevodu znači sledeće – vi Srbi ste zlikovci, zločinci i vi ste izazvali raspad bivše Jugoslavije. Dok je Marko Atlagić branio Srbe u Krajini i branio Srbe u Kninu, ja pitam Zorana Živkovića šta je radio? Verovatno je švercovao bundama, ili ga je onaj Lule tamo vezivao u Nišu za banderu. U svakom slučaju, Srbe nije branio.

Molim vas, gospodine Milićeviću, ovo što je rekao Zoran Živković prevazilazi nivo lične uvrede. Ovo je uvreda na račun Srbije i na račun srpskog naroda, jer je podtekst ovoga što je rekao Zoran Živković da su Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije, jer se ovde prozvao čovek koji je branio Srbe u Krajini, i to ne samo politički, nego i vojno.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o povredi?
(Aleksandar Martinović: Ne, tražim da mu se izrekne opomena.)
Sad ću vam reći, ono o čemu je govorio gospodin Živković nije otišlo u etar, odnosno u javnost, jer sam ga prekinuo.
(Aleksandar Martinović: Ali je otišlo u stenogram.)
(Narodni poslanici pričaju u glas.)
Gospodine Živkoviću, u pravu ste, izričem vam opomenu.
(Zoran Živković: Na osnovu čega? Zašto?)
Na osnovu ponašanja.
(Zoran Živković: Kog ponašanja?)
Vašeg trenutnog ponašanja.
(Zoran Živković: Ko si ti da meni izrekneš opomenu?)
U ovom trenutku predsedavajući i to ćete morati da poštujete.
Shodno članu 112, sada ću napraviti pauzu od dva minuta. Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Po amandmanu, najpre se javio narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma ozbiljna tema. Mogu da se složim sa predlagačima amandmana u jednom, da je i latiničko pismo naše pismo koga su Hrvati ukrali. Ali, s obzirom na dešavanja u poslednjih sto godina, ja bih ipak da mi malo zaštitimo ćirilicu. Kako to izgleda na sudu, kolega Atlagić je bio. Kad su me svojevremeno tužili ovi iz „nikad im dosta nije bilo“, kada sam došao na sud, tužba je bila na latinici. Dođem ja na Novi Beograd, u Prvi osnovni sud, tužba na latinici. Kažem ja sudiji, a govorim npr. šta može da dođe ukoliko se ovo ne definiše, i sudija mi kaže da on misli da ja nemam pravo na ćirilicu, iako članom 10. Ustava to moje pravo nije sporno. Ima poslovica koja kaže: „Kad zatreš jezik, zatro si i narod“.

Mi kao veoma ugrožen narod, kao ostatak jednog naroda, od koga su nastali mnogi drugi narodi, koji su prisvojili naš jezik i samo stavili neke svoje oznake, dodali neka dva slova i ja im tražim da vrate 30 naših slova, znači da se koriste samo sa ona svoja dva, kad to tako može.

Dakle, prvo su nam preuzeli jezik, neki su nam preuzeli pismo i ja se slažem da je latiničko, latinica srpsko pismo sa latiničnim oznakama, ali mi moramo biti osetljivi i na ćirilicu. Ona je godinama zapuštana, a kolika mržnja se primenjuje prema ćirilici pokazuje ova fotografija. (Narodni poslanik pokazuje fotografije.)

To pokazuje ova fotografija, ovo je Vukovar, pogranični grad u Republici Hrvatskoj i ukoliko ne budemo pažljivi može nam se desiti, a dešavalo nam se da i u Srbiji razbijaju table sa oznakama države Srbije, dakle može nam se desiti da neko počne i ovde da razbija table zbog ćiriličkih oznaka. Dakle, ovo je ono na koga se ne trebamo ugledati, ali kad oni mogu da štite latinično pismo koje su ukrali od nas zašto mi ne bi zaštitili svoje originalno pismo koje se zove ćirilica.

Zakoni se menjaju. Ukoliko i drugi narodi shvate da se služe našim pismom, ukoliko tenzije splasnu, ukoliko se ne bude dešavalo ovo, oni neće da nam učine ni kad napišu – Srbe na vrbe. Neće da napišu ćiriličnim pismom. Ni toliko neće da nam učine, pa ja zbog te osetljivosti naroda na sva dešavanja i osetljivosti na to što ćiriličko pismo nije bilo zaštićeno u prethodnom periodu, apelujem da mi to činimo i pozdravljam ovo kao početak borbe da ćirilica makar bude ravnopravna u državi Srbiji, ako ne i preče pismo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik LJupka Mihajlovska, povreda Poslovnika. Izvolite.

Član 106. stav 1. govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Dakle, gledaju nas roditelji, nedaj Bože deca, gleda nas akademska javnost i očekuju da čuju šta će to revolucionarno doneti ova dva nova zakona. Ministar nam se malo uspavao, verovatno prvi put posle dugo vremena imate priliku da vidite kako izgleda situacija u srpskim školama, otprilike ovako kao u ovoj Skupštini.

Molim vas da opomenete sve koji se ne drže dnevnog reda, jer nama ovde vrlo je jasno zbog čega se to radi. Radi se zbog toga da se skrati vreme, odnosno da se produži vreme za raspravu da ne bismo imali vremena da raspravljamo o Zakonu o visokom obrazovanju i amandmanima koje su podneli, da javnost ne bi znali da ste danas proturili mnoge stvari, predlog inicijalni Zakona o visokom obrazovanju nije sadržao i da ste onako na kvarno, slobodno mogu da kažem, najzad našli model kako da univerzitetima koji dugo godina ne mogu da dobiju akreditaciju to obezbedite.

Molim vas da se svi drže dnevnog reda.

Koleginice Mihajlovska, vi možete o povredi Poslovnika sa predsedavajućim, ministar nema nikakve veze sa tim.