Ovo je isto stari Predlog zakona. Već nekoliko godina je u proceduri. Ne usvaja se, zato što bi to dovelo do toga da se spreči divlja gradnja u Srbiji, posebno u gradu Beogradu, gde je ona najočiglednija, pored istorijski najveće divlje gradnje u istoriji čovečanstva, a to je nešto što se zove „Beograd na vodi“, to je ono što je pola u vodi, pola nakrivljeno, pola legalno, ali po nekim zakonima, neke arapske zemlje, ne po srpskim zakonima. Nije to jedini primer, imate u svakoj većoj ulici, u bilo kom delu Beograda, po jedan nelegalni objekat koji se gradi.
Ja stalno pominjem Nebojšina 8a, mislim, gradi se pored zabrane, pored naloga da se ruši, a koji je donela nadležna inspekcija ili organ grada Beograda. Nastavlja se gradnja uz tapšanje po ramenu čelnika opštine Vračar, i ministarstva koje je nadležno za tu oblast.
Ovim zakonom se afirmiše jedan zakon koji je donet 2003. godine, a koji je predviđao krivičnu odgovornost, znači zatvor, za onoga ko počne da gradi, a da nije dobio sve adekvatne dozvole do dozvole za gradnju koja je poslednja u tom nizu. Naravno, zakon je bio odličan, ali već prva sledeća vlast koja je došla posle nekoliko meseci je kompromitovala taj zakon time što je tada nadležni ministar počeo da pravi jedan veliki objekat, svoj lični, protiv tog zakona, tako da je time zakon poništen.
Afirmacija pravne države, afirmacija države u kojoj se poštuju zakoni, pa se time stvaraju uslovi za investicije je interes svakoga u ovoj državi. Bilo bi dobro da to pokažemo na najočiglednijim mestima. Ponavljam, „Beograd na vodi“, kao najframpantniji primer, svaka ulica, pa i Nebojšina 8a ima svoj primer za to, i to što se poštuje nepoštovanje zakona, što se afirmiše nepoštovanje zakona dovodi do toga da smo mi na dnu, ne regionalne, nego evropske lestvice država, po investicijama, po rastu BDP-a, po standardu, po minimalnim platama, po prosečnim platama, po broju zaposlenih, po svemu.
Na kraju, pošto ste vi pomenuli, ja sam otišao, videći jednu jadnu i nezaštićenu karticu, da je spasim i doneo je vama da je čuvate poslaniku Kariću koji se ni pola sata posle tog mog akta humanosti nije pojavio u sali. To ne može da se poredi sa aktom poslanika, nemam pojma kako se zove, iz prvog reda, koji je došao da uzme karticu mojoj koleginici koja minut nije bila prisutna, i to ne može da se poredi. Ta kartica nije javna svojina.