Ono što je bitno da se kaže da je stvarno krajnje vreme da prestanemo da pričamo o tim prošlim vremenima. Znači, odgovornost je sad i ovde. Odgovornost za dualno obrazovanje je sad i ovde. Znači, gospodo vi ste se prihvatili projekta zvani – Srbija, ja to stalno pričam, u zemlji u kojoj kontinuitet života imaju građani Srbije. Vi sve potpisujete sad i samo se računa ono što vi potpisujete. Morate se suočiti sa tim, koliko god vam je to neprijatno. Znači, ljude ne interesuje. Neka deca koja su sada stasala za glasanje ni ne znaju ko je bio pre pet, šest, sedam, 10 godina. Za njih su bivše vlasti ove koje su bile pre dve godine. Znači, isti vi. Znači, morate prihvatiti odgovornost. Ko preuzme tuđi projekat, drugog ne interesuje ko je pre njega radio, interesuje ga onaj koji sad potpisuje. Vi potpisujete i vi, gospodine ministre, ćete snositi odgovornost za ovaj zakon, kao i poslanici koji će ga izglasati. Hvala.

Hvala, koleginice Pavlović
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević. Izvolite.

Da, naravno da prihvatam odgovornost i prihvatam odgovornost u istom obimu kao kad smo je prihvatali kada smo donosili Zakon o radu.

Kada smo donosili Zakon o radu, u principu ovako slična rasprava je bila gde nam se spočitavalo da će Srbija da nestane, da će da bude jeftine radne snage, da će Srbija da stane i pretilo se sindikatima. Danas imamo, zahvaljujući tom zakonu, između ostalog, o radnoj snazi, nivo nezaposlenosti od 11% i rast BDP i nisku stopu inflacije. To je čista matematika.

Gospodine ministre, mislim da tu mladu generaciju, na koju se svi mi danas pozivamo, oni prate verovatno ovo što mi danas radimo, ali mnogo više zanima šta će o njima da misle njihovi poslodavci, oni koji će odlučivati i njihovim platama u 18, 19 ili 15 godina. Šta mi mislimo? Mi stvaramo uslove da njima bude bolje, ali lično, oni će zavisiti od ljudi kod kojih rade, a rade u domaćim i stranim kompanijama. Spočitavaju nam šta će biti kad strani kapital, koji je došao u Srbiju ode. To jeste veliki problem u globalnom svetu, ali da bi otišli, oni su morali da dođu, a da bi došli može, Srbija da zahvali predsedniku Aleksandru Vučiću i vladama u poslednje tri godine, jer je dovela u segmentu, možda neki kažu - jeftine radne snage, ogroman broj stranih investicija, ali je dovela i u visokoj tehnologiji.

Godine 1936. u Srbiji je bila skupa radna snaga, 1946. strašno skupa, 2000. godine, pa to je čudo koliko je bila skupa radna snaga. U Srbiji nikada nije bila radna snaga na nivou cene kolika je bila u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Ne idu Srbi danas za Grčku da rade, ne idu ni u Španiju, ne idu ni u Bugarsku, ni u Rumuniju. Danas je specifična situacija gde imate nekoliko zemalja koje privlače radnu snagu. To je suština funkcionisanja.

Kada tržište rada u Srbiji bude takvo da ponuda manja od tražnje, a tražnja može da bude veća samo ako imate strane investicije i domaće, onda će i cena radne snage biti veća. Sve drugo, pa i vaš zakon koji podrazumeva da moramo da se uskladimo sa novim trendovima je potpuna demagogija koja nas vodi ponovo i vraća u sistem u kome ćemo da objašnjavamo da kada imamo 400.000 nezaposlenih, to je dobro za nešto, da kad imate rast od 2%, inflacije od 5%, to je nešto. Srbija ima šansu da bude drugačija zemlja, drugačija od onoga što pamtimo. Srbija mora da bude kao sve normalne evropske zemlje, da bi mi živeli i imali životni standard kao one.

Hvala, kolega Kovačeviću.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Koristim vreme poslaničke grupe.

U prilog obrazloženju amandmana koje sam potpisala, da se i 1. član kao i svi drugi članovi Predloga zakona o dualnom obrazovanju brišu, zato što je dualno obrazovanje loše, zato što nije smišljeno u Srbiji, zato što je smišljeno od strane par eksperata kojima treba ugovor za rad u švajcarskoj privatnoj komori, zato što se o obrazovanju brinu ti – švajcarska Privredna komora i Privredna komora Srbije i zato što ne čujem od moje Vlade, nego čujem od švajcarskih eksperata da će prvi rezultati biti viđeni tek za 15 godina.

Dualno obrazovanje je loše zbog ove ideologije siromaštva, ideologije bede, koja se uzdiše na pijedestal, zbog obrazloženja koja slušamo o tome da je super i da imaš 10.000 i 15.000 nego da nemaš ništa. Dualno obrazovanje je loše zato što ni na koji način ne doprinosi bilo kom razvoju Srbije.

Volja većine da izmišlja parametre o dualnom obrazovanju je neprikosnovena. Ona je legalna, nije legitimna. Naša je legitimna i volja i stav da je dualno obrazovanje loše po Srbiju. Neće proći dugo, pa ćemo ga u ovoj istoj Skupštini ukidati. Nećemo mi, mi smo graditelji, ni ćete ga ukidati, pošto, kako je izmišljeno i smišljeno, prosto neće biti moguće da vidimo primenu u praksi.

Posebne odredbe zbog kojih sam tražila brisanje, osim ove generalne da je dualno obrazovanje loše, jesu odredbe koje unose i nesigurnost u rad dece, jesu poruke da treba da deca, što pre, prvo nađu posao pa da se onda obrazuju. Društvo koje sebi ukine pravo na obrazovanje je društvo koje sebe istovremeno osudilo da stalno sluša i da bude na periferiji razvoja od 21. veka, nikad da kaže, ono šta ja mislim našem narodu svojstveno, šta stvarno hoće i da bude u centru 21. veka. Zato da se briše svaki član i naslov i sve što je u ovom zakonu napisano. Hvala.

Hvala, gospođo Čomić.
Reč ima Vladimir Orlić. Izvolite.

Ovog puta po amandmanu.

Da ponovimo da su zaista dobri razlozi ono što motiviše i onoga ko je sastavio Predlog, ko je zakon koncipirao, koji ga je ovde jasno obrazložio onima koji žele da čuju i koji žele da prihvate i koji motiviše nas koji zakon podržavamo da u tome istrajemo i dalje.

Sve ovo što smo čuli u međuvremenu, nažalost, ne spada u dobre razloge, a čuli smo, između ostalog, da neko sebi daje za pravo da proceni da li je realno ili nije realno, hoće li se ili se neće dogoditi da neko nakon ovih programa, koje ćemo usvojiti, ne brinite oko toga, ide na dalje školovanje. A kako pa zna? A kako to neko može da zna? Da li je ostavljena zakonska mogućnost? Jeste. Da li je ona realna? Smatra se, jeste. Da li će biti iskorišćena masovno? Ne može da tvrdi apsolutno niko, i apsolutno propušta da napravi poređenje sa situacijom kakvu imamo danas.

Kaže se – društvo koje sebi uskraćuje mogućnost da se šire obrazuje. Ko će to biti uskraćen za šire obrazovanje? Hoće li biti ukinuti svi drugi oblici školovanja? Pa neće, naravno. Jel postoje već trogodišnji programi koje su neki kritikovali jutros? Postoje. Da li su postojali i da li će nastaviti da postoje i drugačiji oblici? Pa naravno da hoće. Da li će postojati bilo kakva obaveznost kada mi ovaj zakon usvojimo da svi idu na dualno obrazovanje? Pa neće, naravno. Dakle, sve što je neko do juče birao slobodnom voljom, biraće i sutra. Ne bojte se i ne plašite narod oko toga.

Ono što se menja, to je da sada postoje jasna pravila u nečemu što se odnosilo na sticanje iskustva, znanja, veština u praksi. Postojala je praksa, sami ste to rekli, ljudi. Jel ste već zaboravili? Jel moguće da rasprava koja traje duže od jednog dana čini da čovek zaboravi sopstvene reči? Postojala je praksa i ranije ali nije bila definisana, nije bila precizna, nisu bile jasne ni uloge ni obaveze, pa ni taj rezultat nije bio odgovarajući. E, sada će svega toga biti. I šta je tu pa loše?

Kažu, jedan se čovek ovde strašno zabrinuo pitanjem osiguranja. Kako je regulisano to pitanje osiguranja danas? Hoće li nešto da bude drastično lošije? Pa neće biti ništa drastično lošije. Da li je sebi postavio pitanje, zadatak - hajde, ja ću sada amandmanski da predložim da to pitanje konkretno bude uređeno drugačije. Mislim mora bolje, mora kvalitetnije, predložiću kako. Nije, naravno, predložio je da se obriše sve, i sada to je veliki problem koji se, evo, pojavio sa Predlogom zakona o dualnom obrazovanju. Pa nije, šta god da mu smeta, ako je iskren u tome da mu smeta, a biće da nije iskren kao što nije iskreno ništa što se tiče načelne priče danas. To je nešto što se ne menja ovim Predlogom.

Menja se ono što će pomoći i našim đacima da budu spretniji, i našim đacima da sutra lakše pronađu posao, ali i lakše osmisle posao sami, lakše pokrenu posao. Nije samo suština posao pronaći kroz ona pravna lica koja već postoje, nego zainteresovati i motivisati čoveka, dati mu ideje kako da pokrene posao svoj. Dakle, to preduzetništvo o kome pričamo, da, ono se podstiče i na ovaj način i ne svodi se priča na to da li ćeš morati da radiš u određenoj kompaniji. Suština je, bićeš sposobniji da radiš različite poslove, bićeš u tim poslovima bolji, pa ćeš moći više i da biraš, pa ćeš moći i da tražiš sebi mesto sa boljim uslovima. Ako te sve što se nudi ne zadovoljava u dovoljnoj meri, moći ćeš da pokreneš nešto svoje, lakše nego što si mogao to juče.

To su razlike za onoga ko hoće da sluša, za onoga ko hoće da razume. Nije to nikakva ideologija siromaštva. To je ideologija dinamike, sposobnosti, ideologija rešavanja problema i preuzimanja sopstvene sudbine u sopstvene ruke. Potpuno suprotna od ideologije, ili kako se to može nazvati, onih koje za sve na ovom svetu, sem njih samih, apsolutno baš briga, kojima je svaki dan osnovna parola bila – dobro jutro, čaršijo na sve četiri strane, nešto ću da kažem, nešto ću da prepričam, neću se baviti ničime. Koliko će stotina hiljada ljudi ispaštati zbog toga, i njihovih porodica i njihove dece, apsolutno me ne zanima, ja sam sebi dovoljno dobar. Ako bude trebalo da se priča i kada ne budem više na vlasti, pa pričaću, reči su barem jeftine. To je razlika između njih i nas, koji se o nečemu ipak i brinemo. Hvala. Lepo.

Hvala kolega Orliću.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, replika.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik je reagovao na stavove koje sam podelila u Narodnoj skupštini, pitajući se kako to sebi uskraćujemo obrazovanje i šta je to ideologija siromaštva? Promovisanjem, uz neznanje o tome šta se ovde promoviše, time uskraćujemo i obrazovanje i znanje svima u društvu. To je dosta očigledno ako pogledate rečenice od ovoga će deca jako brzo steći znanja potrebna za proizvodnju i otvaraće mala i srednja preduzeća. Pogledajte strukturu ljudi koji otvaraju mala i srednja preduzeća, kako to može? Nađite mi tamo nekog sa dualnim obrazovanjem.

Stav o tome da je super da se nađe bilo kakav posao u petnaestoj godini i da će to promeniti radne navike stanovništva, to je ideologija siromaštva. To je izražavanje prezira prema znanju. Mi ovde ne razgovaramo o tome šta sve u planovima i programima razvoja obrazovanja Srbije treba da uradimo u godinama pred nama. Mi ovde razgovaramo o 70.0000 dece koju treba koristiti kao jeftinu radnu snagu.

Znate, posla uvek ima. Robovi su imali posla, koliko hoćete. Plata robova nije postojala. U tome je ključna razlika ideologije siromaštva koja promoviše jeftinu radnu snagu – budi zadovoljan i sa to malo, jer i bez tog malog možeš da ostaneš. To je zajednička šteta, zato što su sve to naša deca. Svi ćemo mi zajedno živeti u Srbiji, u godinama pred nama.

Nemojte da mislite da se ne čuje i ne vidi ono što je očigledno, a to je da dualno obrazovanje, koje je loše, nije autentičan projekat Srbije, pod jedan. Pod dva, posla ima, robovi su imali posao, a plate nema.

Hvala.
`Reč ima Vladimir Orlić, replika.