Hvala.
Pravo na repliku, Vladimir Orlić. Izvolite.

Dve napomene, pošto se tiču direktno Srpske napredne stranke, a i još jedna, pre nego što krenemo na tu temu.

Tužno je i jadno da sebi da za pravo da komentariše čoveka poput narodnog poslanika Atlagića neko ko mu nije ni do kolena. Zbog čega? Zbog toga što se Marko Atlagić nije ustručavao da brani svoj narod onda kada mu je bilo teško? Je li zbog toga? Za to je nekome kriv? Taj neko, da zna, nije dorastao takvom razmišljanju, nije dorastao takvom zauzimanju za bilo koga, sem za sebe samog. Do kostiju sebični ljudi nisu u stanju da postupaju na taj način. Marko Atlagić je posve drugačiji i mnogo bolji od toga koji je sebi dao za pravo da ga maločas uzme u usta.

Ono što sam želeo da napomenem, tiče se okruženja iz kog taj neko dolazi i one priče o devedesetim godinama. To što on sam ne zna da su mu lideri nekada obilazili linije fronta, da su mu lideri nekada imali svoje paravojne formacije, to je njegov problem. Ima nas koji to znamo, ima nas koji zbog toga i ne možemo da ga razumemo ozbiljno, kao što ga ne razumemo baš nikada kada bilo šta kaže.

Ali, o kulturi, tu čovek prosto ne zna da li da se nasmeje ili da se zabrine. O kulturi nas da pita predstavnik poslaničke grupe čiji su narodni poslanici u ovoj sali, i u prošlom sazivu i u ovom sazivu, prostački psovali, koji su snimljeni od strane tehnike kako u direktnom prenosu psuju majku predsednici Skupštine, na čijim se listama nalaze oni koji su, izvinite, ali termine poput prostitucije koristili za žene koje rade u ovoj sali, i za predsednicu Skupštine i za koleginice poslanice? Da nama o kulturi pričaju oni čiji predsednički kandidat dovede na miting pijanog čoveka koji psuje u mikrofon ljude koji su mu došli tamo, čiji potpredsednik u Nišu ako je jednu jedinu psovku u srpskom jeziku promašio da je ne izgovori tada, mislim da je to uradio samo slučajno? Ti koji ne znaju ni ko je Nadežda Petrović, ni ko je Milutin Milanković, nas da pitaju za kulturu, to je više nego smešno.

Ima jedan novootvoreni muzej, posetite ga, a proverite i ko su ovi ljudi.

Hvala.
(Balša Božović: Replika.)
Nemate pravo na repliku, samo je odgovoreno na vaš govor. Stvarno ne bih da se ovo pretvori ni u raspravu o paravojnim formacijama niti o bulevaru bilo kom.
Marko Atlagić ima pravo na repliku. Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, ne mogu da verujem, ali da kažem da sam i šokiran izjavama prethodnog govornika koji mi je uputio kritike za devedesete godine. Za njegovu informaciju, sretan sam i ponosan što sam tada branio svoj narod u Hrvatskom saboru. Svi ti govori moji su dostupni i javnosti.

To dokazuje da ja i prethodni govornik imamo potpuno različite moralne vrednosti. Ja ne pripadam, a ni Srpska napredna stranka, vrednostima vaspitno obrazovnog sistema prethodnog govornika koji su iz programa izbacili slušanje Ivana Gorana Kovačića „Jama“, deseto pevanje. Mi tim vrednostima ne pripadamo, mi imamo druge vrednosti. Mi volimo svoju otadžbinu i borimo se za nju. Poštovani potpredsedniče, mi ne pripadamo vrednostima koji su iz trećeg razreda osnovne škole iz područja slušanja muzike izbacili baš „Marš na Drinu“.

I, da se razumemo, moje najveće dve vrline u životu su, ne deset knjiga napisanih i 200 naučnih radova, od toga iz vaspitanja i obrazovanja 50, ne samo u našim, nego i u inostranim časopisima, nego dve stvari. Prvo, što sam svoju otadžbinu i narod branio. Drugo, što sam svog predsednika u Hagu branio, kojeg je prethodni govornik uputio u Hag i što je palio ovu Skupštinu, a ja je gasio. To su dve različite vrednosti i nikada se s tim nećemo složiti.

Dragan Vesović, povreda Poslovnika.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ubeđen sam da me malopre niste videli, jer znam da bi mi dali reč.

Nisam, izvinite molim vas.

Znam.

Molim vas, član 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. I gospodin Božović, i gospodin Orlić, i gospodin Atlagić, zaista pričaju o stvarima, ja pokušavam da shvatim kakvu to povezanost ima sa dnevnim redom. Ne mogu da shvatim, ti sukobi između „žutog preduzeća“, bivše vlasti i sadašnje vlasti, te hvale gospodinu Atlagiću, koga smo i mi pohvalili… Evo, ja ga pozivam, opet sedite kod nas, gospodine, ne bojte se.

Nemojte, vratimo se na dnevni red, dajte da radimo, imamo ljudi koji žele ovde da rade. Hvala.

Hvala, uz još jedno izvinjenje što vas nisam video pri reklamiranju povrede Poslovnika. Delimično ste u pravu i rasprava je otišla van onoga što jeste tema.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni. (Ne)
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predlagač ovog amandmana, cilj mi je bio da podržim Vladu i ministarstvo, jer mislim da nam je dualno obrazovanje u ovom času neophodno. Kao neko ko je završio školu 1972-1976. godine, u nastavku po drugim amandmanima ću napraviti očiglednu razliku između obrazovanja koje je postojalo, obrazovanje koje nije postojalo i ono što mi želimo da ponovo zanovimo i ponovimo. Hvala.