Zahvaljujem.
Na član 37. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici zajedno Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Dubravko Bojić, zajedno Marinika Tepić, Zoran Živković, Jovan Jovanović, Aleksandra Čabraja i Sonja Pavlović, zajedno Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić, zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstatinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković i zajedno Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić. Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću, nadam se da mi ovog puta nećete uskratiti reč.

Podneli smo amandman na član 37. ovog predloga zakona, o tako nazvanom dualnom obrazovanju, za koga smatramo da je ishitren i isforsiran, bez obzira na činjenicu što će se početi primenjivati tek od 2019. godine, i bez obzira na to što elemente ovog zakona imamo već od 2013. godine Projektom nemačke organizacije za tehničku saradnju, mislim da se tako zove.

Srpska radikalna stranka smatra da se ovim zakonom, ne da ne štite u dovoljnoj meri učenici, već se ovim zakonom daju velike mogućnosti za njihovu zloupotrebu od strane poslodavaca.

U donošenju ovog zakona korišćena su, a ja bih dodao, bila presudna iskustva nekih razvijenih zemalja, pa, smatram da kao takav ovaj zakon ne može biti primenljiv, a Srbiji je upravo potrebno obrazovanje koje je primenjivo. Složićete se da privrede Nemačke, Švajcarske ili Srbije, na kraju, nisu jedno te isto.

Sva suština problema je, upravo u tome, što mi ne uređujemo naše zakone i naš sistem prema našim realnim potrebama i zahtevima, već isključivo, podvlačim ovu reč isključivo, ih usaglašavamo prema propisima i zakonima EU.

Da je sve ovo tačno u prilog govore činjenice da kod postojećih zakona o obrazovanju u zadnjih nekoliko godina, skoro da svake godine imamo neke intervencije izmenama i dopunama ovih zakona, umesto da se izgradi jedan i donese temeljan i ozbiljan zakon… (Isključen mikrofon)

(Dubravko Bojić: Isključili ste mi mikrofon.)

Nisam vam ja oduzeo reč, nego dva minuta i 16 sekundi. Dva minuta je dozvoljeno.
Reč ima narodni poslanik. Branka Stamenković.

Hvala.

Uvođenje dualnog obrazovanja, u ovom trenutku, u obrazovni sistem Republike Srbije, predstavlja izuzetni neracionalno rasipanje, inače, oskudnih finansijskih sredstava, koji bismo mogli mnogo korisnije da upotrebimo za gašenje požara koji izazivaju drugi problemi u našem obrazovnom sistemu.

Nama, pre svega, treba sveobuhvatna reforma osnovnog školskog obrazovanja, kako bi deca u većem broju upisivala gimnaziju i kako bismo imali veći broj inovatora i preduzetnika, a ne dualno obrazovanje koje će da proizvodi jeftinu radnu snagu za industriju koju nemamo, nego ćemo je uvoziti iz inostranstva, preko velikih inostranih korporacija kojima ćemo subvencijama plaćati da ovde dođu, da zaposle našu decu kao jeftinu radnu snagu.

U tom smislu, ponovo apelujem da se ovaj štetan zakon povuče iz Skupštinske procedure, da se ne donese, i da se resursi, koji su opredeljeni za njegovu primenu preusmere na što hitniju reformu i što sveobuhvatniju reformu, osnovnoškolskog obrazovanja, po ugledu na finski model, a da prvi deo tih sredstava bude opredeljen za pokrivanje troškova nabavke udžbenika, koji trenutno padaju na teret roditelja, koji ne mogu to da podnesu. Nama trebaju besplatni udžbenici, nama Ustav garantuje besplatno obrazovanje, i molim vas da se to konačno vidi i u praksi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Ponovo kazne, ponovo kazne koje su besmisleno male i, kao što sam rekao već, iznosi koji su opredeljeni da se kazni poslodavac ili pravno lice ili preduzetnik su potpuno smešne.

Biće jako interesantno da mi objasnite kako će neko da utvrdi da se učenje kroz rad sprovodi suprotno članu 6. stav 2. ovog zakona, ako smo u prethodnim članovima zakona i u diskusiji utvrdili da tu edukaciju vrši instruktor, koji je jedini koji zna kako se to radi, da to ne zna niko iz ministarstva, niko iz Privredne komore. To je specifični posao koji radi samo ta firma, samo to preduzeće. Specijalista za čačkanje nekih šrafova, recimo, ili izaberite ta god hoćete, kuvari i ostali kokošari.

Znači, ko će da utvrdi, ko je stručnjak koji će da utvrdi da li instruktor koji je dobio licencu kao kursadžija posle 40 sati kursa, sprovodi to po zakonu ili ne? Da li to zna minisar da utvrdi? Da li to zna bilo ko od prisutnih činovnika ministarstva, da li oni znaju da utvrde, da li se sprovodi edukacija na tom poslu, na način koji je propisan pravilima? Svako od vas zna da prepozna 10.000 zanimanja, koja su moguća u ovom procesu.

Hajde da budemo realni i da se ne bavimo stvarima koje su potpuno besmislene. Ovde će se dovesti do toga da deca budu plaćena kao oni koji su osuđeni po ovim zavodima za vršenje sankcija, pa im se ponudi da za par hiljada dinara rade nešto mesečno, pošto smo utvrdili da je to negde oko 10.000 dinara maksimum, pa će, recimo, nekoj građevinskoj firmi neko da meša malter ceo mesec za manje od 100 evra, i to će mu puno pomoći da bude obrazovan za dalji nastavak svog profesionalnog rada. To je smešno.

Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.

Pošto ja ne predsedavam, niti mogu da opomenem poslanika, ali radi zaštite interesa učenika, rečeno je ovde da su zanimanja kuvari i ostali kokošari. Meni uopšte nije jasno šta znači to kokošari. Da li su to sva druga zanimanja u dualnom ili samo kuvari nešto vrede?

(Zoran Živković: Replika, da objasnim ministru.)

Nema potrebe, uvredili ste i kuvari i kokošare.
(Zoran Živković: Nije tačno da sam ja to rekao.)
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Ovde se u članu 37. govori o novčanim kaznama koje treba da plati poslodavac. Prvo je stvarno čudno da je ovako napisan ovaj član, da se navodi pojedinačno svaka tačka iz člana 33. i neispunjavanja te obaveze, to je moglo da se kaže – ne ispunjava obaveze iz člana 33. a ne pojedinačno da se stavlja. Ali, ajde na stranu to, kažemo ono što je moja bojazan, ukoliko se ovakvo rešenje usvoji imajući u vidu realno stanje u Srbiji, te neke loše slučajeve o kojima ovde govorimo, kažem novčana kazna od 50 do 100 hiljada dinara, i između ostalog, i u slučaju da poslodavac ne obezbedi naknadu za učenje kroz rad.

Nažalost, u Srbiji vrlo je lako moguće da ti učenici iz te elektrotehničke škole u Nišu, njih 30, koliko ste rekli da ih ima, odu na dualno obrazovanje, kako ćete to zvati ukoliko se ovaj zakon usvoji, a dosadašnju praksu, kod nekog poslodavca i, recimo, sada rade tamo mesec dana, treba da dobiju svi po 10-11 hiljada dinara, koliko je 70% od minimalne zarade i to bi bilo za njih 30 nekih 300 hiljada dinara i poslodavac to ne isplati i onda, po ovom zakonu, može da plati kaznu od 50 do 100 hiljada dinara. Znači, on izračuna, jeftinije mi je da dođem do toga da umesto 300 platim 50 hiljada dinara ili eventualno 100 ako ga neko kazni. Šta će da bude i kako da ti učenici ostvare svoje pravo da dobiju tu naknadu na kraju, to je moje pitanje na koje nemam odgovor.