Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova podzakonska akta treba doneti što pre.

Ja verujem da će 2019. godine biti bolje, ali Srbija nije Beograd. Ima mnogo sredina gde će, recimo, naknada za prevoz, gde će prihodi od najmanje 70%, gde će smeštaj biti veoma značajan za porodice, za učenike, za one koji tamo žive, to će biti ključno i za njihov opstanak na toj teritoriji. Veoma će biti bitno za građevinske poljoprivredne škole. Biće veoma bitno da roditelji, čije će siromaštvo svakako biti manje nego što je bilo, čija će egzistencija biti na višem nivou nego sada, čiji će veoma značajni prihodi biti od toga. Ne trebaju njima staklene kugle i natalne karte. Na takav način, iz tog džeparca moći će učenici da kupe udžbenike. Zar onda nisu udžbenici besplatni? Zar neće učenik ceniti kompjuter, pametni telefon, zar neće ceniti udžbenik kad on sam kupi? Manje će ga šarati, nego ako dobije besplatno.

Na takav način smo dobili priliku da se oni samo školuju. Dakle, i u Americi učenici raznose novine, pice itd, da bi stekli prihode za svoje školovanje. Mi nismo imali sreću da u srednjem obrazovanju imamo takvu vrstu prihoda. Iako smo išli na praksu, naši roditelji su plaćali sve i zato ovaj nadzor treba posvetiti upravo o ovome. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 39. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici zajedno Vjerica Radeta, Nikola Savić, Zoran Krasić, zajedno Marinika Tepić, Zoran Živković, Jovan Jovanović, Aleksandar Čabraja i Sonja Pavlović, zajedno Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić, zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković i zajedno Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 39. zakona odnosi se na licence. Kada se malo bolje pogleda ovaj, a i svi zakoni, svi evropski zakoni koje donosi ova vlast i prethodna vlast, videćemo da je suština svih ovih zakona - licenca. Da li iza tih licenci postoji realno znanje, realne veštine, to apsolutno nije bitno. Danas je licenca važnija od diplome. Sa diplomom ne možete uraditi ništa, ali sa licencom možete uraditi sve.

Sada da vidimo kako se dolazi do licence? Do licence se dolazi po principu „keš end keri“, plati i nosi. To je suština, ne samo ovog zakona, nego svih zakona koji se donose zbog evropskog puta i evropske perspektive Srbije.

Licenca ne služi kao instrument koji će pokazati da neko zna posao, veštine za koje je zadužen, nego je licenca postala instrument za jedan legalni reket koji nameće obaveze svim akterima u procesu sticanja licence. Da li onaj kod koga se polaže za licencu poseduje neko znanje, to uopšte nije bitno. Često puta imamo paradoksalnu situaciju da lice koje polaže kod lica za licencu ima bolja znanja i bolje veštine, nego onaj kod koga polaže, ali to je naš evropski put, to je naša evropska perspektiva i zato smatram, pošto se ova rasprava privodi kraju, da ovaj zakon definitivno treba povući iz procedure. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Ovaj član 39. govori o pravu lica koja učestvuju u sprovođenju praktične nastave u srednjem stručnom obrazovanju da podnesu zahtev za izdavanje licence instruktora. Ne vidim smisao ovog člana ukoliko nema, to jest ako nije definisano neko olakšanje za one ljude koji već učestvuju u obrazovanju mladih kroz program praktične nastave koja do sada postoji i o kojoj smo slušali od brojnih poslanika ovde, navodeći primere iz svoje sredine, kako tzv. dualno obrazovanje već postoji u njihovoj sredini. Ne postoji.

Donošenjem ovog zakona o lažnom dualnom obrazovanju ono neće postojati ni dalje, ali je pitanje – zašto, ako već postoji ovaj član, nije dodato da li ti ljudi, da kažem, po nekoj drugačijoj proceduri mogu da dobiju licencu? Licenca podrazumeva polaganje kursa od 40 sati, ispunjavanje određenih uslova, navodi se tamo, ne znam u kom članu, ko snosi troškove i slične stvari, ali to podrazumeva da neko ko prvi put želi da se uključi u proces obrazovanja mladih u srednjem stručnom obrazovanju, po ovom novom zakonu o tzv. dualnom obrazovanju, može da dobije licencu. Već sada postoje primeri i ti mladi ljudi iz Niša, verovatno iz nekih drugih srednjih stručnih škola, verovatno idu negde na neku praksu, kako se to do sada zvalo, i neko je sa njima tamo nešto radio.

Da li sada ti ljudi treba da prođu istu praksu, istu proceduru da bi dobili licencu? Ako treba, onda je ovaj član potpuno besmislen. Šta znači imaju pravo? Po ovom zakonu svako ima pravo, ako ga poslodavac odredi da bude instruktor, da podnese zahtev za licencu i ne razumem smisao ovog člana, ukoliko nema nekih daljih odredbi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 39. takođe treba da se obriše iz prostog razloga što, kada su u pitanju licence, opet dolazimo do toga da je Privredna komora ta koja određuje kako i na koji način će deca u Srbiji, u narednom periodu, moći da se obrazuju, pod kojim uslovima i ko su instruktori koji će o njima voditi računa.

Dakle, u Strategiji obrazovanja, ponavljam, apsolutno ovakve stvari nisu moguće, niti Privredna komora treba da preuzima ingerencije Ministarstva prosvete. Šta će nam Ministarstvo prosvete ukoliko Privredna komora Srbije i nekoliko tajkuna sa nekoliko privatnih firmi, kojima je interes da dobiju jeftinu radnu snagu, treba da vaspitavaju, odnosno obrazuju decu u Srbiji?

Na ovaj način ćemo doći do toga da će one firme koje su u poslednjih pet godina doživele neverovatan rast, usled nameštanja tendera, usled poslova koje omogućava partija na vlasti, moći pored svega toga da dobiju jeftinu radnu snagu koju apsolutno neće plaćati, dakle, uz instruktore koji će toj deci govoriti šta i kako da rade, koji će imati licencu upravo uz saglasnost tih firmi. Na kraju ćemo doći do toga da ćemo imati užasno veliku eksploataciju jeftine radne snage i vraćanje dečijeg rada koji je ukinut, ponavljam, pre 150 godina, i to je ono što je apsolutno jedini cilj Ministarstva prosvete, Privredne komore Srbije, a to je profit preduzeća koja su u poslednjih pet godina, uz podršku SNS, doživele ogromne prihode i ogroman rast. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Još jedan apel da povučemo ovaj štetni zakon o dualnom obrazovanju iz procedure i da se umesto toga počnemo kvalitetno baviti reformom osnovno-školskog obrazovanja.

Naš Ustav kaže da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. To je teorija. Prvi deo te teorije tačan je i u praksi. Naše osnovno obrazovanje je obavezno, obuhvat nam je solidan, 98%. Međutim, drugi deo tvrdnje da je ono i besplatno apsolutno nije tačno. Troškovi vezani za osnovno obrazovanje koji padaju na teret roditelja dostižu enormne cifre. Prvi udar je u septembru kada roditelji treba da plate troškove nabavke udžbenika. Prosečno domaćinstvo u Srbiji prihoduje 57.000 dinara mesečno. Troškovi nabavke udžbenika iznose između 10 i preko 17.000 dinara po detetu. Mi se žalimo da nam je natalitet loš, a kažnjavamo roditelje koji imaju više od jednog deteta činjenicom da moraju sami da nabave udžbenike umesto da ti troškovi budu pokriveni iz budžeta Republike Srbije.

Apelujemo da se resursi koji su opredeljeni za primenu ovog dualnog obrazovanja preusmere na nabavku udžbenika o trošku budžeta za svu decu u Republici Srbiji, ne bi li se roditelji rasteretili ovog troška i ne bi li naše osnovno obrazovanje stvarno postalo besplatno. Hvala.