Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala vam što ćete prihvatiti, odnosno glasati za ova četiri međunarodna sporazuma. Ugovor o Transportnoj zajednici jugoistočne Evrope, slažem se mi smo tako zvali i Ugovor o energetici zemalja jugoistočne Evrope.
U onom trenutku kada je nekako Hrvatska ušla u EU i kada se uopšte na sastancima govorilo više o zapadnom Balkanu, ostao je u žargonu taj termin, ali suštinski je ugovor, naravno jugoistočne Evrope.
Ali, ono što je za nas jako važno da ubrzamo povezivanje i svaka vrsta povezivanja i svaki projekat povezivanja sa zemljama regiona, za Srbiju znači više investicija i za Srbiju znači više radnih mesta.
Mislim da je veoma važno reći da ono što jeste cilj, ne samo Evrope, ali i naš cilj jeste da mnogo više povećamo transport železničkim saobraćajem. Sedamdeset pet posto drumski saobraćaj u strukturi prevoza tereta ili putnika, 15% negde jeste železnički saobraćaj.
Cilj jeste da to u narednom periodu, narednih 10 godina bude do 25%, a da bi to mogli da uradimo naravno da je neophodno da izvršimo modernizaciju i rekonstrukciju železničkih pruga. To ljudi u Srbiji odlično i vide i znaju i ono što smo uradili i ono što još uvek nije urađeno, ali je jednako važno zaista da pokušamo da izbegnemo, odnosno rešimo pitanje mnogih barijera na samim granicama i tog stajanja naših vozova po nekoliko sati.
Zato radimo, recimo, sa Mađarskom novi sporazum o železničkom transportu, sa Bugarskom i Rumunijom pokušavamo da pregovaramo, sa Makedonijom će biti jedan zajednički granični prelaz Preševo-Tabanovci, sa Bosnom i Hercegovinom će to biti na završenom mostu LJubovija-Bratunac, sa Crnom Gorom, takođe pokušavamo da napravimo dogovor, jer kad imamo jedno mesto gde će se praktično vršiti sve od carine, pa do svih ostalih pregleda, onda to sigurno znači ubrzanje transporta. To je naš interes.
Pitanje ovog ugovora, zaista sa pozicije Srbije, ja bih rekla da je to za nas jednako važno kao i sve velike strateške odluke koje smo donosili u prethodnom periodu, a tiču se infrastrukture.
Mala samo napomena, vezano za KfW program.
Kada govorimo o finansiranju 30% ide iz budžeta Republike Srbije, a 70% je to iz lokalnih samouprava.
Mnogo toga je već urađeno u prethodnom periodu iz ovog programa, dakle, nekoliko programa imaju svoj naziv, jedan, dva, tri, itd, po raznim lokalnim samoupravama i ja mislim, da u stvari, o tome najbolje svedoče i govore sami predsednici opština i građani u tim lokalnim samoupravama gde zaista najveći problem i dalje jeste problem u Srbiji i nerešeno pitanje vodosnabdevanja i kanalizacije.
I hvala vam na komentarima. Hvala.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 27. i 87. st. 2 i st. 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 sati, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Nesumnjivo je da je ovaj sporazum što je i prva tačka dnevnog reda neophodan i tu nema nikakve sumnje. Ja volim da se desi ta neobičnost da dnevni red dođe nešto što ima smisla i čemu ne možete mnogo toga da zamerite.

Mislim da je ovo dobar primer za to. Naravno, uvek ima ali, a šta je – ali? Ali je što je ovo ponovno jedno silovanje parlamentarizma, način na koji je zakazana ova sednica.

Vidim da je na početku današnje sednice bio mali, neću da kažem rat, ali nadmetanje između predsednice parlamente i prisutne potpredsednice Vlade ko je kriv za to, da li Vlada ili parlament, jedno ili drugo, to je neoprostivo.

Nema razloga da, čak i kada imate dobre zakonske predloge, da sebe dovodite u poziciju da nam skraćujete mogućnost nama koji želimo da damo dopune dnevnog reda.

Ja znam da je to vama bolno i teško, zato što u tim dopunama dnevnog reda se čuje mnogo toga, što inače retko može da se čuje u Srbiji, zbog blokiranih medija, ali istrpite to jednom u sedam dana ili 15 dana kada već ima sednica. To je vlast.

Vlast mora nekada da pokaže i svoju demokratičnost, tako što će da odćuti nešto što je za nju bolno, ali ipak to je deo parlamentarizma.

Imamo u toj prvoj tački dnevnog reda, otvorena je jedna dilema, a to je pitanje statusa Kosova u ovom sporazumu i ne samo u ovom sporazumu.

Čuli smo razne definicije šta to znači, da li je Kosovo ovde priznato kao nezavisno ili nije, da li je Srbija, odnosno Vlada priznala prećutno Kosovo kao nezavisnu državu.

Da vam pomognem u sećanju, čini mi se da se neke kolege ne sećaju toga. Ovde lepo piše kao što je citirano da ovaj naziv za Kosovo je bez prejudiciranja o statusu u skladu sa Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti i onih nacija iz 1999. godine i mišljenja Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti.

Mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti glasi da – Rezolucija 1244 nije bila prepreka da Kosovo proglasi svoju nezavisnost, da donese tu deklaraciju.

To znači da se i ovim ugovorom, ovde se nadam da ima neki dobar pravnik, najbolji na svetu ili bar na fakultetu, pa da potvrdi to bez obzira koje političke opcije, znači Međunarodni sud pravde juna 2010. godine na zahtev Srbije, što je tačno je doneo mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.

Prema tome, svako pominjanje Kosova sa zvezdicom, bez zvezdice, navodnici, podnavodnici, ne znam šta je de fakto, još uvek ne de jure, ali de fakto priznavanje Kosova.

Ja znam da vas to boli i znam da je dobar deo vas sramota zbog toga, ali ipak moramo da poštujemo ono što je forma.

Stanje na železnicama je interesantna stvar kada se tiče ovog sporazuma o Transportnoj zajednici.

Prvo, čuo sam velike hvalospeve o tome da je to prvi put u životu čudu, nikad više, bolje nego u Titovo vreme. Da vas podsetim da su skoro sve ove države, da isključim Albaniju, bile deo jedne države koja se zvala Jugoslavija i da je potpuno prirodno bilo da postoje saobraćajne konekcije između i ove dve države koje više nisu u ovom sporazumu i Slovenija i Hrvatska, ali i Bosna i Makedonija, ali i Crna Gora, i naravno Srbija.

Prema tome, nismo mi sada napravili neki istorijski i civilizacijski korak zato što imamo prugu koja nas spaja sa Skopljem ili sa Prištinom ili sa Sarajevom, nego je to normalna stvar i to postoji još pre 100 godina. Da vas podsetim, onih koji se ne sećaju zato što tada nisu bili rođeni još.

Prva pruga u Srbiji je bila Beograd-Niš, ako se dobro sećam, 1884. godine, jun mesec negde i tada je voz išao, ne taj prvi koji je pošao, zato što je stajao od svake stanice do svake stanice da Knez maše iz tog voza ili tada već Kralj, nego kada je ušao u redovan saobraćaj, taj voz je išao pet i po sati, Beograd-Niš. Danas ide pet sati i 27 minuta, što je civilizacijski napredak od tri minuta, a međuvremenu Niš se nije pomerio na jug, niti se Beograd pomerio na bilo koju stranu. Prema tome, to je stanje naše Železnice.

Mi koji imamo negde 50 i nešto godina se sećamo da smo mogli za tri i dvadeset, tri i po sata, da putujemo Beograd-Niš. Prema tome…

Kolega Živkoviću, vi ste zalutali. Reč je o modernizaciji pruge Beograd centar – Stara Pazova, a to je u drugom pravcu.
Vi biste otišli u Skoplje.

Vi ne razumete, ali i ne morate. Ja znam o čemu govorim. Građani Srbije znaju o čemu govorim, a vi radite svoj posao kako mislite da treba da radite.
Prema tome, lepo je što ulazimo u tu konekciju, saobraćajnu, sa svima oko nas, bilo da je to Zapadni Balkan ili Jugoistočna Evropa, ali nije dobro da tu pričamo priče, koje apsolutno nisu tačne.
Imamo kredite. Ostale tri, četiri tačke su pitanje kredita, pa je meni bilo interesantno da pokažem građanima Srbije, a i vama kolegama koliki je dug Srbije danas. Ovo se čita dva biliona osamsto tri milijarde dvesta trideset miliona petsto pedeset hiljada osamdeset dinara. To je bilo od prekjuče. Prekjuče je to bio zvanični podatak, da ne solimo svaki dan.
Da vam kažem, kome je to draže, to je oko 24 milijarde evra, a 24 milijarde evra je 70 miliona prosečnih plata u Srbiji. I ako to podelimo sa brojem zaposlenih, čak i po statistici koju danas vodite, to znači da dve i po godine svi zaposleni u Srbiji moraju celu svoju platu da daju da se vrati ovaj dug. Znači, da dve i po godine, 30 meseci, niko ne prima platu, e tad možemo da vratimo dug.
Naravno, ide bajka o tome da je veliki dug i preuzet, a ja da vas podsetim, ministarka zna, pošto je tada radila isto u administraciji, da je dug Srbije, recimo, 2003. ili 2004. godine, radom dobre Vlade koja je tada postojala, da je tada javni dug bio ispod 10 milijardi. Znači, danas je skoro dva i po puta veći.
Pitanje – zašto se danas uzimaju krediti? Pa, između ostalog, imamo kredit za pet opština kojima treba napraviti vodovod i kanalizaciju, a to je još uvek iskorak ispred svih. Zamislite, tek 21. vek, a mi ćemo u Kikindi, i ne znam koja su još ova mesta okolo, da znam, Paraćin i još negde, da napravimo vodovod. To je čudo neviđeno! I to na kredit! I to na kredit od 17 miliona evra, ako se dobro sećam. Samo za ovaj cirkus koji svaki dan viđamo po Beogradu, koji se zove doček Nove godine, i koji traje već dva meseca u stalnom trošenju para, samo taj cirkus, što javnih dugova, odnosno troškova, što skrivenih, je blizu pet miliona. To znači, dve Kikinde su mogle da dobiju apsolutno sređeno stanje oko vodovoda i kanalizacije.
Tako da, to govorim da bih pokazao šta su prioriteti ove vlasti. Ne da se završe vodovodi tamo gde ih nema, a nema ih ni po Beogradu svuda, nego hajde da malo šareno, pa malo konfete, pa malo zvezdice, pa će da pevaju neke pevaljke, verovatno po trgovima i to je savršeno, to nije hleba i igara. Postoji jedna starija, nije starija od ove, pošto je ova latinska, ali jedna stara srpska poslovica kaže – sve šareno i budali lepo. Ja mislim da to ne treba da bude temelj politike koju će da vodi bilo koja srpska Vlada, ova ili neka naredna, a nadam se da ove ranije nisu pravile veliki problem sa tim.
Imamo u oblasti saobraćaja, da ne govorim o dugovima „Er Srbije“ i tom propalom projektu, koji se rešava tako što se na grbaču poreskih obveznika Srbije, preko beogradskog aerodroma, prebacuje višak radnika iz „Er Srbije, nego da vidimo zašto ljudi neće da budu mašinovođe. Zašto nam fale ljudi i u kargo delu i kod vozova. Zašto ljudi neće da budu mašinovođe?
Koliko se sećam, pre sedam, osam godina imali smo četiri puta više mašinovođa nego lokomotiva. Danas imamo manjak. Zašto? Zato što su plate na tim mestima besramno male u odnosu na ono šta ti ljudi imaju kao svoju odgovornost. Mi imamo, iz tog razloga, to ljudi koji su dublje u materiji sigurno znaju, u zadnje dve-tri godine smanjenje saobraćaja. Ne samo zbog toga što su nam loši vozovi i loše pruge, nego generalno nema saobraćaja.
Ko nas obilazi? Zašto nas obilaze? Zašto oni koji bi trebalo da transportuju svoju robu iz Evrope u Aziju, zašto oni obilaze Srbiju kad je ona u tako velikom razvoju?
Mogu da vam kažem par nekih mojih promišljanja zašto se to dešava. Recimo, siguran sam da očekuju da počne taj plovni put Beograd-Solun iz onog velikog kinesko-srpskog aranžmana gde spajamo Dunavski i Egejski sliv, gde spajamo nemoguće sa nemogućim. To je, koliko sam čuo i dan danas aktivan projekat.
Voleo bih da mi ministarka da odgovor da li je to tačno da je taj projekat to snoviđenje od pre ne znam koliko godina, da li je promenom predsednika stranke i države se promenilo ili smo ostali u tim snovima i dan danas.
Imali smo pre godinu dana svečano otvaranje uz famfare, uz uzdisanje, uz ne znam šta sve nije bilo, prvi put, naravno, bolje od Tita, sve to, železničke stanice Prokop. Da li se neko od vas kolega vozio vozom sa Prokopa? Da li neko, osim ako nije išao tamo da se uveri da tamo ima jedno pet polazaka vozova dnevno, da je tamo na toj stanici teže skinuti paučinu, pošto se ne dešava ništa, nego upravljati saobraćajem? To je otvoreno, kao čudo neviđeno. Dvadeset prvi vek, još malo pa metro, još malo pa je bila planirana linija da se ide na Mars, prvi na svetu. Šta je sa tim? Zašto nema Prokopa? Zašto mi i dalje imamo železničku stanicu u centru grada? Znamo zašto, jer ne postoji minimalna infrastruktura da bi preko Prokopa mogao da ide ceo saobraćaj železnički. To je isto bila jedna velika žurka.
Imamo rečni saobraćaj, to vas ponovo pitam, Beograd – Solun, da li će pre da pođe voz iz Solunske luke do Budimpešte, ili će pre da pođe brod iz Beograda do solunske luke? Mislim da građani Srbije, sad pred novu godinu, rastrzani su tom dilemom da li sledeće godine ili u sledećem veku ili u sledećem milenijumu kad se to desi, da prvo idu brodom do Soluna ili da idu vozom do Soluna.
Imamo slučaj LJig – Preljina, novi tehnološki postupak, integracija gline u asfaltu. To, naravno, nije samo tu. Tu ja čestitam ministarki, koja se osmelila da ukaže na to, na taj kriminal, koji ugrožava živote, koji ugrožava živote i direktno je par ljudi već poginulo tamo zbog loše signalizacije. Za lošu signalizaciju, da vam ja kažem, je kriva država, a ne neki radnici koji su dobili ukor, 20% plate, ili ne znam šta manje, nego zna se ko je nadležan za postavljanje signalizacije i zna se ko je zadužen za kontrolu i tu nema nikakve sumnje i da se ne pravimo tu naivni, da to ne znamo. Ali, to nije jedini primer. Imali smo one pečurke, odnosno one rupe koje su se prijavljivale pre dve godine, kada je tadašnji predsednik Vlade otvorio deonicu puta kroz Sićevačku klisuru, isto je bilo veselja, isto je bilo…

Kolega Živkoviću, ja moram da vas opomenem da se vratite na raspravu po dnevnom redu. Vi ste od železničkog transporta napravili vazdušni i morski i rečni, a ipak je reč samo o železničkom transportu, robe i putnika.

Zatražite ponovo reč.
I da mi vratite vreme.
Ne morate vi da se slažete sa onim što ja govorim. Ne morate vi da razumete ono što ja govorim, ali ne smete da me prekidate kada govorim o nečemu što je apsolutno tema. Znači, transport je železnica, plus putevi, plus rečni saobraćaj, plus i morski saobraćaj, ko ima more, samo bez vazdušnog. Koliko sam ja shvatio. Da li sam dobro shvatio ministarka? Kažite kolegi Arsiću da može da nastavi da prati sednicu.

Ne može koleginica Mihajlović da mi određuje šta je tema dnevnog reda.

Ona je predlagač dnevnog reda.
Znači, mislim da ćete se složiti vi i ja da je drumski saobraćaj deo ovog sporazuma. Nije? Čitajte malo bolje predloge zakona. Znači, jeste. Imamo tu isto veliko očekivanje da će biti fenomenalno sve, samo što se ne otvaraju svi mogući putevi. Da li neko ide tim putevima? Lično mereno, ja sam svedok, a mogu da vam dovedem još puno svedoka, u Srbiji danas na autoputevima imate hiljade kilometara kolotraga u desnoj traci. Probajte da vozite sami. Pogledajte kada padne malo kišice, vi imate jezera u desnoj traci. To je apsolutno nedopustivo dopustiti u saobraćaju. Isto to imate pred svakim semaforom u Srbiji. To su oni talasi, pa da li hoćete da idu vertikalno ili horizontalno, upravno ili poprečno prema smeru saobraćaja.
To su stvari koje moraju da se reše da bi naše neophodno potpisivanje sporazuma trebalo da bude efikasno. Prema tome, ja ću glasati i nadam se da ću uspeti da ubedim i svoje kolege, za sporazum o transportu, ali ne možemo da glasamo za ova zaduživanja koja su potpuno besmislena, koja ne rešavaju ništa i za koje je otvoreno pitanje kuda sve to nas vodi.
Konačno, pošto je to isto vaša nadležnost, a par puta sam vas pitao to, pa vas pitam i dan danas za nelegalnu gradnju u Nebojšinoj 8a postoje rešenja o rušenju, objekta koji se dan danas zida. Vi ste mi dali odgovor da su svi dokumenti oko toga koje sam ja prezentirao tačni i da se očekuje egzekucija. Dozvolite da vam kažem da se to nastavlja, a izvođači, odnosno investitori se hvale da to imaju zato što imaju podršku kod ovih novih. Ti novi ste i posle pet godina vi. Ja vas pozivam da primenite zakon i u tom slučaju. Predlog zakona o transportu će biti podržan sa naše strane i glasaćemo protiv ostalih tačaka dnevnog reda.
Molio bih kolegu Arsića da mi kaže koliko mi je vremena ostalo još?