Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović, po Poslovniku. Izvolite, kolega.

Hvala, predsedavajući.

Član 107, dostojanstvo Narodne skupštine. Predsedavajući, molim vas, ovo je već ko zna koji put u toku ove sednice i u toku ovih nekoliko dana da deo opozicije pre svega pokušava da ospori poslanicima SNS obrazlaganje amandmana. Pravo svakog poslanika u ovome parlamentu je da obrazloži svoj amandman. Poslanici su podneli amandmane, koliki broj amandmana, to je sa stanovništva opozicije potpuno nevažno. Opozicija ima pravo da svakako raspravlja o amandmanima koji su predloženi. Danima smo na nekim prethodnim sednicama slušali njihova isuvisla obrazloženja i apsolutno nijednog momenta nismo pokušali da sprečimo njihovo mišljenje i način na koji ga oni iznose u ovom uvaženom parlamentu.

Ovo je jako važno zbog građana Srbije koji ovo gledaju. Znači, nećemo ćutati o onome što je bila prošlost. Svakako, budućnost je pred nama i ona je oličena u Predlogu zakona o budžetu, a ono što je bilo, na to ćemo stalno i stalno iznova ukazivati i nećemo prećutati nijednu od njihovih kriminalnih afera iz prošlosti. Hvala.

Hvala, kolega Vujadinoviću.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik, iako ste delimično u pravu. Ja nisam navikao baš da kolega Aleksić koristi ovako malo teže reči.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u Danu za glasanje, kolega Vujadinoviću? Ne želite. Hvala.
Miroslav Aleksić, po amandmanu. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Zarad ove istine o kojoj se govori, da govorimo i o činjenicama. Što se tiče ovog predloga amandmana koji se tiče plata i zarada, pročitaću zarad istine.

Danas, posle šest godina vaše vladavine, prosečna plata u Republici Srbiji iznosi 409 evra. Za isto vreme ta ista plata prosečna u Crnoj Gori je 510 evra, u Hrvatskoj 792 evra, u Bosni i Hercegovini 432 evra itd. I to je istina.

Isto tako, kada govorimo o nekakvoj prošlosti, treba reći da do 2012. godine prosečan rast po godini je bio 5,5% BDP-a, evo gospodina Vujovića, tu može da me demantuje, ako ja nisam u pravu. Isto tako možemo govoriti o javnom dugu koji je 2012. godine bio 15 milijardi, danas je 24 milijarde. To su egzaktni podaci i činjenice. To nije moje proizvoljno sagledavanje situacije nego je to istina, a vi to želite da prikrijete. Da je zaista tako dobro, pa ne bismo bili na začelju regiona i po rastu BDP-a i po prosečnim platama i po najnižim platama koje primaju građani Srbije danas u odnosu na sve druge zemlje regiona i Evrope.

Hvala.
Pravo na repliku ima Vladimir Orlić. Izvolite.

Bilo je tu više osnova, ali izgleda neki ljudi apsolutno ne žele da prihvate da mogu da nešto kažu ovde, a da pritom ne čuju naše mišljenje. Baš vape da ga čuju.

Što se tiče priče o tim brojevima, nije 15 milijardi isto što i 17,7. Nek se pogleda malo zvanična evidencija i ti podaci koje citirate. Krajem 2012. godine 17,7, za koju, uzgred budi rečeno, nismo čuli koliki je bio rast u toj godini. Jel bio dobar u toj godini? Što se tiče toga koliki je danas, koliko nije bilo tačno ono da je 15 milijardi isto što i 17,7, toliko nije ni tačno koliko iznosi taj dug u apsolutnim iznosima danas. Ali, ne postoji za džabe izražavanje tog duga u relativnom iznosu, odnosno u onom procentu i nije ni po našem zakonu, a ni po međunarodnim standardima ono što se smatra dobrom praksom ustanovljeno baš u tom relativnom procentu.

Da podsetim, po našem zakonu, 45% duga probijeno je 2011. godine, to je dobra tekovina onih kojima su danas puna usta svega, osim lične odgovornosti. Oni su to prekršili tada. Godine 2012. bio je 56% u onoj negativnoj spirali koju su sami izazvali. Danas je vrlo blizu vrednosti da se spusti ispod Mastrihta onih 60%. Danas je, čini mi se, 62% i pitanje je trenutka kada će doći do 60%.

Ali, ako ćemo da se optužujemo međusobno i koristimo kvalifikacije poput, kako beše, parlamentarni botovi, zašto ne može neki bot, makar bio žut, da se izjasni o subvencijama kao nečemu negativnom i da u isto vreme stane iza svojih reči i kaže – evo, ja vraćam traktor koji sam dobio kroz te subvencije? To bi bio, recimo, dobar gest. Zašto ne može da kaže da se danas u Srbiji lepo i uspešno radi i posluje, na primer, da istakne svoj lični primer kao primer dobre prakse i da kaže – evo, ja sam za dobre pare uspeo da prodam stranku, na primer, Vuku Jeremiću? E, to bi bilo dobro. Hvala.

Povreda Poslovnika, Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, grubo je prekršen član 107. jer je govornik, od Vuka potomka zamenik, grubo prekršio dostojanstvo govoreći o prosečnim platama. Jeste u Crnoj Gori veća plata, ali zašto? Upravo zbog njega i njemu sličnih. Da oni nisu prodali celu društvenu privredu za 6,7 milijardi, da nisu protraćili, a pri tome nisu napravili ni proizvodnju ni infrastrukturu, ni vraćanje duga, da nisu protraćili 4,5 milijarde donatorske podrške, da nisu protraćili 5 milijardi Pariskog i Londonskog kluba oproštaj, da su to uložili u proizvodnju, a ne u potrošnju, a ne u krađu, a ne od javnih funkcija da pravi privatne biznise.

Da nisu ostavili dug 17,7 milijardi i pet milijardi kamata koje smo morali da platimo na zaduženja sa kamatom od 7%, da nisu ostavili to, da nisu otpustili 400.000 ljudi, 300.000 iz proizvodnje, 100.000 iz usluga, da nisu uvećali javni sektor na 781.000 ljudi, da samo nisu prodali društvenu privredu, da su samo napravili izvor za vraćanje duga, zamislite da imamo 6,7 milijardi od društvene privrede, a mi sad to upumpamo u autoputeve, infrastrukturu i proizvodnju. Koliko bi to novca bilo? Plate ne bi bile 409 evra, plate bi bile 1.409 evra. To što nisu, to je njihova krivica. Hvala.

Hvala.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u Danu za glasanje o mojoj povredi Poslovnika. Ne. Hvala.
Reč ima Miroslav Aleksić, pravo na repliku. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Za razliku od ovih koji me prozivaju, ja nikada nisam niti krao nečije mandate, niti pravio stranku krađom mandata, niti kome bilo šta prodavao. (Isključen mikrofon)