Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Prvo čestitam svim damama današnji praznik 8. mart i ove koje su prisutne i sve u Srbiji, sve u svetu, i želim vam da vam svaki dan bude 8. mart.

Imamo sednicu koja je zakazana posle nekoliko meseci, naravno, sa velikim dnevnim redom sa spajanjem svega i svačega u jedinstvenu raspravu. Naravno, po hitnom postupku, sve u manirima na koje smo navikli poslednjih godina, a to je da se rasprava dovede do besmisla. Vrlo često vlast uspeva u tome. Meni je žao što to radi stalno, jer u ovih trideset i nešto zakona ima bar polovina za koje bi mogao da dam i neki kompliment, ali zbog načina koji je primenjen, ja to ne mogu da učinim i ovoga puta i žao mi je zbog toga.

Fokus moje diskusije će biti na jednom zakonu, a to je Zakon u potvrđivanju Ugovora o saradnji MUP Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije. Vrlo jedna neobična stvar i ja sam tu u analizi toga koristio nešto malo svoje iskustvo iz te oblasti, ali više iskustvo nekih drugih ljudi koji o tome mnogo više znaju i koji su bili i sa jedne i sa druge strane te oblasti.

Dakle, šta je tu neobično. Prvo, da li je to međunarodni sporazum? Po, zakonu koji definiše tu oblast to nije međunarodni sporazum, jer je međunarodni sporazum nešto što država Srbija potpisuje, baš zaključuje u pisanoj formi takve formulacije sa jednom ili sa više država sa međunarodnim organizacijama. Ovde se ne radi o sporazumu Srbije i Ruske Federacije, nego o sporazumu MUP Srbije i jedne službe ruske, koja se zove Federalna služba obezbeđenja. Nijedna ni druga institucija nemaju svojstvo pravnog lica u državnom smislu. Znači, potpisuju se normalno ugovori iz ove oblasti i to treba da se radi, ali tako što potpisuje država sa državom, odnosno taj ugovor se i naslovljava sa sporazum Republike Srbije i recimo, Kraljevine Belgije kakav sporazum isto imamo na dnevnom redu danas i koji je i po formi i po sadržaju se potpuno razlikuje od ovoga što smo dobili ovde.

Pitanje je zašto? Imamo više još formalnih grešaka. Prvo, taj ugovor je potpisan 23. maja prošle godine kada je Vlada bila u tehničkom mandatu, tako da niko, pa ni ministar, ni potpredsednik Vlade nije mogao da potpiše sporazum ni sa kim. Zašto je to od Petruševa, visokog zvaničnika bezbednosnih struktura Rusije u oktobru 2016. godine najavljen kao Memorandum bez pravne obaveznosti, a onda smo došli do ugovora. Pitanje je, da li se ovim ugovorom rešavaju samo tehnički poslovi, to je tačno, pa time ne može da ima status međunarodnog ugovora ili je to nešto više?

Imamo i suštinska pitanja. Zašto MUP Srbije potpisuje ugovor sa jednom službom, pandan te ruske službe koja se zove Federalna služba obezbeđenja Ruske Federacije može da bude Uprava za obezbeđenje ličnosti, jer najveći deo sadržaja ovog ugovora se tiče upravo toga, saradnje oko obezbeđenja ličnosti na teritoriji obe države. Onda je to jedan tehnički sporazum koji nema potrebe da se verifikuje u parlamentu. Tačno se zna šta se verifikuje u parlamentu, šta je međunarodni sporazum i o tome sam još pre govorio. Znači, ta simetrija je neodrživa i pitanje je zašto, da li je ta uprava, ruska jača od našeg MUP ili su ekvivalentni, a ni jedno ni drugo ne bi trebalo da bude tačno.

Ovim ugovorom se inače ugrožava suverenitet Srbije u oblasti bezbednosti, jer se njime predviđa da se mnoge stvari koje bi se lako mogle i definisati i jesu definisane kao službene tajne, kao državne tajne, kao strogo poverljivi podaci, daju ovim sporazumom na uvid stranoj zemlji, bez obzira što je to bratska Rusija, tu se krše mnogi zakoni i neki međunarodni odnosi.

Ovde se pominje i borba protiv kompjuterskih napada. Znači, sporazum se zove – o zaštiti ličnosti, tehnička saradnja pre svega oko zaštite ličnosti, a onda se odjednom tu pominje i odbrana zajednička od kompjuterskih napada. Ko nas napada kompjuterski? Mislim da poslanici treba da znaju i da li ova potencijalna saradnja znači da mi nismo sposobni da se odbranimo od tih napada. A ako nismo sposobni, ko nas brani, zašto nas brane Rusi? Neko bi rekao, a kad su nas i branili? I od koga nas brane? I ko nas napada? Sve su to stvari koje ovde nisu jasne i bilo bi dobro da nam to neko objasni.

Konačno imamo i opredeljenje čak i ove Vlade i ove vlasti ka Evro-atlanskim integracijama, odnosno ka približavanju i ulasku u EU, a ja vas pitam kakav će efekat ovaj sporazum, odnosno ugovor imati na naše pridruživanje posebno ako Poglavlje 24 koji se bavi pravdom, slobodama i bezbednošću i Poglavlja 31 koji bavi zajedničkom spoljnom politikom bezbednosti i odbrane zemlje.

Podvlačim još aktuelnu situaciju o kontroverznom uticaju ruskih službi bezbednosti na izbore u nekim državama, to je tema u Sjedinjenim Državama, to je tema u nekim drugim državama zapadnog sveta, a ne bi me čudilo da se vidi da je taj uticaj postojao i za beogradske izbore. Možda preterujem, možda je to prevelika kvalifikacija, šalim se naravno, ali definitivno da ovaj sporazum ni formalno, ni suštiniski nije po zakonu…

Privodite kraju kolega Živkoviću.

… niti odgovara interesima Srbije.
Molim ministra da dobijem odgovore na ova postavljena pitanja.

Reč ima ministar Nebojša Stefanović.

Pre svega vidim da u ovom sporazumu, bez obzira šta je u njemu napisano, svako čita ono što misli, što smatra, bez obzira što tamo ne piše i tumači prema nekim svojim opredeljenjima, željama, nadanjima, kako god to žele da nazovemo.
Naime, ovaj sporazum doprinosi približavanju i boljoj i kvalitetnijoj saradnji između MUP Republike Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije koja se ne nalazi u sastavu MUP-a Rusije, već je samostalna služba i zbog toga MUP Republike Srbije potpisuje ovaj sporazum sa ovom službom.
Predmet naše saradnje sa ovom službom je razmena saradnje sa vrhunskim stručnjacima u oblasti bezbednosti, zaštite štićenih lica i objekata, razmeni informacija u ovoj oblasti i zajedničkim obukama, korišćenju materijala, tehničkih i prevoznih sredstava, opreme, oružja, uređaja sredstava za vezu prilikom obavljanja posla bezbednosti zaštite, kao i kada se postavlja pitanje informatičke bezbednosti. Kada štitite lica, ličnosti i državne objekte, kritičnu infrastrukturu zemlje, naravno da su ta lica, može im se uputiti pretnja, informatički, dakle može da im se uputi i pretnja putem interneta, može da im se uputi pretnja na različite načine i može da dođe do ugrožavanja objekata državne infrastrukture sajber napadima i to se dešavalo svuda u svetu i jedna od zemalja sa kojom sarađujemo je Ruska Federacija.
Mi sarađujemo istovremeno i sa SAD, mi sarađujemo istovremeno sa najvećim brojem država EU, što je valjda prirodno.
Širina saradnje i širina mogućnosti komunikacije Republike Srbije omogućava da kvalitetnim i dobrim informacijama o mogućem ugrožavanju naše zemlje imamo sa svih strana.
Nismo mi ta Vlada koja je uselila NATO pakt u sedište svojih ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova. Nismo mi ti koji smo im davali informacije, ne putem sporazuma koji je netransparentan, nego ga dajemo na verifikaciju Narodnoj skupštini. Bile su vlade koje su sa jednog sprata na drugi slale bez ikakvih papira, državne tajne. Prebrojavalo se sve. Mi nikome ne dajemo ništa što može da ugrozi bezbednost Republike Srbije, jer u svakom od ovih sporazuma piše, a sada ću da citiram: „U skladu sa domaćim zakonodavstvom“.
Dakle, svako ko misli da ostvaruje saradnju, mora da se drži državnih zakona koji uređuju oblast i državnih tajni i poverljivih informacija i interesa Republike Srbije.
Dakle, Republika Srbija je suverena zemlja. Mi sarađujemo sa onim zemljama sa kojima mi želimo da sarađujemo. To pravo niko neće moći da nam oduzme, možda neko misli da treba neko da nam diktira sa kim treba i kako da sarađujemo, ali mi to ne mislimo.
Mi mislimo da treba da sarađujemo sa svima. Ova saradnja je veoma transparentna, na kraju krajeva, zato se ovaj zakon nalazi danas pred Narodnom skupštinom, da može da ga vidi javnost, da vidi Narodna skupština, nema ništa ispod žita, nema ništa nevidljivo i ovaj zakon je dobar, jer će obučiti naše ljude iz Jedinice za obezbeđenje, kako se danas zove ta naša celina u okviru MUP, obučiće kao što su već počele te saradnje, da ti ljudi kvalitetnije i profesionalnije obavljaju posao u zaštiti štićenih ličnosti u našoj zemlji, štićenih ličnosti koje dolaze iz inostranstva, ali i objekata državne infrastrukture.
Ovo nije bezbednosna saradnja kategorije da vi razmenjujete neke tajne informacije.
Ovo je bezbednosna saradnja u kojoj razmenjujete informacije koje mogu da zaštite nečiji život, da utvrdite, ukoliko se toj ličnosti preti ili neko pokušava da na bilo koji način ugrozi ili ugrozi objekte naše infrastrukture, da se utvrdi ko to radi i da brzom reakcijom državnih organa dođemo do pravde, da ta lica predamo sudovima. O tome se ovde radi.
Žao mi je što ovaj sporazum pokušava da se ispolitizuje od jednog dela ljudi kojima očigledno saradnja sa Rusijom nije bliska, više bi voleli saradnju sa NATO. Mi to tako ne vidimo, mi mislimo da treba da sarađujemo sa svima.
Dok je politička stranka, SNS kojoj pripada, dok ima mogućnosti da utiče na politiku u ovoj zemlji, za nas će saradnja sa svim zemljama sveta koje mogu da pomognu da Srbija bude bezbednija, biti apsolutni prioritet i tu nema politike.
(Zoran Živković: Replika.)

Nemate pravo na repliku, kolega Živkoviću, nije bilo ni pogrešnog tumačenja, ni uvredljivih izraza.
(Zoran Živković: Apsolutno pogrešno tumačenje.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega poljoprivrednik je ovde nastupio zanimljivo. Predmet njegovog interesovanja su bili Rusi, sporazum sa Rusima.

Dejvid Blek, Entoni Monkton, njih šest CIA. Verovatno nije hteo o njima da govori, iz prostog razloga što postoji opravdana sumnja da su mu pomogli, da sa mesta vinogradara na privremenom radu kao savezni ministar policije postane premijer Republike Srbije.

Dakle, radi se o dva lica koja su bezbednosno interesantna zbog ubistva premijera Đinđića.

Takođe, nikada nije razjašnjeno na koji način je savezni ministar policije od 2000. godine do 2003. godine pomogao u čuvanju Zorana Đinđića, bez obzira što je bio savezni ministar. Imao je odgovarajuće obaveze i ovlašćenja da štiti obe federalne jedinice, rukovodstvo savezne države, ali i rukovodstvo republika.

Veoma je zanimljivo što savezni ministar koji utiče na bezbednost dođe na mesto ubijenog premijera, veoma je zanimljivo što u međuvremenu savezni ministar nikada nije pokušao da razjasni ubistvo Momira Gavrilovića koji je bio pomoćnik u Centru za bezbednost, koliko se ja sećam, ne znam da li sam upotrebio pravilan izraz, bio radnik DB.

Takođe, nikada u vreme njegovog mandata nije razjašnjeno kako je ubijen Boško Buha ispred hotela Jugoslavija, i nisam video taj nivo panike kod njega, s obzirom da se to desilo u vreme njegovog mandata.

Takođe, nikada po meni do kraja nije razjašnjeno uloga ove dvojice koje sam pomenuo koji nisu tada došli iz baze Bonstil sa neke druge strane. Ubistvo premijera Đinđića, na čije mesto, gle čuda je upravo došao moj kolega poljoprivrednik.

Tom prilikom da zamaskira sve to, uhapsio je 12.000 ljudi, kao da je 12.000 ljudi učestvovalo u ubistvu premijera. Kada se vanredno stanje uvelo, da bi se otkrili nalogodavci, počinioci i eventualni saradnici u ubistvu premijera Đinđića.

To svakako nije moglo uraditi 12.000 ljudi, od kojih 9.000 ljudi nije dobilo nikakvu krivičnu prijavu, osim što su im nogom razvaljena vrata, osramoćeni pred komšijama, susedima, itd.

Nikada nije objašnjeno zašto je posle ne rekonstrukcije, već novog izbora Vlade, novi premijer koji je došao na mesto ubijenog premijera, ostavio republičkog ministra policije da bude i dalje republički ministar policije, iako je radnik njegove službe, navodno, a ja verujem pošto je presuda doneta, ubio premijera.

Dakle ako je oficir policije ubio premijera, normalno je da novi premijer prvo otkaže posao republičkom ministru policije, a možda i samom sebi, jer je u to vreme bio savezni ministar policije.

Da bi stvar bila još čudnija, izvršena je privatizacija u korist američkih firmi nekoliko ključnih fabrika na teritoriji Republike Srbije. Priča se, a postoje dokazi da je moj kolega poljoprivrednik u vezi privatizacije DIN-a i DIV-a uzeo pozamašnu proviziju, ali je privatizaciju započeo za vreme „Sablje“, u vreme kad su drugi učesnici morali da se plaše i da paze da li će konkurisati u takvim privatizacijama, s obzirom da je premijer bio moj kolega poljoprivrednik, koji je očigledno bio veoma osvetoljubiv. Sve to ukazuje da opravdano se ovde može postaviti kletva koju je naš narod izgovorio: „Dabogda ti moj kolega poljoprivrednik bio savezni ministar ili ministar policije“. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Živković.

Naravno, koristim pravo na repliku u formalnom smislu.

Prethodni govornik nije reč rekao o zakonu, o temi, o bilo kom zakonu koji je danas na dnevnom redu. Naravno da je srpskoj javnosti poznata njegova uloga. Ja neću da definišem ponovo pošto to svi znaju i ona je opisana u nekoliko narodnih poslovica koje su poznate u Srbiji, tako da nema potrebe da ih ja ponavljam, niti dijagnoze, niti bilo šta drugo.

Što se tiče mog javljanja koje je vezano za to da srpska javnost čuje, naravno, još jednom ono što je utvrđeno više puta i šta nije demantovano ni ovih pet godina haosa u Srbiji, poslednjih, to je da je potpuno razjašnjeno ubistvo Zorana Đinđića koje se desilo pre 15 godina evo za neki dan, da se zna ko su njegove ubice i organizatori i da se, nažalost, sudski još uvek nije dokazao inspirator, ali možemo da prepoznamo to u onima koji su tog dana bili pijani, koji su se veselili i koji su se krili tog dana.

Naravno da SMUP nije imalo nikakve nadležnosti nad bezbednošću republičkih funkcionera, o čemu mogu da govore i ovi časni ljudi i žene u uniformama i bez uniformi koji sede ovde pored ministra. Imamo još nekoliko dokaza da je to raščišćeno na 100 mogućih načina od 100 mogućih načina.

Što se tiče privatizacija duvanskih industrija u Srbiji, ja mislim da je to uvek interesantna tema i da to uvek treba da se ponovno preispita, a posebno zbog toga što je to urađeno tenderom, a šef tenderske privatizacije u to vreme je bio Siniša Mali, samozvani doktor nauka, kao i prisutni ministar.