Po Poslovniku, narodni poslanik Miroslav Aleksić ima reč.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Reklamiram povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine.

Imao sam potpuno pravo da odgovorim ministru Stefanoviću na ono što je on izrekao. Ne znam čega se bojite i zašto mi ne date pravo koje je definisano u ovom Poslovniku? Zašto se bojite nas koji smo osvojili samo 19% u Beogradu, ali glasova Beograđana a ne glasova ljudi širom Srbije, koje ste vi dovozili ovde autobusima? Ne znam šta je problem da po Poslovniku i u skladu sa ovim Poslovnikom odgovorim ministru Stefanoviću… (Isključen mikrofon.)

Kolega Aleksiću, da ne biste gubili vreme dalje, vi ste postavili pitanje ministru i on vam je odgovorio. Da li vam se ti odgovori sviđaju ili ne, to je vaš problem.
(Miroslav Aleksić: Pogrešno tumačenje.)
Tačno tako, ali predsedavajući određuje da li je govornik pogrešno protumačen ili nije, a ne vi.
(Miroslav Aleksić: Kršite Poslovnik. Imate član 27.)
Ne kršim ja Poslovnik.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, naš drug Vladan Zagrađanin, izneo stav naše poslaničke grupe u pogledu seta zakona o kojima danas raspravljamo, ja mogu samo taj stav da podržim i da ponovo iznesem da će ovi zakonski predlozi imati podršku poslanika Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje.

Moja diskusija će biti vezana za jedan od zakona iz ovog korpusa zakona o kojima raspravljamo, a to je Predlog zakona o nacionalnom DNK registru.

Gospodine ministre, danas i juče se u pogledu ovih zakona iznelo dosta proizvoljnih, paušalnih, netačnih informacija i stavova, uz neke konstruktivne predloge koje ja lično podržavam sa stanovišta struke, imajući u vidu da se ovaj zakon ni u kom slučaju ne može komentarisati a da se ne dodirnemo onoga što čini esencijalni deo dokazivanja, a to je dokazni postupak pred pravosudnim i javnotužilačkim organima.

Da budemo iskreni i otvoreni – ovaj zakon nije savršen i nije dorečen u celini, ali je zahvaljujući vašem Ministarstvu, ovo konačno početak jednog uređenja potpuno neuređenog stanja koje je trajalo godinama. Zbog toga, nesumnjivo, ovakav način, ako možemo da ga nazovemo čak i pilotski projekat, zavređuje pažnju, a u svakom slučaju i podršku. Zašto? Zbog toga što, bez obzira na sve bojazni, pa čak možda i one donekle opravdane koje su juče iznete, mi imamo situaciju da konačno ustrojavamo jednu evidenciju bez koje se ne može efikasno sprovoditi ni pretkrivični postupak, ni krivični postupak, ni doneti odluka na osnovu izvedenih dokaza u tim postupcima, pod uslovom da ta odluka bude pravična, zakonita i utemeljena na istim dokazima.

Pojavio se jedan komentar juče koji u svakom slučaju, nadam se i za vas, zavređuje pažnju, jer ste ga komentarisali, a to je – da li brisati iz ove evidencije, iz ovog registra, podatke za lice protiv koga je vođen krivični postupak, koje je imalo legitimaciju osumnjičenog pa je ta legitimacija prerasla u legitimaciju okrivljenog i na kraju, epilog sudskog postupka je oslobađajuća presuda, što znači da nije imalo dokaza na osnovu kojih se može utvrditi krivična odgovornost ili krivica. Da li brisati? Naravno da da, ali kako?

Naš predlog, Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, svih nas, da, brisati, ali na osnovu podzakonskog akta ili pravilnika koji bi vi mogli da donesete i mislim da to nije loša ideja, ali tu treba voditi računa o nekoliko zamki. Nije sporno da se nakon pravosnažne presude jedan takav podatak briše. Ali, gospodine ministre, šta ukoliko se podnese zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, pa se odobri zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, pa se utvrdi krivica, a mi smo prethodno jedan podatak brisali?

Dakle, jako je osetljivo pitanje kada i na koji način i pod kojim uslovima brisati. Jer, ponavljanjem postupka, taj isti koji je oslobođen može biti ponovo okrivljen i može biti pravosnažno osuđen. I onda mi se čini da moramo po jednom jako osetljivom terenu tragati za pravim načinom, pravim putem, kako ove podatke čuvati, odnosno one podatke koje ne treba čuvati brisati.

Što se tiče onih politikantskih teza ili stavova radi prikupljanja političkih poena, ja mogu slobodno da kažem da ne stoje, zbog toga što ovde niko nije pomenuo tzv. genetički profil. Kao što svaki od nas ima jedinstveni matični broj građana, tako na osnovu DNK analize kao forenzičke metode, svako od nas ima svoj jedinstven genetički profil. I on ostaje nepromenjiv. On ostaje nepromenjiv kao što su papilarne linije na ruci, kao što su mnoge posebne osobitosti ili karakteristike svakog čoveka individualno.

Ako je tako, a jeste tako, onda mi nemamo razloga da ni u kom slučaju bežimo od jedne neumoljivo tačne dokazne procedure kroz DNK profil. Zašto?

Prvo, ovom procedurom se utvrđuje nekoliko činjenica – ko je bio prisutan na mestu zločina, ko su krucijalni svedoci. A ko je učinilac krivičnog dela? Pa, učinilac krivičnog dela se ne utvrđuje DNK profilom, to je samo jedan od dokaza. Postoji mnoštvo dokaza pored DNK profila koji će se izvesti i u sklopu kompletnog dokaznog postupka utvrditi ili osloboditi potencijalni učinilac krivičnog dela, odnosno okrivljeni, da li je kriv ili nije kriv.

Ali, ono što građani treba da znaju – ne postoji dokaz sa većom dokaznom snagom, sa većim dokaznim kapacitetom od DNK profila. Zašto? Zbog toga što se on zasniva na biološkim tragovima kao što su: pljuvačka, krv, sperma, dlake, kosti, itd. Podsećanja radi, neki od ovih bioloških tragova na licu mesta mogu da opstanu i decenijama nakon izvršenja krivičnog dela, decenijama.

Dakle, jako je važno ovo na šta je uvaženi kolega skrenuo pažnju – kako identifikovati tragove, kako obezbediti tragove, kako te tragove te kasnije koristiti, da li u vidu brisa ili prikupljanja određenog materijala na licu mesta sačuvati, a onda kroz DNK i genetički profil utvrditi ko je bio na licu mesta, ko je osim onih koji su se tu nalazili mogao da bude na licu mesta i sve to uneti u jednu bazu podataka koja će se čuvati i na osnovu koje ćemo kasnije moći te iste podatke koristimo za potencijalne osumnjičene u nekom budućem periodu. Ovo su činjenice koje niko ne može da dovede u sumnju.

Postoje određeni problemi kojih je svesno ministarstvo, i vi, i mi sami, a to je da i pored ovako precizne dokazne metodologije ne postoji uvek mogućnost da se sa stoprocentnom tačnošću utvrdi odgovarajuća činjenica.

Ovde je naveden jedan primer – šta ćemo kod jednojajčanih blizanaca? Kod nas u Srbiji se takav slučaj nije desio, ali se desio u SAD i u Nemačkoj, gde je teži način i mogućnost utvrđivanja genetičkog profila. Na sreću ili nažalost, jednojajčanih blizanaca nema mnogo, ali je nesumnjivo da se mogu pojaviti u dokaznom postupku i otežati dokazni postupak.

U svakom slučaju, mi moramo da pođemo od činjenice koja je nesporno, koju niko neće dovesti u sumnju, a to je da dok imamo Registar podataka kroz biološke parametre, kroz analize, sigurni smo da ćemo u nekom budućem periodu imati pojednostavljen dokazni postupak i na neki način uprostiti utvrđivanje odlučnih činjenica za presuđivanje u krivičnom postupku.

Na kraju, ljudi moji, ne odlučuje ministarstvo koji će se dokaz izvesti, nego odlučuje sud, a u prethodnom krivičnom postupku ili pretkrivičnom postupku odlučuje tužilac, odnosno daje nalog operativnim postupanjem da to utvrdi policija.

Dakle, u konkretnoj situaciji imamo zakon koji nam je nužan, neophodan, zakon koji jednostavno predstavlja, kako sam na samom početku rekao, početak uređenja jednog neuređenog stanja sa očekivanjem da će to biti još bolje.

U očekivanju da će se ovaj zakon i dalje poboljšavati, ja ne sumnjam da će se poboljšavati, ni mi u poslaničkoj grupi SPS ne sumnjamo da će on biti daleko bolji nego što je sada, svakako će zaživeti i imati našu podršku.

Na kraju želim, kao i svi ovde, u ime nas poslanika, delim mišljenje svih, da čestitam damama i vama praznik 8. mart, ali sa jednom željom - da vam ne bude ovo dan kada ćete samo imati pažnju, posvećenost i ljubav, već da imate to uvek i da onih od kojih to očekujete zaista i dobijete. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo, ja ću naravno, kao i svi govornici čestitati današnji praznik damama kako iz izvršne, tako i zakonodavne vlasti, i reći da je na današnji dan u stvari se trebamo osvrnuti i videti koliko se položaj žena u Srbiji popravlja, i istina je da se položaj popravlja, da je smer promena jako dobar, ali da svaki dan i kao poslanici i kao ljudi izvršne vlasti i kao ljudi u okviru svojih porodica trebamo da vodimo računa da taj položaj dođe na nivo kakve žene na primer uživaju u skandinavskim zemljama.

Reč, dve i objedinjavanju zakona. Prvi put možemo reći da objedinjavanje ima donekle smisla i da je mnogo bolje od nekih ranijih i da smo recimo izbacili Zakon o bezbednosti saobraćaja i ostavili ga u jednu posebnu raspravu, a o saobraćaju imamo barem milion eksperata u našoj zemlji koji bi tu raspravu rado slušali, mislim da bismo došli do jednog normalnog objedinjavanja zakona koji su zaista međusobno povezani i tretiraju jednu oblast. Tako da je to jedan, kako bih rekao, pomak na bolje u toj oblasti.

Da krenemo na stvari koje su načelne prirode, pošto o pojedinostima ćemo valjda raspravljati u terminu kada dođe za to red.

Ako bismo put kojim je Srbija krenula posmatrali kroz neke brojeve, a brojevi su uvek bitni. Čarobni brojevi Srbije bi bili 23, 24, 27. tek će da se pojavi 32. i 35. To pretpostavljam da 80% poslanika koji podržavaju taj put znaju. To su poglavlja u evrointegracijama koja će biti najveća muka Srbije i najveći izazov da našu zemlju učinimo mnogo boljom.

Ovaj set zakona, koji u načelu nemaju nešto zbog čega bi neko načelno trebao odbaciti, doprinose tome da jako dugačak spisak iz poglavlja 23. i 24. barem malo skratimo i to je nešto što u suštini zaslužuje da bude barem donekle pozdravljeno. Mnogo još posla tu postoji, mnogo teškog posla. Vreme, ako verujemo da je 2025. realističan rok, curi polako i treba ga koristiti maksimalno dobro i rešenje nekih pitanja, koje ovde Zakon o azilu, Zakon o strancima, Zakon o državnoj granici i još neki zakoni, koji su ovde pomenuti, rešava, su dobar korak i to uopšte nije sporno.

Ono sa čime donekle imamo problema jeste praksa u implementaciji nekih zakona, ali kada je reč upravo o pitanjima koje zakoni tretiraju, a neka su bila vrlo popularna u javnosti poput azilantske krize, možemo reći da vi možete bolje postupati u praksi samo ako imate bolje zakone i to nije ništa sporno.

Ono što ostaje kao pitanje je da probamo praksu maksimalno poboljšati i da nam se ne dešavaju stvari koje smo imali i koje je bilo zaista teško otkloniti, na primer, da imate, kako bih rekao, trefiking u trefikingu sa pakistanskim azilantima koji su se defakto bavili trgovinom ljudima u Srbiji i činili određena krivična dela. Toga sada nema kao što je bilo pre tri godine, ali to je jedna ozbiljna opomena koja ostaje da se takve stvari ne ponavljaju.

Takođe, kada je reč o zakonu koji se odnosi na tretman stranaca u Republici Srbiji zakon je korak unapred. Ja znam da pitanje izdavanje viza za Republiku Srbiju nije pitanje MUP-a, nego pitanje Ministarstva spoljnih poslova. Međutim, postoji deo gde imamo jednu podeljenu odgovornost, a ono što mi nažalost imamo kao praksu kada su u pitanju zemlje koje nam nisu baš jako bitne je da je ponekad izuzetno teško, a gotovo nemoguće dobiti srpsku vizu, jer u inostranstvu naši predstavnici verovatno u strahu da ne naprave grešku u odobravanju viza izazovu neki bezbedonosni problem često dođe do toga da jednostavno čekaju da rok zastari i da aplikant ne dobije odgovor za vizu Srbije.

Nije to tako često, ali ponekada porodice ne mogu da se spoje zbog toga što se neko plaši da će napraviti grešku. I to je pitanje za jedan, kako bih rekao, neki sad to vole da kažu akcione timove ili multiresurne grupe da se to ne dešava, jer mi treba da budemo, kao što jeste proklamovana naša politika zemlje koja je otvorena prema celom svetu, koja sa svima ima dobru saradnju i koja maksimalno vodi računa o svojoj bezbednosti i sigurnosti. To je nešto što mislim da je bitno da se rešava.

Takođe, jedna stvar na koju treba ukazati na vreme, i meni je jako žao recimo što sada imamo zakone koji su dobri, koji su dugo pisani, to je tačno, i koji se kroz amandmane mogu upotrebiti da budu prihvaćeni od svih, da vreme za raspravu umesto da se objasne benefiti zakona, se koristi za teme po slobodno stilu. Naravno, to je pravo svakog narodnog poslanika, ali mislim da je šteta. Šteta je između toga što uvodimo nešto što jeste revolucionarno u Srbiji, ali što je za dobar deo naših ljudi kontraverzno. Znači, ne mogu svi ljudi u ovoj zemlji da budu takvi da prihvataju stvari koje jesu napredne i koje će biti svima od koristi i postoji strah.

Jedan od strahova koji ljudi imaju upravo jesu DNK registri i jedna od stvari, ako imamo smisla za odgovornost prema našim građanima i prema tome da postižemo maksimalno dobre rezultate u oblastima u kojima svi mi radimo, je da se uradi kampanja i objasni čemu to služi, da ne bismo došli u situaciju, ludačku situaciju koju imamo sada sa vakcinama, gde imate ceo pokret ljudi koji su niti iz struke, niti išta znaju o tome i uspeli su da dovedu do vraćanja nekih zaraznih bolesti kojih nije bilo u Srbiji. Ne bih voleo da se to desi sa DNK, ne bih voleo da se desi kao što imamo kontraverzu oko ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju zato što imamo rasprave o GMO koje ne uzimaju u obzir sve naučne nalaze i onda pustimo da jedna stvar koja je bitna za Srbiju, iako je STO donekle, kako da kažemo, nije toliko obećavajuća luka, ali mi smo jedna od retkih zemalja koja u tu luku nije ušla i kasnimo i što je najgore, imaćemo problem prihvatanja nekih stvari koje uopšte nisu problem.

Zadatak narodnih poslanika, ali zadatak vlasti jeste da informišu građane i da vode kampanju o takvim stvarima. Ne da govorimo o nekim drugim stvarima, pogotovo što sada ne postoji, ja mislim, zaista sam siguran, suštinsko neslaganje da kažemo – ovi zakoni ne valjaju ništa. Jednostavno, to nije tačno. Zakoni su napisani u načelu dobro.

Jedno pitanje koje meni ostaje ovde je i mislim da to apsolutno nije dobra praksa je ako se saglasimo da su zakoni u načelu dobri, mini nije jasno – kako se pojavilo 1300 amandmana i zaista ne mogu da shvatim ni od kolega iz opozicije, ni od kolega iz vlasti koji prave da svi zajedno prave filibaster u Skupštini od zakona koji su dobri. To apsolutno nije stanje koje je normalno. Umesto da rasprave o pojedinostima objasne dobre pojedinačne stvari i pustimo, a najavili ste vi iz vlasti da ćete prihvatiti amandmane koji su dobri i to pozdravljam zaista, bilo ko da ih je napisao, da imam osam sati ne znam čega u Skupštini. Ako hoćemo zaista biti odgovorni prema našim građanima, lepo da se sazove Kolegijum, da opozicija odustane, koja je podnela hiljadu amandmana, od toga da smatra da ovi zakoni ne valjaju ništa, jer ako podnesete hiljadu amandmana to tvrdite, i da vlast ne radi filibaster same sebe. Jednostavno, ti sati se mogu iskoristiti mnogo bolje i ako ništa drugo opet ću se pozvati na izlaganje jedne uvažene koleginice koja je rekla – smisao Narodne skupštine Republike Srbije jeste da informiše građane. Pa hajde da ih informišemo ovim zakonima.

Nema bitne nesuglasnosti. To je ono što bi trebalo biti pametna odluka na kraju ovog dana, da se povuku amandmani sa obe strane. Mi iz Dosta je bilo nismo podnosili hrpu amandmana jer jednostavno ovo nisu stvari koje su nepopravljive kao recimo kod budžeta gde smo imali puno stvari na koje smo imali primedbe.

Ovde jednostavno nije takva situacija i to ne treba da se radi. Naravno, puna sloboda je, naravno, kad dobijete većinu možete raditi šta hoćete i opozicija može da podnese ne 1.000 nego 10.000 amandmana, ali stvarno to nema nikakvog smisla.

Na kraju, još neke stvari bih hteo da istaknem koje su bitne upravo zbog informisanja javnosti. U javnosti se, recimo, upravo u vezi Zakona o azilu i nekim drugim zakonima stvorila jedna velika fama da će emigranti preplaviti Srbiju i da ćemo mi postati neki rezervoar emigranata. Znam da je to super tema, ne postoji bolja tema nego da poentirate na nepostojećim neprijateljima. Tu temu koristi, da vam budem iskren, i vlast i opozicija. To je najlakše, udri po nepostojećem neprijatelju.

(Narodni poslanik dobacuje s mesta.)

Hajde, opustite se kolega.

U Srbiji je podnet broj zahteva za azil koji uopšte nije velik i još manji broj zahteva je odobren. Svi zahtevi koji su odobreni da se sada saberu, to je broj emigranata koji se meri u stotinama i ne postoji nikakva opasnost da emigranti preplave Srbiju, da budemo bilo kakav rezervoar. Naša reakcija u Srbiji je bila ljudska i dobra, nismo bili kao severne komšije, da dižemo zidove, da pravimo ludosti, imali smo i ljudski i dobar tretman. Ono što bih ja rekao da jeste problem u tome je što emigranti, barem deo njih ne želi da ostane u Srbiji. To govori, svestan sam ja da je smo mi siromašna zemlja i da je bolje otići na socijalnu pomoć u Nemačku ili Švedsku. Ništa novo. Ali to i govori da oni preduzetni među njima nisu videli priliku da ostanu u Srbiji i da ovde možda započnu svoj novi biznis. To je poruka koja nam je poslata nedvosmisleno.

U prvom talasu imali smo mnogo ljudi koji se uklapaju kulturološki, jer dele stvari koje nisu možda preterano bitne meni ili većini ljudi, ali dele recimo veru, pripadnost jednom krugu, hajde da kažemo evropskom, bliskoistočnom koji nisu želeli da ostanu u Srbiji, a bili su visokokvalifikovani, govorili su strane jezike, imali su svoje biznise i karijere u Siriji. To je nama opomena da radimo reforme brže, da donosimo i u drugim oblastima zakone koji će biti u načelu dobri kao ovi sadašnji zakoni, a to će nam biti indikatori uspeha, ljudi koji baš neposredno donose neke odluke. I to je to. Nemam ništa više da dodam.

Jednostavno, kada je nešto u načelu dobro, ne treba ga kritikovati, ali zato je moja molba pozivanje na razum i opozicije i vlasti da onda u pojedinostima doteramo one stvari da ti zakoni zaista budu opšteprihvaćeni, a da se tih osam sati stvarno ne koristi na stvari koje su ipak više za neke druge oblasti politike, nego za raspravu u pojedinostima o zakonima u Narodnoj skupštini. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala gospodine Stevanoviću, u ime tima MUP koji je radio na ovim zakonima, i hvala vam na kritičkom osvrtu na delove zakona koji mogu da budu bolji i svakako ćemo se truditi da u narednom periodu radimo na tome da se i ono o čemu je gospodin Jovanović u prethodnom izlaganju rekao i ono što ste vi rekli, da se te stvari otklone, jer je ovo zaista živa stvar.
Slažem se sa vama da recimo ovaj deo koji se vezuje za migracije, imali smo od 2014. godine do danas 586 zahteva za azil od kojih mnogi nikada nisu stigli da budu obrađeni do kraja, jer su ti ljudi napustili našu zemlju.
Razgovarali smo sa jednim brojem ljudi koji su prošli kroz našu zemlju, koji su bili visoko obrazovani, koji su mogli da se uklope u naše društvo, čak su neki od njih bili hrišćani koji su došli sa područja Sirije, kažem hrišćani, potpuno su nam jednako bili prihvatljivi i oni koji nisu bili hrišćani, koji su muslimanske ili bilo koje druge veroispovesti, ali su oni više želeli da spoje svoje porodice i da nađu svoje utočište u Nemačkoj. Naravno da je ekonomski faktor bio najznačajniji faktor i mi smo razgovarali sa njima da vidimo da li bi neko od njih ostao u našoj zemlji, jer jedan broj ljudi je nameravao da zatraži azil. Morali smo da radimo i projekcije, naravno, da vidimo kako ćemo te ljude da smestimo, kako ćemo da obezbedimo za njih sve što je potrebno.
Međutim, mi danas na teritoriji Srbije imamo negde oko 3.500 migranata koji jedva čekaju da odu. Oni ne žele da ostanu ni u Mađarskoj, ne žele ni u Grčkoj, ne žele ni u Italiji, ne žele da budu ni u mnogo razvijenijim zemljama od naše. Oni imaju targete Švedska, Nemačka, Švajcarska, bukvalno tako kažu, neki od njih i Francuska i to je ono što je tako.
Naravno, mi moramo da radimo na tome da podignemo standarde, da popravimo ekonomsku situaciju zbog naših državljana naravno, zbog naših građana, ali da time obezbedimo i da naša zemlja bude konkurentnija, jer u smislu, na tržištu radne snage privlačenje kapitala, privlačenje ljudi, privlačenje svega onoga što čini zemlju naprednijom će biti svakako sve važnija stvar u takmičenju u čitavoj Evropi. Mi treba da se trudimo da privučemo ljude jednako iz Poljske i Mađarske, kao i Sirije ili bilo koje druge zemlje Bliskog Istoka koji imaju znanje. Nama su potrebni ljudi koji imaju znanje, zašto bi se odrekli toga? Ako je neko kompjuterski genije, bila mi je divna ona porodica sa desetogodišnjim dečakom koji je bio neverovatno talentovan za slikanje, to je zaista jedan od malog broja ljudi. Srećom da takvi ljudi mogu da ostaju u našoj zemlji, to bi obogatilo našu zemlju. Mislim da je to poruka koju svi treba da razumemo.
Vama hvala na dobroj analizi onoga što smo mi uradili i hvala vam na tome što ste rekli, u ime tima ljudi koji je ovo radio. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija ne bi imala ovakvu političku stabilnost, ne bi imala privredni rast i ne bi imala ovakav liderski potencijal da ona nije ovako bezbedna i da, naravno, u velikom delu MUP na čelu sa ministrom Nebojšom Stefanovićem ne vodi računa i ne suočava se sa najvećim izazovima koji su vezani za politiku bezbednosti, kako na globalnom, tako na nivou Evrope, regionalnom, ali i na samom domaćem terenu.

Svedoci smo da možda u vremenu u kojem živimo su sve države suočene sa izazovima kao što je međunarodni terorizam, kao što su sajber pretnje, kao što je borba za korporativnu bezbednost i svaki drugi vid bezbednosti i možemo da zaključimo da je bezbednost i nivo bezbednosti sondicio sine quo non modernizacije i razvoja, dakle razvitka i napredovanja jedne zemlje.

Ono što je plod i proizvod ovakve bezbednosne situacije, plod i proizvod političke stabilnosti koju danas imamo je ona vest od koliko prekjuče da je nemački „Kontinental“ investirao i da otvara 500 radnih mesta i gotovo da takve vesti imamo svakodnevno. Srbija ima u 2017. godini više od dve milijarde evra stranih direktnih investicija. U Srbiji se svakodnevno otvaraju desetine radnih mesta i to je direktna posledica bezbednosne situacije i, slobodno mogu da kažem, Srbija je lider u regionu i kada je u pitanju suočavanje sa bilo kojim vidom bezbednosnih izazova.

Naravno da kao predstavnik većine u parlamentu ću i dalje da nastavim da podržavam ovakvu politiku Vlade Republike Srbije i ovakvu posvećenost MUP da naša zemlja bude bezbedna i da naša zemlja bude politički stabilna.

Koliko do pre samo nekoliko godina, sedam-osam godina, narko-karteli su slavili u beogradskim klubovima jednu milijardu dobiti, koliko 2009, 2010. godine, radi se o evrima. Danas nakro-kartela nema, danas su i ostaci narko-kartela kao miševi, razbežali su se, nema ih, pobegli su iz Srbije zato što MUP i sve one institucije koje se bave politikom bezbednosti vode jednu bespoštednu i beskompromisnu politiku protiv organizovanog kriminala i, naravno, korupcije.

Isto tako, za nas iz SDPS je jako značajno i ovaj set zakona koji danas imamo na dnevnom redu je važan zbog našeg priključivanja EU, zbog dinamike naših evrointegracija, zbog poglavlja 24 i to je jedan jako veliki doprinos MUP i Vlade Republike Srbije u ostvarivanju strateškog cilja naše zemlje, a to je punopravno članstvo Srbije u EU, to je modernizacija naše zemlje, to je bolji život građana naše zemlje, a preduslov za sve to je bezbednost naše zemlje i bezbednost naših građana.

Isto tako bih notirao i jednu činjenicu koja je obeležila ovu raspravu od juče i danas, a to je da gotovo da niko od predstavnika opozicije u parlamentu nije rekao da su predlozi zakona loši, niko od njih nije rekao da su oni neprihvatljivi i to je dobro zato što se shvata da ovo jesu reformski zakoni i da jesu u najboljem mogućem interesu građana Republike Srbije.

Isto tako, napomenuo bih da zakoni koji tretiraju strance, zakon koji tretira integrisano upravljanje granicama predstavlja u stvari stub odbrane naše zemlje i stub bezbednosti naše zemlje i naših građana. Ministarstvo unutrašnjih poslova, ministar Stefanović su 2016. godine se suočili sa jednim od najvećih izazova koje je ovako mala zemlja kao Srbija imala u proteklih nekoliko decenija. Migrantska kriza, ministar je juče pomenuo, preko 1.500.000 ljudi je prošlo kroz Srbiju, gotovo bez i jednog incidenta većeg. Tretirani su humano, tretirani su kao ljudi i zato je naša zemlja dobila pohvale i od SAD i od EU, od naših partnera širom sveta zato što smo pokazali da je Srbija zemlja koja je spremna i koja zna da upravlja krizama, da je Srbija spremna i da ima kapacitete da obezbedi stabilnost i da obezbedi miran prolaz i sve ono što je potrebno u skladu sa civilizacijskim normama i svim poveljama UN, Saveta Evrope i svih relevantnih institucija za sve one ljude koji prolaze kroz Srbiju i koji su pogođeni ratom na teritoriji Levanta, odnosno Sirije i Iraka i koji su pogođeni terorističkim aktivnostima u tim zemljama.

Takođe, moram da istaknem jednu veoma važnu činjenicu, da od 2014. godine imamo mnogo manji broj saobraćajnih nesreća. Ovde se govori o Zakonu o bezbednosti u saobraćaju, posebno bih napomenuo 2014. godinu, 17% je manje saobraćajnih nesreća i to je pitanje jednog strateškog pristupa Vlade, izgradnji infrastrukture strateškog pristupa samog ministarstva da obezbedi zakonski okvir i takve zakone da do ovoga ne dolazi.

Naravno, desetine ljudi su u pitanju koji godišnje izgube život i ne možemo govoriti ni o kakvoj materijalnoj kompenzaciji, ali analize stručnjaka pokazuju da svaki taj izgubljeni život faktički košta neizmerno jednu zemlju. Košta nas zato što gubimo svoje ljude, gubimo novac, gubimo BDP i jako je bitno da se ovaj trend smanjivanja ovih nesreća nastavi kroz izgradnju infrastrukture, kako meke tako i tvrde i kroz jače kažnjavanje onih koji ugrožavaju naše puteve, koji ugrožavaju ljude i naravno sve one koji učestvuju u saobraćaju.

Pošto ću ostaviti neko vreme mom uvaženom kolegi Branislavu Jovanoviću, SDPS će sa velikim zadovoljstvom glasati u danu za glasanje za ove predloge zakona i naravno koristim priliku kao predstavnik koalicionog partnera da čestitam predsedniku gradskog odbora SNS gospodinu Nebojši Stefanoviću brilijantnu pobedu na beogradskim izborima.