Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite ministre.

Moram da dam više odgovora ovde.

Zaista me ne fascinira nečije znanje ili neznanje sistema o kojem pričamo. Ako nekom smeta reč „efikasnost“, meni ne smeta, meni je to jedna od bitnih reči. Srbija jako dugo čeka da reformiše svoj obrazovni sistem i ako ne koristimo tu reč verovatno ćemo biti tamo gde smo i bili.

Uopšte nije sramota ni reći ako se nešto radilo pa pogrešilo, ili je bolje ići po tome da neko ne bi zamerio. Vrlo jasna su obrazloženja zašto Zakon o udžbenicima ne može da pretrpi sadašnji oblik kako postoji. Donet je malo drugačije, brže i tada su ukazivani mnogi problemi koji će biti izazvani. Da se pravim da ih ne vidim i da nastavimo po istom, ili da tražimo da se promeni? Sama procedura gde promenite neku reč zahteva da bude više od 50% članova. Nema tu toliko bitnih stvari koje bi drugačijim sistemom bili kroz izmene i dopune, to je tek toliko, ako ćemo pošteno da pričamo. Izraz „batina“ ne postoji. Postoji izraz da neko krši zakone i za to bude sankcionisan i to je vrlo jednostavno.

Kada govorimo o nemanju decentralizacije, u ovom zakonu stoji da se nadležnosti prenose i AP Vojvodini, i gradu i u opštini. Zamislite da nema kontrolnog faktora Republike nad njima, ja to ne bih razumeo, ne znam, zaista. Republički inspektor je batina ministrova. Ne, nego radi po zakonu, mora raditi po zakonu. Cela javnost je usmerena da meni kaže da smenim rektora. Ja neću da kršim autonomiju univerziteta. Inspekcija je tu jedini alat koji meni ostaje na raspolaganju da uradim ono ako je zakon prekršen, što će se verovatno to narednih dana i videti.

Ne znam da pričamo o Kragujevcu.

(Goran Bogdanović: A Mitrovica?)

Znate za Mitrovicu, nemojte da vam otvaram ja temu kako i šta ide u Mitrovici.

Ovde ima puno stvari koje ste vi pomenuli ali, evo, recimo Agencija. Zaista nisam alergičan na reč – agencija, ako nađemo da ona ne košta više nego ono što već imamo. Ako imate jedan poluefikasan model priznavanja diploma kroz centar koji je u Ministarstvu, vi sad sami sebi skačete u stomak zato što hoćete da vratimo savet u Ministarstvo. Onda opet ministar ima ogromnu moć.

Ako govorimo da postoji profi telo koje to bolje radi, koje ima tamo stručnjake, koje sad ERIK centar nema, a plaća država ljude koji rade u ERIK centru. A šta je sa ljudima koji rade u Zavodu za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja koji se bave doživotnim učenjem obrazovanja odraslih? Pa to je isti broj ljudi, govorimo o nekom direktoru i možda dva-tri čoveka, naplaćivaće takse. Ta efikasnost, opet moram da upotrebim reč, ne da čekaju po dve godine diplomu ljudi koji ne mogu da počnu da rade. Znači, ja sam rekao tri hiljade i šesto i nešto diploma je bilo kada sam preuzeo resor. I da nisam našao neke originalne načine da to ubrzamo, to bi još dan-danas bilo u problemu, jer nemamo recenzenata, nemamo čime da ih platimo. Postoje diplome koje jednom dođu, morate za njih da napravite tim.

Znači, ovo je jedna profi-priča. Ja nemam problem da li je neko rekao ne treba agencija. Ova neće koštati državu, a biće profi, a neće ministar imati silu i biti centralna ličnost.

Otkad je donet Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, proverite u Srbiji, ja sam se umešao možda oko izbora direktora na prste dve ruke. Samo tamo gde su grubo kršili sve zakonske norme. Ako to neko ne treba da uradi u zemlji, onda je demokratija stvarno pobedila, samo što to ljudi zloupotrebljavaju, postoji i ta opcija. Ko god je prekršio oko finansiranja, a ja imam te slučajeve, svakom smo tražili da koriguje listu. Ko god je imao 65 godina, a nije hteo u penziju, i to sam tražio. Znači, morali ste nekoga silom oterati zato što neće da poštuje zakon.

Ja sam samo čovek koji se drži svojih principa i sve što je rečeno u ovom domu primenjuje. Sva demokratska procedura izbora svih direktora do sada je poštovana. Neću poštovati tamo gde vidim da ljudi svesno i namerno idu na zloupotrebu i to ću javno da obrazložim, svaki pojedinačni slučaj.

Znači, besplatni udžbenici u ovoj zemlji su jednom bili kao eksperiment gradske vlasti, da niko nije smeo crtu da stavi na njih i to je bio jedan vrlo loš projekat. Pitajte sve roditelje i đake iz tog perioda, vrlo sam se raspitao. Nikada, ni ja kada sam bio đak nije bilo. Mi ćemo sada imati preko 90 hiljada. Imaćemo minimum 15% jeftinije i jednom dobrom logikom i smanjenjem drugih vrsta troškova ćemo vrlo brzo doći da to bude obistinjeno. Isto kao i kategorija obaveznosti srednjih škola. Mi radimo sa UNICEF projekat da bi se to desilo. Tu treba i mreža domova i prevoza i niz drugih stvari da se uradi. Lako je reći samo to.

Znači, zaista ništa od ovoga što ste vi uspeli da spočitate ne bih prihvatio, osim jedne rečenice, da zaista mnogo više para treba uložiti u sistem obrazovanja, tu ću se složiti sa vama od A do Š. Hvala.

Hvala ministre.
Reč ima ministar Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem. Ja ću vrlo kratko.
Dakle, svakako svaka kritika je uvek dobrodošla. Međutim, ono što jesam govorio i u uvodu, a i zbog građanki i građana i zbog javnosti, važno je istaći i neobesmišljavati jedan ovako značajan Zakon o elektronskoj upravi, koji je praktično proizvod mnogo širih konsultacija, jednog procesa koji je trajao do godinu i po dana, sa svim referentnim institucijama, svima onima koji su praktično deo čitave ove reforme.
Iako je loše da jasno normiramo, na primer, kako će se obrađivati podaci o građanima Srbije u elektronskom postupanju, onda se mogu složiti sa kritikama. Ako je loše da ovim zakonom normiramo povezivanje sistema, onda ću se ponovo složiti sa kritikama.
Takođe, ako je loše da definišemo koja je to infrastruktura sa kojom ćemo raditi u elektronskom postupanju, iako je i to loše, ponovo ću se složiti sa kritikama.
Naravno da je legitimno kritikovati i napadati, nemam ništa protiv toga, to je ok, ali mislim da je ovaj zakon zaista veoma značajan, kao što je značajno ono što je moj kolega Šarčević ovde govorio, kao što je i tačno da upravo ovi zakoni imaju veze, a ne da nemaju veze. Ako govorimo o inspekcijama u prosveti, o prosvetnoj inspekciji, ako govorimo o Zakonu o inspekcijskom nadzoru, pa onda to povežemo sa digitalizacijom, onda mislim da je to veoma uvezano, daleko od toga da nije.
Prema tome, zahvaljujem se, ponavljam, na ovim kritikama, ali ponavljam takođe zbog građana je važno istaći koji je značaj ovog zakona. Ja sam to rekao u uvodu, ponoviću to i tokom ove rasprave, to uopšte nije problem. Mi smatramo da uvođenje reda u sistem nikako ne može biti protumačeno kao jedna loša tendencija koju Vlada ovde želi da sprovede. Hvala.

Hvala ministre Ružiću.
Reč ima Vladimir Orlić, pravo na repliku. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

U onom delu iznetih pitanja, opažanja i ostalih napomena koje se tiču SNS i naše politike u sferi obrazovanja, ta je politika, dame i gospodo, jasna i predstavljena i u ovoj sali, između ostalog, više puta, i ako treba da se ponovi, ta politika podrazumeva modernizaciju, između ostalog, i u sektoru koji se tiču neposredno prosvete, obrazovanja neposredno. To je politika koja povezuje prosvetni sistem sa podsistemom ili sistemom, kako želite, nauke, istraživanja, povezuje ga sa praktičnim rezultatima u tom smeru, a povezuje ga i sa privredom i opet praktičnim dostignućima i na taj način. To su stvari poznate i jasne.

U vezi sa tim, napredak zemlje po bilo kom od ovih osnova, treba čoveka kome je zaista do nečega u ovoj zemlji stalo samo da raduje, ako mu je uopšte stalo do nečega osim njega samoga, ako tu postoji širina između njega samog i kružoka sa njim povezanih ljudi.

Duing biznis lista sa tim ima puno veze i napredovanje na toj listi podrazumeva i otvaranje novih radnih mesta u ovoj zemlji, ako to neko nije do sada primetio. Borba protiv siromaštva ostvaruje i na taj način, ako to neko nije primetio. Jedino što je sramota u vezi sa tim siromaštvom je što se danas sa njim na takav način bave oni koji su ga neposredno generisali, neposredno generisali sa više stotina hiljada izgubljenih, ugašenih radnih mesta u ovoj zemlji. Time su ljude činili siromašnijim. Danas treba da budu samo zadovoljni što se Srbija bolje kotira nego u njihovo vreme, između ostalog, i na toj Duing biznis listi.

Decentralizacija i depolitizacija, dame i gospodo, što se mene tiče, bolja je nego u to njihovo vajno vreme, sve dok ne čujem, sve dok ne vidim, a video sam svojim očima i držao u svojim rukama dopis koji su u svoje vreme slali školama, kada se preporuči da se najbolji đaci gimnazije u koju sam išao povežu sa nekim uspešnim firmama, oni su svoj dopis i taj dopis slali školama, a stavili reči, zamislite, ne oslanjajte se, ne okrećite se na, citiram, trabunjanja da ćemo mi naše najsposobnije, i time završavam, gospodine predsedavajući, da šaljemo u beli svet, nekome da ih poklanjamo. To je tada bila politika i odnosi prema đacima u ovoj zemlji i prema njihovim roditeljima i prema školama. Nađite to danas.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Pet zakona, već su neke kolege rekle, ne baš mnogo povezani u zajedničkoj raspravi, tri prosvetna, dva koja se tiču uprave u najširem smislu reči. Jedan se bavi praktično imovinom, da ga prevedem na neki razumljiviji jezik, to je ovaj koji se bavi geoprostornim podacima, i ovaj o elektronskom poslovanju.

Ništa novo. Znači, to se inače dešava, tako da dobijemo hrpu zakona, da se sve stavi u zajedničku raspravu, verovatno najviše zbog toga što se tako nekome prohtelo, ili što je sve napisano srpskim jezikom ili neki od takvih razloga nas teraju da o tome raspravljamo na zajedničkoj raspravi.

Mi smo, Klub samostalnih poslanika, sa pažnjom čitali i analizirali svih pet zakona. Ima tu i jednih i drugih. Ima i onih koji bi mogli da dobiju skoro potpunu podršku. Ima onih koji su loši sa namerom. Ima onih su loši bez namere.

Ali, ja sam mislio da promenimo malo atmosferu, pa da, evo, sada kažem šta je to dobro i da kažem da ćemo to da podržimo i da ne ulazimo u one demagoške doskočice i rasprave koje su inače uobičajene, nažalost, u ovom sazivu parlamenta, i ne samo u ovom.

Ali, nažalost, surova realnost koju diktira vladajuća većina me dovodi do toga da moram da komentarišem to na način koji je jedino moguće, a to je – ništa vam, gospodo ministri, ne valjaju zakoni. Najgori su na svetu. A, glavni dokaz za to je, recimo, da je prvi zakon koji se tiče nacionalnog okvira o kvalifikacijama, na taj zakon ima 369 amandmana vladajuće stranke, odnosno poslanici iz SNS su na pisali 369 amandmana. To znači da vaš zakon ne valja ništa. To znači da ste džabe krečili, pisali, brisali, šta god. To znači da nemate pojma. To znači – ko vas dovede ovde, jer evo, to poslanička većina o vašem radu misli da je to nešto najgore moguće što može da bude.

Molim vas da ne vređamo naše goste ovde i ministra.

Nisu se oni žalili. Smeju se obojica sa zadovoljstvom. Kažite predsedavajućem. Evo, vidi se i na snimku.
Dakle, 52, 53 člana, 369 amandmana. To znači da niste pogodili oko tog zakona ni tačku i zarez, a kamo li nešto drugo, velika slova manje-više. To je slika onoga što mi danas imamo. To je slika o parlamentarizmu danas, to je slika o demokratiji, stabilokratiji ili nekoj drugoj dijagnozi. To je slika svega onoga što opterećuje da Srbija bude jedna normalna zemlja.
Čemu to? Zašto to? Da bi se sprečila opozicija da da svoje primedbe na te zakone? Pa, to je deo demokratije, to je nešto što se otrpi, ili se možda oni pametniji oslušnu, pa možda čuju i neko dobro rešenje koje može da popravi zakon. Ne, ovde treba da se pokaže ko je jači, i to se pokazuje samo za mikrofonom, samo u kabinetu, samo u kabinetu premijera, predsednika ili tako nečega. To kada treba da se ode na teren, pa da se tamo izađe na megdan teroristima, puškama, divljacima, to onda ne ide tako lako. Za to se pita prvo – da li smem da dođem na tu teritoriju? Ali, junačenje u smislu – sada ću ja da vam pokažem, samo kad ispred mene stoji 100 policajaca ili obezbeđenje ili 120 i nešto poslanika, onda smo mi ovde heroji.
Mislio sam da ćete bar vas dvojica, o kojima imam mišljenje koje je više dobro nego loše, ja se izvinjavam što sam ovim ugrozio vaš opstanak u Vladi, jer svaki kompliment koji dobijete ide vam na veliku štetu. Pošto je već najavljena rekonstrukcija, koja će da dođe do dekonstrukcije, ja se već bojim, ali eto, morao sam da kažem istinu. U ovom parlamentu neko treba da kaže i istinu. Znam da to nije lako i zato sam ja uzeo taj posao kao mator, kao već kako dobijam neke komplimente na tu temu.
Šteta je da i neki dobar napor, ministara manje-više, i ja sam bio ministar, nego saradnika ministara, bude pokvaren na ovaj način. Naravno da saradnici ministara rade 99% posla oko novog zakona i oko primene zakona. Ministri su tu da daju političke smernice i to je svuda tako, u svakoj državi, i to tako treba i da bude. Komplimenti treba da budu uvek na strani saradnika, a naravno da odgovornost uvek treba da bude na strani ministra. To je uvek tako bilo.
Ovde je obrnuto. Ovde je pravilo – ako je nešto loše, vi ste krivi, ako je nešto dobro, ja sam zaslužan. To mora da se promeni.
Imamo još neke loše običaje. To je – novi ministar, novi zakon. Zakon o udžbenicima, rekli smo, 2015. godine. Šta se to desilo u dve godine da tako dramatično promeni? Ono objašnjenje koje sam čuo malopre od ministra prosvete nije zadovoljavajuće, zato što mislim da je bilo da je prošli zakon bio loš jer je donet na brzinu. Pa, dobro, valjda postoji još neki razlog, na neku brzinu možete da napravite neke dobre stvari, a nekada možete da raditi jako dugo, pa da napravite loše stvari. To nije dobro obrazloženje.
Zato bi bilo dobro da se više posvetimo suštini parlamentarizma, demokratije, uprave, rada Vlade, rada ministara, a ne da se bavimo samo sitnom demagogijom, a to je ko će jače da viče, ko će da kaže – vidi mene, znaš li ti ko sam ja, a to vidimo svaki dan. Zato nam ne ide dobro. Možemo da se lažemo međusobno koliko god hoćemo o našem napretku na Duing biznis listi, na ovoj listi, na onoj listi, da je dinar druga valuta u svetu, da smo mi najvažnija država na svetu, da nas se svi plaše. Budimo realni, izađimo napolje i videćemo da to nije baš tako kao što volimo da pričamo.
Bilo bi jako interesantno, ministre prosvete, da vas pitam – da li su poslanici SNS sa vama imali neke konsultacije, što je potpuno prirodno da ministar koji je deo vladajuće koalicije ima konsultacije sa vladajućom većinom u parlamentu.
Da li su vam oni dali neko upozorenje, neka pitanja što vam ne valja ovih 369 rešenja koje ste pogrešno stavili u vaš predlog zakona, pa oni moraju to da popravljaju? Možda bi bilo dobro da im to objasnite, jer onda bi odustali od tih amandmana ili bi ih povukli već danas, a ne da ih povuku tek neki dan kad dođe pred dan za glasanje ili je to jedna zajednička loša operetska predstava, najgora u kojoj treba da se igramo demokratije, da se igramo procedure i da od nečega što se lepo zove demokratija, i što ima i dugu istoriju, ne baš u Srbiji, ali na ovom kontinentu da, da od toga pravimo demokraturu. Demokratura je karikatura demokratije, i to je ono što se dešava ovde.
Ja vas pozivam da ne učestvujete u tome. Pozivam vas da povučete zakone. Ako vladajuća stranka preko svojih poslanika ima 369 primedbi na vaš zakon, nešto nije u redu ili vaš zakon ili ti poslanici. Jedno i drugo razlog da se povuče zakon. Ako ne valja zakon zato što je loš, ako ne valjaju poslanici zato što je loše dobar zakon staviti pred loše poslanike i mislim da je to dobro.
Nadam se da ćete vas dvojica preživeti ovu rekonstrukciju Vlade u smislu mandata, da ćemo uskoro imati dobre preporuke, dobre ponude zakona, naravno, koje će vaši saradnici da vam ponude, da ćete imati više razumevanja i više duha, demokratije nego što je to inače uobičajeno u poslednjih pet, šest godina, jer bez toga nijedan od ovih zakona neće moći da bude sproveden na valjan način.
Tu dolazimo do suštinskog problema našeg društva. Desi se nekad i da bude dobar predlog zakona. Boga mi, desi se relativno često, 30% zakona u ovom sazivu je bilo. To su zakoni koji su okej. Nekih još 30% bi uz dobru doradu mogli da budu dobri, 30% su potpuno besmisleni. Znači, od tih 60% bi bilo jako dobro da smo mi za, koliko trajemo godinu, godinu i po dana uspeli da donesemo 60% zakona koji su dobri i sprovodivi. Ali, ovde su ne sprovodivi.
Tu imamo puno primera za to. Neki koji dobro čuju, bar tako izgledaju da dobro čuju bi trebalo da nauče da ne dobacuju kad kolega priča.
(Srbislav Filipović: Ti si slučaj, a ne kolega.)
Hoćete li da mi date uslove da govorim ili i vi ne čujete?