Hvala.
Kolega Martinoviću, smatram da nisam povredio Poslovnik.
(Zoran Živković: Povreda Poslovnika.)
Na neki način mogu i da shvatim vašu burniju reakciju, ali naravno uz to da se ne slažem sa terminologijom koju ste koristili.
Tako da u interesu toga da nastavimo sednicu na jedan bolji način i u duhu ovih predloga zakona koje imamo danas na dnevnom redu, određujem pauzu od dva minuta da se malo smire strasti u parlamentu.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa sednicom.
(Zoran Živković: Povreda Poslovnika.)
Posle pauze nema povrede Poslovnika.
Dijana Vukomanović ima reč.
Molim vas, sve da smirimo strasti i da nastavimo. Sednica je bila stvarno dobra i korektna. Nema razloga, pogotovo u ovom trenutku za našu državu da se na bilo koji način svađamo i vređamo.
Izvolite koleginice Vukomanović.
Hvala svima.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih želela početak moje diskusije da započnem sa citatom. Sledeći primer ministra Ružića koji je takođe čitao obrazloženje zakona koji je uputio u proceduru u Skupštini, ja ću doduše čitati obrazloženje koje se odnosi na Zakon o udžbenicima. Ne zbog vas, ja znam da ministre to vrlo dobro znate, nego zbog građana.

Naime, pred poslanicima se našao Predlog zakona sa sledećim obrazloženjem, govorim o Ministarstvu gospodina Šarčevića – nakon nepune dve godine primene analize i sagledavanja efekata došlo se do zaključaka da pojedini instituti i propisana rešenja nekorenspondiraju sa postojećim kapacitetima institucija nadležnih za sprovođenje zakona, da određene pravne institute nije moguće ostvariti u praksi, da su propisane procedure složene, neefikasne i dugotrajne, te da je potrebna određena rešenja precizirati, pojedine institute ukinute, te celishodnijim rešenjima urediti nadležnost organa i rokove, upodobiti zahtevima procesne ekonomije.

Ključna reč, u stvari ključne su ove tri reči – zahtevi procesne ekonomije. Dakle, ja kao poslanik mogu da konstatujem da je došlo do kapitulacije jednog ministarstva i jednog ministra pred realnošću u Srbiji, odnosno da su institucije sistema kapitulirale pred zahtevima procesne ekonomije.

Naime, zaista želim da podsetim na reči vašeg uvaženog prethodnika, ministra Verbića koji je takođe pokleknu kada je uputio Predlog zakona o udžbenicima 2015. godine u skupštinsku proceduru i kada je on u 15. maja 2015. godine izjavio o Predlogu zakona o udžbenicima, reči ministra Verbića objavljene u „Blicu“ – povlačimo zakon u ovom trenutku ne zato što bilo ko podleže pritisku. Pritisaka takvih nije bilo. Mi se suočavamo sa lobiranjem jer neki od lobista samo što ne iskaču iz frižidera kada radimo, i pojasnio je ministar da su neki od lobista izdavači.

Sada vas pitam, ministre, u jednom demokratskom dijalogu – da li se ovaj zakon koji je ministar Verbić naposletku i uputio u proceduru, koji smo mi usvojili 2015. godine i gde vi sada u obrazloženju konstatuje da institucije nisu izdržale pritisak tih odredbi, da li je bilo možda i u vašoj odluci da nekoliko nedelja pred rekonstrukciju Vlade vi hrabro istupate kao jedini ministar koji kaže da njegov resor i institucije koje su u njegovoj ingerenciji jednostavno ne odgovaraju zahtevima, kako ovde piše, procesne ekonomije?

Ministre, zaista mogu da razumem da vaše životno iskustvo, da vaše profesionalno iskustvo u sferi obrazovanja ima jedan, da tako kažem, sveto nadzor koji znanje posmatra kao robu, kao robu na tržištu znanja i obrazovanja, ali zaista mislim da su odredbama ovog zakona u svim obrazloženjima zaista izlazile u susret moćnom lobiju, da tako nazovem. U mnogim zemljama sveta je lobiranje skroz legitimno. Kod nažalost ne postoji zakon o lobiranju i to bi trebalo možda zakonski da se uredi.

Da li ste vi imali pritisak, ja vas otvoreno pitam, od izdavačkog, da tako kažem, lobija, ako je tačan podatak, oko 79 izdavačkih kuća, da se derogiraju odredbe još uvek važećeg zakona i da vi uputite skroz novi zakon?

Naime, tu postoji mnogo, mnogo obrazloženja izbrisano iz važećeg zakona, dosta odredbi koje zaista ne idu u korist kućnog budžeta đaka i njihovih roditelja, nego jednostavno idu u korist opstanka na tržištu profitabilnih izdavačkih kuća. Naravno, moja saznanja nisu u toj meri uporediva sa vašim saznanjima, ali zaista ako vi brišete kriterijum maksimalne maloprodajne cene, ako vi u obrazloženju zakona govorite o prosečnu marži izdavača, a ne govorite o tome da se drastično smanjio broj đaka koji u Srbiji primaju besplatne udžbenike, tu je prisutan moj kolega poslanik, takođe kao bivši ministar obrazovanja, koji je 2012. godine izneo podatak da 303.000 đaka primaju besplatne udžbenike a 2017. i 2018. školske godine, taj broj se smanjio na 86.000, mada su skoro približno budžetska sredstva, ranije 750 miliona za 303.000, a sada 571 milion je dat iz budžetskih sredstava za ovih 86.000 đaka.

Dakle, hoću reći da se ovim zakonom sistemski urušava ustavno pravo dece na besplatno obrazovanje, da usled restriktivnih mera štednje budžet roditelja izuzetno opterećen, da se jednostavno dolazi i daje se prioritet jednim zakonima tržišta, zakonima privatnih izdavačkih kuća i da jednostavno mi sistemski uvodimo zakone ekonomije, kao mnogo važnije od onog što treba da je strateški cilj Srbije, a to je obrazovanje, ulaganje u naše najobrazovanije kadrove.

Ne mogu a da se ne osvrnem kad govorim o setu zakona koji ste vi uputili u proceduru na one podatke koje je izneo kolega Vladimir Grečić, da je za 30.000 mladih ljudi, izuzetno obrazovanih kadrova koji su otišli iz zemlje, uglavnom Evropu i severnu Ameriku, Srbija je izgubila odnosno poklonila tim zemljama 9 milijardi evra. Znači, to je ogromna nenadoknadiva suma. Ako se mi ovako ponašamo prema osnovcima, dakle njihovim roditeljima, gde je i osnovno obrazovanje, srednjoškolsko obrazovanje izuzetno otežavamo, izlazimo u susret ekonomskom profitu, procesnoj ekonomiji, kako je ovde navedeno, mi strateški jednostavno odustajemo od onoga što je proklamovano isto kao cilj ove Vlade, a to je povećanje nataliteta i zadržavanje omladine.

Vi znate da na svetskoj, na toj listi ekonomskog foruma, svetskog ekonomskog foruma, Srbija je skoro na dnu liste da zadrži i da privuče nove talante. Navela sam ovu cifru koju je profesor Grečić naveo, da je Srbija poklonila 9 milijardi ekonomski najrazvijenijim zemljama zato što je dopustila takav odliv mozgova.

Pre dve decenije, podaci koje je Grečić navodi kažu da je oko 2% mladih ljudi odlazilo iz Srbije, a sada već 15% mladih obrazovanih kadrova. Znači, to su nenadoknadivi gubici.

Zato kad usvojimo, znači iz tih razloga naša poslanička grupa nikako ne može da da zeleno svetlo ovakvom neoliberalnom, da tako kažem, ali ne iz ideoloških razloga, iz razloga uopšte opstanka i prava dece na obrazovanje. Ako vi na ovaj način razmišljate i vodite, rukovodite ministarstvom, na kraju će biti ona krilatica – koliko para, toliko obrazovanja. Znači, koliko roditelji mogu da ulažu novca u kupovinu udžbenika, u obrazovanje svoje dece, oni će toliko biti obrazovani, što je zaista degradirajuće i suprotno konvencijama o pravu deteta, suprotno je Ustavu naše zemlje, jer sva deca treba da imaju besplatno obrazovanje. To je proklamovani cilj. Znam da postoje teškoće, ali zato, mi istovremeno kada usvajamo ovaj zakon, o sistemu kvalifikacija, isto tako morate onda i u nekom obrazloženju reći da bez obzira što uvodimo tu gradaciju, što ulazimo u evropski sistem kvalifikacija, isto tako je činjenica da naši najobrazovaniji kadrovi, elektroinženjeri, lekari, mašinski inženjeri, IT stručnjaci, iz informacionih tehnologija najviše odlazi iz zemlje. Ova Vlada u kojoj ste vi ministar daje subvencije ekonomski jakim privrednicima iz Nemačke, mislim na „Kontinental“ koji dobijaju subvencije 19.000 evra po zaposlenom, čak i da zapošljavaju naše stručnjake, ali nešto se strateški mnogo greši.

Vi ovim zakonom ne rešavate samo problem udžbenika, vi ovim zakonom jednostavno postavljate jednu celoživotnu barijeru za one mlade ljude koji se sistemom, opet dualnog obrazovanja uvodite nas u sistem okrutnog darvinističkog tržišta u 15 godini života, pa će oni do penzije, narednih 50 godina, do recimo 65 godine života biti na ovakvom okrutnom neoliberalnom kapitalističkom tržištu, gde će jednostavno zakon procesne ekonomije koju vi pominjete prosto važiti za sve.

To je zaista nešto što je velika nepravda i zaista vam se divim. Izvinite što si dajem slobodu da vam delim savet, ali se zaista divim vašoj hrabrosti da sa ovakvim priznanjem poraza i kapitulacije resora o primeni zakona koji je ova vladajuća većina pod istim kišobranom donela, vi govorite da je zakon kapitulirao i da mora da se donese novi zakon koji će izaći u susret procesnoj ekonomiji.

Još imam vremena da se osvrnem na drugi set zakona koji je predočio ministar Ružić, koji se tiče uvođenja sistema elektronske uprave, koji je na tragu obećanja i one ključne reči u ekspozeu sadašnje predsednice Vlade, Ane Brnabić, da je dugoročni strateški cilj digitalizacija Srbije.

Neću se osvrtati na jezičke nedoumice, mada dolazim u iskušenje da pročitam isto tako nešto iz obrazloženja, ali rekla bih, ono što mi nedostaje i što zaista vidim kao jedan legitiman cilj da se forsira digitalizacija u zemlji u kojoj ni vodosnabdevanje, ni kanalizacija još uvek nisu na nivou kvaliteta života dostojnog čoveka. Ovde ste u obrazloženju naveli dovoljno kriterijuma na osnovu kojih isto vaš dosadašnji rad kao ministra može da se vrednuje.

U obrazloženju je naveden podatak da trebaju sve matične knjige do kraja 2017. godine da budu prevedene u elektronsku formu i pohranjeno. Vašem ministarstvu konkretno pitanje – da li je taj cilj ispunjen?

Dakle, ovaj Zakon o elektronskoj upravi zaista zvuči kao jedan spisak lepih želja. Navodite uzorne primere Crne Gore koja ima sličan zakon, navodite primere visokorazvijenih zemalja, SAD, Italije, Nemačke, ali vi jako dobro znate koliko je još mnogo domaćinstava da tako kažem, elektronski nepismeno. Prosto ta digitalizacija je na dugom štapu, a vi ministre zaista morate, pogotovo isto u ovim okolnostima rekonstrukcije Vlade, da kažete dokle se stiglo, sa čime ste zadovoljni, jer vi ovde zaista navodite primere da postoje zaista ozbiljni problemi i u vašem resoru.

U obrazloženju se kaže da razvoj elektronske uprave u Republici Srbiji, pored brojnih strateških dokumenata se odvija uglavnom stihijski, nestandardizovano i bez kontrole na centralnom republičkom nivou. Pa šta je vaš zadatak, ako ne, kao ministra državne uprave i lokalne samouprave da uspostavite tu kontrolu?Pošto se osmehujete, moram vam dati kompliment da ste odgovorili na moje poslaničko pitanje. Dali ste podatke o broju upisanih i brisanih iz jedinstvenog biračkog spiska. Dakle ima tu mesta da vas kao poslanica pohvalim, ali zaista mislim da moramo da se uozbiljimo, da svi naši zakoni ne budu spisak lepih želja, nego jednostavno da kažemo građanima šta je ostvarimo, šta nije ostvarivo i gde idemo.

Žao mi je što ministarska Mihajlović takođe nije prisutna, evo kaže moj kolega Đorđe Vukadinović da je svima žao, pogotovo nekim poslanicima SNS, ustvari jednom koji je rekao da će dati ostavku, ako ona bude ministar i dalje, ali evo demonstriram žensku solidarnost i nadam se da će ostati u Vladi, ako ni zbog čega, zbog Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Isto tako da kažem da ovaj proces rekonstrukcije, kontinuiranih izbora ove Vlade zaista otežan na taj način, jer se to upravo vidim u ovom Zakonu o geopodacima gde jednostavno nedostaje neko mesto za Ministarstvo zaštite životne sredine.

Znači, svi su ovde pomenuti samo ne Ministarstvo zaštite životne sredine, a ako čitate zakon, videćete da se u članu 10. upravo masa podataka koji će biti prikupljeni, bi trebalo da pripadaju resornom Ministarstvu životne sredine.

Hoću da kažem da Srbija i vi kao Vlada i mi kao poslanici gledamo u 21. vek. Mi smo svesni koliko je Evropa odmakla, da ne idem u neke druge repere, da ne pominjem, ali zaista moramo da preuzmemo odgovornost i da kažemo, ne na ovaj drastičan način na koji je to učinio Šarčević, ja se divim njegovoj političkoj hrabrosti ili možda neiskustvu, da jednostavno derogira zakon tako što kaže – nisam mogao, institucije ne mogu da odgovore zahtevima aktuelnog zakona i zato uvlačim novi. Jednostavno, moramo da preuzmemo odgovornost i neka to onda bude tema, da se o tome raspravlja u Skupštini. Hvala vam na pažnji.

Hvala koleginice Vukomanović.
Pre nego što dam reč ministru Šarčeviću, u skladu sa članom 109. Poslovnika, izričem opomenu kolegi dr Aleksandru Martinoviću. To nisam uradio malo pre iz čisto taktičkih razloga, da bi nastavili u demokratskom duhu ovu sednicu, kako je to rasprava i nalagala od samog početka.
Ministre Šarčeviću, izvolite.

Ne bih ja ovde odgovarao lično, mada sam dobio mnogo saveta i postao pametniji već evo posle ovog vašeg obraćanja.

Ne znam kakve su vaše skrivene ambicije, ali reći ću vam da obrazovanje košta i u Engleskoj i u Americi i u Srbiji i da smo mi u budžetu budžetirali velike pare za ono što se zove besplatno. Znači, neko je platio porez, neko je iz tog poreza transponovao sredstva u budžetu za prosvetu i to sve ima svoju cenu. Da ne bih citirao ljude iz štampe, ne samo iz Srbije, odlaze iz svih evropskih zemalja naši mladi ljudi.

Mislim da smo mi za godinu dana uspeli da proizvedemo više IT stručnjaka nego nekoliko godina unazad, da dizajniramo sistem koji je održiv, da imamo prvi u svetu model programiranja učenja u petom razredu, da su gimnazije od prošle godine u pilotu, a od ove godine u velikom kapacitetu nadarene za informatiku, 765 novih budžetskih mesta za IT na fakultetima širom Srbije i to je samo početak. Znači da Vlada radi na tome, zna taj problem, imaju ga mnoge bogatije zemlje. IT stručnjak će otići za tri, četiri hiljade evra u Irsku čak pre iz Hrvatske, Mađarske i mnogih drugih zemalja. I to znate. I to piše u novinama.

Kada je u pitanju, ovo što vi kažete, nekakav sukob. Kako može da bude sada korupcija kada smo ukinuli cenzus? On je stvarao korupciju. Kako može da bude, kada smo uveli digitalne? Znate li koliko košta izrada digitalnog? Pa, nijedan izdavač se ne raduje digitalnom udžbeniku jer je mnogo jeftinije da napravi štampani i da on bolje zaradi. Pitajte ozbiljne kompanije u Nemačkoj, bilo gde, zašto mnoge evropske zemlje gde postoje monopoli ne idu na digitalne? E, tu sam hrabar, a ne za ovo. Briga mene da li ću da budem ja ministar, ko da sam se rodio u tome, znate. Mene to nije interesovalo ni u prvom sazivu, ni sada, niti me reč rekonstrukcija posebno zanima. Ja ću svoj posao da radim časno, pošteno, od srca, za dobrobit mladih, ako znam, a neka neko drugi proceni. Hvala.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Reč ima ministar Branko Ružić. Izvolite.

Zaista želim da se zahvalim na ovoj nadahnutoj diskusiji. Samo zbog nekih detalja, prosto da ukažem na činjenice.
Mislim da većina građanki i građana Srbije nije za to da se vraćamo u kameno doba. Mislim da su takođe veoma zainteresovani da živimo u jednom modernom vremenu, digitalizacija jeste jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije, ali to nije samo i isključivo tehničko-tehnološki proces, to je i društveni proces par ekselans. Mislim da je to važno da imamo u vidu kada govorimo o tom procesu.
Što se tiče prepisa matičnih knjiga u elektronski oblik, 98% je taj posao završen. To je odgovor na vaše pitanje.
Što se tiče navodne manjkavosti zakona o kome ste govorili gde se ne pominje životna sredina, pogledajte član 5. i pogledajte uopšte odredbe samog zakona i videćete da se praktično polovina odredbi odnosi upravo na životnu sredinu.
Želim da odgovorim promptno, da ne bi bilo nekih nedoumica. Dakle, sve ovo što ste pitali, ja sam vas, eto, udostojio odgovora. Hvala vam.

Hvala, ministre Ružiću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa. Sa radom nastavljamo u 15.00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa današnjim radom.
Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih želi da se prijavi za reč?
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Evo još jedna objedinjena rasprava o zakonima koji međusobno nisu ni uslovljeni, ni povezani. Osećam obavezu da to, poput svih mojih kolega iz opozicije, ponovim. To naravno nije do naših gostiju iz Vlade, ne odlučuju oni o tome, ali svejedno bih volela da čujem i od jednog i od drugog ministra, ako je ikako moguće, da li oni vide neku uslovljenost i povezanost između ovih zakona.

Pokušala sam da je vidim i jedino sam došla do toga da možda prosvetna inspekcija razmešta udžbenike unutar, geoprostorno ih razmešta, unutar nacionalnog okvira kvalifikacija. Ne vidim apsolutno nikakvu uslovljenost i povezanost, a otima nam se vreme. Nemoguće je u 20 minuta osvrnuti se kvalitetno na sve ove zakone, tako da su poslanici prinuđeni praktično da izaberu jedan i da se njime detaljno bave u nadi da će predlagači zakona razmisliti dublje o nekoj argumentaciji kada je reč o predlozima za eventualno neke promene u tim predlozima zakona.

Fokusiraću se, naravno, na Zakon o udžbenicima, ako ostane nešto malo vremena onda i Nacionalni okvir za kvalifikacij. Kada je reč o Zakonu o udžbenicima počela bih tamo gde smo jesenas u stvari se razišli i završili, a to su besplatni udžbenici. Podsetiću javnost, ministar zna, njega ne moramo podsećati, da je poslanička grupa Dosta je bilo imala seriju amandmana u dva navrata kojima smo pokušali da nametnemo temu važnosti besplatnih udžbenika. Mislim da smo donekle i uspeli u tome da se dosta u javnosti o tome počelo pričati. Mislim da se i u Ministarstvu više o tome razmišlja nego što se ranije razmišljalo, ali mi i dalje nemamo zakonsko rešenje koje će garantovati da sva deca u Republici Srbiji imaju besplatne udžbenike.

Ovaj put nisam podnosila seriju amandmana, podnela sam jedan jedini vezano za besplatne udžbenike i to tamo gde je i predviđeno unutar zakona, jer u ovom zakonu sad postoji jedan član koji kaže da Vlada može da odvoji sredstva za nabavku besplatnih udžbenika i da će svake godine da vidi koji će to iznos biti, da li za sve udžbenike ili za samo određenu količinu. Želim da se nadam da ćemo mi vrlo brzo tu odredbu zakona početi da koristimo tako da Vlada donosi odluku da nabavljamo besplatne udžbenike za svu decu, a ne samo za onu koja su iz nekih najugroženijih porodica.

Kada je reč o Zakonu o udžbenicima, želim da se osvrnem na rešenja koja se tiču izbora udžbenika i kvaliteta tih udžbenika. Kad sam ja išla u školu postojao je jedan jedini set udžbenika, jedan jedini Zavod za udžbenike koji je to izdavao i onda su se udžbenici nasleđivali. To je bilo i povoljnije i jeftinije i za porodice sa više dece i to je bio jedan jako jednostavan sistem. Kvalitet tih udžbenika je bio grozan, sećam se tih udžbenika, tu jednostavno niste mogli neke delove ni da razumete šta je tu pisac hteo da kaže.

Mi smo koliko znamo u našoj reformi školstva išli na rešenje da se proširi mogućnost da svi štampaju udžbenike ne bi li to podiglo kvalitet udžbenika. To je jedna hvale vredna ideja, zato što tržište ume da reguliše da oni udžbenici koji su kvalitetni jednostavno za njima vlada velika potražnja i da oni izbiju u prvi plan. To bi sve bilo u redu da smo mi ostavili tržište da ono samo radi i da ti kvalitetni udžbenici jednostavno sami isplivaju, međutim ne, država je morala da interveniše i da se umeša u taj proces.

Način na koji se država meša u proces izbora udžbenika, stvara velike probleme roditeljima u školi. Daću vam primer jer imam dete u osnovnoj školi. Znači, u teoriji svaki nastavnik može da izabere udžbenik po kome će da radi, a u praksi ne može. U praksi nastavnik ne bira udžbenik, škola bira udžbenik. Imate onda situaciju da nastavnik završi sa udžbenikom koji nije želeo i traži od dece da kupe drugi udžbenik ili, pošto je to zabranjeno, pa se neki nastavnici i plaše to da rade imate kreativne verzije iste stvari kao što je na primer da nastavnica hemije želi deci da predoči da postoji 29 hemijskih instrumenata ali udžbenik po kome je prisiljena da radi ima samo sedam. Onda ona prekopira 29 tih instrumenata iz nekog drugog udžbenika, pa moli decu da oni kopiraju to dalje i da nose kući i da onda prepisuju i crtaju 29 u svoju svesku jer ona nema udžbenik koji je želela i po kome je ona želela da radi.

Ovo je samo jedan primer šta se dešava u praksi kada ne dajete potpunu slobodu nastavnicima da stvarno mogu da izaberu udžbenik po kome oni stvarno žele da rade, nego namećete praktično zbog nekih kvota, čujem da postoje neke kvote, da mora na nivou škole svi da imaju isti udžbenik za jedan predmet. To me vrlo podseća na reformu koju smo uveli tzv. izborne predmete. Da se razumemo u prvom razredu osnovne već mi je bilo jasno da izborni predmeti nisu izborni, ne možete vi da izaberete od tri ponuđena predmeta na koje će vaše dete da ide nego svi idu na onaj predmet za koji se većina opredeli. Znači, tu nema ničeg izbornog. Ista je stvar i sa udžbenicima.

Kada na taj način se mešate u rad tržišta koje ste oslobodili da bi podigli kvalitet, imate kontraefekat, nema podizanja kvaliteta, imate samo rađanje koruptivnih praksi. Što se tiče izbora udžbenika, to smatram velikim problemom. Što se tiče kvaliteta udžbenika, u ovom zakonu je predviđeno, a slično rešenje je bilo i u prethodnom zakonu, da kada neko ima rukopis novog udžbenika, mora da prođe određenu proceduru, ne može tek tako da ga štampa, taj udžbenik mora biti odabran. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da da stručnu ocenu tog udžbenika.

Sada u ovom predlogu zakona propisuje se da Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da formira nekakvu komisiju iz reda zaposlenih koja će biti sastavljena od različitih stručnjaka vezano za oblast o kojoj se radi u udžbeniku, znači ako je hemija, onda verovatno hemičari, psiholozi, pedagozi, a ako je likovno neki umetnici, neki pedagozi i psiholozi i tako dalje. Ta komisija onda dobija određeni rok da taj posao, da da stručnu ocenu u određeno roku. Onda u istom članu zakona se kaže, ukoliko ta komisija u datom roku taj posao ne uradi Ministarstvo će produžiti rok. Ajde, i to bi bilo u redu, ali onda dalje kaže, ako nije u produženom roku ta komisija to ne uradi, onda će Ministarstvo da formira posebnu zasebnu stručnu komisiju, od nezavisnih stručnjaka koji neće biti iz redova zaposlenih u Zavodu za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje, pa će ta komisija obaviti stručnu ocenu u nekom roku, a troškovi rada te komisije pašće na teret zavoda koji nije ispoštovao svoj rok.

Moje pitanje ovde glasi kako je moguće da u bilo kojoj državnoj instituciji mi imamo probijanje roka, a da nemamo kaznene odredbe za to i da ne postoji nikakva sankcija koja je predviđena u zakonu za to?

To što će navodno zavod biti kažnjen tako što će platiti troškove rada komisije, to vam je presipanje iz šupljeg u prazno, jer su to svejedno budžetska sredstva.

Možda postoji drugi razlog zbog koga se u praksi ovo dešava, a ovo se dešava u praksi, da te komisije probijaju rokove, jer da se ne dešava ne bismo tu mogućnost stavljali u zakon. Znači dovoljno često se dešava da sada zakon predviđa da to mora da se reguliše šta u tom slučaju.

Možda komisija unutar zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja rokove probija jer nema dovoljno zaposlenih, jer je preopterećena poslom, a mi imamo na snazi zabranu zapošljavanja u državnom sektoru. Ja zaista ne znam šta je od ove dve stvari razlog zbog koga ovako nešto uopšte ulazi u zakon? Zaista mislim da ovo ne treba propisivati zakonom, da ne treba u zakonu da ovekovečimo da uopšte postoji mogućnost da državna komisija dva puta probije rok, pa da se onda formira treći, nego treba da radimo na tome da rešimo ono što je uzrok problema, a kažem, ne znam šta je uzrok. Možda je uzrok nekompetentno rukovodstvo u zavodu koje tako haj hoj ne radi svoj posao, pa se probijaju rokovi, a možda je uzrok to što su preopterećeni zaposleni, što ima previše udžbenika, nedovoljno vremena, nedovoljno zaposlenih, a novi zaposleni ne mogu da se prime u radni odnos?

Zamolila bih odgovor šta je od ova dva i apelovala bih da idemo na rešenje onoga što je u korenu problema, a ne da stavljamo zakrpu, pa da je komisija izvan svega, da rešava problem koji nije rešen na vreme.

Što se tiče kvaliteta udžbenika sa kojima naša deca danas rade, svi smo mi na društvenim mrežama manje ili više i svi smo mi na tim društvenim mrežama viđali različite primere iz različitih udžbenika koji su jednostavno komisijama promakli, jer su možda žurili jer jure neki rok.

Pre dve godine, kada mi je sin krenuo u peti razred, sećam se tog prvog dana škole, kada je sa naramkom udžbenika došao kući, došao je grohotom se smejući. Što se, dete, smeješ? Gledao sam malo udžbenik iz informatike. To je, naravno, udžbenik iz tehničkog i informatičkog obrazovanja. Pre dve godine nismo imali informatiku kao poseban predmet, tek kao izborni neki. Kaže, gledao sam udžbenik i mi ćemo, mama, da učimo kako se kompjuter uključuje i isključuje. Onda sam ja uzela udžbenik i deca u petom razredu škole uče ono što znaju od kada su se rodili otprilike, kako se kompjuter uključuje i isključuje, ali je meni pažnju privuklo nešto drugo. Rubrika u tom udžbeniku koja nosi naziv „za one koji žele da znaju više“ imala je objašnjenje kako se okačiti na internet i tu ste imali detaljno objašnjeno daj lap metodu kačenja na internet, pre dve godine. Ta metoda kačenja na internet izumrla je otprilike kada se moj sin rodio, tu negde oko 2003-2004. godine. Što je najsmešnije od svega, od sve informatike u tom udžbeniku, to dete nije znalo jedino šta je taj daj lap, jer se sa tim nikada nije srelo. Da je to bar bilo u nekoj rubrici „istorija“, to bi i bilo prikladno, ali to je bilo u rubrici „za one koji žele da znaju više“.

Tvit koji sam napisala tim povodom otišao je viralno. Završio je i u jednoj TV emisiji, u kojoj se pored toga govorilo i o tome kako se tadašnji predsednik Nikolić telefonom kači na tviter i to je jednostavno nešto sa čime se mi roditelji srećemo, a nemamo kome da javimo. Mi možemo samo da stavimo na tviter, na fejsbuk i eventualno privučemo pažnju nekog novinara.

Ono što bih ja volela da vidim jeste, i podnela sam amandman u tom pravcu, da se unutar Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, koji već radi, uključen je u taj proces procene kvaliteta udžbenika, da se otvori neka imejl adresa, neki kontakt centar na koji bi ljudi mogli da skreću pažnju na ovakve stvari, pa da se onda negde nešto tim povodom uradi. Naravno, ovo je jedan od mnoštva takvih primera i u tom smislu, kao što rekoh, od amandmana koje sam podnela samo jedan se tiče besplatnih udžbenika. U ostalima sam se trudila da nađemo rešenja za neke situacije sa kojima se roditelji sreću u praksi, da bi im se olakšalo da na neki način i oni daju doprinos poboljšanju kvaliteta udžbenika. Hvala.