Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala lepo.

Naravno, ponavlja se ova stara praksa da se 13, 14 zakona i odluka strpaju u zajedničku raspravu. To verovatno doprinosi kvalitetu rasprave. Ne vidim koji bi drugi razlog bio, osim ako je neki razlog koji nema veze sa razumom, ali i na to smo navikli, tako da je to stanje stvari. Verovatno neko ima ideju da su sve ove stvari povezane i povezane su u jednoj stvari, a to je da se maksimalno povećava lična vlast ministara, odnosno direktora BIA-e u BIA-i i ministra u Vojsci.

Ima i dobrih rešenja u ovim zakonima, ali posao opozicije nije da hvali dobra rešenja, nego da ukazuje na ona koja su loša. Tako da ću ja prepustiti mnogobrojnim kolegama koji će hvaliti ove zakone, taj bolji deo, a ja ću govoriti o onome što mislim da je…

Izvolite ponovo.

Ja se nadam da ovo nije bila neka četnička diverzija, nego da se ovo dešava onako prirodno.

Da nemate vi neki uređaj kod sebe?

Imam ja uređaj naravno. Naravno da imam uređaj. Toliko vas sedi tu i još ne zna ko ima koji uređaj, to je stvarno neobično.

Izvolite, nastavite.

Dakle, šta je loše? Loše je dodavanje nadležnosti ministru odbrane i to u jednom velikom nivou. Ministar u nekim delovima Zakona o Vojsci vrši nadležnosti iz domena načelnika Generalštaba, kao što je recimo raspored i formacija vojske, određuje sam listu za unapređenje bez konsultacija sa načelnikom Generalštaba, direktno odlučuje koja će lica i objekti van sistema
Ministarstva odbrane i Vojske Srbije biti štićeni od strane vojne policije, i diskreciono pravo ministra da prima civilna lica u službu Vojske Srbije bez konkursa.
To kao da je gazda ministar, pa ima svoju privatnu vojsku koja radi šta god hoće. Vojna policija može da čuva i, ne znam, obezbeđenje splavova ili tetku iz Kanade ili ne znam koga sve, ali bez uticaja struke, a to su ova gospoda u uniformama čiji je to posao, koji su za to školovani, koji imaju iskustva i koji znaju da procene šta, kad i kako treba štititi.
U Zakonu o odbrani kaže da ministar lično određuje kriterijume za proglašenje nekih udruženja građana za udruženja od posebnog interesa za odbranu zemlje. Voleo bih da čujem koja su to udruženja građana koja imaju poseban interes za odbranu zemlje. Da li su to neke političke stranke, sindikati ili su to neka udruženja umetnika koja primaju čudne članove u svoj sastav ili je to nešto što je potpuno nemoguće povezati sa bilo kojim razumnim ciljem.
U Zakonu o odbrani u članu 4. umesto dosadašnje definicije da su odbrambeni interesi zemlja, odbrana države i zaštita njenih građana, sada imamo formulaciju da je zaštita suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti, da je to cilj odbrane zemlje. Zašto ta promena? Da li je to čisto leksička stvar ili to treba da nam predstavi jedan novi pogled na to čemu služe potencijali koji treba da štite državu od napada?
Imamo i to da se u članu 9, 14. i 15. u istom zakonu, neke nadležnosti koje je imao ovaj parlament sada oduzimaju i daju se nadležnom odboru, parlamentarnom, bez bilo kakvog objašnjenja zašto to. Da li je to bežanje od javnosti ili ima neku drugu svrhu?
Imamo još jednu novinu, a to je da se prave planovi odbrane u AP Vojvodini i po opštinama, a da to nigde ne piše da oni treba da budu usklađeni sa planom odbrane Republike Srbije. Kako može? Ako piše, ja bih voleo da vidim gde to piše, pa ću da se izvinim ako sam loše video, ali ja to nisam našao.
Pomera se starosna granica za pripadnike vojske. To znači da mladi ljudi beže od vojske. To znači da imamo problem sa popunom vojske, što je jako loša stvar. I tu treba videti zašto se to dešava. Nećemo to rešiti tako što ćemo da imamo stariju vojsku, nego to mora da se reši tako da ljudi koji su neophodni u Vojsci Srbije u Ministarstvu, verovatno, da se nađe način kako da budu mlađi ljudi motivisani da budu deo vojske i da ostanu duže.
Zašto je produžen onaj staž za napredovanje? Bio je tri godine, sada je četiri godine, za napredovanje sa čina na čin, ako sam dobro čitao zakon. To je neobična stvar.
Imamo prvi put mogućnost, novi princip da ako neko formacijsko mesto nije moguće popuniti oficirom ili podoficirom, da se može popuniti civilnim licem. Pa, na šta to liči? Pa, nemamo dovoljno oficira, nemamo dovoljno vojnog školstva za to, pa onda civilna lica mogu da budu – šta, da vode vodove, ne znam, brigade, da se bave ozbiljnim vojnim stvarima. To je potpuno neozbiljno. Onda može da nam se desi da nam, recimo, gospođa Nikolić, osim što je ušla u Udruženje umetnika, da postane i komandant u Kragujevcu ili ne znam gde okolo. To je neozbiljna stvar.
Opet je sada prvi put moguće da vojna lica mogu po potrebi biti prebačena i u druga pravna lica, ne samo u državne institucije, nego u pravna lica. Koja su to pravna lica koja imaju potrebu da neko iz vojske bude tamo po službenoj dužnosti prebačen? Koji je motiv, koji je cilj svega toga?
Imamo i ovaj dopis koji ste dobili i vi, kao i sve poslaničke grupe. To je Sindikalna organizacija „Zastava oružje“. Ima puno stvari sa kojima se ne slažem, posebno taj vekovni strah od liberalnog kapitalizma, ali ima nešto što podržavam potpuno, a to je da ne postoji nikakav razlog da se bilo koji deo vojne industrije privatizuje.
Da li je to dokapitalizacija ili privatizacija, to je samo igra rečima, odnosno neozbiljna igra. Nema nikakvog razloga zašto bi bio uvođen privatni kapital u jednu oblast koja je vrlo specifična, jako važna i mora da bude pod permanentnom kontrolom države. To u Srbiji ne sme da se desi i ovde pišu ljudi da je od 1853. godine to državna fabrika. Kad je dosmanlije nisu privatizovale, kao što volite da kažete, onda je stvarno strašno da to dođe da vi to sada radite. Nema nikakvog razloga. Ako je dokapitalizacija uslov za razvoj, a što se onda ne ide na dokapitalizaciju niškog aerodroma, nego mora da se prebaci u vlasništvo države. Mislim da tu kriterijumi nisu isti, a logičnije je da uđe privatni partner u aerodrom, nego u neku proizvodnju municije ili oružja.
Moram da se složim sa prethodnim govornikom oko vojnog zdravstva. Mislim da nema potrebe da postoji uopšte, da treba da bude jedinstveno zdravstvo. Kad je mir sve je civilno zdravstvo, kad je ne dao Bog rat sve je vojno zdravstvo. Koja je specifičnost vojnih lekara, osim što ih terate da idu da pucaju? Besmisleno. Zašto bi neki neurohirurg mora da zna da puca? Kad će to njemu u životu da treba? Nikad, naravno.
Ako hoćemo da to organizujemo na pravi način, onda to treba da se integriše, nema potrebe da imaju beneficirani radni staž, ima potrebe da budu bolje plaćeni. Mnogi mladi lekari sa VMA odlaze, ne samo u privatne bolnice, nego i u inostranstvo, anesteziolozi posebno. Lično znam nekoliko primera. To je nedopustivo. To mora da se spreči, ali ne tako da im se zabrani, nego tako da budu motivisani da ostanu, a taj beneficirani radni staž ne verujem da je nešto posebno važno.
Da ne govorim o objektima vojnog zdravstva koji sada po celoj Srbiji stoje prazni. U Nišu je izgrađen novi klinički centar koji je lepši od starog, ali je samo pitanje da li je taj centar potreban, pošto na 200 metara od toga imamo vojnu bolnicu koja je nekada bila za 200.000 potencijalnih pacijenata, kada je to bila Treća armija, a sad u celoj vojsci nema 25.000 ljudi, a u toj niškoj armiji verovatno nema ni par hiljada. Tamo je mogla da se uz, naravno, adaptacije koje su neophodne, pošto je to pravljeno za bolnicu, a ne za ne znam šta, da se tamo otvore nova odeljenja niškog kliničkog centra i da se novac koji je ovde bačen na cigle, gvožđe i farbu upotrebi za opremu i za školovanje, doškolovavanje, odnosno specijalizaciju lekara. Ovako imamo potpuno dva paralelna sistema koji prave samo troškove, a to može da se reši vrlo jednostavno.
Šta je sa modernizacijom vojske? Nismo čuli ništa o tome. Naravno, to nije u vojnim zakonima. To čujemo samo po novinama, po ovim tabloidima. Vest od pre neki dan je da nam je Belorusija poklonila nekih pet, šest aviona, MIG-ova. Da li su isti kao ruski? To znači da je poklon koji košta nekoliko stotina miliona evra ili su to različiti, pa za razliku od ovih ruskih mogu da lete, pošto ovi ruski ne mogu da lete. Tu su u Batajnici, mogu da se vuku traktorima, ali da lete to je malo teže.
Voleo bih, naravno, da imamo modernu armiju koja je primerena i strategiji odbrane i našim potrebama, nema nikakve sumnje, ali daj da se ne igramo tog cirkusa da imao proslavu dolaska aviona koji ne lete. Čime će da dođu ovi iz Belorusije? Vozom, kamionom, brodom ne može, ali da lete sigurno neće. To je besmisleno.
Čuli smo malopre i veliku novinu u vojsci, a to je da će biti uvedeni pozivari koji će da pozivaju ljude iz rezerve da se jave na svoj vojni raspored. To je verovatno deo projekta digitalizacije koji radi Vlada Srbije. Pozivari u 21. veku. To ima smisla samo ako bi tu trebalo da se otvori jedno dve, tri hiljade novih radnih mesta za stranačke aktiviste koji se danas voze u Niš preko puta KP doma. Tamo je neka fabrika koja se treći put otvara od strane predsednika države, pa eventualno za aktiviste SNS-a, Levice Srbije i ostalih da se zaposle kao zamena za digitalizaciju, nego da oni idu da budu pozivari kvalifikovani za taj posao sa visokim školama i fakultetima.
Ima još puno stvari koje nisu dobre. Hajde, da se zadržim još nekoliko. Recimo, BIA, direktor BIA sam bira koga će da zaposli, sam ga školuje, sam ocenjuje njegovu sposobnost, sam mu diže koeficijent plate i sam mu produžava, daje mu nagrade, a to može ako je keramička radnja, pa vi ste keramičar, pa imate radnju, pa birate ko će da vam radi. U državnoj službi mora da postoji neki sistem primanja u državnu službu. Naravno, i lekarski pregled koji treba da prođe i direktor BIA i kandidati za ministre, ali i ljudi koji treba da budu tamo zaposleni. Ovako imamo potpunu privatizaciju. Naravno da je to put ka zloupotrebama, bez obzira ko je na vlasti.
(Blaža Knežević: „Sablja“.)
Da li sam čuo „Sablja“ negde? Ako se neko boji „Sablje“, boji se opravdano i ostanite u tom nivou straha, vratiće se „Sablja“. Ima puno uslova za to, ali to nije tema. Mada oficiri nose sablje. Ta sablja, inače, da znate, je dobila ime po sablji koju mi je poklonio tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ruske Federacije Šojgu, koji je danas, mislim, ministar odbrane. Tako da ima neke veze sa ovim o čemu pričamo.
Prema tome, hajde da se vratimo na nešto što treba da bude ozbiljno, a to je da i Vojsku, i vojno zdravstvo, i sve što je za to vezano, vojnu industriju, uredimo na način koji je primeren način u 21. veku.
Kada se neko zove napredan, to bi trebalo da znači da kapira šta se dešava, da shvata šta su poruke, šta su tehnološke i sve druge mogućnosti koje 21. vek pruža. Ovako imamo situaciju da imamo pozivare umesto digitalizacije, da imamo vojne avione koji ne lete, da imamo direktora BIA koji bira sa kim će da radi, a on, pre svega, nema dovoljno stručnosti da bi mogao da radi taj posao koji sada radi, a kamoli da bira ko će da radi tamo, da imamo ministra odbrane koji će da postavi sutra neku poslanicu možda iz pozicije, vlasti ili možda iz opozicije, recimo, možda, ne, neće Gordanu Čomić, mada je ona u tom odboru, ali generalno moramo da uozbiljimo sistem odbrane.
Znam da je jako teško imati ozbiljan sistem odbrane kada je ovakva vlasti, jer ti isti ljudi kada su bili vlast, ti isti ljudi 90-ih kada su upravljali Vojskom, direktno ili indirektno, kada su ti ljudi spašavali Srbe, tamo gde su ih spašavali Srba više nema i žrtve su ogromne. Za to nije kriva Vojska naravno, da to bude jasno. Ovi ljudi u uniformama nisu za to krivi. Krivi su političari iz tog vremena, a ti političari danas ponovo upravljaju državom i, bojim se, ne dao Bog da bilo gde treba da se brane Srbi ili bilo koji drugi građanin Srbije ili bilo koje nacionalnosti.
Prema tome, gospodo oficiri, ljudi iz Ministarstva, uozbiljite se i ispravite ove loše predloge zakona u ovom delu koji sam rekao, ima puno šupljina, i to može da se popravi. Hvala lepo.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Odmah da vam kažem da ni jedno ovlašćenje načelnika Generalštaba nije umanjeno, niti se povećavaju ovlašćenja ministra odbrane. Dakle, isto kao što je do sada mogao da unapredi do nivoa kapetana, načelnik Generalštaba će to moći i dalje, a ministar odbrane, kao što je to do sada mogao, dakle, bez bilo kakve promene, do čina pukovnika. Tako je bilo i tako će biti do sada. Ne znam zašto ova priča, jednostavno nije tako.
Inače, da znate, da bi se neko unapredio u Vojsci postoji ozbiljan niz obaveza koje morate da izvršite, dakle, čitav niz načina kako se dolazi do toga, posle koliko godina, na koji način, to je vrlo precizno i ne može niko da vas unapredi, kao što mislite da je odluka ministra ili odluka načelnika Generalštaba. To je ozbiljan proces.
Između ostalog, da biste, evo samo kao jedna od stvari, pored pretpostavke da ste ispunili – da imate odgovarajuću školu, pa da posle toga imate odgovarajuće godine službe, pa odgovarajuće ocene, pa da se ističete u službi na odgovarajući način, pa da ste bili na formacijskom mestu koje je više od vašeg čina određeni broj godina da biste prešli u viši čin.
Sve to da sad uradite, morate da prođete kroz Savet za upravljanje ljudskim resursima koji se nalazi u okviru Generalštaba i morate da prođete kroz Savet za kadrove koji se nalazi u okviru Ministarstva odbrane, pa kad sve to prođete, onda dođete do načelnika Generalštaba ili ministra odbrane koji vas unapređuju u viši čin. Dakle, to ne može da bude arbitrarno ni na koji način.
Evo, u Skupštini imamo i generale koji znaju da to ne može tako. bilo je slučajeva da se politika tako ponaša i unapređuje ali to jednostavno nije naša praksa i mi to ne radimo.
Tačno, treba veći broj ljudi da uđe u sastav naše vojske da bismo mi bili zadovoljni, da bi popuna bila odgovarajuća. Treba. Nedostaju nam vojnici, nedostaju nam podoficiri, na prvom mestu vojnici.
Dva su razloga suštinska. Jedan je – zemlji je ekonomski bolji, plate su veće, u državnoj upravi plate su manje. I, naravno da se mlad čovek opredeljuje za posao koji je lakši, u kome ne mora da nosi oružje, u kome ne mora da razmišlja koliko je opasno to što radi, na kome je često izložen ozbiljnim zahtevima koji mogu da ugroze i njegovo zdravlje. Znate, nije lako biti vojnik, to je jedan od najčasnijih, ali i najtežih profesija koje možete da izaberete. Ako za isti novac, ili malo manji ili malo viši novac možete da nađete neko drugo radno mesto, pa, možda ćete ga i naći.
Da bi to prevazišli morate da napravite jedan zajednički napor cele države, celog društva, ne samo Ministarstva odbrane. Zato smo krenuli u stambenu izgradnju za pripadnike bezbednosnog sektora. Zato što kažeš – dobra plata je takva kakva jeste, ali imam veliku šansu da dobijem i stan koji nikad ne bih mogao da isplatim od plate koja je i mnogo veća od tog stana.
Pa, onda omogućite, kao što su, evo recimo, uveli smo sada pravilo da dobijate solidarnu pomoć kada vam se rodi dete. Pa smo omogućili više nego ikada do sada da i naši vojnici sa svojim porodicama mogu da idu u naša odmarališta i to ne samo po regresiranim cenama, nego to da to snosi Ministarstvo odbrane. A da ne govorimo koliko smo unapredili vojsku, koliko smo je naoružali. Ovo nisu ona vremena kada vojska nije nabavljala ništa.
Znate, jedini način da MIG-ovi o kojima govorite ne lete jeste što se modernizuju, pa kad se nešto modernizuje to ne leti, nego donosite nešto novo u njega, biće još bolji, biće na nivou četiri plus, nešto što nismo imali.
Naravno da to od 2000. do 2012. godine nikom nije smetalo. Tad ste mogli, imali ste 12 godina da nabavite da lete najbolji na svetu, da kupite „fantome“… niste to uradili. Što niste to uradili? Što niste tad napravili vazduhoplovstvo koje sjajno leti? Niste se bavili time.
Kad govorite o medicinskoj struci, samo da vam kažem da ste u vreme vaše vlasti rasformirali šest sanitetskih odreda. Šest sanitetskih odreda su rasformirani. Mora da postoji vojno zdravstvo, između ostalog, zato što vojno zdravstvo treba da se brine o našem stanovništvu, ne samo o našoj vojsci o kojoj se brine neprekidno. Mi imamo 113.000 osiguranika i oni se brinu o njima, kao što moraju da se, sanitetlije, brinu o stanju našeg vojnika sada u kopnenoj zoni bezbednosti. Koga ćete da pošaljete, civilnog lekara? Poslaćete sad nekog iz Beograda ko nije ni na koji način prošao vojnu obuku, ali vi ćete ga poslati da bude u kopnenoj zoni bezbednosti da se tamo bavi malo, kako to izgleda. Dakle, to se ne radi. Naravno da mora da postoji.
Znate, ovo kada govorite, i to jeste zlonamerno, ja razumem političke motive ali jeste zlonamerno, to da se civili mogu postavljati, da će sad civili postajati komandati brigade itd. Prvo da vam kažem da taj član glasi - Ministar odbrane određuje formacijska mesta u Ministarstvu odbrane. Tu nemate nijednu brigadu, tu nemate nijednu vojnu jedinicu i drugi deo, a na predlog načelnika Generalštaba ova formacijska mesta određuju se u Vojsci Srbije. Dakle, načelnik Generalštaba određuje.
Sad odmah da vam kažem šta je to, to je kad vam treba pravnik, pa nemate recimo oficira koji je položio pravosudni ispit a treba vam pravnik, nemate građevinca, nemate finasistu, nemate možda baš medicinara, dakle to su one stvari gde možete da postavite. Pa, ne možete vi da postavite u trupu, ne možete da postavite nikog ko komanduje. Naravno da ne možete to da uradite, ali hajde neka bude samo da lošije izgleda ovo što mi radimo. Dakle, kao što vidite, zakoni su pisani da se unapredi funkcionisanje Vojske Srbije.
Kada je u pitanju BIA, sve ovo o čemu se govorilo dešava se nakon što se sprovede upravni postupak, nakon što se sprovede. Ko će da ocenjuje, izvinite, a ko će da nagradi zaposlenog? Ko? NJegov šef ili komisija? Pa, naravno da će njegov šef. Ko će u BIA da primi čoveka nego onaj ko vodi BIA? Ko će to da radi? Hoćemo da imamo, ne znam, nekakvu komisiju koja će se sastojati od nevladinih organizacija koja će da određuje ko je čovek godine u BIA, pa ćemo da ga nagradimo. Ne može tako. Naravno da će odlučivati čovek koji je odgovoran za to i naravno da je on za rezultate rada i naravno da treba da mu se omogući da može da bira svoje saradnike i naravno da BIA ima svoje specifičnosti, kao što ih ima i policija, kao što ih ima i Vojska.
Ne može da bude da je to prijem kao i svaki drugi. Nije prijem kao i svaki drugi. Čim morate da prolazite rigorozne bezbednosne provere već nije prijem kao i svaki drugi. Hvala.