Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, uvaženi oficiri, kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo set vojnobezbednosnih zakona i sistem bezbednosti koji na ovoj sednici želimo da uredimo predstavlja javno dobro.

Usvajanje ovih zakona trebalo bi biti propraćeno i adekvatnim ustavnim promenama, jer sektor bezbednosti zaslužuje da bude obrađen i da dobije poseban odeljak u Ustavu Republike. Nažalost, nijedan srpski Ustav, pa ni aktuelni, nije na celovit način uredio problematiku nacionalne bezbednosti, niti je Nacionalnu strategiju odbrane regulisao na nivou najvišeg državnog akta.

Ustavom bi najpre trebalo utvrditi da su svi nosioci bezbednosnih ovlašćena podložni demokratskoj i civilnoj kontroli, svi, a ne samo vojska, dakle, i policija i službe bezbednosti i drugi državni organi koji imaju ovlašćenje za upotrebu sile. Pod demokratskom civilnom kontrolom treba da budu i civilni naredbodavci, uslovi proglašenja vanrednog i ratnog stanja, uloga Saveta za nacionalnu bezbednost, misija Vojske, policije i službi, sve to mora biti definisano Ustavom i postati deo ustavne materije.

Savet za nacionalnu bezbednost ne bi trebalo sada da bude samo najviše, već zapravo i jedino koordinaciono telo za pitanje bezbednosti Republike Srbije. Sve to bi trebalo biti uređeno i Ustavom, a ne samo posebnim zakonima.

U pogledu predloženih zakonskih rešenja jedna opšta ocena stručne javnosti je da ona na neki način predstavljaju korak unazad zbog određenih trendova koji su uočeni u izmenama i dopunama predloženih zakona, a to su povećanja diskrecionih ovlašćenja lica na čelnim pozicijama u sektoru bezbednosti. To je možda najuočljivije u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o BIA, gde imamo diskreciona prava direktora Agencije koja se proširuju u domenu organizovanja Agencije i upravljanja ljudskim resursima, a na štetu transparentnosti kontrole rada Agencije.

Istovremeno se eksiviralo propisati koje uslove lice koje je kandidat za direktora te agencije mora da ispuni u pogledu stručnosti i radnog iskustva. Zatim imamo proširenje opsega podataka koji se smatraju tajnim, što donosi na neki način konfuziju u odnosu na Opšti zakon kojim se uređuje zaštita tajnosti podataka i opseg podataka o kojima se bezbednosne strukture moraju izveštavati od strane civilnog sektora, privrede i slično, kao što je recimo slučaj u predloženim izmenama Zakona o odbrani, gde privreda treba da dostavlja podatke koji se procene da su značajni za odbranu. To je jedna od predloženih izmena.

Naravno, imamo i ovo jedno, da kažem, biznis pitanje, a to je privatizacija namenske industrije, gde, zapravo, se kaže da će biti dokapitalizacija i da se neće ići preko suvlasničkog odnosa 49:51 u korist Republike Srbije. Međutim, imali smo takve slučajeve tih dokapitalizacija jakih kompanija u domaćoj privredi, jačih, a nekih i slabijih. Želim da kažem da odnos udela u osnovnom kapitalu nije naravno jedino merilo gde se vaga stepen ulaganja, jer to što imamo 49:51 odnos u vlasništvu nije i konačan pokazatelj.

Imamo primer „Er Srbije“ i imamo raznorazne mehanizme, gde se zapravo obim ulaganja može, uz pomoć tih mehanizama, prevagnuti na štetu Republike Srbije, kroz raznorazne otpise potraživanja od poverilaca koji mogu da potpadnu pod politički uticaj i pristanu na otpis potraživanja, kao što je aerodrom, recimo, otpisivao potraživanja od „Er Srbije“ ili, recimo, preuzimanje obaveza, kao što takođe imamo situaciju u „Er Srbiji“. Ja sam dobio nedavno odgovor od ministra finansija na poslaničko pitanje, gde mi je eksplicitno iz Ministarstva finansija odgovoreno pisanim putem da obaveze „Er Srbije“, za koju je Republika Srbija aktivirala garanciju da bi izmirila kredit koji „Er Srbija“ nije u stanju da izmiri, dakle poreski obveznici i Republika Srbija 30.7.2017, na taj dan 656 miliona dinara.

Na primer, to nije ulaganje u vlasništvo i to ne dira onaj odnos od 49:51%, ali kada pogledate, recimo, doći ćete do podatka da je čitavih 150 miliona evra, recimo, Srbija uložila u „Er Srbiju“, a da i dalje procenat vlasništva nije promenjen.

Držim da će, verovatno, slična stvar da bude i sa kompanijama iz namenske industrije, a nedavno sam pročitao i izjave predstavnika ministarstava koji tvrde, to iz septembra 2017, da je namenska industrija nešto što očekuje veliki rast i veliku finansijsku injekciju države da izvozi i do milijardu eura, da je izuzetno profitabilna. Postavlja se pitanje - zašto je dokapitalizacija potrebna da bi se finansirale investicije u jednoj industriji za koju se predstavnici Vlade hvale da izuzetno dobro posluje? Dakle, to je nešto što je kontradiktorno.

Osvrnuo bih se sada na par stvari iz konkretnih zakonskih predloga. Između ostalog, osvrnuo bih se i na neke stvari koje su trebale biti regulisane ovim predloženim izmenama i dopunama zakona, a nisu, nažalost.

Pre svega, kod Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, predloženim izmenama će se napraviti konfuzija nadležnosti civilne i vojne policije, zato što se predlaže da vojna policija, po odluci ministra odbrane obezbeđuje i lica van sistema vojske, a da nije precizirano po kojim kriterijumima se tačno određuje o kojim će se licima raditi. To su i neke od kolega spominjale kao problematičnu odredbu. Zatim je predloženo da vojna policija više nema obavezu da bez odlaganja civilnoj policiji predaje privedene ciljeve.

Zatim u pogledu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani nisu predviđene izmene i dopune članova koji regulišu inspekcijski nadzor u oblasti vojske. Nije definisano i dalje i neće ni ovim izmenama zakona biti definisano ko postavlja i razrešava direktora Inspektorata odbrane, dakle glavnog inspektora i na koji vremenski period. Postavljanje direktora Inspektorata odbrane trebalo bi da bude posebno uređeno zakonom, jer bi taj direktor Inspektorata odbrane trebao da bude nosilac unutrašnje kontrole celokupnog sistema odbrane, a u praksi to je formacijsko mesto za čin generala, te ga postavlja predsednik na predlog ministra odbrane na neograničen vremenski period.

Zašto nije urađena, recimo, izmena u smislu da se doda član 16a Zakona, gde bi se propisalo da se direktor Inspektorata postavlja od strane Vlade ili predsednika Republike na period od pet godina? Zašto nije izričito propisano pod kojim uslovima direktor Inspektorata odbrane može biti razrešen po uzoru na rešenja iz Zakona o VBA i VOA? Zašto, recimo, nije propisana odredba po kojoj bi direktor Inspektorata odbrane podnosio godišnji izveštaj Narodnoj skupštini, kako je, takođe, propisano u slučaju Generalnog inspektora vojnih službi? Direktno izveštavanje Narodnoj skupštini značajno bi ojačalo demokratsku kontrolu i nadzor nad Ministarstvom odbrane i Vojskom, a kroz povezivanje unutrašnjih i spoljnih mehanizama kontrole i nadzora.

Takođe, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani nisu obuhvaćeni članovi 71. i 71a. To su odredbe koje regulišu naučno-istraživački rad po kojima, ako bi se dosledno primenjivale, praktično svi naučno-istraživački instituti, fakulteti, organizacije bi imale obavezu da potencijalno sve svoje podatke dostavljaju Ministarstvu odbrane, jer bi sva istraživanja mogla biti proglašena relevantnim, što bi njih nesrazmerno opteretilo, a nejasno je i kako bi Ministarstvo odbrane obrađivalo sve te informacije.

Mislim, nelogično je očekivati da Ministarstvo odbrane razvija kapacitete kojima bi sve te informacije obrađivalo i da izdaje odobrenja za sva živa istraživanja koja bi mogla imati veze sa odbranom. Prosto, to je ne svrsishodno. Dakle, odredbe su neprecizne, trebalo ih je menjati. Pored toga, te odredbe su neustavne, verovatno, u sukobu sa članom 73. Ustava koji garantuje slobodu naučnog istraživanja, članom 46. koji garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, članom 51. pravom na obaveštenost, članom 72. autonomija univerziteta, kao i članovima 83. sloboda preduzetništva i položaj na tržištu. Te odredbe člana 71. i 71a treba menjati.

Naravno da je legitiman interes Ministarstva odbrane da podstiče istraživanja kojima bi unapredilo politiku i materijalne i tehničke kapacitete sistema odbrane, operativne sposobnosti Vojske i drugo, ali taj legitimni interes može se ostvariti raspisivanjem konkursa za dodelu sredstava za naučno-istraživačku delatnost sa definisanim istraživačkim ciljevima.

Kod Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA, taj zakon ima, pre svega, odnosno te izmene i dopune zakona imaju cilj da regulišu problematiku ljudskih resursa, ali čini se da to ne rade na celovit način. Ako se već detaljno propisuju uslovi koje moraju da ispune osobe koje žele da rade u Agenciji, kao i način njihovog napredovanja. Za očekivati je bilo da se istovremeno propišu i uslovi koje mora da ispuni lice koje može biti imenovano za direktora BIA. Moglo se, takođe, i ovde iskoristiti rešenje iz Zakona o VBA i VOA koji propisuje da za direktora ovih agencija i njihove zamenika može biti postavljeno lice koje je završilo generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje devet godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane.

Većina zakona o civilno, bezbednosno-obaveštajnim agencijama država iz okruženja, Crna Gora, Hrvatska, recimo, Češka i mnoge druge države EU, sadrže odredbe da izvršna vlast mora pre imenovanja direktora da konsultuje odbor parlamenta koji je nadležan za kontrolu službi bezbednosti.

Time bi se zapravo funkciji direktora BIA dalo na značaju ovom pojačanom civilnom, demokratskom kontrolom i izbegla bi se politička instrumentalizacija jedna ovako važna funkcija.

Ni ovaj predlog izmena ne sadrži ni jednu odredbu o zamenicima direktora BIA. Uslovi i postupak za zamenika direktora BIA su obično isti kao i za samog direktora, a neke države poput npr. Hrvatske imaju dodatni uslov da imenovanje zamenika ide na predlog direktora službe. Mi tih odredaba nemamo.

Konačno, uobičajeno je da se u zakonima o službama bezbednosti propišu uslovi i procedure za smenu direktora i njegovih zamenika. Predlog ne sadrži ni jednu odredbu o Akademiji za nacionalnu bezbednost kao strukovnoj ustanovi, nastaloj na specifičnoj potrebi BIA da ima stručno osposobljen kadar. Ako zapošljavanje diplomaca ove akademije nije unapred propisima rešeno, onda će to zaposlenje zavisiti od volje političara, a pored toga, u Srbiji imamo veliki broj visokoškolskih ustanova i fakultetskih programa koji za svoj predmet imaju bezbednost, pa je onda i upitno – čemu jedna ovakva obrazovna institucija koja će školovati ljude zapravo za Nacionalnu službu za zapošljavanje?

Inače, Akademiju se osnovala sama Vlada aprila 2013. godine kao visokoškolsku ustanovu od posebnog nacionalnog interesa i sredstva za osnivanje i početak rada Akademije obezbeđena su u budžetu Republike Srbije i to baš u okviru sredstava opredeljenih BIA. I budžetski je predviđeno da ta obrazovna institucija služi BIA.

U suštini, promene Zakona o BIA predstavljaju legalizaciju postojeće prakse i baš je to zabrinjavajuće, jer u uslovima kada mehanizmi i tela nadzora kontrole ne rade učinkovito, veliki je prostor za arbitrarnost, posebno ako se ove promene povežu sa najnovijim povećanjem budžeta BIA za 2018. godinu.

U pogledu odluke i Godišnjeg plana upotrebe Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama 2018. godine imamo recimo mandat Mirovne misije operacije UN u Libiji koji traje do 30. marta 2018. godine, ako sam dobro pogledao kalendar, to je prošlo. Mi praktično usvajamo odluku o nečemu što je prošlo. Učešće je pokriveno odlukom iz 2016. godine, koja je inače za 2016. godinu doneta 10. novembra 2016. godine, a odluka za 2017. godinu ne postoji. Tako da i u ovom pogledu imamo dalju degradaciju parlamentarne kontrole i smanjenja kontrolne funkcije Narodne skupštine nad vojno bezbednosnim strukturama, jer postojećim rešenjem detaljno je propisano na osnovu kojih strateških dokumenata se Godišnji plan izrađuje – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Strategija odbrane Republike Srbije, Strategijski pregled odbrane Republike Srbije, koja su sve ministarstva nadležna da iz svog resora, iz svog domena rada učestvuju u izradi tog godišnjeg plana, da se isti izrađuje na osnovu međunarodnih obaveza Republike Srbije i raspoloživih materijalnih i finansijskih resursa i između ostalog zbog kontrole raspolaganja tim materijalnim i finansijskim resursima je predviđeno da isti usvaja Narodna skupština, a ne Vlada.

Predloženim izmenama Narodna skupština sada treba da donese samo vremenski neograničenu odluku o misijama u kojima će se angažovati bezbednosne snage, koja sadrži samo nazive i mandate, bez uvida u detaljan plan i bez učešća Skupštine u njegovom donošenju, jer će to na predlog ministarstva raditi Vlada. Sveukupna uloga Narodne skupštine u donošenju odluke i generalno u daljem demokratskom nadzoru i kontroli vojno bezbednosnih struktura opšti utisak je da će se degradirati ovakvim predloženim zakonima.

Zahvalio bih vam se na pažnji u ovom delu rasprave. Ostaviću još određeno vreme za kolege nakon završetka načelne rasprave. Hvala.

Hvala kolega Đuriću.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Zahvaljujem se na primedbama i sada samo da to malo pojasnimo.
Što se tiče nadležnosti direktora BIA nema ni jednu novu nadležnost, ista su mu od osnivanja Agencije i ima iste nadležnosti kao što je imao i do sada. Potpisuje rešenja zato što kao i u bilo kom drugom organu direktor potpisuje rešenja. Naravno da ne može da zaposli koga hoće. Postoje procedure, vrlo je precizno određeno ko ispunjava određene kriterijume. To što to ne stavljate u oglas i ne pravite od toga javnu stvar, to je druga stvar, ali sve je vrlo jasno i predviđeno unutar samog organa, a organ se kontroliše, kao što znate, između ostalog, i od strane ovog parlamenta.
Što se tiče odbrambene industrije Srbije, znate, novac se traži, kapitalizuje se onda kada nešto vredi, kada nešto imate. Da smo to radili 2012. godine ne bi dobili ništa. Godine 2012. samo da vam kažem, odbrambena industrija Srbije je imala ugovorenih poslova u vrednosti od 154 miliona dolara. Ove godine ima ugovorenih poslova u vrednosti od 713 miliona dolara i zaposleno preko 3.500 ljudi više nego te 2012. godine. Dokapitalizaciju tražite kada ima vrednosti. To je kao da ste prodali aerodrom 2012. godine, taman tako biste zaradili, a pogledajte koliko se zaradilo danas.
Znate, moramo da budemo realni, jesmo li sigurni da će uvek prilike u svetu, na ratištima biti ovako, uslovno rečeno, povoljne za našu odbrambenu industriju Srbije? Da li će se baš uvek tražiti ovaj proizvod i program koji mi imamo ili treba da se pripremimo novcem i iznad svega tehnologijom do koje ne možemo da dođemo na drugi način i da se spremimo za neku sledeću stepenicu, za neko sledeće vreme?
Danas, kao što vidite, ratovi koji su sada aktuelni, pričamo o industriji naoružanja, ne može tu da se bude mnogo fin, to je tako jednostavno, vi prodajete nešto što nije baš najlepša stvar na svetu, prodajete sredstvo koje će ubiti drugo ljudsko biće, ali to je tako, zato to postoji, su u tehnološkom smislu vrlo primitivni. To su neobučene velike armije koje troše velike količine municije. Mi proizvodimo municiju. Mi smo na prvom mestu municijaška proizvodnja. Da li će biti tako i za 10 godina? Ne znam, ali zato moramo biti spremni sada da dođemo do novca i tehnologije koja će nas spremiti za 10 ili 20 godina. To je ono što treba da znamo i da razmišljamo.
Što se tiče tajnosti podataka, samo da vam kažem da je u prošlom rešenju zakona ovako je glasila norma – tajni podaci koji se odnose na sistem odbrane označeni kao podaci od interesa za nacionalnu bezbednost i sistem odbrane prema odredbama ovog posebnog zakona štite se u skladu sa zakonom. To je sve. To znači da je moglo da bude bilo šta, a sada je sve precizirano, vrlo precizno rečeno šta to može da bude.
Dakle, sami sebi smo u tom smislu vezali ruke i odredili šta je to tačno, koji su to podaci. Da smo hteli da podaci budu široki i da niko ne može da nas kontroliše ostavili bismo staro rešenje. Tako da sam očekivao tu podršku, a ne kritiku, ali dobro. I to je u redu.
Što se tiče obaveze vojne policije da uhapšena lica predaje civilnoj policiji, nije to naša odluka. To je ZKP. ZKP donosi, uređuje nadležnosti tužioca, a tužilac je taj koji nama naredi gde mi vodimo uhapšena lica ili ne. To nema nikakve veze sa našom odlukom i nema veze ni sa ovim zakonom. Dakle, ZKP je zakon koji reguliše ovo ponašanje, nikakav drugi, i to nema nikakve veze sa nama. To je verovatno samo pitanje nerazumevanje.
Što se tiče Inspektorata, na čelu Inspektorata nalazi se general. Na svako generalsko mesto ukaz o imenovanju generala na generalsko mesto mora da potpiše predsednik Republike tj. vrhovni komandant. Dakle, nema mogućnosti da to prođe bez, kao što vidite, striktne civilne kontrole. Ministar odbrane predloži, vrhovni komandant tj. predsednik Republike to prihvati ili ne prihvati zato što je general u pitanju. Nema drugog načina.
To što ste vi tražili, a vi ste eksplicitno rekli da predsednik Republike odlučuje o tome, niko drugi ne može da odluči o tome, to je jednostavno tako. Naravno, inspektor o onome što radi obaveštava ministra odbrane i predsednika Republike. Dakle, u potpunosti je ispoštovana upravo takva procedura. Hvala.

Hvala ministre.
Izvolite, kolega Đuriću.

Hvala.

Samo kratka replika. Hajde da krenemo od nazad, od Generalnog inspektorata. Predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku je da se zakon dopuni, da se propiše da se inspektor bira na pet godina. Sada je to neograničeno. Predlog je da ide biranje, da ga postavlja Vlada ili predsednik Republike, ali poenta je u ograničenosti na pet godina.

Što se tiče obaveze Vojne policije da privedene civile preda civilnoj policiji, u predloženim izmenama i dopunama zakona predloženo je brisanje odredbe u kojoj piše da ona to mora uraditi bez odlaganja.

Kad budemo imali raspravu u pojedinostima, ako dođe na red amandman, mi smo predložili da se ta odredba ne briše, odnosno da se zadrži obaveza da Vojna policija privedene civile civilnoj policiji preda bez odlaganja, kako i piše u postojećem zakonu.

Što se tiče tajnosti podataka, takođe ćemo amandmanom, kada dođe vreme za raspravu, predložiti da se tajnost podataka, sadržanih u aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta BIA, donese u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka koji jasno propisuje da se podaci i informacije, a ne njihovi nosači, označavaju stepenom tajnosti, jer određeni nosač, dakle, određeni dokument ili akt može u sebi sadržati i podatke koji jesu tajni i koji nisu tajni. Dakle, u skladu sa zakonom koji reguliše tajnost podataka, a ne ovako, na nivou celog akta, kako je Predlogom zakona predloženo. To je ono što predlažemo.

Konačno, za kraj replike, bukvalno da stanemo u dva minuta vremena, što se tiče dokapitalizacije namenske industrije, dokapitalizacija ne znači prodaja, pa da prodajemo kad vredi. Dokapitalizacija je jedno od sredstava i načina finansiranja rasta određene kompanije, jedno od načina da se pridobiju finansijska sredstva koja će se uložiti u razvoj kompanije. Konačno, ako je to biznis koji vredi i koji je profitabilan, zašto država izlazi i prepušta suvlasnički udeo nekom u nekome biznisu koji vredi, koji je profitabilan? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Poštovani predstavnici ministarstva, poštovani predstavnici Vojske Srbije, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani koji pratite tok ovog našeg današnjeg zasedanja, pre svega bih želeo da pozdravim časne oficire Vojske Srbije i da izrazim svoje duboko poštovanje srpskoj vojsci i u ime čitave poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri, za sve ono što je naša Vojska učinila u odbrani naše zemlje u otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine. Mislim da nikada ne možemo dovoljno i da nismo dovoljno istakli ulogu naše vojske, koja nije slučajno najomiljenija i najpoštovanija institucija srpskog naroda pored SPC.

Ono što je veoma važno, a o tome smo često govorili i inicirali razna rešenja da se to istakne, pa između ostalog da se ovde donose i jedna deklaracija o izražavanju počasti svima onima koji su davali svoj život za otadžbinu, jeste nešto što mislimo da uvek treba iznova naglasiti, jer mi danas ne bismo živeli u miru da neko u svoje vreme u otadžbinskim ratovima nije bio spreman da da svoj život za našu slobodu i za naš današnji mir.

Osećao sam jednu dužnost i obavezu da u ime poslaničke grupe Dveri ovo kažem, jer su inače vojničke tradicije srpskog naroda svetle i zaista mogu da nam služe za ponos kao narodu. Zato, naravno, pristupamo ovoj raspravi sa najvećim mogućim poštovanjem ove teme i želimo da damo određeni doprinos u konstruktivnom smislu, kako bismo, je li, pohvalili sve što je dobro, a naravno pokušali da ispravimo, a to smo učinili kroz određene amandmanske predloge, nešto što smatramo da je nedovoljno dobro ili loše.

Kao što sam to činio i ranije, prvo bih krenuo sa dobrim stvarima. Dakle, nisu sve stvari loše kada govorimo kao opozicija protiv vlasti i bilo bi nepošteno reći da je sve loše što radi vlast, ali isto tako moramo to da kažemo, a vi se ljutili ili naljutili, nije ni sve dobro što radi vlast.

U ovom smislu ovde želim pre svega da istaknem Sporazum sa Republikom Srpskom. To je jedna stvar koja bi na svakom zasedanju Narodne skupštine trebalo da se nađe na dnevnom redu, da uvek iznova proširujemo naš sporazum o specijalnoj saradnji sa Republikom Srpskom. Ovde je u pitanju samo vazduhoplovstvo, odnosno obučavanje pilota, remont helikoptera i druge važne stvari, ali ja vas molim, gospodine ministre i sve druge ministre u Vladi Republike Srbije, da intenziviramo do maksimalno specijalne veze između Srbije i Republike Srpske.

Ja vam, evo, kažem – računajte, uvek ćete imati glas poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri za svaku inicijativu koja se tiče specijalnih veza između Srbije i Republike Srpske, bez obzira što smo mi opozicija ovde u Domu Narodne skupštine.

Druga stvar koju naravno podržavamo javno i kako god hoćete jeste modernizacija, naoružavanje i bolje opremanje Vojske Republike Srbije. Dakle, uvek tu možete računati na našu podršku i mislim da je to od izuzetnog značaja jer je odbrambena bezbednost zemlje nešto što mora svakako da bude među prioritetima državne politike.

Takođe nešto što mi apsolutno podrazumevamo, čisto da se zna da ističemo nešto što je dobro u radu Vlade Republike Srbije, jeste što nismo postali član zločinačkog i agresivnog NATO pakta i što smo značajno proširili i produbili vojnu saradnju sa Rusijom i Belorusijom. To je nešto što se, naravno, nalazi u programu Srpskog pokreta Dveri i, u tom smislu, sve dok ova država i ova Vlada ne ide ka definitivnom članstvu u NATO i ne uvodi sankcije Ruskoj Federaciji, to je nešto što će apsolutno uvek imati podršku Dveri.

Naravno, tu se negde i završavaju, da tako kažem, dobre ili pozitivne stvari koje bih mogao da kažem o Vladi Republike Srbije po svim ovim pitanjima i otvaram sada niz drugih pitanja za koja smatram da su izuzetno problematična.

Da krenemo redom, od Vojske Srbije, gde je mnogo stvari, gospodine ministre, problematično. Problematične su, pre svega, plate, odnosno primanja pripadnika Vojske Srbije i to je nešto što vi to bolje znate od mene, a ja bih voleo da taj podatak saopštite i javno, koliko je pripadnika Vojske Srbije napustilo Vojsku Srbije u poslednjih nekoliko godina. Nađite mi neki vremenski interval koji vama odgovara.

Moji podaci govore da je to nekoliko hiljada pripadnika Vojske Srbije, ali, evo, dajte nam vi tačan podatak i koji su razlozi napuštanja pripadnika Vojske Srbije u toliko nenormalno velikom broju, a radi se o više hiljada pripadnika Vojske

Srbije.

Drugo veliko i problematično pitanje jeste penzionisanje naših ratnih oficira, koji su elita Vojske Srbije, koji su, da tako kažem, prošli sva ratišta od 1991. do 1999. godine i oni predstavljaju jednu vrstu stručnog i kadrovskog blaga Vojske Srbije, pa i Ministarstva odbrane. U tom smislu trebalo bi voditi računa da oni treba da budu na neodređeni način reaktivirani i stavljeni u funkciju maksimalne stručne i svake druge osposobljenosti Vojske Srbije.

Ono što je takođe važno jeste Savez organizacija rezervnih vojnih oficira i vojnih starešina uopšte, jer je to najznačajnije, po našem mišljenje, imamo jedan amandman na tu temu, obratićete pažnju sigurno na njega, jedno od udruženja od posebnog značaja koje vi tamo predviđate u zakonu je sigurno to i treba, naravno, da igra značajnu ulogu u sistemu Ministarstva odbrane.

Ima tu i niz drugih problematičnih stvari oko kojih sada ne bih trošio previše vremena, ali sam dužan da vas podsetim na to da u Ministarstvu odbrane od 2000. godine do danas neprestano imamo tu čudnu Kancelariju NATO i ne znamo koliko smo mi bezbednosno probušeni i kontrolisani od strane NATO koji nam sedi u Ministarstvu odbrane, u Generalštabu ili gde god već da sede ti predstavnici NATO u državi Srbiji, što je apsolutno nedopustivo. Da li smo mi suverena država ili smo mi okupirane od strane NATO?

Podsetio bih vas, gospodine ministre, da se deo naše teritorije nalazi pod okupacijom, to je Kosovo i Metohija, da mi nikada nismo završili rat sa NATO paktom. Mi smo samo sklopili primirje 1999. godine. Taj rat još uvek praktično traje, jer je Kosovo i Metohija pod okupacijom NATO trupa.

Naravno, podsetio bih vas da nikada nije okončan proces za špijunažu koji je proistekao iz jedne od najvažnijih i najboljih ikada urađenih aktivnosti vojne službe bezbednosti, kada je u svoje vreme 2002. godine uhapšen tadašnji potpredsednik Vlade i bivši načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, kako direktno predaje vojne tajne tadašnjem šefu CIA za Balkan DŽonu Neiboru. Da li je moguće da 16 godina nemamo završen sudski postupak protiv nekoga ko je izdavao državne, vojne tajne agentima strane obaveštajne službe i da li se takve stvari možda danas iznova dešavaju?

Ono što ovde želim da kažem i vrlo konkretno o određenim zakonskim rešenjima, a počeću od multinacionalnih operacija. Polemisali smo i prošle godine ovde u Domu Narodne skupštine. Mi smo apsolutno protiv korišćenja pripadnika Vojske Srbije u bilo kakvim stranim tzv. multinacionalnim operacijama i bilo kakvim kriznim i ratnim žarištima u svetu. To nije naša uloga. Mi ne treba time da se bavimo. Mi imamo svoja žarišta, imamo svoje probleme. Imamo malo vojske u kopnenoj zoni bezbednosti, na našim granicama. Inače, imamo malo pripadnika redovnog vojnog sastava i moram da vam skrenem pažnju na ono o čemu su Dveri ranije mnogo puta govorile, a to je povratak redovnog služenja vojnog roka kao izuzetno važna stvar.

Gospodine ministre, volim da čujem vaše mišljenje, šta vi mislite da li neko ko nije služio vojsku treba da radi u državnoj službi? Da li neko ko nije služio vojsku treba da se nađe na najvišim državnim funkcijama? Da li neko ko nije bio spreman da služi svojoj otadžbini može da vodi ovu državu na bilo koji način? Recimo, voleo bih da čujem vaše mišljenje po tom pitanju.

Zašto su za nas sporne ove mirovne operacije? Evo, ovde recimo, vi navodite u jednom od ovih materijala da civilna misija EU za upravljanje krizama uspostavlja na osnovu odluka Saveta EU takve multinacionalne operacije, a naše Ministarstvo unutrašnjih poslova planira angažovanje, a u skladu sa potrebama pozivom EU. Dakle, šta to znači? Da li smo mi vazali EU? Zašto mi koji nismo član EU smo nešto dužni EU, zašto smo mi deo njihovih mirovnih operacija?

Druga stvar su humanitarne operacije. Ovde stoje i humanitarne operacije i imamo apsolutnu spremnost da vas podržimo u slanju pripadnika Vojske Srbije i MUP u humanitarne operacije. Mimo humanitarnih operacija nemate našu podršku.

Inače, da bi javnost bila bolje upoznata, 700 pripadnika Vojske Srbije i 11 pripadnika MUP učestvuje u multinacionalnim operacijama. Da li je to previše, gospodine ministre? Ko će ovde da se bavi određenim potrebama Vojske Srbije?

Sa druge, strane novac. Dozvolite, 1,8 milijardi dinara iz budžeta države Srbije ide na naše učešće u multinacionalnim operacijama. Mi imamo mnogo većih potreba da uložimo tu 1,8 milijardi dinara, gospodine ministre. Zašto bismo ih mi bacali na strane multinacionalne operacije? Je li smo mi izazvali te krize, je li smo mi napravili te probleme u Africi, je li smo mi uzročnici tih ratova ili bilo kakvih drugih katastrofa? Zašto mi da rešavamo te probleme? Imamo mi dovoljno svojih problema.

Naravno, ovo što ste sada uveli ovim izmenama zakona, da sada, praktično, nastavljaju naši pripadnici angažovanje i u sledećoj godini do usvajanja godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Šta to znači? Evo, polovina godine, mi nismo usvojili plan, a neko već će nastaviti da to radi po toj inerciji. Šta to znači, da Narodna skupština gubi svoju funkciju, pola godine neko već učestvuje u nekim multinacionalnim operacijama bez saglasnosti Narodne skupštine Republike Srbije? To je, verujte, apsolutno nedopustivo.

Ono što takođe želim da istaknem kao pozitivno, ali samo u načelu, jer imam ovde određene primedbe, jesu ovi drugi sporazumi sa Grčkom, Rumunijom i Izraelom, mada ima problematičnih mesta, moram priznati, gospodine ministre. Oko Republike Srpske apsolutno smatram da je ispravno sve, dok, recimo, u slučaju memoranduma o saradnji sa Grčkom, tamo se pominje takođe to da se angažuju multinacionalne snage u operacijama predvođenim EU, što je za nas dakle sporno i samim tim je i taj memorandum sporan iz tog ugla.

Pogledajte šta piše u članu 8. statusa sporazuma sa Rumunijom – dok borave na teritoriji države strane primaoca status predstavnika države strane pošiljaoca reguliše se na osnovu odredbi sporazuma između država članica Severnoatlanskog ugovora i država učesnica u partnerstvu za mir. Šta to znači, da mi radimo po pravilima NATO pakta, da mi sklapamo sporazume sa Rumunijom po pravilima NATO pakta? Da li je to onaj čuveni Sofa sporazum, kao što se ovde navodi, potpisan u Briselu 19. juna 1995. godine, po kome kada pripadnici NATO snaga prolaze teritorijom Republike Srbije ne moraju da plaćaju nikakve troškove, ne odgovaraju ni za kakva učinjena krivična dela, koriste, da kažem, kapacitete Vojske Republike Srbije i, generalno, mogu da rade šta hoće? Da li je to taj sporazum, pa treba po njemu da se rukovodimo u saradnji sa Rumunijom?

Naravno, pitanje Izraela, je ozbiljno pitanje, saradnja apsolutno da, ali je ovo ozbiljna saradnja, saradnja u oblasti vojnoj, odbrambenoj, odbrambeno industrijskoj. Verujete, to su osetljive stvari, posebno u ovim kriznim momentima, kada, kao što vidite, po pitanju Sirije, postoji velika zaoštrenost između raznih međunarodnih faktora i činilaca, u čemu naravno, učestvuje i Izrael.

Ono što bih sada želeo da istaknem, a veoma je značajno, jeste ono što je vezano za tzv. privatizaciju ili, kako vi ispravno kažete, dokapitalizaciju naše namenske industrije. Ne mogu da razumem, gospodine ministre, zašto se to radi. Pitao bih vas vrlo konkretno – zašto smo do sada izuzimali namensku industriju iz privatizacije? Pa, zbog nacionalne bezbednosti. Ko je sada smislio i iz kog razloga da to više nije tema nacionalne bezbednosti, nego sada možemo da dokapitalizujemo, odnosno da privatizujemo do 49% vlasništva našu namensku industriju? Pazite, a druge naše firme iz oblasti namenske industrije koje nisu deo grupacije odbrambena industrija Srbije mogu se privatizovati i sa preko 50% kapitala u vlasništvu stranaca. Da li je to tačno? Koje su to, dakle, firme, koje podležu kupovini u većinsko vlasništvo od strane stranaca, a iz oblasti su namenske industrije u Srbiji?

Dakle, ozbiljna je stvar i nije za igru. Ne vidim, voleo bih da mi objasnite, ako su profitabilna naša preduzeća u oblasti namenske industrije, zašto ih dokapitalizujemo kada ostvaruju tako ogroman profit i kada dobro funkcionišu? Zar ne treba sva ta sredstva da ostanu u našim rukama, prvo pitanje?

Drugo pitanje – da li shvatate da 49% tajnosti podataka dajete nekome ko će postati suvlasnik namenske industrije u Srbiji? Možete li mi objasniti, evo, iz ugla Ministarstva odbrane koji je naš interes tu da mi otkrivamo tajnost naših podataka, da mi ugrožavamo nacionalnu bezbednost, da nam stranac ulazi u sva naša preduzeća namenske industrije? Čekate, molim vas, hoće li oni nama dati da mi uđemo u njihova preduzeća da vidimo šta oni rade u sistemu namenske industrije bilo koje druge države?

Ono što bih ovde takođe još istakao, naravno, mislim da, gospodine ministre, vi nedovoljno obraćate pažnju na aktivnosti Vojnog sindikata Srbije. Mislim da se radi o veoma časnim i ozbiljnim oficirima Vojske Srbije, da su njihovi zahtevi veoma opravdani, posebno kada se tiče primanja i materijalnog statusa pripadnika Vojske. Mislim takođe da je ovaj progon Novice Antića, predsednika Vojnog sindikata Srbije, nedopustiv i da je to jedna vrsta odmazde i verbalni delikt, koji je praktično uveden u Vojsci Srbije. Mislim da ne biste smeli na taj način da se obračunavate sa časnim oficirima Vojske Republike Srbije, samo zato što su rekli i primetili korupciju u Generalštabu ili u vrhu Vojske, ili zato što su rekli da imaju minimalna primanja, da vojnici po ugovoru napuštaju Vojsku Srbije, da postoje brojni problemi sa vojnom opremom, da nema dovoljno redovnog vojnog sastava itd, itd.

Znači, oni vama ukazuju na probleme i nepravilnosti u Vojsci Srbije. To nije razlog da Vojni sindikat trpi bilo kakav progon, a njegov predsednik nekakve odmazde.

Naravno, na kraju jedna tema, koja je svakako ovde već pomenuta i o kojoj ćemo se svi složiti da je veoma osetljiva, to je tema BIA. Mi smatramo neprihvatljivim usvajanje odredbe koja predviđa da akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Agenciji donosi direktor Agencije, uz prethodnu saglasnost Vlade istina, jer će ista dati preširoka ovlašćenja političkih subjektima u pitanjima kadrovske politike.

Zašto vam to kažem, gospodine ministre? Zato što je već sam direktor Agencije, čovek bez ikakve veze sa obaveštajnim sektorom do sada, čovek koji nikada nije radio ni u jednom segmentu bezbednosti u Srbiji, niti u vojsci, niti u policiji, niti je čak i pravnik, niti ima bilo kakve veze sa tim sektorom, on je tamo postavljen kao poverljiva osoba predsednika Srbije, predsednika SNS i kao dotadašnji uspešni partijski aparatčik SNS. Ako je to kriterijum za biranje direktora Agencije, navedite mi u kojoj još državi sveta je to kriterijum, da vi svog partijskog poslušnika postavite za direktora najvažnije Bezbednosno informativne agencije? Koja je njegova stručnost? Na osnovu koje njegove stručnosti će on onda postavljati bez konkursa i bez pitanja bilo koga dalje zaposlene u BIA? Verujte, to zaista deluje neozbiljno.

Takođe, predložena amandmanska izmena, a videćete da smo tu, da kažem, na više mesta intervenisali i štiteći zapravo javni interes da se spreči dodatna politizacija BIA. Ono što je naš stav, apsolutno, ovo su osetljiva i važna bezbednosna pitanja i u slučaju neadekvatne kadrovske politike ugrožava se bezbednost države Srbije. Dakle, ne možemo bilo kome dati da vodi BIA. Ne možemo bilo kome dati da on onda zapošljava kako god hoće u BIA. Ne možemo dozvoliti da ta Agencija bude predmet partijskog zapošljavanja članova SNS ili drugih činilaca vladajuće koalicije. Ako to dozvolimo, to je ugrožavanje bezbednosti države Srbije.

Navikli smo da vladajuća SNS, većina politizuje sve javne službe i bez konkursa zapošljava partijske poslušnike u svim granama državne službe, ali smatramo da je poigravanje sa osnovnim bezbednosnim interesima, radi ostvarivanja onih sitno sopstveničkih partijskih previše čak i za SNS.

I, na kraju, gospodine ministre, nešto što je zaista bolno pitanje, bio sam prisutan na zajedničkoj sednici više skupštinskih odbora, na temu bezbednosnog incidenta koji se desio prilikom hapšenja direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića na KiM. Naravno, obavezao sam se na poštovanje tajnosti podataka koje sam tom prilikom imao na uvid na toj zatvorenoj sednici, što ću naravno ispoštovati, ali sam dužan da vam postavim nekoliko pitanja koja se tiču ozbiljno bezbednosne situacije na KiM.

Pre svega, šta planira Vojska Srbije i šta planira Vlada Republike Srbije u slučaju pokušaja nasilnog zauzimanja severa KiM ili bilo kog drugog incidenta na teritoriji KiM pod okupaciju?

Podsetiću vas da smo samo dva puta imali upad tzv. specijalnih jedinica tzv. nezavisnost Kosova, Rosu na sever KiM i oba puta je to isprovocirao Marko Đurić. Prvi put kada je krenuo vozom iz Beograda, a drugi put kada je ušao na prostor KiM, a da nije imao nikakvu bezbednosnu procenu kako će se ta njegova opasna avantura završiti.

Sada vas pitam – da li je to normalno da bilo koji činovnik i visoki funkcioner Vlade Republike Srbije ode na KiM bez saglasnosti BIA, bez saglasnosti vojnih službi bezbednosti, bez bezbednosne procene šta će mu se tamo desiti, bez obezbeđenja i mogućnosti da se zaštiti, jer njegovo onakvo vodanje i hapšenje nije sramota Marka Đurića, nego države Srbije i svih službi bezbednosti koje su to dozvolili. Dakle, ili mora da odgovara neko iz službi bezbednosti ko je uradio lošu procenu i nije zaštitio visokog državnog funkcionera ili odgovara visoki državni funkcioner koji je tamo otišao bez procene bezbednosti i bez podrške službi bezbednosti.

Hvala.
Prvo replika.

Zahvaljujem se gospođo Gojković.

Gospodine ministre, gospodo oficiri, vas je upravo pozdravio, kao časne oficire srpske vojske, čovek koji je ideološki sledbenik Dimitrija LJotića, koji je u toku Drugog svetskog rata bio Kvisling i koji je služio Nemcima. Svi LJotićevci koji su pobegli iz Jugoslavije 1944. odnosno 145. godine, a neki su i danas živi primaju penzije od Savezne Republike Nemačke, kao pripadnici nemačkog Vermahta. To morate da znate kada vas pozdravlja gospodin koji je govorio pre mene.

Što se tiče SOF-a sporazuma, on je potpisan, to vam se takođe spočitava kao nekakva vaša greška i vaš politički gaf, dakle SOF-a sporazum je potpisan 2005. godine a ne 1995. godine kao što je rekao prethodni govornik, u vreme kada je u Srbiji postojala Vlada Vojislava Koštunice, koja je, između ostalog, i finansirala i njegov pokret odnosno njegovu organizaciju preko Kolubare, preko Ministarstva za dijasporu itd.

Što se tiče Bratislava Gašića, direktora BIA, vidim da su ovde se mnogi okomili na tog čoveka. Bratislav Gašić, pre svega ispunjava sve zakonom propisane uslove da bi bio direktor BIA i oko toga nema bilo kakve dileme. Što se tiče Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta u BIA, pa kao što vi gospodine ministre u vašem ministarstvu donosite pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, tako je sasvim normalno da i pravilnik o sistematizaciji radnih mesta u BIA donosi direktor BIA.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin.