Zaista žalim ako se bilo ko osetio na bilo koji način povređenim zbog toga što je pevao komandant kopnene Vojske, general Simović, ali moram da vam kažem da sa mog stanovišta ne razumem zašto bi se osećao povređenim. Odmah da vam kažem da je tada tu u toj sali bilo i visokih oficira Vojske Srbije muslimanske veroispovesti i bošnjačke nacionalnosti i nisam primetio da su na bilo koji način povređeni. Zašto bi bili?
Pesma o kojoj govorite je pesma iz balkanskih ratova. Ne doživljavam pripadnike bošnjačke nacije i muslimanske veroispovesti kao naše neprijatelje i okupatore iz 1912. godine. Ni na koji način ne mogu da vas povežem sa tim. Nikako. Nemojte da se nalazimo u tom pravcu.
Podsetiću vas, u to vreme, govorite o borbama koje vode srpska država, bugarska država, nešto što bi mogli da zovemo albanska plemena, nije bilo države, država dolazi tek 1912. godine i naravno, turske regularne i neregularne snage.
Četnici o kojima vi govorite su dobrovoljački odredi koji su prećutno uz saglasnost Vlade tadašnje Republike Srbije odlazili na taj prostor, vrlo često štitili narod od turskog zuluma i učestvovali u borbama sa bugarskim komitima, sa turskom vojskom, sa albanskim kačacima i naravno pokušavali da ostvare u to vreme političke ciljeve Vlade tadašnje Kraljevine.
Moram da vam kažem da je u tim četničkim jedinicama jedan od hrabrijih bio Mustafa Golubić, sjajni vojnik, sa legendarnim Vojom Tankosićem. Imate Muhameda Mehmedbašića koji je svakako zadužio srpski narod svojim patriotizmom, svojom hrabrošću, svojim otporom okupaciji i oni su pevali ove pesme.
Ne verujem da su se osećali povređenim u vreme te borbe. Znate, to je kao kada bih ja, evo da vam kažem ovako. Poreklom sam, kao što znate, iz Republike Srpske, glavni grad Republike Srbije Banja Luka. Zamislite mene koji ustanem u kafani, izađem napolje i napišem saopštenje, kada čujem da tamo nekakav orkestar peva „Jel ti žao Banja Luke“, „Put putuje Latif Aga“. Pesma kao pesma, ne mislim da neko može i treba da se ljuti zbog toga. Ne treba da se ljuti zbog toga.
Ovo o čemu govorite je deo naše istorije, deo za koji želim da se nikada ne vrati. Pa, ne želimo mi rat sa Turcima, ali ne doživljavam vas, poštovani profesore, kao okupatora u ovoj zemlji. To je vaša vojska, vaša zemlja. Samim tim, upravo taj odnos je prema oslobodilačkim tradicijama ovog naroda. Nije ni meni ni vama došla sloboda iz Istambula, nije. Rođeni smo ovde, ovo je naše parče zemlje.
Tako da vas molim i želim da Vojsku Srbije doživljavate kao svoju i da nikada, nikada ne čujem ono da je Vojska okupator u Novom Pazaru. Nije, sa velikim zadovoljstvom treba da odemo u Novi Pazar, da vidim sa ljudima šta su problemi, da vodimo računa o verskoj slobodi koju imamo u Vojsci Srbije, da omogućimo svakom da u skladu sa svojom veroispovesti se Bogu moli i u našoj uniformi i da se vodi računa o njegovim običajima, o njegovom načinu ishrane, shvatanja sveta. Dakle, to sve Vojska Srbije radi, a ovo, nemojte, nemate razloga. Vi ste deo naše zemlje i hvala vam puno na tome.